DIGITALNA ARHIVA ŠUMARSKOG LISTA
prilagođeno pretraživanje po punom tekstu
| ŠUMARSKI LIST 11-12/1955 str. 66 <-- 66 --> PDF |
Gleichzeitig mit der botanischen Bearbeitung und mit der Vegetationskartierung werden weitgehende klimatische, pedologische, forstliche und landwirtschaftliche Untersuchungen organisiert. Als Ausgangspunkt für diese Untersuchungen dienten die floristisch klar umschriebenen Vegetationseinheiten. Die Resultate dieser Untersuchungen haben eindeutig gezeigt, dass die klar umschriebenen Assoziationen und Subassoziationen nicht nur als der beste Ausdruck für klimatische und bodenkundliche, sondern auch forstliche und landwirtschaftliche Verhältnisse aufzufassen sind. Die natürlichen Vegetationseinheiten, welche grössere Flächen einnehmen, beeinflussen nähmlich weitgehend den allgemeinen wirtschaftlichen Charakter des Landes und haben eine grosse Bedeutung für das Forstwesen und für die Landwirtschaft. Die genaue Kenntnis dieser Vegetationseinheiten ermöglicht ihre planmässige Bewirtschaftung. Unsere gemeinsame Untersuchungen haben überzeugend gezeigt, dass die klar gefassten Pflanzengesellschaften eine sichere Grundlage bilden auf welcher die forstlichen und landwirtschaftlichen Untersuchungen weiter sich aufbauen können. Endlich betont der Verf. dass die komplexen Untersuchungen Südwestikroatiens zum Vorschein brachten, dass im Risnjak-Massiv neben einer prächtigen Entwicklung des Karstphaen omens auch die Waldvegetation einen äusserst natürlichen Charakter bewahrt hat. Aus diesem Grunde wurde von dem´ Parlament der V. R. Kroatien am Risnjak ein Gebiet vom ca 3600 ha als Nationalpark Kroatiens gegründet. NAUKA O BILJNIM ZAJEDNICAMA — OSNOVA SAVREMENOG ŠUMARSTVA Ing. Ziani Petar (Zagreb) I. U U kratkom posleratnom periodu od 10 godina desile su se u teoretskim osnovama naše prakse podizanja i gajenja šuma znatne promene. Regres prakse koji se ogledao naročito u šablonskoj primeni iste tehnike i šablonskom izboru vrsta na površinama različitih uslova kao i nedostatku jedne sistematske biološki osnovane nege sastojina, produžio se bio i u prvim posleratnim godinama i prouzrokovao znatne štete kod izvršenja planova. U takvoj situaciji ukazala se potreba da se praksa podizanja i gajenja šuma postavi na solidne osnove nauke o biljnim zajednicama. Iako je taj rad u početnoj fazi, ali dobro pripremljen i uporno provođen, obećava da će dati rezultate od veće i trajnije vrednosti. Da bismo mogli da prikažemo te promene potrebno je da ukratko izložimo razvoj nauke o biljnim zajednicama i njenih metoda. Nauka o biljnim zajednicama počela se razvijati već početkom prošlog stoleća. čitav niz istraživača iz svih krajeva Evrope, obrađujući pojedine probleme pojave i raširen ja biljnoga pokrova dali su prve osnove nauke o biljnim zajednicama. Ta stara škola, razvijajući se u dva odvojena pravca f izionomskom i ekološkom (Humboldt, Grisebach, Kern er, Drud e i mnogi drugi) shvatala je biljni pokrov zemlje kao izraz dejstva faktora fizičke sredine, pa je geografsko raširenje i pojava različitih oblika vegetacije tumačena jedino kao posledica tog dejstva. Objekti istraživanja ili bolje reći opisivanja ove škole, jesu: flora (vrste, rodovi i t. d.) i formacije (šume, stepe i t. d.), a metoda istraživanja, kojom se služila ova škola koncem prošlog stoljeća i koja se održala i do danas, nazvana je biljnogeografskom. |
| ŠUMARSKI LIST 11-12/1955 str. 67 <-- 67 --> PDF |
Ali već u prošlom stoleću pojavili su se istraživači koji su smatrali da fizička sredina (klima i tlo) nije dovoljna da se objasni pojava i rasprostranjeni e pojedinih vrsta i njihovih formacija. Već Grisebac h uvodi geološku istoriju kao daljnji faktor u izgradnji biljnog- pokrova zemlje, Ali najznačajniju promenu u shvatanju biljnog pokrova unosi A. P. De C an- doll e (1778—1841), koji je proučavajući vegetaciju u vezi sa potrebama poljoprivrede i šumarstva (1809, 1820, 1832) došao do neobično važnih i za tadanje stanje nauke vrlo dalekovidnih shvatanja da je biljni pokrov izraz međusobnih odnosa: konkurencije i prilagođenosti među biljkama, i uzajamne ovisnosti biljaka i fizičke sredine. De Candoll e prvi podvlači značaj konkurencije korenja i daje praktična uputstva kako treba da se u poljoprivrednoj i šumarskoj praksi uzima u obzir međusobni odnos među biljkama. Ovo su također ideje i savremene nauke o biljnim zajednicama, pa se A. P. De Candoll e može s pravom smatrati njenim osnivačem. Darwi n u svom epohalnom delu o postanku vrsta (1849) pominje ideje De Candolle-a i u svojoj teoriji evolucije daje konkurentnim odnosima značaj osnovnog faktora evolucije. Međutim ideje De Candolle-a bile su ubrzo zaboravljene, a ni Darwinova teorija, koliko god je imala presudan značaj i uticaj na razvoj biologije i filozofije, nije u prošlom stoleću mnogo uticala na daljnji razvoj metoda istraživanja biljnog pokrova zemlje. Savremena nauka o biljnim zajednicama počela se razvijati tek početkom ovog stoljeća u nekoliko pravaca ili kako ih nazivaju škola: francuskošvajcarska škola (Flahault, Braun-Blanquet i dr.), nordijska škola (Senander, Du Rietz), ruska škola (Morozov, A1 e h i n, S u k ač e v), i anglo-američka škola (Tan s 1 e y Clements, Weaver) . Neke od ovih škola pridaju veću važnost ekološkim uslovima (američka), neke međusobnim odnosima vrsta (ruska), a druge opet uzimaju podjednako sve faktore u obzir (francusko-švajcarska). Savremena nauka o biljnim zajednicama, kako se uglavnom razvijala u Zapadnoj Evropi, smatra biljnu zajednicu posledicom konkurentnih odnosa i međusobne povezanosti vrsta prilagođenih određenim životnim prilikama staništa i izrazom prošlosti flore određenog kraja (Horvat , 1950), ona uvodi pojam asocijacije kao osnovne jedinice vegetacije, pod kojom treba podrazumevati biljnu zajednicu određenog florističkog sastava i određenih životnih prilika koja je karakterisana posebnim skupom vrsta. Isto tako je značajan za ovu školu i pojam klimaksa t. j . biljne zajednice prema kojoj teži razvoj vegetacije jednog područja, a koja je u dužim periodama relativno stalna ali ipak podložna promenama usled dejstva vanjskih faktora i unutarnjih sila zajednice. Ishodište za istraživače vegetacije postaje floristički sastav, na osnovu kojega se određuju jasno omeđene zajednice — asocijacije — t. j . nauka o biljnim zajednicama polazeći od florističkog sastava utvrđuje unutarnje međusobne odnose vrsta u zajednici kao i zavisnost određenog sastava od postojećih ekoloških uslova i obrnuto, i geološke prošlosti područja. Metodu istraživanja kojom se služi savremena nauka o biljnim zajednicama nazvali su ruski fitocenolozi biološko m metodom. Kako se vidi postoje bitne razlike između stare biljno-geografske i savremene biološke metode istraživanja vegetacije. Rezultati stare biljnogeografske metode istraživanja ne mogu kod praktične primene u šumar 42a |
| ŠUMARSKI LIST 11-12/1955 str. 68 <-- 68 --> PDF |
:stvu, da imaju takav značaj i važnost kao rezultati dobiveni biološkom metodom. Sledeći primer će to pokazati: Areal rasprostranjenja hrasta kitnjaka kartiran biljno-geografskom metodom, pokazao bi površine obrasle ovom vrstom u kontinentalnom i primorskom području. Međutim ta činjenica za šumarsku praksu ima samo opšte informativni karakter, praktični operativni zaključci ne mogu se iz toga izvući. Naprotiv određene i kartirane asocijacije Querceto-carpinetum, Q. castanetum i Ostryeto-seslerietum quercetosum sessiliflorae, sa njihovim degradacijskim derivatima dale bi šumaru odmah siguran osnov i putokaz za svaku njegovu aktivnost u svim navedenim vegetacijskim tipovima, koji se i pored podjednake prisutnosti hrasta kitnjaka znatno međusobno razlikuju. Sasvim analogan slučaj bi se desio kad bi utvrdili i kartirali areale mnogih drugih vrsta na pr. hrasta medunca, bukve i t. d. Isto tako geografski metod snimanja i kartiranja biljnog pokrova i pojedinih vrsta pomoću vegetacijskih profila također nije za šumarske svrhe podesan, radi vegetacijskih obrata i pojedinačnog prelaženja karakterističnih vrsta u susedna područja, naročito u razvedenim terenima. Stara biljno-geografska metoda istraživanja vegetacije pridonela je u svoje vreme mnogo poznavanju raširenja pojedinih vrsta i njihovih fizionomskih i ekoloških formacija, i bila je mnogo upotrebljavana u šumarstvu. Ali u slučaju gde je potrebno poznavanje unutarnjih odnosa vrsta u biljnoj zajednici, a to je upravo slučaj u šumarstvu, ta metoda ne može zadovoljiti. Staroj biljno-geografskoj školi pripadali su u našim krajevima mnogi istraživači od kojih su najpoznatiji Beck-Managett a i Adamo v i ć, a i danas ima izvestan broj istraživača koji se služe tom metodom. Šuma je biljna zajednica sa veoma složenim unutarnjim konkurentnim odnosima vrsta, Upravo ti odnosi su i značajni za šumske zajednice za razliku od raznih drugih grupacija drveća (parkovsko drveće, voćnjaci i si.). Prema tome se nauka o biljnim zajednicama javlja kao osnova nauka o podizanju i gajenju šuma. Međutim, iako se nauka o biljnim zajednicama znatno razvila u Evropi u prvih 30—40 godina ovoga stoleća, ona je imala jači uticaj na šumarsku praksu samo u Finskoj i Rusiji gde su šumari C ajande r i Morozo v izgradili tipologiju šumskih zajednica, polazeći od njihovog flornog sastava ekološki uslovljenog, i u švicarskoj gde se razvila poznata šumarska biološka škola čiji je danas prestavnik prof. Leibundgut. Danas se sve više prelazi na istraživanje i kartiranje biljnog pokrova na savremenijoj osnovi nauke o biljnim zajednicama, ujedinjujući ove u veće skupove na osnovu njihove florističke povezanosti ekološki uslovljene. Ta metoda za razliku od biljno-geografske daje potpuni uvid u faktore koji izgrađuju jednu biljnu zajednicu. Ova metoda također luči visoko organizovane zajednice kao što su razni relativno trajni stadiji i klimaks-zajednice od grupacija vrsta koje inicijalno naseljavaju nezauzete površine i drugih privremenih zajednica koje u sukcesivnom nizu slede iza ovih. II. Nauka o biljnim zajednicama počela se kod nas razvijati tek u periodu između dva rata. Prvi radovi koji su bili od važnosti za šumarstvo bili su radovi prof. Horvata : »0 istraživanju vegetacije hrvatskih planina« |
| ŠUMARSKI LIST 11-12/1955 str. 69 <-- 69 --> PDF |
(1930—1931), zatim »Biljno-sociološka istraživanja šuma u Hrvatskoj« (1939) i »Biljni svet Hrvatske« (1942), zatim radovi prof. Horvatić a o vegetaciji otoka Paga i Raba (1934—1939). Godine 1940. izašao je prevod značajnog dela Morozov a »Nauka o šumi«. U udžbeniku »Uzgajanje šuma II« (1939) prof. Petračić a izašla je kratka napomena o šumskim tipovima. U Šumarskom listu izašli su razni prikazi i članci sa ciljem da se šumari upoznaju sa ovom naukom i mogućnostima njene primene u praksi. Od tih prikaza spominjemo: Milova n ović : »Tipologija u ruskom šumarstvu« (1927) Horvatić : »Karakteristika flore i vegetacija Krša« (1928) Ošmjanski : »Nauka o tipovima s obzirom na mogućnost primene u Jugoslaviji« (1933) Guth : »0 tipovima šuma u teoriji i praksi« (1933) Horvat : »Pregled šumske vegetacije u Hrvatskoj« (1937) Fukarek : »Jedan prilog praktičnoj primeni biljne socijologije u šumarstvu« (1942) Anić : »Socijologija bilja i njena važnost za hrvatsko šumarstvo« (1943) Soklić : »Biljni svijet podravskih pijesaka« (1943) Međutim svi ti literarni prilozi nisu imali skoro nikakvog uticaja na praksu. Na šumarskim fakultetima se nauka o biljnim zajednicama nije predavala, a šumari istraživači su uglavnom sledili biljno-geografsku školu. Prema udžbenicima uzgajanja šuma nemačke škole bilo je moguće osnivanje svih mogućih sastojina: čistih, od vrsta koje se kao takove nigde ne pojavljuju i mešovitih u proizvoljnim kombinacijama vrsta koje pripadaju sasvim različitim vegetacijskim područjima. Rezultati osnivanja takvih veštačkih tvorevina u Nemačkoj pokazali su pogrešnost takovih ideja. U našoj pak praksi vladale su prilike kako smo ih u početku pomenuli. čak i mnogi rezultati do kojih su došli stari šumari dugotrajnim opažanjem i iskustvom kod pošumljavanja kraških goleti bili su potpuno zaboravljeni, kao što su na pr.: gusta sadnja u gnezdima (Slovenski Kras) ; sadnja na terasama (gradoni) izvršena pred 80 god. u Senjskoj Dragi; melioracija degradiranih površina u sukcesijama (Senjska draga) ; postrana zaštita sadnica od bure i insolacije (Senjska Draga) ; uloga kamenjarske vegetacije kod pošumljavanja, i uloga prethodne setve leguminoza za poboljšanje tla. Sličan je slučaj sa upotrebom crnog bora za pošumljavanje kraških goleti. Prof. Horva t je upozorio (1938) na usku vezu crnog bora sa vegetacijskim područjem hrasta medunca i crnog graba i na uspešan razvoj crnog bora u tom području. No i to važno saznanje nije bilo korišteno osim slučajno. Crni bor se upotrebljavao još i posle rata na staništima jele, hrasta kitnjaka i običnog graba i čak u toplijem području hrasta medunca i belog graba. Koren takvom stanju u šumarskoj nauci i praksi treba tražiti u tadanjim društvenim i ekonomskim uslovima. Nije bilo ni jedne ustanove kojoj bi bio zadatak da se u uskoj vezi sa praksom bavi istraživanjem i prenošenjem rezultata tih istraživanja na teren. U prvim posleratnim godinama nasleđeno stanje se još i pogoršalo usled ratnih pustošenja i hitnih potreba za obnovu zemlje. U tim godinama osnovan je i Institut za šumarska istraživanja NRH sa gore navedenim zadatkom, koji se u toku svoje evolucije fj Šumarski list 42 5 |
| ŠUMARSKI LIST 11-12/1955 str. 70 <-- 70 --> PDF |
kroz 10 godina i pored svih teškoća razvio u ustanovu koja idejno rukovodi sa praksom podizanja, gajenja i zaštite šuma u Republici. III. Već u prvoj godini posle rata uviđa se važnost uloge koju nauka o biljnim zajednicama treba da odigra u našem šumarstvu. Institut za šumarska istraživanja izdaje šumarski priručnik (1946) u kojem izlaze radovi prof. Horvata : »Biologija drveća«, »Šumske zadruge Jugoslavije« i T r egubova : »Primjena nauke o biljnim zajednicama kod pošumljavanja Krša. Ubrzo se pojavljuje nauka o biljnim zajednicama kao zaseban predmet na fakultetima. Značajan dogođaj za naše šumarstvo bila je pojava knjige prof. Horvata : »Nauka o biljnim zajednicama« (1949) i »Šumske zajednice Jugoslavije« (1950). Ta dela su odigrala važnu ulogu u stručnom izdizanju našeg terenskog kadra i u njegovoj pripremi za primenu naučnih rezultata u praksi. Međutim vrlo brzo se uvidelo da je potrebno organizovano prići zadatku preorijentacije teoretskih osnova našeg šumarstva. U tu svrhu je bivše Ministarstvo šumarstva FNRJ sazvalo 1948. jednu konferenciju naših naučnih radnika botaničara, pedologa i šumarskih stručnjaka sa zadatkom da se razmotri navedeni problem. Skup tih naučnika i stručnjaka iz ćele zemlje sastajao se više puta i doneo nekoliko važnih zaključaka: a) da se izradi i izda jedan priručnik za tipološko istraživanje i kartiranje vegetacije za potrebe stručnjaka koji će raditi na tom poslu. Taj priručnik je izašao 1950. godine; b) da se izradi jedan priručnik za izbor vrsta drveća. Prvi fitocenološki deo ovoga priručnika je izrađen ali nije izašao; c) da se počme sa vegetacijskim kartiranjem jednog šumskog područja važnog za ekonomiku zemlje, na kojemu dolaze najrazličitiji tipovi šuma, livada i šikara. Po predlogu prof. Horvat a izabrano je područje Risnjaka i Snežnika u Hrvatskoj koje potpuno odgovara postavljenim uslovima. Ovaj zadatak je završen 1954. godine, u Institutu za šum. i lovna istraživanja; d) da se počme sa kartiranjem jednog ekstremno degradiranog kraškog područja radi istraživanja svih uslova i mera potrebnih za šumsku melioraciju takvih područja. Na predlog prof. Horvatića , izabran je otok Pag, koji također potpuno odgovara postavljenim uslovima. I ovaj zadatak je potpuno završen 1954. godine, u Institutu za šum. i lovna istraživanja; e) da se osnuje jedna Savezna komisija za tipološko kartiranje zemlje 1 : 200.000. Za osnivanje ove komisije bile su izvršene sve pripreme, ali su reorganizacije državnog privrednog aparata odložile izvršenje ovog zadatka za kasnija vremena. Izboru objekata za vegetacijsko kartiranje bila je posvećena velika pažnja. Naročito se pazilo da oni budu izabrani, osim prema zahtevima koji su bili postavljeni sa strane nauke o biljnim zajednicama, još i prema zahtevima ekonomike. Tako na pr. za objekat degradiranog krša nije bio izabran jedan deo primorske strane Velebita ili Mosor kako je prethodno bilo predloženo, nego otok Pag na kojemu je razvijeno kvalitetno ovčarstvo, zatim vinogradarstvo i maslinarstvo i na kojemu su meliorativne mere, na najvećem delu površine ekonomski aktuelne. |
| ŠUMARSKI LIST 11-12/1955 str. 71 <-- 71 --> PDF |
Vegetacijsko kartiranje planinskog skupa Risnjaka pod rukovodstvom prof. H o r v a t a i otoka Paga pod rukovodstvom prof. Horvatića, imalo je veliki značaj za razvoj nauke o biljnim zajednicama u Jugoslaviji. Na ovom kartiranju učestvovao je veliki broj mlađih naučnih kadrova, proučen je i određen veliki broj biljnih zajednica i steklo se ogromno iskustvo u tehnici kartiranja. Kako je prof. H o r v a t o kartiranju Risnjaka napisao iscrpan referat pod naslovom »Osam godina kartiranja planinskog skupa Risnjak-Snežnik« koji izlazi u istom broju šumarskog lista, nema potrebe da o tom značajnom delu ovde dalje govorimo. Institut za šumarska lovna istraživanja NRH organizirao je i proveo razne oblike stalne saradnje sa operativnim aparatom u cilju temeljite preorijentacije teoretskih osnova prakse podizanja i gajenja šuma i prenošenje rezultata naučnih istraživanja u praksu. Oblici te saradnje jesu: a) izdavanje povremenih »Obavijesti«; b) stručne instruktaže; c) instruktivne naučne ekskurzije; d) obrada praktičnih tema od stručnjaka vanjskih saradnika iz prakse kao samostalnih tematora; e) stalna služba determinacije flore, insekata i biljnih bolesti; f) stalna služba pedoloških izveštaja. Stručne instruktaže se drže izvesnom broju šumarskog i lugarskog kadra o izvesnom konkretnom postupku ili zadatku kod pošumljavanja, nege sastojina ili zaštite šuma. Instruktivne naučne ekskurzije se drže sa svima šumarskim stručnjacima jednog određenog područja na kojima se drže predavanja na unapred izabranim lokalitetima o opštim i konkretnim naučnim dostignućima iz oblasti šumarske nauke, nauke o biljnim zajednicama i ekonomike. Na kraškom području održane su četiri takve ekskurzije: za područje Dalmacije, predavači prof. H o r v a t i ć i saradnici instituta; za područje goleti i šikara Like, predavači prof. Horva t i saradnici instituta; za područje prebornih šuma Like, predavači prof. Horva t i saradnici instituta; za područje Gornjeg Jadrana i Istre, predavači prof. Horvatić , prof. Horva t i saradnici instituta. Daljnji oblik saradnje sa operativnim aparatom jeste obrada pojedinih praktičnih tema od stručnjaka iz prakse kao vanjskih saradnika instituta i samostalnih tematora. Ovaj najaktivniji način saradnje sa praksom ima trojaku korist: stručno izdizanje kadra, vođenje praktičkog ogleda u širokim razmerama i obezbeđenje primene novih rezultata i metoda rada u praksi. Do sada je organizovana saradnja ili je organizacija u toku sa 12 šumarija kraškog područja. šumarima na terenu je vrlo često potrebno poznavanje izvesnih biljnih vrsta, insekata i biljnih bolesti koji se javljaju na njihovom području, a naročito onima koji rade kao vanjski saradnici instituta ili se inače bave kakvim studijem ili opažanjem. Pomanjkanje potrebne literature i pomagala za determinaciju kao i potrebnog znanja za tu svrhu vrlo često odvraćaju stručnjake na terenu od tih vrlo korisnih opažanja. U tu svrhu je Institut organizovao stalnu službu determinacije, koja će dati podstreka |
| ŠUMARSKI LIST 11-12/1955 str. 72 <-- 72 --> PDF |
mnogim terenskim stručnjacima za razna opažanja, oglede, pa i za naučni rad. U kratkom posleratnom periodu ovih nastojanja rešeni su na osnovu nauke o biljnim zajednicama neki problemi izbora vrsta i tehnike podizanja. Tako je na pr. svedena na pravu meru i na odgovarajuće površine upotreba lišćara na degradiranom kraškom području, razgraničena su područja primene običnog, crnog, alepskog i primorskog bora i dane su instrukcije za izbor tehnike prema vegetacijskom´području i stepenu degradacije. Nastojanja instituta na uvođenju bioloških metoda nege sastojina prikazana su u radu ing. Dragišića koji izlazi u istom broju šumarskog lista. Završivši prvu fazu svog razvoja u kojoj je postignuto: — opšte idejno rukovodstvo sa praksom podizanja, gajenja i zaštite šuma u Republici; — potpuna saradnja sa operativnim aparatom; — osnivanje velikog broja praktičnih eksperimentalnih površina na ćelom području Republike, koje je rukovođeno jedinstveno koncepcijom uslovljenom ekonomikom područja i — rešenje nekih problema prakse podizanja, gajenja i zaštite šuma koji se mogu primeniti na šira područja Republike, Institut prelazi na dalji zadatak: osnivanje i organizacija, egzaktnim naučnim metodama dokumentovanog,´ biološkog šumarskog eksperimenta na osnovu principa nauke o biljnim zajednicama. Resume Apres ime introduction oil l´A. a dorme un apergu du developement dans le monde et en Yougoslavie de la science sur les associations vegetales, il expose ä fond une orientation nouvedle dans la pratique de la culture et du traitement des forets effectuee en Yougoslavie ayant pour base les theses de cette science developpees dans la periode de dix annees d´apres-guerre. ŠUMSKE KOMUNIKACIJE U NR HRVATSKOJ Ing. Josip Peternel, Zagreb P P rema šumovitosti i površini šuma po jednom stanovniku Narodnu Repu bliku Hrvatsku trebalo bi smatrati kao zemlju bogatu šumama. Ukupna šumska površina, t. j . površina koja obuhvata sva šumska zemljišta, iznosi 2.515 hiljada hektara, ili 44,7% od ukupne površine ove Narodne Republike. Tab. 1. Ukupna površina N.R. H. Šumsk a površin a Ukupna Obrasla Neobrasla Na 1 * stanovnika Šumovito st 000 ha 000 ha 000 ha 0/ /o 000 ha | % ha h 5.626 2.515 1.883 74,9 632 25,1 0,48 33,5 |