DIGITALNA ARHIVA ŠUMARSKOG LISTA
prilagođeno pretraživanje po punom tekstu
| ŠUMARSKI LIST 1-2/1944 str. 11 <-- 11 --> PDF |
SI. 2. Presjek stepenaste jame za određivanje naslaga zemlje. Fizikalna i tehnička svojstva glina. Posve čista glina je biele boje, ali nisu sve gline biele boje uviek i posve čiste. Vapnene gline (lapori) su obično sivkaste, bituminozne sive, sivoplave, plave, smeđe pa i crne. Od željeznog oksida postaju gline crvene, od željeznog oksidhidrata žute, od željeznog oksiduloksida i sumpornog željeza crnoplave. Ovi metalni oksidi daju prema primiešanoj količini i stupnju oksidacije boje raznih tonova, koji su ili jasno odvojeni ili prelaze postepeno jedan u drugi, a kadkada daju i šarene gline. Jedobojne čiste gline obično ne pokazuju nikakvih slojeva, dok su one, koje sadržavaju pieska ili tinjca, slojevite kao i one, koje su šarene. Specifična težina glina se kreće izmedju 1,8 i 2,63 prema vrsti i količini primjesa. Gline nemaju čvrste strukture, te se u suhom stanju daju lako razmrviti. Nemaju sjaja, ali se trenjem mogu ugladčati do sjaja. One mogu da upi ju i da drže ogromne količine vode, do 70% vlastite težine, zato prijanjaju jako uz jezik. Vlažne gline imaju svoj posebni miris, U vodi razmućene daju mutnu smjesu, jer pojedine čestice gline plivaju u vodi, te se tek nakon dugog mirovanja opet slegnu. Za tehničku upotrebu najvažnije svojstvo glina je to, dasepomiešane sa izvjestnom količinom vode mogu lako m i e s i t i, da lako poprimaju razne oblike, da podpuno izpunjavaju sve udubine kalupa i da zadrže primljeni oblik zbog. neznatne elastičnosti. To svojstvo glina zove se plastičnost. Plastičnost glina je veoma različita. Ona ne ovisi o količini aluminijevog hidrosilikata, jer su na pr. čisti kaolini malo plastični. Prije se je držalo, da uzrok plastičnosti leži u okruglom obliku pojedinih čestica gline. Plastičnost je ravnoteža medjusobne adhezione sile pojedinih okruglih čestica i kohezije vode, koja izpunjava pore gUne. Ako prevlada adheziona sila približava se glina krutom stanju, prevlada li kohezija vode adhezionu silu, imamo u vodi raztvorenu glinu. Sada se plastičnost tumači koloidalnim tvarima anorganske i organske prirode, koje se nalaze u glinama. Kada su zračnosuhe, nalaze se gline u nekom latentnom stanju. Plastičnost se pojavljuje onda, kada u vodi prema sposobnosti upijanja nabujaju koloidalne substance gline. Što su gline plastičnije, to veće količine vode mogu da upi ju. Plastičnost glina se može povećati dodavanjem koloidalnih tvari (štavne i humozne kiseline, dekstrin), a može se i sniziti hidroksilnim ionima (soda, krečna voda i t. d.). Upijena voda može se sušenjem izpariti, ali čim se gline ponovno nakvase, opet primaju svoju plastičnost. Plastične gline zovu se mastne gline zbog svoga mastnog opipa, dok su postne gline hrapavog, pljeskovitog opipa, kidaju se lako, kad se miese, i imaju malu plastičnost. U tiesnoj vezi sa plastičnosti je drugo isto tako važno svojstvo glina, naime stezanje. Gline imaju s jedne strane sposobnost, da vodu upiju i da nabujaju, a s druge strane, kada se suše ili kada se zagriju, da smanje svoj volumen, da se stežu. To stezanje glina je veoma različito i može kod pojedinih glina iznositi do 20%. Jedna te ista vrsta glina steže se tim jače, što je veći sadržaj vode, što je većoj toplini bila izložena i što je djelovanje topline dulje trajalo. Ako se dakle želi spriečiti jako stezanje gline, mora se zamiesiti sa malo vode. Kod raznih vrsta glina steže se mastnija glina jače od postnije. Treba dakle stepen mastnoće smanjiti, t. j . smanjiti plastičnost gline, da se smanji njeno stezanje. To se postizava primiešanjem pieska ili dodavanjem pe 9 |