DIGITALNA ARHIVA ŠUMARSKOG LISTA
prilagođeno pretraživanje po punom tekstu
| ŠUMARSKI LIST 10-11/1974 str. 20 <-- 20 --> PDF |
organske vrste, mnoge druge potisnuo do te mere da će uskoro sasvim iščeznuti. Tako su u našoj zemlji tisa, mečja leska i druge vrste šumskog drveća postale tako retke u našim šumama da se održavaju u minimalnom broju uglavnom pod zaštitom države. Još je veća lista kvalitetnih populacija domaćih vrsta šumskog drveća koje je čovek posrednim putem ili potisnuo ili posekao i na taj način im ugrozio opstanak. Problemom uslova sredine, a ne samo neposrednim iskorištavanjem i uništavanjem, čovek je isto tako uslovio sušenje kvalitetnih populacija jele u SR Sloveniji (B r i n a r, 1964), slavonskog lužnjaka u SR Hrvatskoj (Vajda, 1948 i drugi), bukve u severo- istočnoj Srbiji (B u n u š e v a c-K o 1 i ć, 1959) i drugih vrsta. 2.3. Druga serija promena koje čovek izaziva u sastavu živog sveta sastoji se u voljnom ili nevoljnom unošenju izvesnih vrsta živih bića u krajeve gde ih ranije nije bilo. Naročito je velik broj ukrasnih drvenastih, žbunastih i drugih vrsta koje je čovek doneo u Evropu iz različitih delova sveta. Obavljena istraživanja u Srbiji (J o v a n o v i ć, 1950. itd., Petrov i ć, 1951; Tučo vic, 1954; S o 1 j a n i k, 1965; Ž u j o v i ć, 1971. i drugi) evidentirala su preko 300 stranih vrsta drveća i žbunja, ponajviše iz nekoliko podoblasti holarktičke oblasti. Daleko je veća ova lista vrsta koje je čovek voljno unosio u našu zemlju — kako se vidi iz obavljenih istraživanja u SR Hrvatskoj (Anić, 1946; 1954 itd.: Ka r a via , 1962, 1969; Rauš , 1969 i drugi), SR Bosni i Hercegovini (Stefanović, 1953; Ši 1 i ć, 1964; J a n j i ć, 1966 i drugi), kao i u drugim republikama naše zemlje. Doduše od toga je samo manji broj vrsta od posebnog značaja za potrebe biljne proizvodnje u šumarstvu i ozeljenjavanju naselja. Razume se da unošenje novih vrsta lepo ilustruje brzo i rastuće dejstvo čoveka na sastav živog sveta. Odnos čoveka i prirode koja ga okružuje je dakle izrazito dinamičan uzajamni odnos, isto kao što je dinamičan i odnos drugih organskih vrsta prema ostalom delu ekosistema kome pripadaju. Pa ipak je odnos čoveka prema svom prirodnom okviru izrazito specifičan. Izuzetno krupne promene koje čovek svojom delatnošću vrši u prirodi, ne mogu se do kraja objasniti ni njegovim psihičkim osobinama ni gustinom njegove populacije. Biomasa čovečanstva nesrazmerno je mala prema biomasi ostalog živog sveta; celokupno čovečanstvo, koje danas broji blizu 3,5 milijarde, moglo bi se smestiti na prostoru ne većem od Ohridskog jezera (S tankov i ć, 1962). Činjenica da čovek na prirodu deluje kroz svoju organizaciju, daje njegovim poduhvatima specifičan karakter. U odnos sa prirodom stvarno stupa ne apstraktni čovek, ne pojedinac, već uvek i samo organizovane ljudske grupe kao istorijske i konkretne stvarnosti. Za čoveka kao jedinku odnos prema prirodi moguć je samo kroz društvenu sredinu, van koje se kao jedinka ne može ni zamisliti. Dejstvo čoveka na prirodu je dakle kolektivno, kroz društvenu zajednicu. Specifičnost tog dejstva leži u tome što se ono vrši primenom tehnike koja predstavlja bitno sociološku kategoriju i obuhvata ne samo materijalna oruđa, nego i čitav skup iskustava sistematizovan u obliku nauka. Ovome treba dodati da se poduhvati čoveka kao društvenog bića izvode svesno, putem svesne volje uslovljene ka ispunjenju unapred postavljenih ciljeva. Sa takvim specifičnim moćima, koje ga izdvajaju od ostalih živih bića, čovek zauzima sasvim izuzetan položaj u biosferi. Promene koje on svojom delatnošću izaziva u prirodi dalekosežne su, trajne i prostiru se |