DIGITALNA ARHIVA ŠUMARSKOG LISTA
prilagođeno pretraživanje po punom tekstu
| ŠUMARSKI LIST 3-4/1968 str. 27 <-- 27 --> PDF |
nije bilo erozije bila je naprosto struktura šumskog zemljišta, koja karakteriše uslove prvobitnih šuma i koja je izdržala s malim promenama u toku prve dve godine, uprkos čistoj seči sastojine. Međutim, već početkom treće godine zemljišni agregati su se počeli raspadati dok je iščezavala organska materija. Površina je počela da se zasipa, infiltracija se smanjila i vode olujnih pljuskova su počele da se nagomilavaju i da se slivaju niz strme padine. Maksimum velikih voda čak i za žestoke pljuskove iznosio je pre krčenja 1 m3/sek/km2. Posle osmogodišnjeg poljoprivrednog iskorišćavanja maksimumi od 2 do 3 m3/sek/km2 često su nastajali, a apsolutni maksimum koji je zabeležen pri jednom žestokom pljusku bio je čak 20 m-Vsek/km2«. Hursch dodaje da je sad površina pod pašnjakom jako izgažena i da pretstavlja glavni izvor slivanja pri pljusku. Posle ovoga izvršen je sličan ogled u istoj hidrološkoj laboratoriji samo na mnogo većoj površini. Jedan strm, planinski i pošumljen sliv pretvoren je u poljoprivredno gazdinstvo sa krompirištima i pašnjacima koji su bili preopterećeni ispašom. Posle 5 godina »špicevi« povodanja su se povećali za 3 do 4 puta, a zemljišni gubici za 10 puta. Iz svih navedenih ogleda se vidi da je moguće manipulisati sečom šume radi dobij an ja veće količine vode iz sliva, ali to samo tamo gde postoji pravo šumsko zemljište. To zemljište se naročito na većim strminama ne može dugo očuvati, ako se iskorišćava kao pašnjak ili njiva. Ono se ponovo mora pokriti šumskom sastojinom. Prema tome efekat manipulacije sečom može da bude samo privremen, ako se želi očuvanje trajne produktivnosti strmih zemljišta u slivu. Što se tiče pašnjaka i goleti na strmim terenima, koji su već uveliko napadnuti erozijom, za njih jedino razumno rešenje leži u pošumljavanju, da bi se vremenom stvorilo šumsko zemljište koje će služiti kao regulator oticanja. Pored svih izvršenih merenja, još nikako nije dokazano da pošumljeni slivovi uvek daju manju količinu vode, nego neposumljeni. Idzon (Molčanov, 1963.) je obrazovao 88 pari slivova; u svakom paru po jedan šumovit, a drugi go. U svim tim slivovima izvršena su merenja protoka i pokazalo se da je u 44 para tj. u 50% slučajeva godišnji protok pošumljenih reka veći za više od 5%; u 24 para tj. u 27% slučajeva je obrnuto, dok ostalih 20 pari imaju kolebanja u razne strane od srednje vrednosti protoka. No, čak i kad bi neposumljeni slivovi u svakom slučaju davali veće protoke nego pošumljeni, ipak bi, s obzirom na potrebu kvalitetne vode, bilo rentabilnije pošumiti strme slivove, nego prečišćavati mutne vode, jer je mnogobrojnim merenjima nesumnjivo dokazano da je veća količina vode po jedinici površine, koja dolazi iz nepošumljenog sliva, dva do tri puta više opterećena nanosom nego voda koja dolazi iz pošumljenog sliva. Od ovog pravila izuzimaju se samo slučajevi, kada je neposumljeni sliv prekriven svežim sečinama, gde još postoji nedirnuto šumsko zemljište. Prirodno, da svi slivovi ne mogu i ne treba da budu pošumljeni. Slivove treba iskorišćavati prema njihovim prirodnim uslovima, uzimajući u obzir mnoge faktore, među kojima na prvo mesto dolaze: geološka podloga, zemljišni sloj, nadmorska visina, ekspozicija i nagib padina. U ovom pogledu vrlo su interesantna ispitivanja izvršena u Čehoslovačkoj o kojima izveštavaju Maran, Kozel i Štrupl u studiji: »Uticaj poljopri 109 |