DIGITALNA ARHIVA ŠUMARSKOG LISTA
prilagođeno pretraživanje po punom tekstu
| ŠUMARSKI LIST 11-12/1984 str. 62 <-- 62 --> PDF |
je kao priručna literatura za vaše naučnih radova). U pristupnom delu ovog rada Vučković iznosi autentične podatke o šumskom fondu tadašnje Srbije i tirne dopunjuje odnosno ispravlja ranije objavljene podatke stranih autora da je Srbija prebogata odnosno siromašna šumama. U nastavku Vučković piše da je u vreme obnavljanja Srbije, sve do 1839. kada je doneta Uredba o sečenju šuma (28. VII 1839.), seča i upotreba drveta bila sasvim neograničena, a i ovom Uredbom regulisana je samo seča i upotreba rodnog drveća (koje urađa žirom). Međutim, mi bismo dodala, da je još od 1820. bilo donošeno više mera i propisa u pogledu seče, paše i drugih oblika korišćenja šuma. Ovli su propisi, donošeni kada su iskrsle potrebe i uporedo sa ostalim značajnijim državintai merama, ostali su »razbacani« sve do 1839. kada su sređeni i u obliku prvog pravnog akta za šumarstvo u stvari sa izvesmim dopunama kodifikovani. Na primer, dopunjeni su zabranom seče i stabala lipe i mečje leske. Ova prva Uredba je u nekoliko mahova određenim merama dopunjavana (o kažnjavanju za neodobrenu seču — 1840, o izuzetnoj seči rodne gore — 1843, o suzbijnju samovlasnog zauzeća, a o čuvanju i o postupku za krčenje šuma — 1845, o preradi drveta na stružnicima — 1852., i dr.), aii je bitno, što i VučkO´Vić ukazuje, da je tek Šumskom uredbom iz 1857. uvedena naplata takse za sečenje drveta za domaću potrebu i špekulaciju (promet-trgovinu). Međutim, već naredne 1858. došlo je do ukidanja odredbe o naplati takse pa će sve do 1861. godine seča drveta biti slobodna. Tek Uredbom iz 1861. uspelo je državnim organima da u Skupštini »provuku « odredbu o plaćanju takse ali samo kad je u pitanju seča za špekulaciju, rodne i ostale zabranjene nerodine göre (lipa, mečja leskas javor, jasen, brest i četinari). Ovako stanje ostati će sve do donošenja prvog Zakona o šumama u Srbiji, 1891.. jedino što je 1872. nešto povišena taksa za seču pomenute gore. Ovo sa naplatom takse za seču drveta, moglo bi se objasniti i okolnošću što su u Srbiji u prvo vreme šume smatrane za »narodno, zajedničko dobro, koje je narod koristio prema svojim potrebama bez ičije kontrole«. Tek 1845. pominje se pojam privatnih šuma (branici koje su ljudi iz malena podigli ili odgajali), a pojam opštinskih i seoskih šuma, od 1848, i to samo kad je u pitanju državna a ne i svojina, inače pomemutom uredbom iz 1861. uređeno je da su šume pravi´lelstvene, kojima raspolaže pravitelstvo (»vlada«) preiko nadležnog ministarstva i na kojima niko nema pravo službenosti, zatim opštenarodne, opšiinske, privatne i manastirske. Vučković je naveo, da je od donošenja Uredbe iz 1861. do prvog Zakona o šumama, 1891, vladala »u šumarstvu Srbije stagnacija«. Međutim, ovo treba dopuniti da je i u ovom periodu doneto više značajnih mera i propisa za šumarstvo Srbije. Evo samo nekih: Ukazom iz 1865. šume klisurske i rudničke, u kragujevačkom okrugu, u cilju zaštite od daljeg uništavanja, izuzete su iz nadležnosti policijskih vlasti i prenete upravitelju stragarskih barutana; na ovom prostoru je Aleksa Stojković , prvi srpski šumar visoke spreme, održao prvi kurs za 15 čuvara šuma; 1869., uz učešće i šumarskih stručnjaka, osnovano Društvo za poljsku privredu, od velikog je značaja za unapređivanje i šumarstva, a preko svog glasila »TEŽAK « zainteresovalo najširu javnost i nadležne državne organe; godine 1870. osnovana je prva srednja škola za obrazovanje šumara i poljoprivrednika (unekoliko nastavila i proširila rad prve takve niže Škole u Topčideru 1853—59.) i do 1882. sa prekidom /.a vreme dva rata, dala zemlji oko 50 šumara srednje spreme; 544 |