DIGITALNA ARHIVA ŠUMARSKOG LISTA
prilagođeno pretraživanje po punom tekstu
| ŠUMARSKI LIST 12/1951 str. 31 <-- 31 --> PDF |
i pravnik, to je već poznato u stručnim krugovima, pa je mogla i izostati ova Brevinčeva žaoka, tim pre što Šumarski list, kako sam Brevinac kaže, »seljaci ne čitaju«, za koje bi možda ovakvo obaveštenje o Ljujićevoj tituli bilo od nekog interesa. U svojim jetkim izlaganjima Brevinac potseća na novog Vašu Pelagića, narodnog tribuna i zaštitnika seljačkih interesa od nasrtaja nekakvih šumarskih stručnjaka. Epoha kojoj je pripadao Vaša Pelagić opravdavala je njegovu pojavu na istoniskoj pozornici ondašnjeg društva. U savremenoj stvarnosti naše zemlje i našeg društva nema mesta nikakvoj »pelagićevštini« (da se baš ovako izrazimo), koja bujno I temperamentno izbija kroz pero M. M. Brevinca u njegovom članku o kome je ovde reč. Neka nam čitaoci oproste za ovaj mala osvrt u samom početku, jer on zapravo odgovara i početku Brevinčevih izlaganja. To smo učinili d zato što Brevinčeva žaoka ne ubada samo Ljujića, već, no našem čvrstom uverenju, i sva nastojanja šumarskih stručnjaka širom zemlje, da se šumarska služba unapredi i podigne, a šume zaštite od svih vidova nepravilnog gazdovanja. Reč je, ukratko, o zaštiti šuma i šumskog drveća van šuma, za koje se zalaže Ing. M. Ljujić, i o tvrdnji M. M. Brevinca da seljak sam vodi brigu o ovome, te da nije potrebna intervencija šumarskih stručnjaka, niti provođenje nekih »možda i opasnih zakonskih mera za zaštitu«. A kako stoje stvari. Seljačke šumice, grupice stabala u njivama ili pokraj njiva, usamljena šumska stabla i slične asocijacije baš danas su vrlo ugrožene (više nego u doba izlaženja Ljujićeva članka) od bespravnih seča i dalje špekulacije sa ovakvim dirvetom. To je nepobitna činjenica od koje polazimo, iako ne možemo tvrditi da je to tako širom zemlje. Ali možemo tvrditi da se ova pojava događa u mnogim privatnim vlasn´štvLma širom B. i H. i najviše su i ugrožene upravo ovakve grupice šumskog drveća van šuma, jer tu postoje samo neznatna zakonska ograničenja u pogledu seča i uopšte raspolaganja ovakvim drvetom. Šta više, drvo sa ovakvih objekata i jeste predmet najveće špekulacije koja je uzela maha i kojoji se sada energično staje na kraj mzn:im administrativnim merama. Oseća se tu izvesna praznina i nameće nužnim donošenje zakonskih prepisa, koji će obezboditi pravilno gazdovanje i šumskim drvećem koje nije u sastavu šuma. Utoliko Ljujićev članak baš danas dobija svoju punu aktuelnost. M. M. Brevinac nas upućuje na svest seljaka kad se radi o podizanju i zaštiti njegovih šuma koje on smatra kao i svoje njive. Sa ovim se potpuno slažemo sa M. M. Brevincem, a naročito ako se radi o Srbiji, osiromašenoj šumama. Saimo nr´kako ne ispuštamo iz vida i činjenicu da seljak sve dotle čuva svoju šumu dok mu je na dohvatu državna u kojoj želi da što pre »podgreje sunce li zaradi šumska trava« — kako to i sam Brevinac kaže. A to sunce je podgrejalo mnoge bosanske šume, a još više bivše opštinske šume u Srbiji. To se činilo, s jedne strane, zbog siromaštva bosanskog seljaka i potrebe za proširenjem poljoprivrednih površina, a s druge strane pod utjecajem kapitalističke trgovine drvetom. Ovakva težnja mnogih bosanskih seljaka postoji i danas, pa čak i nove uzurpacije državnog šumskog zemljišta. Čvrst režim čuvanja državnih šuma usmeno je seljaka na njegove vlastite, a naročito baš na ove grupice stabala van šuma — u »konjukturi« špekulacije drvetom. I tu treba zaista nešto uraditi i zaštititi ove šunree od nerazumnih seča, u čemu vidimo smisao Ljujićevog članka. Ovoliko samo ukoliko se radi o> svesti seljaka »kome ne može biti pravo ako mu se neko mesa u šume koie on sam podiže i1 gaja« — što ima, u neku ruku, poetičan i sentimentalni prizvuk. Daleko smo i od pomisli zauzimanja nekog nenačelnog stava protiv seljaka, ali operišemo činjenicama koje baš ne idu u prilog tvrdnjama M. M. Brevinca, bar ukoliko se radi o bosanskim prilikama. Baš na ovom terenu manjka i dovoljno! svesti i dovoljno propagande o važnosti šuma uopšte i njihovoj svestranoj zaštiti. Utoliko Brevinčeva kriitr´ika Ljujićevog članka ne samo da je za ovdašnji teren promašila, već je d štetna. Prema tome se »ovaj čovek« (nvslimo na Ljujića) javlja sa punim pravom jednog stručnjaka, ne »taiko kasno«, već blagovremeno, da pomogne seljaku u zaštićivanju, gajenju i isikorilšćavanju drveća van šuma, jer je ovaj problem sagledao u njegovoj suštini. Možda je utešno što ni bosanski seljak neće ovo pročitati, jer se sa njime nalazimo* licem u lice, pa ne moramo strepiti da će radi toga zamrziti šumarske stručnjake koji´ mu isto tako dobra žele, jer će plodove njihova stručnog rada upravo on, selja,k, i najviše da uživa. Utoliko nas je iznenadilo izlaganje i ton pisanja uvaženog M„ M. Brevinca od koga smo navikli da čitamo lepe, lake i´ popularne članke iz oblasti šumarstva, kao šumarske priče koje okrepljuju čoveka šumskom svežinom i zelenSlom. Uvereni smo 415 |