DIGITALNA ARHIVA ŠUMARSKOG LISTA
prilagođeno pretraživanje po punom tekstu
| ŠUMARSKI LIST 6-8/1989 str. 122 <-- 122 --> PDF |
sastojinama jele i bukve na području Šumarije Fužine (Crni vrh, Zvirnjak, Savinjak, i Mlaka). Do tada, slično kao i na drugim mjestima u području rasprostranjenja jele, nailazilo se na znakove opadanja vitaliteta ili lokalno ograničeno umiranje šuma bez značajnih ekonomskih gubitaka.« Prema istim autorima, »vrlo se postepeno probija shvaćanje da bi uzroke, već tako rano u poslijeratnom razdoblju nastalih šteta trebalo tražiti u lokalnom, regionalnom i nadregionalnom zagađenju zraka, u promjeni ´kemijske klime´ te da se umiranje šuma treba shvaćati kao proces ekosistemskih promjena, koje su uvjetovane zračnom polucijom u jako industrijaliziranim evropskim zemljama.« Autori dakle smatraju da je »umiranja šuma« (samo pod drugim nazivom) bilo još oko 1954. godine, pa i ranije (»lokalno ograničeno umiranje šuma«) i da je uzrok toj pojavi zračna polucija. Prema Prpić u (1986) »opterećenost šumskog fonda... komplicira se danas pojavom umiranja šuma širih razmjera, a uzrokovanih promjenama ´kemjske klime´ (S02, N0X, fotooksidanti, teški metali i dr.)«. Prema Kauzlarić u (1988) »opterećenje tla štetnim polutantima došlo (je) do kritičnih granica, tako da u narednim godinama možemo očekivati intenzivno umiranje šuma listača.« Šola r (1987) naglašava da se o »umiranju šuma« može govoriti tek od godine 1980, kada je taj naziv uveden, iako su šume počele »umirati« dvadeset godina ranije »v dobi visokih ciimnikov, ko smo onesnaževanje iz oskih dolin in nižin poslali na pot po svetu.« Prema istom autoru »umiranje šuma« je uži a »propadanje šuma« širi pojam, tj. u prvom slučaju uzročnici su imisije, a u drugom sve ostalo. Šolar nadalje razlikuje »vclikopovršinsko, pravo umiranje gozdov, pri katerem je predvsem na področju vzročnosti še veliko nejasnosti« i »lokalno umiranje gozdov, t. i. imisijsko klasiko, ko je dokaj pojašnjena, v svetu proučevana že več kot sto let, pri nas pa od 1. 1926.« Osim toga, prema Šola r u postoji »kronični, normalni in akutni tip umiranja gozdov«. Autor smatra da je propadanje šuma povezano kako s imi´sijama tako i s raznim bolestima i štetnicima, ali je uvjeren »da brez onesnažnega zraka umiranje gozdov zagotovo nebi imelo takih razsežnosti, dopuščamo pa, da vse, kar propada v oko- Iju, le ni umiranje v pravom pomenu besede.« On, dakle, ipak dopušta da se o umiranju šuma može govoriti i onda kad one nisu izložene samo imisijama (samo su tada štete manje). Tako pojam umiranje u odnosu prema propadanju šuma postaje još nejasniji, pogotovo ako se tome doda i »umiranje u pravom smislu riječi«. Odgovarajući na vlastito postavljeno pitanje u čemu je razlika između sušenja prije pojave umiranja šuma i te nove pojave, Androi ć (1987) odgovara: Prijašnja pojava sušenja u većini slučajeva odnosila se na jednu vrstu drveća i nije dovodila u egzistencijalnu opasnost cijele šumske ekosisteme, što je slučaj sa novom pojavom ´umiranja šuma´«. Što se tiče etiologije sušenja, autor konstatira da »većina patologa i ekologa kao uzročnika umiranja šuma odbacuje monokauzalne teze, pa se ni u slučaju indirektnih imisija ne smiju zanemariti i ostali štetni fakori: suša, mraz, bolesti, štetnici, manjak hraniva u tlu itd., koji mogu djelovati zajedno |