DIGITALNA ARHIVA ŠUMARSKOG LISTA
prilagođeno pretraživanje po punom tekstu
| ŠUMARSKI LIST 3-4/1965 str. 88 <-- 88 --> PDF |
cJbc>fnaća Attueua lUecatuca Šafa r J.: UZGAJANJE ŠUMA. Zagreb, 1963. Strana 600, priloga u slikama i crtežima oko 200. Izdavač, Savez šumarskih društava Hrvatske, objavio ie knjigu po veoma niskoj ceni. Autor knjige je naučni savetnik zagrebačkog Šumarskog instituta i dugogodišnji profesor gajenja šuma na ljubljanskom univerzitetu. Dati prikaz takvog, za naše šumarstvo ogromnog i svestranog stručnog dela nije laka stvar, makoliko i stručnjak — specijalista bio verziran u toj materiji. Još teže se može dati kritika i ocena takvog kapitalnog dela. Takav zadatak, zapravo, pripada istoriji. Ipak. stavio sam sebi u zadatak da pokušam dati kratak kritički osvrt, jer sam i sam proveo u »zelenoj struci« preko četiri decenije najviše u obiasti gajenja šuma. Ako ne uspern obaviti tu dužnost prema našoj struci, nadam se da će ovaj prikaz Safarove knjige biti izvestan doprinos za ocenjivanje knjige, kao i potstrek našim mladim stručnjacima da se življe zainteresuju za to značajno de- lo naše struke. Uobičajeno je da prikazivači novih velikih dela daju kod nas i u inostranstvu ocenu približno i na isti način. Čini mi se da bi osvrt na deio kao što je Safarovo »Uzgajanje šuma« trebalo započeti nekako drukčije. Po mom mišljenju, za davanie pravilnijeg kritičnog prikaza, potrebno je da se novoizašlo delo, pre svega, ukratko upoređi sa sličnim ranije izašlim delima. Prostor mi ne dopušta da ovde iznesem ni većinu dela o gajenju šuma izašlih samo u srednjoj Evropi i da ih potpunije međusobno uporedim. Stoga ću prikazati samo načelne razlike. U ranijim delima materija je obrađivana na temelju izvora znanja iz botanike, geologije, pedologije, dendrologije i dr. tako da čitalac stekne samo opšte obrazovanje. Stereotipno iznesene su krute metode gajenja, mladi stručniak nije se lako mogao u njima snalaziti. Stvaralačka sloboda, potrebna u radu sa živim organizmima i njihovim zajednicama, bila je zatvorena u veoma uske okvire. Težište je bilo na tehnici gajenia, kao da se ona može naučiti jedino iz knjiga. U novijim delima ima sve manje stereotipno- klasičnog izlaganja materije, a sve više dolazi do izražaja ekologija, fitocenologija, mikrobiologija, uvažuiu se specifične osobine nacionalnog šumarstva, materija se sve manje iznosi na osnovu tuđih saznanja — već na osnovu domaćih opažanja — pokusa i istraživanja. Ponekad tu ima previše pojedinosti a premalo sagledavanja širine i dubine problema, pa je materija često i razvučena. U Šafarovom »Uzgajanju šuma« sve je drukčije. Cim pročitamo prve strane te knjige, tj. Predgovor i Uvod, tačno se vidi šta autor hoće postići: 1. biološko-ekonomsko sagledavanje svakog problema, 2. isključivanje svih šablona, shema i recepata, 3. primena dijalektičkog načina mišljenia u rešavanju problema, 4. knjiga treba da je samo pomoć i vodič. 5. na temelju opšte teorije i vlastitog iskustva stručnjak treba da stvara svoju teoriju i tako se razvije u intelektualca-stručnjaka. Koliko je Šafar u tome uspeo, pokazaće budućnost. Ako u tome nije uspeo baš na svakoj stranici knjige, u cel´ini kad se pročita ćelo delo, i osobito zaglavak, jasno se opaža nastojanje i tendenciia novovekovnog shvatanja kakvo se, naročito u đinamičkoi privredi Jugoslavije, želi i hoće. Ako ništa drugo već samo to da se gajenje šuma postavilo na biološko-ekonomsku osnovicu kroz profil čitave knjige, dovoljno je i mnogo; biće podsticaj mladima da na tim temeljima rade i grade bolje i savršenije nego do sada. On, Šafar, je svoj životni zadatak u struci izvršio potpuno i pošteno, uporno i dosledno, ne štedeći truda i vremena uprkos svima neugodnostima i povredama koje je i mnogi od nas preživeo. Uvodni deo i odeljak A (Osnovne značajke sastava šume i razvitka drveća) čine, zapravo osnovicu onog što student i mladi šumarski stručnjak treba da zna kad se hoće ukratko a ipak temeljito upoznati sa šumom kao prirodnim i privrednim objektom. Materija je iznesena na naučnoj bazi, pregledno i koncizno ne samo na temelju literature nego i autorovih bogatih iskustava, na način kakav nije uobičajen u drugim delima istog ili sličnog naslova. Odjeljak B (Opšti ekološki temelji uzgajanja), iznesen i u delima raznih autora, originalno je obrađen, veoma sažet. Teoretsko izlaganje ekoloških faktora lišeno je predugačkih, često puta filozofskih prepričavanja, pa i deklaracija. Teoretski pojmovi izloženi su na bazi poslednjih dostignuća šumarske nauke, ali s potrebnom jasnoćom. Naročito su značajna poglavlja o skupnom delovanju ekoloških faktora. Autor je dobro učinio što je u taj odeljak uveo poglavlje o fitocenozi, biocenozi i biogeocenozi te o genetici, pa tako učinio korak više u izlaganju složene materije o ekološkim osnovama gajenja šuma. Time je omogućeno da mladi stručnjaci ne moraju dangubiti po specijalnim delima da |