DIGITALNA ARHIVA ŠUMARSKOG LISTA
prilagođeno pretraživanje po punom tekstu
| ŠUMARSKI LIST 3-4/1968 str. 26 <-- 26 --> PDF |
i da prema tome nije pogodna kultura za slivove od kojih se traži velika količina vode. Eksperiment se sastojao u sledećem: Posle perioda prethodnog ispitivanja u jednom malom slivu od 13 ha (sliv br. 17) posečena su sva stabla šumskog drveća i žbunja. Seča je izvršena pažljivo čak su stabla i grane ostali da leže na sečini, da se zemljište ne bi povredilo. Efekat na protok, kako kaže Hursch, bio je spektakularan. Godišnji protok vode dobrog kvaliteta povećao se za 65% u prvoj godini posle seče. Pri tome nije bilo nikakvog povećanja maksimuma velikih voda niti zamućenosti vodotoka. Na kraju leta, u vreme kad je voda najdragocenija, povećanje upotrebljivog protoka vodotoka je postiglo čak 100%. Na osnovu sličnih ispitivanja koja su izvršena u Kaliforniji i Koloradu Storwey zaključuje 1960. godine da se pod uticajem čistih seča godišnji protok uveliča za 10—14%, a u prve dve godine 25% i više. Analogne zaključke doneo je i Molčanov 1957. godine, na osnovu merenja izvršenih posle čistih seča u hrastovim šumama. Još jedan sličan eksepriment izvršen je u Harcu u srednjoj Nemačkoj. O rezultatima ispitivanja u prvih pet godina izveštava Wagenhoff 1959. godine. Na nadmorskoj visini od oko 500 m izabrana su 2 sliva sa približno jednakom površinom, slične konfiguracije, sa srednjim nagibom padina u oba oko 36% i kompletno pokrivena šumom sličnog sastava i starosti. U jednom od njih Wintertalu površine 87 ha posečena je šuma samo na 2% površine i to odmah ponovo pošumljeno; u drugom Lange Bramke šuma je na 97% površine posečena čistom sečom. Iz pošumljenog sliva oticanje je iznosilo prosečno godišnje 54% od ukupnih padavina, dok je iz čistom sečom ogoljenog sliva oticanje iznosilo 57%. Pri tome je u martu oticanje približno jednako iz oba sliva; od marta do maja veće iz šume, a u leto prosečno i u svakoj pojedinoj godini oticanje je bilo veće iz sečine. Osobito je to izraženo u mesecima avgustu, septembru i oktobru kad je vegetacija na sečinama već izumrla, dok je transpiracija šumskog drveća još postojala. Svi ovi ogledi potvrđuju da se iz sečine dobije procentualno veće godišnje oticanje, i to bi moglo da posluži kao dokaz da šuma štetno deluje na produkciju vode. Međutim, ne treba prevideti da je povećanje protoka posle seče prouzrokovano jednim elementom šume — šumskim zemljištem — koje ostaje i posle seče i vrši funkciju regulatora oticanja. Ovo najbolje dokazuje jedan eksperiment izvršen takođe u Kovita hidrološkoj laboratoriji. O tome Hursch kaže: »Da bi se utvrdio efekat jednog vrlo rasprostranjenog tipa planinske poljoprivred, e bio je jedan bazen u slivu Coweeta veličine 9 ha, prvo prethodno ispitan u toku 7 godina. Zatim je šuma iskrčena 1940. godine i od tada je ta površina održavana u stanju planinskog poljoprivrednog iskorišćavanja. Metode kultivisanja bile su one iste koje se primenjuju na sličnim zemljištima u okolini Coweete. Oko trećine padina je bilo pod žitaricama, a ostatak je pretvoren u nemeliorisan pašnjak. Polovina tog pašnjaka bila je toliko strma da je nju stoka malo iskorišćavala i brzo se ponovo naselila drvećem i šibljem. Za vreme prve dve godine takvog gazdovanja, praktično nije bilo nikakvih promena u slivanju za vreme olujnih pljuskova, a gubici zemljišta su praktično bili isti kao i pre krčenja. Ovi rezultati su iznenađujući za mnoge stručnjake koji su pretskazivali da će uklanjanje šume na tako strmom terenu prouzrokovati kliženja i eroziju već pri prvoj jakoj kiši. Razlog zbog koga |