DIGITALNA ARHIVA ŠUMARSKOG LISTA
prilagođeno pretraživanje po punom tekstu
| ŠUMARSKI LIST 1-2/1944 str. 13 <-- 13 --> PDF |
gline t. j . one ostaju na mjestu raztvaranja prakamenja. Upotrebljavaju se za izradu porcelana. U drugu grupu dolaze najčišće nap lavi je ne (sedimentarne) glin e. Sastoje se od kremena i aluminijevog oksida sa veoma malo željeznog oksida. Boje su biele ili crvenkaste, sive i dr., a nakon pečenja postaju biele, sive, crvenkaste ili žućkaste. Veoma su plastične i ne tope se u porcelanskoj vatri. Upotrebljavaju se za izradu samotnih opeka, posuda za talenje metala, finijeg i običnog suda, fayenče-a i dr. Za nas su od najvećeg interesa gline treće grupe, kamo se ubraja lončarska glina, glineni lapor, škriljasta glina i ilovača. Lončarska (plastična) g 1 i n a je obično plavosiva, zelenkastosiva ili žuta. Nakon pečenja postaje žućkasta ili crvenkasta, što potječe od željeza, koje je uviek prati. Često sadržava i vapna, ali se ipak ne pjeni u kiselinama, i tada čini prelaz glinenom laporu. Plastična je, kadkada u veoma velikoj mjeri, a u vatri se topi. Neke su vrste veoma slične glinama, koje se ne tope, ali se daju lakše razmrviti i lakše se raztvore u vodi. Lončarska glina je jako razprostranjena osobito u tercijarnim i aluvijalnim naslagama. Najbolja je u naslagama mrkog ugljena. Upotrebljava se za finije opeke, criep, lončiće za peći, lončarsko posuđe, slabije vrsti fayence-a, dakle svagdje, gdje nije potrebno jače pečenje. Glinen i lapo r je smjesa od 15—20% vapna, 50—75% gline i najviše 25% pieska. Zbog velikog sadržaja vapna pjeni se u kiselinama. Boje je sivobiele ili žućkastobiele, sivožute, zelenkaste, crvenkaste, smeđe, a nakon pečenja postaje manje ili više crvenkast. Opip je hrapav, lom neravan, školjkast, rjeđe je lisnatog sastava. Često je svjež i mekan, a na zraku stvrdne. U donjim slojevima je gušći i tvrđi nego u gornjim. Prilično je plastičan, topi se. U njemu se često nađu veći komadi tvrđeg lapora, koji su bogatiji kamenom i vapnom. Često prelazi s jedne strane u lončarsku glinu, a s druge strane u škriljastu glinu. Nalazi se uviek u slojevima, ali je jako izpucan, i lako se raztvara i razpada u žućkastosivu zemlju. Upotrebljava se uglavnom za pravljenje opeka i za prostije lončarsko posuđe. Škriljasta glina je sive boje, koja od primjesa ugljena prelazi u crnkastu. Vapna, pieska i željeznog oksida gotovo i nema. Izmiešane sa vodom daju veoma žilavu i raztegljivu masu. Opip je mastan, ali ne prianja uz jezik tako jako kao glina, niti ima miris gline. Nalazi se u naslagama ugljena, djelomice u naplavljenom zemljištu, osobito na obalama rieka i jezera, a na ušću rječina čini obično deltu. Vrlo često čini i donju podlogu tresetišta. Škriljasta glina nije tako razprostranjena kao ilovača niti dolazi u tako debelim naslagama. Upotrebljava se kao i; glineni lapor za opeke i za lonce. Ilovača je najmlađa vrsta glina i ima najviše primjesa. Ona se sastoji od gline i pieska. Žutu ili smeđu boju dobiva od primjese željeznog oksidhidrata. Često sadržava tinjca i vapna, zbog čega se pjeni u kiselinama. Veoma je mekana, lako se mrvi, malo je plastična, veže prilično, ali ne daje čvrstu masu. Kad se izpeče, postaje crvena, smeđe do prljavo crvena, a kad se zažari, topi se u plavosivu ili zelenkastosivu drozgu. Nalazi se u naplavljenom, zemljištu dolina, kotlina i nizinskih brežuljaka, kadkada u naslagama 10—30 m debelim. Ako u ilovačama ima mnogo pieska, prelazi u pješčani lapor, a ako sadrži mnogo vapna, prelazi u lapor i vapnenasti lapor. Upotrebljava se za opeku i ćerpič. Sposobnost glina za pravljenje opeka. Ako se gline valjano, stručno prirede, mogu se sve upotrebiti za pravljenje opeka. Praktički ne dolaze za pravljenje opeka u obzir sve vrste glina, jer bi njihovo priređivanje bilo preskupo. Obično se izaberu one gline, koje već po svojoj prirodi imaju takav sastav, da se od njih mogu proizvesti čvrste i trajne opeke, što se od dobrih opeka u prvom redu traži, odnosno, da imaju takav sastav, da se mogu napraviti i drugi proizvodi u odgovarajućoj kakvoći. Za pravljenje opeka ne smiju gline biti premastne, t. j . ne smiju sadržavati više od 80% čiste gline, a ne smiju biti ni odviše postne, t. j . ne smiju sadržavati ni više od 60% pieska. To proizlazi već iz dosada rečenoga. Znamo već, da se mastne gline težko prerađuju odnosno izmiese u jednoličnu masu, da lako izpucaju i da se jako stegnu, kad se izpeku. Opeke od odviše postnib glina lako se izmrve. Take bi se gline morale, prije nego što bi se mogle upotrebiti za pravljenje opeka, prirediti primiešavši mastnim glinama pieska ili drugi kakav materijal odnosno« dodavši postnim glinama više čiste gline. Takvo priređivanje glina izis-; kuje dakako razne troškove, te može proizvodnju opeka dovesti u pitanje, jer 11 |