DIGITALNA ARHIVA ŠUMARSKOG LISTA
prilagođeno pretraživanje po punom tekstu
| ŠUMARSKI LIST 8-9/1938 str. 3 <-- 3 --> PDF |
ŠUMARSKI h ST GOD. 62. AUGUST—SEPTEMBAR 1938. Ing. DIMITRIJE AFANASIJEV (SARAJEVO): EKSPRESNE ŠUME (Naš odgovor) (LES FORETS „RAPIDES" — NOTRE RÉPONSE) I. Kritika. »U sporu se rada istina«, govori čuvena latinska poslovica. »Kritika stvara progres«, kaže moderno doba. Bez kritike svaki je rad jednostran I nepotpun. Ali kritika kao takva mora biti u prvom redu objektivna. S druge strane: koliko ljudi, toliko ćudi. Shvatanje svakog predmeta — individualno je. Stoga je velika greška padati u netrpeljivost, što ipak mnogi rade. »Jedino je moje mišljenje ispravno, svi se drugi varaju,« kažu neki kritičari. »Sve je drugo — jeres; anatemišimo i pobijmo naše protivnike!« Tako se mislilo i radilo u srednjem veku i prenositi ovaj način u naše vreme nije ništa drugo nego anahronizam. Kada kritika prelazi u neosnovani napad, ona više nije kritika. Izvrtanje činjenica, tendencioznost, pakovanje svom idejom protivniku — to već nije nikakva kritika. To se zove sasvim drugačije. I ono, što je najglavnije: da kritika bude na svom mestu, kritičar mora najdetaljnije da upozna iznetu tezu i da bude dobro informisan po predmetu polemike. Mislim, da se sa ovim slažu bar u principu i naši kritičari. U principu i teoriji, možda, a da se ne slažu u praksi, to ćemo dokazati. Odgovaramo na dve kritike. Jedna od njih uopšte nije kritika, već neosnovan žućni napad bez argumenta i dokaza. Kritiku smo očekivali i to sa velikim interesom, ali svakako ozbiljniju, više argumentisanu i bolje informisanu. Moramo zaista ustati u obranu aksioma! Dakle, kritika čisto i jasno tvrdi, da tehnika pošumljavanja nije ni najmanje važna i to stoga, što je pošumljavanje socijalno pitanje. Da smo živeli dva veka ranije, to bi se još i moglo reći. Ali sada, u 1938 godini, ovakvo tvrđenje jako miriši po zastarelosti i anahronizmu. Kao da baš tehnika u svemu ne rada i ne likvidira različita socijalna pitanja! Kao da napredak mašinske tehnike nije izazvao potres čitavog našeg socijalnog poretka! Tuberkulozu nazivaju »socijalnom« bolešću zato što je medicinska tehnika ovde bespomoćna. A da je medicina pronašla kakav efektivan i brz lek, onda bi i 389 |
| ŠUMARSKI LIST 8-9/1938 str. 4 <-- 4 --> PDF |
socijalno pitanje izazvano tuberkulozom bilo jednom za svagda rešeno. Da su u tehnici pošumljavanja pronađene metode jeftinog, brzog i uspešnog pošumljavanjla, ne bismo sada stajali pred socijalnim pitanjem milijuna pustih goleti. I tako nešto reći u vreme, kada 90% naših stručnjaka, baš onih koji su radili na terenu, tvrdi, da neuspeh leži baš u slaboj tehnici sađenja, u nepoznavanju te tehnike. Već smo citirali u svojem članku mišljenje g. Lj. M a r k o v i ć a, da neuspeh pošumljavanja leži u tehnici sadenja i njegovanja. Navodimo i mišljenje g. Španović a (Br. 6 Šum. L. za 1932 god. str. 361.): »Loš uspeh sadnje u puno slučajeva ima se pripisati neznanju samog stručnog osoblja ...« G. Lj. M a r k o v i ć kaže: » Jevtine metode rada sa večitim popunjavanjem kultura skuplje su od najskupljih« (Šum. L. od 1934 god. str. 147). I zaista, kritika ima veoma lak prtljag argumenata, kad operiše sa tvrđenjima i dokazima iz »Dečjeg dana« i kad tvrdi, da tehniku pošumljavanja zna svaki lugar! A g. Španovi ć tvrdi: »Razlog neuspeha u pošumljavanju: nedovoljna stručnost bilo vodećeg osoblja, bilo lugara...« (Šum. L., 1936 g. str. 281). Jeste: znaju tehniku pošumljavanja, ali samo oni, koji su imali uspeha i to ne slučajnog, ne stoga, što su dobili na atmosferskoj lutriji kišnu sezonu. I nije istina, da smo potcenjivali do sada postignute uspehe. Bilo ih je, ali to uspešno pošumljavanje ne stoji 20 para od sadnice, već mnogo više. I oni, koji su to radili, znali su, kako treba raditi i saditi. Jasno smo govorili o razlozima neuspeha i tačno smo odredili razlog tih neuspeha: sistem od 20 para i nehat ili neznanje tehnike sađenja, koji je izazvan samim sistemom, žudnjom za jeftinoćom i brojem hektara. Taj sistem mi smo osuđivali i osuđujemo. Evo do čega je on doveo: »Sav rad je bio uzaludan: redovito sve ugine meseca jula i avgusta«, konstatuje prof. B a 1 e n (str. 286 »Naš goli krš«). »Četiri puta je pošumljavano jedno te isto mesto, pa je sve uginulo,« kaže nam ministarska komisija o Deliblatskom pesku. A evo šta iznosi g. O. Krsti ć o rezultatima pošumljavanja Ovčeg Polja (Šum. L. za 1934 g. str. 163, 164): »Troškovi pošumljavanja do 1927 god. iznosili su 51.714 din. Izgleda, da je ova kultura propala u jesen 1927 god., jer se 1928 god. vrši još jedno pošumljavanje na istom mestu. Ponovni troškovi iznosili su 45.342 din. I ova se kultura na kraju potpuno osušila.« Ovakvih žalosnih informacija mogli bismo navesti bezbroj. Ali koliko, bože moj, postoji istih »uspeha«, o kojima niko ništa nije pisao niti javio! Nije samo to: sa ovakvim rezultatima ili njima sličnim radi se i sada, što nam iznosi g. Omanovi ć kao predstavnik ovog sistema od 20 para. U kritici naše stanice odazvali se, izgleda, baš predstavnici ekstenzivnog pošumljavanja. Imaju pravo, jer baš na njih smo, ako se hoće, i ciljali. Ali nemaju pravo, kada identifikuju sebe sa celokupnim šumarstvom. Ne! Mi kritikujemo jedan tačno ograničen, izrazit deo, a ne celinu. Stvar je jasna: jedni rade dobro, a drugi ne. I bez ove kritike i polemike i ogledne stanice znalo se, da postoje dva sistema, dve suprotne teze, dve glavne različite ideje u pošumljavanju i mi kao pristalice jednog načina, intenzivnog, sukobljavamo se sa načinom drugim, ekstenzivnim; pravilnije bi bilo nazvati ga primitivnim. I uzalud je manevar naših idejnih protivnika, da se obrane, kao štitom, tuđim uspesima, uspesima protivnog principa. Te uspehe postigao je intenzivan način, pri kojem se 390 |
| ŠUMARSKI LIST 8-9/1938 str. 5 <-- 5 --> PDF |
gleda pre svega na uspeh, a ne na granicu od 20 para, gde je operisano sa manjim brojem, ali sigurnih hektara, a ne papirnih. Dakle ponavljamo, da jedni znaju, kako treba saditi, a drugi ne znaju. Tako je bilo, tako je i sada. Taman, smo u prošlom članku naveli, kako je »znao« izvaditi, upakovati i otpremiti sadnice belog bora jedan državni rasadnik prošle godine. Doduše, postoji kod nas još jedna grupa šumara i ako ne mnogobrojna. Njihova je ideja u pošumljavanju — biti bez ikakve ideje. Oni ni najmanje ne razbijaju sebi glavu o načinu i metodama sadnje; oni uopšte ni najmanje nisu zainteresovani pošumljavanjem. »Osnovi« na formularima su gotovu, mnogobrojne rubrike popunjene, kredit utrošen i mirna Bosna. Njihov je cilj, da se što pre rese svega toga posla i da ispune sve formalnosti, da ne bi zakačili za kakav paragraf odgovornosti. Za njih je sve jasno i prosto: kulture su uginule; znači, bila je suša; pa ne može čovek još i kišu da izazove. Oni se iskreno čude našoj stanici i reagiraju otprilike ovako, ako dođu na samu stanicu: »Pa ovde je dobro pošumljeno, zašto se još petljate i mučite!« Uzaludan je trud govoriti s njima o nekakvom ogledu, eksperimentu, metodama, aklimatizaciji i t. d. Pored kritike u Šumarskom Listu, koliko je drugih kritičara imala stanica u kratkom roku svoga opstanka! Bilo je dosta kritike ozbiljne, stručne, znalačke i objektivne. Navode takve kritike uzeli smo u obzir i primenjivali na delu, u koliko je to bilo moguće. A bilo je i druge, koja spada u red šumarskih i lovačkih anegdota i koja dokazuje, kako dobro neki »znaju« tehniku pošumljavanja, čim orla izlazi iz aksiome, da se sadi korenjem dole, a ne gore. Dođe tako jedan stručnjak na stanicu, baci orlovski pogled i izrekne sa nepokolebivim dostojanstvom: »Suviše je gusto! Prorediti.« I to kaže baš za one razmaknute redove, koji daju svega 6.000 na hektar. Sta će njemu autoriteti, profesori, nauka, ogledi il iskustvo! Drugi uvrti u glavu jablan. »Kako? Nemate jablana! Onda vam sve ovo ništa ne vredi! Pa zar ne znate, čoveče, da je jablan jedina vredna vrsta za krš!« Treći je u toku radova video slučajno busen u jami. Čovek se prosto usplahirib. Pomislio sam, da je opazio poskoka. »Sta radite?«, viknuo je stručnjak, »pa zar ne znate, da busen u jami izaziva živo trulenje, a čim žila sadnice dođe do tog trulenja, ona ugine.« Ovaj dakle nije čitao ni[ prof. B a 1 e n a, koji na str. 138 svoga dela »Naš goli krš« preporučuje: »Dobro je, ako se na dno rupe metne preokrenut busen. Na taj način će biti sadnici osigurano bolje hranjenje.« Nije čitao čak ni katehitu g. Veselija , koji naročito preporučuje upotrebu busena u jami. Onda mu zaista ne vredi zameriti, što prethodno nije pitao, da li je stanica pravila opite sa busenom. A da je pitao, doznao bi, da je stanica postigla vrlo dobre rezultate sa busenom u jami i da nikakvog trulenja žila nije bilo. Stvar je prosta: busen čini zemlju rahlom i poroznom, a u teškim zemljama, kao što je naša, satrune za godinu dana. Ali dokažite vi njemu sve to, kad čovek neće ni da sluša. Isto je takvo iskustvo stanice sa jesenjom sadnjom. Probali smo pomalo još prve godine, ali smrzavica je izbacila sadnice. Druge godine preduzeli smo razne mere: navalili smo kamenje oko sadnice; na drugom mestu ostavismo sadnice zakorovljene, na trećem pokrismo zemlju bu 391 |
| ŠUMARSKI LIST 8-9/1938 str. 6 <-- 6 --> PDF |
senom ili slamom; dalje smo proprašili jedno parče pred samu zimu i si. Literatura nam kaže, da smrzavica izdiže zemlju zajedno sa sadnicom. Međutim, zemlja nigde nije bila izdignuta. Kamenje je ostalo na svom mestu, a sadnice — i to veće sadnice, od po pola metra visine — izvađene su, kao da je to neko rukom učinio. Isti je slučaj bio sa sadnicama u rasadniku na lejama, koje su bile zasejane. Još nismo pronašli mere za sprečavanje ove štetne pojave i jasno je, dok ne izbegnemo i ne sprečimo ovu pojavu, treba prestati sa jesenjom sadnjom. Dve zime potpuno različite f po temperaturi i po količini snega izazvale su istu pojavu. Ali tu se pojavljuje kritičar i, ništa ne pitajući, autoritativno kaže: »Na ovom mostu može se saditi samo u jesen.« Ovo nekoliko primera pokazuje, da pošumljavanje nije tako prosta stvar, kako se pričinjava našim kritičarima, već da ovde treba znati mnogo drugih stvari sem kopanja rupa. Stoga navodimo još jedan primer sa podrezivanjem bočnih grana, što se upotrebljava pri svakom više manje intenzivnom pošumljavanju. Radi to i stanica i to potpuno sistematski. Stvar je dosta prosta i ima o njoj navoda i u našoj literaturi. Sadnice se ne smeju podrezivati u prvoj godini, već u drugoj ili trećoj. U drugoj godini podrezivanje bočnih grana sprečava obrazovanje rakije, jedne ili više. Pri obrezivanju treba ukloniti konkurentne grane, a sasvim slabe ostavitil Oranje srednih gimenzija treba otscći na izvesnu dužinu, a ne potpuno. Sav taj rad ima za cilj forumati stablo, a sa najmanjom ozledom za sadnicu. Da li treba da kažem, da je slabije grane, koje ne kon kuriraj u jedna drugoj, neophodno potrebno ostaviti radi osiguranja debljinskog prirasta glavnog stabla; u protivnom cela sadnica oslabi. Nismo o tome govorili ranije, ali ovaj je opit stanici zaista dobro uspeo. Potpuno smo s tim zadovoljni. Treba samo pogledati na nepodrezanu lipu, hrast, brest i drugo. Oni izgledaju kao pravo pravcato džbunje. Potsečeni egzemplari već su potpuno obrazovali glavno stablo; konkurencija bočnih grana eliminisana je i one imaju određeni zadatak: osiguranje i jačanje glavnog stabla. Ove sadnice ne treba više dirati do kraja života. Nismo o tome spominjali, jer je ovo sasvim prosta stvar: primenjivalo se više puta kod nas, na Deliblatskom pesku. O tome se može čitati u najpopularnijim brošurama. Nego kritičari dolaze i prosto nas napadaju baš radi toga načina podrezivanja. »Zašto ostavljate ove tanke patrljke? Neće obrasti rana«. I u svom stručnom zanosu pokazuju plodne pupove na voćkama sa žalenjem: »Da je bio ovde agronom, on bi to sve posekao.« Dobro bismo prošli sa ovakvim podrezivanjem voćaka! A taman dva dana pre toga ovde je bio referent za voćarstvo i podrezao sve voćke. Ovakvih primera moglo bi se navesti bezbroj, a svi oni pokazuju glavnu karakteristiku ovih kritičara: oni ne nastoje da se prethodno upoznaju bar u osnovnim potezima sa predmetom diskusije. Bilo da nemaju vremena, bilo volje. Ako ništa drugo, trebalo bi barem više pažnje za tretirano pitanje. Jedan od kritičara vajka se na stanicu, što preporučuje zalivanje sadnica i kaže: »Jeste li vi pri sebi! Na tom i tom mestu nema vode ni za ljude, a kamo li za zalivanje sadnica!« 392 |
| ŠUMARSKI LIST 8-9/1938 str. 7 <-- 7 --> PDF |
Moramo dati ovakvom kritičaru zahvalan materijal za dalju diskusiju ove vrste i kazaćemo: »Zašto onda ne provedete vodovod?« Pa šta bismo drugo! Zar opet da ponavljamo ono, što smo već rekli: da je stanica 90% svoga rada uputila baš na one slučajeve, kada vode nema i da sama stanica nema vode, sem za zalivanje semeništa u rasadniku. Jasno smo rekli ono, što kritičar nije htio da pročita: da se zalivanje vrši, kada ima vode, a stoga što u pošumljavanju, u cilju postizanja uspeha, treba upotrebiti sve što je moguće. Kao vrhunac bezobzirnosti kritike navodimo, da se jedan kritičar u oskudici dokaza služil čak i neistinama. Ode sam, naprimer, upotrebio izraz »otpuhivanje« postavljen čak u znaku navoda od strane kritičara? I gde je taj »kritičar« pročitao ili video nekakvo potcenjivanje rada g. Veselij a i vrednih đaka lugarske škole, kada u ćelom članku nije bio spomenut ni direktno ni indirektno rad g. Veselija . Alii ako je već reč o radu g. Veselija, on mi je uvek izlazio u susret u svemu, kadgod sam se obratio na njega po pitanjima šumske botanike, na čemu ovim putem njemu iskreno zahvaljujem. II. Problemi i ogledi u pošumljavanju. Sada pak pređimo na uže polje. Kritika kaže, da nije iznenađena rezultatima rada stanice. Dabome, kazaćemo mi, nije iznenađena, kada nije ni pročitala o tim rezultatima. Zato se kritičaru i čini, da naši rezultati ne mogu biti primenjeni u širem razmeru. A da je to tako i bilo, nije nikakvo čudo. Kako bi jedan ogled sa podizanjem šuma mogao dati rezultat u jednoj jedinoj godini dana? Kritika upravo traži da stvaramo čudesa, pa verovatno stoga i počinje od biblije, te ideju biblijskih čuda produžava do kraja. Zaista bi bilo pravo čudo, da je za eksperimente i oglede sa biljkama bilo potrebno svega jedna godina dana! Poljoprivredne ogledne stanice svuda su stalne ustanove, koje rade i radiće decenijama. One imaju posla sa biljkama, kojih je ciklus bar 50 puta manji nego kod šumskih biljaka. Da li je kritičar čitao nedavno u »Politici«, kako je došlo do one najbolje vrste pšenice, koja se sada najviše upotrebljava? Za to je trebalo 16 godina sistematskog napornog rada na selekciji. Ako pogledamo na mnogo srodniju vrstu biljnog carstva — voćke, to vidimo, da je čuvenom Mičurinu trebalo 30 godina, da stvori izvesne vrste otporne protiv klimatskih neprilika. A zar mi nemamo oglednih polja, koja svakako stoje više nego obično pošumljavanje, i zar ona ne rade više godina! I zašto bi se održavale ove stanice, ako ne postoje nikakvi problemi pošumljavanja? Tvrđenje, da ne postoje nikakvi problemi u pošumljavanju, dolazi u sukob ne sa mojom malenkošču, vec sa većinom naših stručnjaka. Da je tome tako, neka pogleda g. kritičar nešto pažljivije u »Šumarski List«, gde će naći puno stručnih članaka o pošumljavanju baš sa ovim izrazom, koji mu se ne dopada. Problem — to je pitanje, koje još nije rešeno, bar delimično. Problemi će postojati, dok je čovečanstva, dok postoji težnja za progresom. Nemamo još ničega savršenog. Evo, baš u današnjim novinama pao mi je u oči naslov: »Problem avijacije«. Po logici naših kritičara to ne bi smelo da bude. Šta ima tu? Dođi na aerodrom, kupi kartu i leti. Ali drugi, i to baš stručnjaci u vazduhoplovstvu, tvrde sasvim drugo. 393 |
| ŠUMARSKI LIST 8-9/1938 str. 8 <-- 8 --> PDF |
I problem pošumljavanja postoji i to još kako velik! On je već u tome, što imamo milione hektara, koje tek treba pošumiti; i ovo je činjenica, koja se ne da oboriti neosnovanim optimizmom g.g. kritičara, da je sve lepo na našoj najlepšoj planeti. Da je bilo i da ima očajnih neuspeha u pošumljavanju, to je činjenica. Već smo naveli dosta citata iz opažanja naših stručnjaka i zvaničnih podataka, a namerno smo uzeli u obzir baš informacije samog g. Krstića. Zašto u svoje vreme g. Krstić nije oborio sve te mnogobrojne navode, ako su netačni? Zašto je na kraju krajeva on sebi dozvolio »potcenjivati« uspehe postignute na ovom polju? Zašto nije pokušao oboriti one strašne cifre troškova za jednu uspelu sadnicu, navedene kod prof. B a 1 e n a? Zašto nije napao na Lj. M a r k o v i ć a, dugogodišnjeg radnika na pošumljavanju krša i goleti, kad je taj tvrdio baš ono, što sada tvrdimo mi? Zaista, čudnovata logika! Ako svaki šumar zna, kako treba raditi, zašto nije radio? Ili tek valjda g. K r s t ü ć ne smatra, da je bilo dobro rađeno na Ovčem Polju i na mnogo drugih mesta, gde je sve bilo — kako konstatuje prof. B a 1 e n, Španovićidr . — više puta pošumljavamo i sve je redovno uginulo. Šta sad treba da radi g. kritičar? Oglasiti sva mišljenja i sve informacije naših stručnjaka za jeres i viknuti: raspni ih! To kritika i radi navodeći problem seča i uništavanja šuma. Zašto, pobogu, radi stanica u Sarajevu na nekakvom uzgoju šuma, pa još ekspresnih, upotrebljavajući čak i đubriva, kada se u isto vreme uništavaju postojeće šume. Samo zašto se g. K r s t i ć okomio tek sada i to na stanicu, koja proučava pitanja pošumljavanja, kad bi se po svojoj logici pre svega trebao oboriti na celokupno veštačko pošumljavanje. Stanica je po obimu rada i po troškovima jedna kap u moru truda, vremena i novca, koji se trošio i troši na pošumljavanje krša i goleti. Zašto zaista na jednoj strani sa velikim žrtvama pošumljavamo, a na drugoj uništavamo postojeće šume u mnogo većem obimu odnosno ne umemo da ih sačuvamo? Ovo pitanje postoji i postojalo je i ranije i osnivanje stanice nije ništa, ama baš ništa u njemu promenilo i s tim pitanjem nema nikakve veze. Kritika po svom običaju ne dovodi do logičnog kraja svoju misao. A dovedena do kraja, ta bi teza značila ništa drugo, nego da treba reducirati sve organe za pošumljavanje, počev od otseka u ministarstvu. Pustimo ipak, da na ovu temu odgovori g. Lj. M a r k o v i ć: »Mnogi će nam zameriti, što smo prvo uzeli u rad pošumljavanje goleti, koje je za sada još eksperimentalnog karaktera, a nismo prešli na čuvanje postojećih šuma, ali te zamerke otpadaju, kad se ima u vidu da je neophodno potrebno što pre obući u zeleno ruvo tužne predele oko sela i gradova, kako bi stanovništvo shvatilo značaj šume ...« (Šume i šumarstvo, str. 5). I mi ćemo odgovoriti, zašto do sada nije ukinut rad na pošumljavanju. Zato, što je uništavanje šuma pitanje čisto socijalno, pošumljavanje je većim delom tehničko, u mnogo manjem obimu socijalno, a zadaci stanice u njenom okviru — čisto su tehničke prirode i kao takvi tek će poslužiti za rešenje socijalnih pitanja. Sve ima svoje granice i određeni delokrug. Zato nije logično, što g. Krsti ć u svojoj kritici tako mnogo govori o sečama. To je pojava negativna, pojava, koju treba sprečiti, koja se sprečava i u koju svrhu postoje izvesni zakoni i organi. Da ovde ne ide sve kako treba, tome nisu ni najmanje krivi ti organi, već 394 |
| ŠUMARSKI LIST 8-9/1938 str. 9 <-- 9 --> PDF |
sticaj socijalnih i političkih prilika. Čudo je, kako je g. kritičar tako brzo zaboravio sve te, ponekad nepreodolive prepreke za čuvanje šuma! Pa zar je potrebno govoriti o tome, što svak zna! Kritika kao da živi u oblacima, a ne na našoj grešnoj zemlji! Lako je proglasiti na hartiji neku šumu za zaštitnu na osnovu paragrafa tog i tog, ali nije lako to provesti u život. I ako mi se bez osnova predbacuje, da potcenjujem rad na pošumljavanju, ja sa većim osnovom mogu zameriti, da g. Krsti ć jasno potcenjuje rad šumara na zaštiti šuma, kao da ne zna za razloge neuspeha. Jer što je u ovom slučaju veoma važno, do tog neuspeha nikako ne dolazi krivicom samih šumara. Dakle, ako dobijemo odgovor, zašto na jednoj strani pošumljavamo, a na drugoj strani ne možemo sačuvati postojeće šume, tek ondr* dolazi na red i pitanje rezon d´etra naše stanice. Pored toga kritika kaže, da postoji mnogo drugih pitanja, koja su važnija od pitanja, kojima se bavi stanica. Dabome, postoji. Postoji pitanje tuberkuloze, pitanje slinavke i šapa i još bezbroj drugih, koja su možda mnogo važnija pitanja od onih, koja je pokrenula stanica. Po našem mišljenju to još ništa ne znači. Ali po mišljenju kritike to znači, da sva ta pitanja treba razvrstati po rangu i baviti se samo onima, koja će stati na čelo rangliste. Šta će biti od toga? Onda bi trebalo, da svi šumari napuste drugi posao, navuku uniforme, naoružaju se i odu braniti šume od bespravnih seča. Tako bi bilo i u drugim strukama. Zašto napr. postoje pozorišta, koja subsidira država, kada je još izvestan deo našeg naroda nepismen i kad osim toga nema sredstava za dovoljan broj1 škola i učitelja? Zar nije onda racionalno zatvoriti sva pozorišta, a na račun stvorene uštede otvoriti nekoliko osnovnih škola? Mislim, da je ova analogija sasvim na mestu kao odgovor na tvrđenje, da nije potrebno izučavati biološka svojstva šume. Pri tome bi trebalo reducirati i prof. B a 1 e n a, pošto on tvrdi: »Da bi rad oko podizanja šume na kršu mogao biti što uspešnijil, potrebno je i sa naučnog gledišta osvetliti mnoga pitanja. « A, tako li, gospodo profesori! Treba vas sve zajedno sa fakultetima reducirati, pošto nikakva pitanja ne postoje, kaže kritika. Ali mi, šumarski redovi1, moramo odgovoriti kritici: zar se može uspešno raditi sa šumom bez poznavanja bioloških svojstava šume? »E, prećera li, prećera ta kritika«, kao što bi rekao poslanik Stojadin iz »Ošišanog Ježa« Dakle, ako hoćete, g,g. kritičari, naša je stanica u šumarstvu isto, što je pozorište u narodnoj prosveti. I kao što pozorište ima svoju određenu i korisnu ulogu, tako će i stanica doprineti veću korist za rešavanje mnogih još nerešenih pitanja u pošumljavanju. Druga kritika — kritika od strane šablona, mrtvih forma i zastarelih tradicija — kaže, da smo uopšte protiv crnog bora. Ni to nije tačno. Ima, i to verovatno velikih, površina krša i goleti, za koje najviše odgovara baš crni bor. I mi smo rekli, da treba tačno provesti granicu, gde treba saditi crni bor, a gde bi on predstavljao suvu štetu. Rekli smo tačno i jasno, da se baš u tome prave velike greške, što se crni bor sadi i tamo gde mu nije mesto. I za određivanje boniteta nama trebaju ogledi, i ako kritika poriče potrebu ogleda. Jedinu, na prvi pogled, ozbiljniju primedbu vidimo u tvrđenju, da ogled treba provoditi u samom radu. Ali se to ipak nigde ne radi, stoga što je to u većini slučajeva nemoguće. Za veće radove uvek se vrše prethodni ogledi. Zašto bi inače 395 |
| ŠUMARSKI LIST 8-9/1938 str. 10 <-- 10 --> PDF |
i postojale ogledne stanice i u šumarstvu i u poljoprivredi! Inače vrlo zgodan odgovor na to daje g. Omanovi ć u 5 broju »Šumarskog Lista«. On kaže naprosto i jasno: Neću saditi ovako, treba saditi svuda samo crni bor; ne treba saditi više od 4.000, znači, ne treba ni sklopa. On ne navodi nikakvih argumenata ni dokaza. Njega ni brige, šta kažu drugi, šta kaže iskustvo i praktična nauka. Ne zanima ga ni to, što govore autoriteti, a onil govore: »Sadnja od 10.000 sadnica po hektaru bila bi veoma oportuna, jer bi se sastojina brzo sklopila.« (Naš goli krš, str. 134) i dalje: »Idealno bi bilo, kad bi se sadnja mogla provesti po jedan metar.« (Isto, str. 146). »Zato je sadnja od 10.000 sadnica na 1 ha od naročite koristi.« (Isto, str. 79). Pa dokle ćemo navoditi citate i aksiome šumarske nauke i to samo stoga, što se kritičar nije potrudio da to pročita. On ne govori, da je bio primoran saditi 4000 sadnica na 1 ha, već da je to normalno. A i sem toga mi znamo, da se ova cifra utvrđuje na terenu bez ikakve potrebe i to tamo, gde terenske prilike dozvoljavaju normalnu i potrebnu sadnju od 10.000. Dakle znamo, da ovo pravilo važi u slučaju, kada postoji mogućnost za njegovo izvođenje, ali znamo i to, da u većini slučajeva primitivni pošumljavači odstupaju od ovog pravila bez ikakve potrebe. Verovatno ne znaju za njega ili neće da znaju. Sad se pitamo, zašto jedan referent za pošumljavanje u toku svoga dugogodišnjeg rada nije vršio nikakve oglede? A to je bilo tako lako! Zar nije lako bilo u toku dugih godina pošumljavanja tolikih hektara pomešati sa crnim borom 10 ili bar 5% drugih vrsta sa istom tehnikom sađenja na svakom hektaru! Zar je bilo teško posejati leju dve drugih vrsta u svakom rasadniku? Pa ipak se to nije radilo. I sada se dotične pristalice čistih sastojina crnog bora nalaze u neprilici.. Oni nikoga ne mogu ubediti, da su dobro, bar približno dobro odredili bonitet i primenili taj crni bor. Ne pomažu tu filozofiranja i pričanja iz »Dečjeg dana« o šumi i klimi. Šumaru mogu verovati samo u činjenice. Da su nam rekli: ovde sam posadio sa crnim borom brest ili hrast, ali ništa drugo sem crnog bora nije uspelo, onda bismo se odlučili i mi za crni bor na tom mestu. Stoga ne vredi navoditi, kako je prošao crni bor na primorskom ili kakvom drugom kršu. Ne, vi dokažite, da je crni bor najbolja vrsta baš na tom mestu, gde ga vi sadite. Dakle zašto izvesni referenti za pošumljavanje ne uvode oglede u svoj rad, kako preporučuje g. Krstić ? Pa zato što neće, ne smatraju to potrebnim. Šta ćemo sad? Da se naredi? Bože sačuvaj! Ovo je delikatna stvar i nikad ne bih nikome naređivao, da radi protiv svoje volje. Ali ima mnogo drugih, koji to rade, koji uvode ogled u sam rad. Kakvih imamo od toga rezultata? Mislim, da nam najbolji primer može pružiti g. Lj. M a r k o v i ć. On je pravio razne oglede, organizovao je i uspostavio mrežu oglednih polja. On je jedini napisao korisnu knjižicu i.. . ućutao. A koliko je zaista interesantnih i za šumarstvo značajnih pitanja on postavio! Da je on to produžio i barem doneo sve te rezultate, koji su postignuti na oglednim poljima, to bi bilo od velike koristi za budući veliki rad na pošumljavanju miliona hektara goleti i krša. Međutim on to nije učinio i svako, ko čita »Šume i šumarstvo ...«, i nehotice se pita: Šta li je to bilo dalje sa svim tim? Šta su pokazala ta ogledna polja i opiti? — I ne nalazi odgovora, sem ako se za isti ne 396 |
| ŠUMARSKI LIST 8-9/1938 str. 11 <-- 11 --> PDF |
računa veoma šturi članak g. Šalajev a u »Šum. Listu«. Možda će nam se reći: pa ima sve to u zvaničnim spisima vardarske banovine. Ali šta vredi, ako izvesni, možda veoma skupoceni podaci u neobrađenom stanju budaju u mraku i prašini podruma kancelarijskih arhiva! Kako ćemo do njih doći, kako će njih iskoristiti naše šumarstvo? Jedamput prekopavao sam starudiju, nepotrebnu arhivu u podrumu jedne banovine. Tamo sam, pored požutelih »iskaznica«, »relacija« i »naklada«, našao ostatke jedne divne zbirke na kartonu sa kaligrafskim natpisima prepariranih sadnica. Ova je zbirka imala za cilj pokazati razvitak žilja i stabala raznih vrsta sadnica na različitim vrstama tla. Nije bilo potpisa i neznam, ko je to radio. Ali neko je radio, uložio je ljubav, trud i vreme; vršio je »oglede u toku rada«. I kako se žalosno to završilo: u furunama banovinskih služitelja. To znači: ili da je dotični napustio taj rad, okupiran drugim poslovima, ili njegov šef nije imao za to razumevanja i zabranio dalje istraživanje. Tako se obično završavaju ti ogledi u samom radu. Drugačije ni ne mogu da se završe. Zašto je g. Lj. M a r k o v i ć napustio svoj uspeli i zamašni poduhvat i prešao u državne šume? Zato što se na žalost ovaj rad ne isplati, zato što — sasvim prirodno — čovek mora misliti i na sebe i na svoju porodicu ... Ovde moram objasniti, zašto u mnogim slučajevima uzimam za primer rad g. Lj. M a r k o v ić a. Ne zato, što bih hteo prikazati ga kao eventualnog zaštitnika stanice, o kojoj on i ne zna, već stoga, što je on jedan od naših malobrojnih stručnih pisaca; stoga što je on jedan od prvih uveo metode intenzivnog pošumljavanja; stoga što je on skoro jedini, koji je makar delimično pokazao rezultate svojih radova, i stoga što su u nekoliko principi njegovog rada i rada stanice istovetni. Od principa*do ostvarenja je daleko i ima mnogo tačaka, u kojima se razilazimo, što je jasno za svakoga, koji se potrudio pročitati »Šume i šumarstvo ...« kao i naše članke. I baš ovaj primer pokazuje, da je nemoguće izvoditi oglede u samom radu bilo iz kakvih razloga. Za planomerni i sistematski ogled — a drukčije ne može biti nikakvog ogleda — treba da postoji zasebna ogledna institucija, kao napr. bivši inspektorati za pošumljavanje. Ta bi institucija radila na svim terenima, koji se pošumljavaju, i uvodila bi nove vrste i nove metode u izvesnom odnosu. I takva ustanova trebala bi da bude centralna, ministarska, a ne banovinska; razume se, zašto. Ako mi imamo u budućnosti toliko rada na pošumljavanju miliona hektara, trebalo bi zaista pojačati službu za pošumljavanje; ne zaboravimo još na bujice, pošto nigde nije pokazalo toliko neuspeha primitivno pošumljavanje, kao na bujicama. Ovo je pitanje svakako ozbiljno. Da se povoljno resi, treba se naoružati iskustvom ogleda u dovoljnoj meri. Mislimo, da bi tu pomoglo obrazovanje banovinskih otseka za pošumljavanje u vezi sa prastarim projektom normalizacije šumarske službe kod banskih uprava. Trebalo bi sem toga stvaranje jednog stručnog organa štampe ili još bolje, povećanje sadanjeg »Šumarskog Lista«, u kojem bi se štampala sva opažanja, izveštaji i informacije po pitanjima pošumljavanja i izvedenim radovima. Svaki bi se dopis popratio obaveznim komentarom i primedbama centralnog organa za pošumljavanje. 397 |
| ŠUMARSKI LIST 8-9/1938 str. 12 <-- 12 --> PDF |
Pored toga svakako bi trebalo da se što češće i temeljitije vršeinspekcije radova od strane ministarstva. Organi ministarstva po pravilu moraju imati mnogo više erudicije i stoga moraju doći u mnogo tešnju vezu sa banovinama, no što je to do sada. Samo da se ne vrše te inspekcije izvan vegetacionog perioda i da se ne vrše na ekspresan način. Ne uopštavamo, ali videli smo ovakve inspekcije. Dolaze dva ili tri organa iz Beograda. Na žel. stanici još iz vagona viču: »Ajdemo brzo, nemamo vremena«. I počinje se prava trka. Nemaju ljudi vremena, idu umorni, neispavani i gladni, penju se uz gudure i klisure, nešto pogledaju, nešto ne, nešto samo kroz durbin. Nemaju ljudi vremena! Zašto su onda dolazili, ako nemaju vremena? Pohvalna je ušteda na putnom računu, a ne misli se, kakve rezultate u celosti donosi ovakva ekspresna inspekcija. A priori, organi za pošumljavanje moraju biti u SI. 1. Crni bor na užem oglednom polju. Parcela VII. toku ćele sezone na terenu, jer po kancelarijama ne raste šuma. Za. vođenje statistike i rešavanje akata ostavite administrativne činovnike. Što manje birokratizma i formalistike! Ali niko, izgleda, nije u stanju da iskoreni to strašno zlo. Rekli smo, zašto je nemoguće izvođenje ogleda u samom radu; i u vezi s tim moramo konstatovati, da nemamo dovoljan broj oglednih ustanova za pošumljavanje. Da je to jedna mana, dokazuje nam naš kritičar, makar na svoj način. On kaže, da stanica »beži od crnog bora«; što nije dodao: kao đavo od tamjana. Zar ovim recima g. kritičar nije hteo da pokaže, da nigde u pošumljavanju ne sme biti jednostranosti; i zar nije time predbacio samom sebi? Jer ovaj navod, u koliko se tiče stanice, nije ni najmanje tačan. Dokle ćemo kritikovati i raspravljati o tome, što ne znamo? Još u prvom našem članku bilo je navedeno, da je stanica uzela u ogled veće količine crnog bora i da je on ispitivan na 398 |
| ŠUMARSKI LIST 8-9/1938 str. 13 <-- 13 --> PDF |
sve načine i sa svim sredstvima, s kojima raspolaže stanica. (Si- 1.). Navedeni su i rezultati. Stanica nije zaustavila oglede sa crnim borom ni sada, nakon dvogodišnjeg neuspeha. Ako nismo postigli´ uspeh sa dubrenjem i negovanjem za prve dve godine, to još ne znači sve. Zaista, stanica ne bi ni smela nositi naziv »ogledna«, ako bi se time ograničila. Stoga smo već preduzeli druge opite sa crnim borom u cilju eliminisanja negove najteže mane: sporosti rašćenja. Taj se opit sastoji u jačem zasenjivanju sa strane i podrezivanju bočnih grana. Jer na malom broju, primeraka videli smo, da bor reagira i na jedno i na drugo. Stoga smo u početku vegetacionog perioda 1938 g. uveli najjače terajuće vrste: eleagnus i malinu. Videćemo rezultate, ako Bog da, ako nas ne udare maljem po glavi, kao najefikasnijim argumentom. Jer ima »kritičara«, koji nas ismejavaju. Nama kažu: »Ne budite bedasti! Radom se ne stižu ni položaji ni nagrade. Pamet u glavu i rešavajte akta. Kakvi boniteti, kakvi bakrači!« III. Intenzivno ili ekstenzivno pošumljavanje? Podizanje šuma ili stvaranje groblja sadnica? Dakle ne beži stanica od crnog bora, već beži naš kritičar od pitanja, koje smo postavili: koliko ga stoji jedna uspela sadnica, sadnica koja je ostala u životu pri njegovoj metodi od 20 para. A pošto on priznaje, da njegova metoda povlači za sobom sadenje najdublje od 20 cm., onda su potpuno jasni razlozi neuspeha ove metode. Već bezbrojnim opažanjima utvrđeno je, da se zemlja prosuši na dubinu od 20 cm. pri najviše 15 dana sa vetrom i bez kiše. Dakle uspeh takvog pošumljavanja zavisi isključivo od toga, da li će u proleće i leto biti ovih neprekidnih 15 dana bez kiše ili ne. A kako se ovi slučajevi dešavaju više puta, ode sav trud na pošumljavanju tolikih silnih hektara. Mastilo ispisano na papiru za ove hektare neće se isušiti, ali na terenu zemlja se isuši i mnogo dublje od 20 cm., sadnice uginu i cifre od 20 para ispare se u vazduhu, odlete u nebo zajedno sa dušama uginulih sadnica i obrazuju velike sume golemih izgubljenih dinara. I to je još jedan dokaz, da neuspeh leži u tehnici rada. Ovakav način nije ozbiljan rad, već kocka, igra na lutriji i to na atmosferskoj lutriji Ako tome još dodamo sadnju u neredu i to ne po nuždi, gde treba, već po principu, i gde treba i gde ne treba, u neredu koji onemogućava kontrolu gubitka I uspeha, onda je jasno, što i sam režiser radova ne zna i ne može znati da odredi taj gubitak i koliko ga stoji jedna uspela sadnica. Dalje, svake godine dolaze obligatna »kompletiranja«, preliminari se gomilaju, padaju u prašinu arhive i zaista niko se ne može da snađe, gde, šta i koliko je puta pošumljavano, a najmanje, koliko sve to, stoji. I zar ova metoda ne nosi klicu neuspeha u samoj sebi! Da je tome tako, najbolje nam svedoči sama kritika od strane pristalica ove metode. Ona naime tvrdi, da je uspeh na stanici postignut izuzetno povoljnim prilikama 1936/37 god. Mi naprotiv ne možemo, a da odlučno ne istaknemo, da uspeh na stanici ne zavisi od slučajnih vremenskih prilika, jer pri našoj intenzivnoj metodi sadenja i negovanja suša ili kakve druge neprilike mogu samo uplivisati na intenzivnost prirasta, a nikako ne mogu odlučivati o sudbini kultura. 399 |
| ŠUMARSKI LIST 8-9/1938 str. 14 <-- 14 --> PDF |
A kako se malo vodi računa o rezultatima pri onoj primitivnoj metodi! Sve se radi na oko, »okularno«, kako se izrazio jedan sreski referent sa velikim ponosom. Ima dosta slučajeva, kada u toku više godina ni sami pošumljavači nisu znali tačne površine »pošumljenih« i ograđenih površina. A godine prolaze, kulture umiru, ograda se skida i iste površine ponovo uzimaju u preliminar. Ko će posle prekopavati stara odobrenja, »doznake« i »naklade«! I zaista, šta bi to vredelo. Bila je suša! Nije dakle čudo, ako pri ovakvom načinu rada ni sami pošumljavači ne znaju, koliko faktički stoji jedna sadnica, koja se primila i koja raste! No i inače »jevtine metode rada sa večitim popunjavanjem kultura skuplje su od najskupljih« (gosp. Lj. M a r k o v i ć). Stoga možemo pretpostaviti, da ta uspela sadnica stoji 20 din, a ne 20 para. Šta ima tu neverovatnog, ´kad se uzmu u obzir cifre navedene kod prof. B a 1 e n a, cifre od desetina i stotina dinara po sadnici. I zar nije jedna sadnica na Ovčem Polju stajala bar 200 dinara?! Koliko li pred ovim primerima izgledaju malene cifre troškova za jednu sadnicu na našoj stanici, koje ne iznose prosečno više od 2 dinara! Ali g. g. kritičari pri tome ispuštaju iz vida, a možda nisu toga ni svesni, da je stanica u prvom redu — ogledna ustanova. Da li uopšte treba objašnjavati, što znači ogled. Ogled se mora izvoditi do krajnjih tehničkih granica. Od svih rezultata i varijanata posle se izdvoje one, koje se mogu praktički u širem obimu primeniti. Dakle i da je jedna sadnica u izvesnom slučaju stajala i 10 dinara, to bi samo značilo, da je dotični način prešao granicu praktičnosti. A te se granice drukčije ne mogu odrediti, već samo ogledom. Ako pokušamo odrediti trošak za jednu sadnicu primitivnog pošumljavanja po iskazu samih pristalica takvog pošumljavanja, onda ćemo videti sledeće: g. prof. Vesel i kaže, da 50% gubitka sadnica, to je vrlo dobar uspeh. A kako dobar uspeh ne dolazi svake godine, pa imamo dosta slučajeva i sa 100% gubitka, uzmimo sredinu, t. j . 25% uspeha. To već znači, da sadnica sa izgubljenim vremenom od 3 godine »popunjavanja « stoji 1 dinar. I kakve su to sadnice nakon 4 godine truda! Na terenu treba ih tražiti pomoću mikroskopa. I kamo li sreće, ako se nadu! Interesantno, da su skoro svi pristalice primitivnog pošumljavanja u isto vreme pristalice isključivo crnog bora. Kao takvi, oni napr. s ponosom pokazuju zaista vrlo dobre kulture crnog bora u okolini Sarajeva. A baš zato, što sam video te kulture, još sam se više uverio, da je ovde uvođenjem crnog bora učinjena velika greška. Jer na znatnoj površini ovih uspelih kultura nalazi se debeo sloj humusa. I na svim drugim mestima, gde su uspele kulture crnog bora, svaka bi druga vrsta uspela mnogo bolje. Ako je onde sada bor sa prosečnom visinom od 1 metra, onda bi brest, jasen ili hrast već obrazovao pravu šumu. A ima mesta, gde sama priroda pošumljava johom mnogo uspešnije, nego čovek crnim borom, napr. u koritu Mošćanice. Eto, u ovakvim slučajevima svak treba da beži od crnog bora! Jeste, crni je bor izdržljiv, u koliko ga tako reći ne unište pristalice sistema od dvadeset para, što se vrlo često dešava. Ali ipak, on se ne srne uvoditi na bonitetima sposobnim za vrednije kulture, tamo gde njegova izdržljivost ne igra veliku ulogu. Da je crni bor izdržljiv, tvrde 400 |
| ŠUMARSKI LIST 8-9/1938 str. 15 <-- 15 --> PDF |
i rezultati ogleda naše stanice, što bi iole pažljivi čitalac mogao opaziti. Ako crni bor slabo reagira na negu i đubrenje, znači, da on ii zahteva relativno malo. Ali istrajnost sama po sebi još nije dokaz za široku primenu. Još je istrajnija smreka. Zašto onda ne uvodite u pošumljavanje smreku, naročito s obzirom na to, da ona znatno poboljšava zemljište? I naši stručnjaci kažu o crnom boru sledeće: »Da se pošumljavanje crnim borom (na primorskom kršu) ima provesti samo na zakrašenim terenima, na kojima usled stojbinskih prilika nijednom drugom vrstom ne možemo uzgojiti šumu. Na svim drugim terenima bilo koje nadmorske visine ima se pošumljavanje crnim borom sasvim napustiti , a pošumljavanje krša provesti drugim vrstama« (Prof. A. K a u d e r s, Šum. L. 1933 g. str. 200). Nešto drugačije stoji pitanje sa kaldrmisanjem sadnica. I ovde se radi sa nepoznavanjem elementarnih osnova ovog pitanja. Kada se kamen metne na sunčanoj strani u cilju zasenjivanja, to je jedno. A kada se sadnica zaista kaldrmiše, kao što se radi u okolini Sarajeva, to je nešto sasvim drugo. U poslednjem slučaju kamenje je pritisnuto do same stabljike i ukopano je u zemlju. A i za prvi slučaj nemamo određenog mišljenja naših autoriteta. Prof. Baien , navodeći dobre strane pokrivanja kamenom, ograđuje se, pa čak i eliminiše svoju misao recima: ... »još nije utvrđena korist...« Pa ako je tako, ako korist još nije utvrđena, ako je pitanje sporno, neka nam bude dozvoljeno, da se priključimo jednom od suprotnih mišljenja, a to stoga, što su naša opažanja i iskustvo to potvrdili. Rekli smo već zašto i kako i naveli smo razloge i dokaze u prvom članku, i ti razlozi ni najmanje nisu oboreni. Na jedno od pitanja samo se malo osvrnimo. Q. O m a n o v i ć kaže, da neće upotrebljavati letnju sadnju, ali ne navodi razloga; znači, da smatra, da je to van diskusije. U ovom slučaju upućujemo ga, da se malo vrati, bar u mislima, na školsku klupu il da pročita jednu veoma interesantnu knjigu, koja se zove »Uzgajanje šuma« prof. Petračića , gde se na str. od 130 do 133 vrlo detaljno opisuje letnja sadnja, njene prednosti i mane. IV. Napredak u pošumljavanju ili maljem po glavi? Naš kritičar mnogo se brine, šta će reći seljak na sve novitete u šumarstvu. Dakle, ne smemo i ne možemo uvoditi nikakav napredak, nikakav progres pre no što pitamo seljaka i to onog seljaka, koji je pa izrazu kritike »utonuo u agrarni primitivizam«. Ako je tako, onda je interesantno, šta je rekao seljak, kada je video zaprašivanje šuma s aviona. I da li ga je prethodno o tome pitao g. Krstić ? Seljak otprilike zna, kakve je sume stajalo to prašenje, a tačnije, on je te sume u svojoj mašti preuveličao. I te su se sume trošile baš u vreme, kada je jabučni moljac upropastio voćnjake u celim krajevima i time doterao do zdvojnosti čitava sela. Šume nisu izgubile svoju vrednost, a voćke su propale na milione. I šta je rekao taj seljak, kada je doznao, da je to avionsko prašenje bilo potpuno bezuspešno?! Iz iscrpnog članka g. inž. D. P e t r o- v i ć a u Š. L. za 1933 god. vidi se, kako je bilo organizovano to zaprašivanje. Bilo je tu i venjaka za ručavanje, a bilo je čak i radio-aparata, jer je »trebalo ljudima dati malo razonode« (str. 96 Šum. L. za 1933 g.). Bože moj, koliko je to daleko od naše siromašne stanice, gde se nabavka 401 |
| ŠUMARSKI LIST 8-9/1938 str. 16 <-- 16 --> PDF |
svakog alata, komplikovanijeg od obične kante, smatra kao luksuz i rasipanje! Ali u slučaju zaprašivanja, kao što se vidi iz izveštaja, nisu pomogli ni radio-aparati, a to znači, čak ni sevdalinke g. Nade Aleksandrović. Sada pitamo, da li su inicijatori i izvođači toga avionskog zaprašivanja bili zbunjeni i pometeni svojim neuspehom? Ni najmanje! I bili su u pravu! To je bio ogled, koji je mogao i uspeti i ne. Nije uspeo radi nepredviđenih okolnosti: firma je podvalila, prašak nije delovao, gusenice ga u slast jele i ostale žive i zdrave. Jedino, što ovde nije dobro, je to, da ogled nije ponovljen sa efikasnim hemikalijama. Avionsko zaprašivanje je sasvim nova stvar. Svuda, u svim državama ono se nalazi u stadiumu ogleda i eksperimenata. Ponekiput uspe, a ponekad ne. Ali ljudi nastavljaju opite, rade, troše velike sume i ni najmanje nisu spremni da puste prirodu, da nastavi svoj posao sa gusenicama ,kako bi to savetovala kritika. Trebalo bi da nastavimo i mi. Zašto da budemo na jednom od poslednjih m´esta u šumarstvu, kao što smo napr. na poslednjem mestu u radiofoniji. I da smo hteli, da smo produžili, uspeli bismo, jer zašto smo uspeli da budemo na prvom mestu u tenisu! Ali ta inicijativa, koja je preduzela avionsko zaprašivanje, ustuknula je pred prvim slučajnim neuspehom. Ili je možda tu inicijativu neko tuknuo maljem po glavi? Zašto se ipak nije tada našao kakav kritičar, koji bi, kao sada g. Krstić , rekao: »U mesto ovakvih utopija i besmislica mnogo bi bolje bilo, kad bi se silan novac, koji je utrošen na avione i prašak, dao seljaku, da kupi sredstva za uništavanje štetočina na voćkama i time ga se spasi od materijalne propasti. Jer voćke ga hrane, a ne šuma.« Ako ćemo seljaka — i to onog primitivca, o kojem govori kritika — slušati umesto da ga vodimo, podižemo i učimo, onda ne bi smelo biti ni avionskih prašenja ni lekara ni medicine, već bismo se morali lečiti kod babe Anujke i Sadikovića. Ne bi onda smelo biti ni astronomskih opservatorija, već samo gatalica, koje bi čitale po zvezdama. I zaista, kritika možda i nesvesno, videći svoju sopstvenu nelogičnost, kaže, da je taj isti nepismeni seljak, koji je utonuo u primitivizam, podigao bez naše pomoći divne voćnjake. Koliko li kontradikcije u elanu g. kritičara! Međutim, stvar je jasna. Ne podiže nikakve voćnjake nepismen i zaostao seljak, već to radi seljak pismen, kulturan i napredan. I ne radi on to bez naše pomoći, nego ima dovoljno energije, da izvuče agronome iz kancelarija i da zatraži njihova uputstva, jer znanje m na seljaka ne pada s neba kao sveti duh na apostole. Ima seljaka i seljaka, kao što ima krša i krša. Ima seljaka pismenih i nepismenih, pametnih i blesavih, kulturnih i zaostalih, ima medu njima ubojica i pijanica, a ima na sreću i pokretača kulture i progresa, jednako kao što ima najrazličitijih individualiteta i kod inteligencije. Sada, koga od tih seljaka da slušamo i za kime da se povodimo? Mislim, da je odgovor izlišan. Ne znam, šta je rekao seljak na avionsko zaprašivanje, ali znam, šta kaže o našoj stanici. . U početku je odnos bio negativan. Čak su pravili sitne pakosti: iščupali nekoliko voćaka, kidali ogradu. Mi smo pojačali čuvanje, sazidali kućicu, postavili noćnog čuvara. Ipak je vladalo opšte nepoverenje. Treba reći, da oko stanice svakodnevno prolaze stotine seljaka za sarajevsku pijacu. »Ej, šta radite«, vikali su seljaci, »što džabe mrcvarite 402 |
| ŠUMARSKI LIST 8-9/1938 str. 17 <-- 17 --> PDF |
zemlju. Tu ništa neće da rodi.« Kada smo postigli izvesne uspehe i kada su seljaci — kakva ironija — kupovali od nas krastavce, raspoloženje se najedamput promenilo. Mnogi se interesovali, dolazili, pitali, razgledavali i čak šta više, tražili da od nas kupe taj misteriozni prašak, kojim posipamo zemlju, da i oni probaju. Kao interesantan slučaj navodimo molbu jednog seljaka. On je tražio, da mu prodamo šumske sadnice, nitrofoskal, a stajsko đubre on sam ima, i da pokažemo kako se za godinu dve podiže živa ograda. Neću da krijem, on je rekao i to, da hoće sve to učiniti za inat svome komšiji- Ovo će možda dati materijal za duhovitost našim kritičarima. Ali ja ne vidim tu ništa smešna. Kamo sreće, da su naši seljaci za mat podizali šume i žive ograde, umesto da za inat čupaju tuđe voćke i razbijaju glave. Fakat, što je stanica probudila kod okolnih seljaka živo interesovanje za intenzivne šumske i poljske kulture, već je dovoljan rezon d´ etr postojanja stanice. Naročito podvlačim, da je interesovanje bilo i za šumske kulture. A to stoga, što je senka bosanske prašume veoma daleko od Sarajeva, od naše stanice i od okolnih sela. Do te »senke« treba ceo dan dobrog pešačenja. Veći deo atara opštine koševske nalazi se na tužnim goletima. Šta za njih vredi ta senka prašume, koja se ni kroz durbin ne može videti i koja nije njihova! Seljak hoće da ima svoj vlastiti zabran, tu, blizu, pored svoje njive. I verujte, gospodo kritičari, baš propaganda crnog bora usadila je u njima nepoverenje prema pošumljavanju, jer oni od toga ne vide nikakve koristi. Neće tu vrediti održavanje »Dečjih dana« ni predavanja o uplivu šume na klimu. Šta ga briga, što će za 100 godina klima postati bolja pod uplivom nasada od crnog bora! On i njegova deca hoće da jedu sada, a ne posle 100 godina. Oni imaju prava da žive sada, a ne da podnose žrtve za unapređenje XXI. veka! Zato je on i žedan zemlje, zato on i seče šumu. Ali kad on vidi, da bagrem za 4 godine daje pritke i da za još kraće vreme štiti njegovu njivu od ispiranja, zadržava sneg i vlagu, on će sam podići bagremare, kestenjare, vrbake... Samo crni bor on neće gajiti i to od njega nikad nećete dočekati. Gledajući na naše žive ograde seljaci kažu: »Ovakvu šumu i mi bi podigli. A ovaj bor, ten je za gospodu i turiste, da dođu i kažu: ju, ju, što je lepo. Eto, za osam godina jedva se od zemlje odvojio.« Dakle tako je rekao seljak, kada je video rezultate stanice. Pri svem tom spremni smo na dva napada: mogu nam reći, da uopštavamo, da je takvih seljaka malo. Ne, ne uopštavamo. Moguće je, da je takvih seljaka, koji su se interesovali i hvalili rad stanice, malo. Možda je vrlo malo. Nismo priređivali zbor stanovnika opštine koševske radi njihovog mišljenja o stanici. Pristajem čak, da je većina protiv. Ali gde i ko je video, da kultura može odmah osvojiti većinu? Nije to politika i potpuno je dovoljno, da smo u početku pridobili makar i manjinu. Druga primedba mogla bi biti, zašto stanica nije preduzela mere i nije otišla u seoske goleti da podiže brest, bagrem i topolu sa đubrenjem i svim svojim radnjama. Zato što nije imala mogućnosti, zato što je za sada, za prvo vreme, još ogledna, zato što je rok bio suviše kratak, zato što pre svega ona mora sama da bude na čistu sa svojim vrstamametodama. Dalje, zato što je stanica bila sputavana i ometana u svom radu. ! zatc, na kraju krajeva, što je stanica već udarena — ne dokazima 403 |
| ŠUMARSKI LIST 8-9/1938 str. 18 <-- 18 --> PDF |
i argumentima, nego maljem po glavi i nalazi se u tihoj likvidaciji. Ada nije to, iduće godine stanica bi otišla u široko pošumljavanje i u seoske goleti. Ako ne verujete, obezbedite nesmetani rad stanice i mi ćemo otići u najzabačenija sela sa kulturnom propagandom podizanja šuma i mi ćemo uspeti. Zašto to ne uspeva drugim sposobnim, agilnim i iskrenim šumarima? Zato što su jednostrani. »Gajite šumu!« Šta će da jede taj, koji gaji šumu, oni ne govore. Zato nam je potrebna saradnja agronoma. Iako ne treba slušati seljaka, kada nas vuče natrag u zaostalost i primitivizam, ali treba ga slušati, kada on traži našu pomoć. To je bar jasno. V. Da H su potrebne ekspresne šume? Ne da mi mira jedno indiskretno pitanje. Kaže jedan kritičar, da je bio prijatno iznenađen, kad je pročitao u dnevnim listovima vest o osnivanju stanice. U daljem svom izlaganju on ipak nalazi, da stanica ne valja i da uopšte nije potrebna. Otkuda ta promena u mišljenju? U beogradskim dnevnim listovima vest o stanici izišla je devet puta, a pored toga bilo je članaka i u časopisima, a i u lokalnoj štampi. I u svakoj od tih informacija bilo je navedeno, da stanica gnoji šumske sadnice. Ipak je g. kritičar to pohvalio, ali se posle za to pokajao i veličanstvenom znalačkom kritikom stanicu je jednostavno osudio. To je već nerazumljivo, sem ako kontradikcija ne predstavlja jedan od glavnih argumenata u ovoj kritici. Sasvim je sporedno, kaže kritika na više mesta, da li šuma raste sporo ili brzo. Taman posla! Tu se ne slažemo, a neće se slagati ni većina šumara. Zašto to nije svejedno, već sam naveo u prvom članku i kritika prelazi ćuteći preko tih dokaza. Ali imamo mi i drugih. Jedan dugogodišnji šumarski privrednik rekao je povodom ove polemike: »Da su šume rasle brže i za 20%, sva šumska privreda izgledala bi drugačije.« U korist naših ekspresnih šuma govori i veliko interesovanje, koje su pokazali mnogi i mnogi naši istaknuti radnici i ustanove, od kojih smo primili velik broj pisama. Interesuje se i naše najstarije i zaslužno Srpsko Poljoprivredno Društvo, profesori Univerziteta, šumari na vodećim položajima, posednici i oficiri. Svi su oni tražili obaveštenja i detaljne informacije o podizanju ekspresnih šuma. Pa zar to živo interesovanje ne znači, da ipak postoji potreba za gajenje takvih šuma! Dakle u ovom pitanju kritika je i u kvalitativnoj i u kvantitativnoj manjini. Ipak još jedanput konkretizirajmo pojam ekspresnih šuma i još jedanput odgovorimo na pitanje, da li su zaista potrebne i kada su potrebne ekspresne šume. Dabome da su potrebne i to onda, kada je potrebno podizanje šuma za jednu do tri godine do visine i sklopa, na koji bi se inače moralo čekati 10—12 godina. Navesćemo samo tri konkretna slučaja: 1. Vojne vlasti imperativno zahtevaju u roku od dve godine stvaranje šume u sklopu na određenoj površinu, inače skidaju sa sebe odgovornost za eventualne nesrećne posledice. Pri tome mi ne možemo određivati, da li će to biti velik ili malen kompleks, jer za to nas neće ni pitati. To je stvar vojnih vlasti. Ne treba pri tome ni spominjati, da taj kompleks određuju vojne vlasti isključivo iz strategijskih, čisto vojničkih razloga i on može biti ili od sterilnog ili od plodnog tla ili i od 404 |
| ŠUMARSKI LIST 8-9/1938 str. 19 <-- 19 --> PDF |
jednog i od drugog. Šta će odgovoriti na to naši kritičari? Ili da se to uopšte ne može učiniti ili pak moraju priznati, da su nemoćni pred ovim zadatkom. Da li ima ovakvih slučajeva, ovakvih zahteva od strane vojnih vlasti? Već ima i neka mi ne zameri kritika, da iz razumljivih razloga izostavljam navod tih konkretnih slučajeva, a oni će biti uskoro sve češći i sve imperativniji. 2. Da li je potrebno govoriti o značaju turizma za našu državu, o uplivu turizma na valutnu situaciju, na privredu? Nadamo se, da nije, sem ako nije specijalno potrebno za našu kritiku. Pročitajte, šta piše g. Ante Premužić u svom članku na str. 87 Šum. L. za 1937 g. i odgovorite, da li je istina, da u turizmu lepota predela igra dominantnu ulogu. Sad pogledajte na naše primorje. More u svoj svojoj lepoti ostalo je na mestu, nedirnuto. Srećom, nije moglo biti ni posečeno ni popijeno. A šume nema i čarobna plava slika uokvirena je u ružan) ram surog, haotično isprekidanog krša. Šume su ovde isto tako daleko od obala, kao što je senka bosanske prašume od Sarajeva. Koliko to deluje na razvoj turizma, mnogi možda nisu ni svesni. A da je Jadransko more odeveno šumama, predstavljate li si, gospodo, taj preobražaj? To bi zaista bio raj na zemlji. Verujem, da se u tom slučaju turizam ne bi udvostručio, već udesetostručio i ne bi se turisti čak ni vajkali na povišenje cena u hotelima, jer bi imali zašto da plaćaju. I valjda nije svejedno, da li da to povećanje prihoda od turizma dođe u naš narod i državnu kasu sada, za dve tri godine ili za sto godina. Pa ne samo primorje, već mnogi naši gradovi i mesta, koja imaju prihod od turizma. Najbliži je primer — Sarajevo. U stvari, sva neposredna okolina Sarajeva je gola. Mrlje od šuma sasvim su neznatne: ürdanj, Trebević, Poligon, jedna vakufska šumica. Sve je ostalo pošumljavano i pošumljavano godinama, a još se ništa ne vidi, jedva se odvojilo od zemlje. Sarajevska opština mnogo se brine za podizanje šume i verujem, da ne bi žalila za to novac, ali eto stručnjaci su je uverili, da tu treba crni bor, da sve drugo ne valja i da šuma ne može rasti brzo. I crni bor raste i raste, a dok ponaraste, svi vrednil opštinari uživaće u rajskim šumama. Jer ovde. gde bi to najmanje trebalo i smelo da bude, primenjen je sistem od dvadeset para i crni bor kao i sadnja u neredu, a time su izgubljene velike mogućnosti stvaranja šume u dogledno vreme. Moć navike! Moć štetnog kalupa i ograničenosti, koja ometa i napredak i stvaranje. Barem tu, u neposrednoj okolini velikog grada, morale bi se odmah stvoriti šume, a ne kočiti posao na štetu ugleda celokupnog šumarstva. Trebalo bi dati i po 5 dinara za sadnju, ali da se primi i da raste! Primer Sarajeva drastičan je primer, kako ne treba raditi. Pošumljavanje okoline Sarajeva jednim delom predstavlja jednu neprekidnu grešku. Evo zašto: uzimane su »u rad« velike površine, odmah ograđivane, a zatim pošumljavanje crnim borom, sadnicama na uzajamnom odstojanju od oko 5 mt., samo da se »zauzme« površina. Kulture su znatnim delom uginule. Kompletiranja takode. Seljaci gledaju na pustu ograđenu površinu i, dabome, njihovo se srce čepa. Bar 5 ovaca na hektaru da se ishrani, a ovako — nikom ništa. ´Kidaju žicu, teraju unutra stoku — ispočetka krišom, po noći, posle otvoreno po danu. Prave široke 405 2. |
| ŠUMARSKI LIST 8-9/1938 str. 20 <-- 20 --> PDF |
otvore u ogradi, a žicu delimično nose kući za uspomenu. Na kraju krajeva nadležni faktori skidaju žicu, odnose poluistrule stubove i ostatak žice s tim, da već iduće godine povrate sve to na staro mesto i da opet sastavljaju preliminare i pošumljavaju. Za taj novac, koji je do sada bez mnogo koristi utrošen na ogradu i ovakvo pošumljavanje, mogla bi se uzeti u rad mnogo manja površina, ali sa uspehom i sigurno pošumljena. Ponavljamo, da je sadnica stajala i po 5 dinara, to bi svakako bilo jeftinije, nego ovako, kako se radilo. Sledeće godine, u granicama novčane mogućnosti trebalo bi povećati taj sigurno i faktički pošumljeni kompleks. Da se tako postupalo, onda bi se sa istom sumom, koja je do sada utrošena, mogla zaista podignuti jedna prava šuma, ne od crnog bora, razume se. I zar na ovom primeru nije jasno, kako bi se ovde isplatile ekspresne šume i kako bi one bile na svom mestu! I kako su ovde na mestu zlatne reci g. Lj. Marko vi ć a: »Jevtine metode rada sa večitim popunjavanjem kultura skuplje su od najskupljih!« 3. Slučaj klizavih terena i ruč-terena. Ima slučajeva, kada se klizavi tereni uopšte ne smeju pošumljavati, i obratno, postoje klizavi tereni, na kojima je pošumljavanje vrlo efikasno sredstvo. Ali to samo u slučaju, ako šuma brzo raste i korenje u što kraćem vremenu prođe kroz pokretni sloj. Inače šuma može postati i negativnim faktorom, jer svojom težinom može izazvati ili povećati klizanje. Ovde je jasno i van diskusije: ili ekspresne šume ili nikakve. Skoro je isti slučaj sa ručterenima, samo s tom razlikom, da se na ruč-terenima šuma može podizati bez opasnosti i u širem obimu. U svakom od navedena tri slučaja zemlja može biti ili sterilna ili plodna. Neka bude i naplodnija zemlja od dubokog humusa: svejedno je jasno, da tu mora biti samo šuma i! ništa drugo. Ovde rentabilne kulture moraju i mogu biti samo kao pomoćne i u svakom slučaju privremene. U sva tri slučaja zemlju treba pre svega meliorirati, a troškove za melioraciju smanjiti uzgojem rentabilnih kultura sve do sklopa šume. Ni to se nije potrudila pročitati kritika, i ako smo jasno i precizno odredili*: intenzivna nega ima kao svoju vremensku granicu stvaranje sklopa. Nije kritika pročitala ni g. Š pan o vica , koji takođe tvrdi, da za uspešno podizanje šuma treba okopavati kulture do postignuća sklopa (str. 445 Šum. L. za 1933 g.). Sad bi moralo biti jasno i za našu kritiku, zašto su potrebne ekspresne šume. Stanica daje odgovor, kako se one podižu. Pri izboru gnojiva i načina negovanja treba uzeti obzira u prvom redu na šumske sadnice, a rentabilne kulture treba izabrati i podesiti prema upotrebljenom gnojenju i negovanjü. Ako je zemlja plodna, ekspresne će šume biti skopčane sa troškom mnogo manjim. Ali i! u ovom slučaju treba znati i umeti iskoristiti sve osobine raznih šumskih vrsta. Znanje ograničeno na to, da topola i brest rastu »brzo«, neće mnogo pomoći pri podizanju ekspresnih šuma. Isto tako nije prosta stvar gnojiti šumske kulture. Za to treba i znanja agrohemij e i pedologije i iskustva. Dakle melioracija tla je neizbežna i bitno je pitanje, na koji će se način izvoditi. Stanica se trudi da pronađe najjefikasniju i najjeftiniju metodu. Razume se, da ona neće preporučivati upotrebu stajskog dubriva na mestima, na kojima je ona iz kakvih bilo razloga neracionalna. 406 |
| ŠUMARSKI LIST 8-9/1938 str. 21 <-- 21 --> PDF |
Ima i mnogo drugih sredstava za dubrenje, a i pored dubrenja ima dosta drugih načina za brzo uzgajanje šuma, o čemu smo već detaljno govorili. Naprimer, upotreba graška putem sejanja u redovima šumskih sadnica pokazala se kao veoma efikasna i rentabilna. Grašak ima tu odliku, da ne traži nagnojenu zemlju. Poboljšava tlo i rentira se, ako nije daleko pijaca. Stanica je posejala grašak za probu u 1936 g. na dobrom, prethodno obrađenom i podubrenom zemljištu, a u maloj količini i na slabom zemljištu. Okopavanje i prašenje vršilo se intenzivno. Uspeh, odnosno rod, bio je odličan i oborio je hipotezu, da grašak ne rodi na sveže podubrenoj zemlji. Sledeće godine ova odlična leguminoza uvedena je u većim količinama, a intenzivnost negovanja znatno je umanjena. Rezultat je bio ipak takav, da se amortizirao sav trošak oko obrade zemljišta zajedno sa negom šumskih sadnica. U toku 1938 g. nastavili smo ogled i posejali grašak na najgorem tlu — crvenoj ilovači, gde slabo raste i korov. Ipak je grašak nikao, a 15. juna prve su partije već prodane. Mehanička obrada tla u mnogim slučajevima skoro ne zaostaje od dubrenja, kao što smo već ranije naveli. Prelazne sastojine i terajuće vrste takode su vrlo efikasna sredstva za brzo podizanje šuma. Dakle nije cela stvar u đubrenju; ima i mnogo drugih sredstava i njih treba samo umeti izabrati za svaki pojedini slučaj. Kakav uspeh daju ta sredstva, uz kakve prilike, kako utiču na sadnice i uz kakav trošak, to su pitanja, koja rešava stanica. VI. Malo informacije za kritiku o metodama pošumljavanja. Koliko anegdotične nepažnje prema predmetu diskusije! Najviše je palo u oči našoj kritici dubrenje sadnica i uzgredne kulture. Ona gleda na to, kao na najslabiju tačku i udara li udara ... Pokušava detaljno analizirati ovo mesto i što se više udubljava u pitanje, sve više pokazuje svoju učmalost. Kritika uporno tvrdi, da je uvođenje rentabilnih kultura stvar agronoma i da prema tome spada u poljoprivredu. Pa zar nismo do sada jasno kazali, da je to samo pomoćno i privremeno sredstvo u postizanju glavnog cilja — brzog podizanja šuma — i da je ono izazvano samom suštinom pitanja. Na koji ćete drugi! način pokriti uzgojne troškove? I sama kritika provaljuje otvorena vrata, trudeći se da dokaže aksiomu, da se dubrenje šumskih sadnica samo po sebi ne može rentirati. Svako uspešno sredstvo za podizanje šuma spada u oblast šumarstva, pa dakle i uzgredne kulture ili uzgredni produkti. Zašto sakupljanje pećuraka, lekovitih trava i jagoda spada u nadležnost šumara? I zašto šumar u objekt svoga rada, u šumu, ne bi smeo da uved e te nuzprodukte, koje inače kao sintezu šume stvara sama priroda? Ako lekovite trave rastu u šumi i samo u šumi, zašto ih mi, prilikom uzgoja šuma, ne uvedemo u ove odmah, kao što ih uvodi stanica! I kakva je razlika između lekovitih trava, te jagoda i malina, iskonskih stanovnika šuma? Mi šumari samo ubrzavamo rad prirode i prilagođavamo ga našim potrebama. Zar ovim zasecamo u rad agronoma? Ako je tako, zašto smo se onda upetljali u melioraciju suvata i pašnjaka, koja je čista i neodvojiva struka agronoma i nema nikakve veze sa uzgojem šuma? Zato imamo u svojoj nadležnosti ribogojstvo? Zašto to zasecanje u suvate, pašnjake i ribolov ne pada u oči kritici? Zaboga, pa tu smo morali čak priređivati 407 |
| ŠUMARSKI LIST 8-9/1938 str. 22 <-- 22 --> PDF |
specijalne kurseve i tečajeve za šumarske inženjere, što samo po sebi nepobitno dokazuje, koliko je ta struka daleko od nas. Jer ako rad sa uzgrednim rentabilnim kulturama u samoj šumi i za šumu i u ime stvaranja šume, nije naša struka, onda melioracija suvata i pašnjaka — nikako. Dakle kada se u cilju opšteg unapređenja šumske privrede ulazi u čistu oblast agronoma — to je normalno! A kada naša stanica u cilju rešenja specijalnog, čisto šumarskog pitanja — pitanja uzgoja šuma — upotrebljava kao pomoćno sredstvo agronomsku saradnju, to ne valja, jer to nije naša struka. Ima li ovde logike? Dakle kritika je rekla, da je dubrenje šumskih sadnica utopija i da je uvođenje poljoprivrednih kultura medu šumske sadnice besmislica, da niko to nije radio, da to nije palo na pamet ni prenaseljenom Švajcarcu, i t. d. Palo je to na pamet ne samo Švajearcima, već svim našim naprednim šumarima i ni najmanje nismo krivi, da je kritika tako žalosno informisana u ovom pogledu. Evo, da ne idemo daleko, šta kaže g. J. Grünwal d o primorskom kršu. On preporučuje gnojenje šumskih kultura baš na kršu i kaže doslovce: »Pitanje upotrebe gnojiva treba najpomnije promatrati i usavršavati, jer ćemo tako silno pojeftiniti, a time i pospešiti pošumljenje krša.« (Šum. L. za 1933 g., str. 134, 135). Zašto tada u nedoumici kritika nije pitala g. Grünwal d a, kako će izgledati unošenje đubreta u vreli i hladni kamen krša? Šta li može sad nama odgovoriti g. kritičar! On mora ili priznati svoju neobaveštenost U pokušati izvrdavati na sve moguće i nemoguće načine. Da pomognemo našeg g. kritičara? Da kažemo, da je to mišljenje pojedinaca? Što znači nekakav g. Qrünwald , kada je protiv njega i glavom i petom sam g. 0. Krstić ! Ali ipak idemo dalje i naćićemo mnogo mišljenja istovetnih mišljenju g, Grünwalda. Najdetaljnije podatke o đubrenju vrbovih nasada iznosi napr. g. Š p a n c v i ć (Šum. L. za 1932 god. str. 85), a na Deliblatskom pesku dubrenje šumskih kultura primenjuje se već odavno. »Podizanje šume na slanicama uspešno se može samo onda izvoditi, kad se tlo za sadnju prethodno obradi i usitni i kulture do postignuća sklopa okopavaju« (Šum. L. za 1933 god. str. 445). »Sadnja šumskih sadnica skopčana je sa uzgojem poljoprivrednih biljaka medu redovima sadnica i obligatnim dubrenjem« (Isto, str. 443 i dalje). Metodama i načinu dubrenja g. Spa ri o v i ć posvećuje ćelu studiju od str. 484 do str. 498 Šum. L. za 1936 god. Preporučujemo g.g. kritičarima, da to ipak pročitaju. Dakle, zašto se tada još 1933 g. nije g. Krsti ć okomio na g.g. Španovića, Grünwalda i dr. i zašto nije njima skresao u oči svoju tezu, da je dubrenje šumskih kultura — utopija i besmislica? Sada da produžimo. Uputstva za pošumljavanje Vardarske banovine glase: — »... pomešaj zemlju sa pregorelim stajskim đubretom, zamoči dobro koren, pa takvu sadnicu zasadi...« Zar to nije. dubrenje, makar u začetku, dubrenje vezano sa potrošnjom stajskog đubriva, na koju tako napada kritika. Oko sadnice u principu unosi se đubre. Princip je tu i stanica se ne udaljava od ovog principa, ako raspravlja, da li treba uneti jednu šaku đubreta, kako mnogi šumarski profesori preporučuju, ili deset šaka i kada to đubre treba unositi. 408 |
| ŠUMARSKI LIST 8-9/1938 str. 23 <-- 23 --> PDF |
Nije to sve, još daleko ne. »Ode se traži brz i siguran uspeh pošumljavanja zbog blizine varoši, treba saditi visoke školovane sadnice i pružiti im pravu baštovansku negu« tvrdi g. M a r i ć u Šum. L. za 1933 str. 436. A valjda ni kritika neće osporavati, da baštovanska nega zahteva obligatno đubrenje. Sada pomažemo našoj kritici. Kažemo na sve to umesto nje: »Pa to je drugo! Pa to je primorski krš, to su slanice vojvođanskih ravnica, to su goleti Južne Srbije, to je okolina gradova! To je nešto deseto! A šta onda preostaje, poštovana kritiko? U želji da od svega pravi izuzetak, ona je sama ostala u izuzetku. Ako kritika ne veruje domaćim autorima i radnicima i tvrdi, da još nikome nije palo na pamet dubriti sadnice, onda ne budimo mnogo opširni, jer nije red podučavati ovdc našu kritiku o onome, što većina naših šumara već davno zna. Zato joj toplo preporučujemo, da pročita bar dela: G. Huf fcl: »L´emploi des engrais azotés en sylviculture«, Revue des Eaux et Forets, N 1, 1934; Dr. Q a n s s e n: »Über den jetzigen Zustand einiger älterer Kalkdüngungsflächen«, Forstarchiv 1935, Hft. 22; Dr. H. K e e s e: »Über die mineralische Düngung jüngerer Kiefernkulturen «, Lesnickâ prâce, 1931. Kada ona to pročita i ako ima interesa za dalje studiranje ovog pitanja, neka se slobodno obrati na nas; stojimo joj na raspolaganje ü daćemo joj dalje podatke o literaturi. A sada koju reč o uvođenju rentabilnih poljoprivrednih kultura u pošumljavanju. Već u .. broju ovogodišnjeg Šum. L. spomenuli smo, da šumarstvo vardarske banovine uvodi kukuruz u redove šumskih sadnica. Na Deliblatskom pesku već se odavno izvodi pošumljavanje sa uzgojem krompira i kukuruza između šumskih sadnica. (Šum. L. 1936 g., str. 170) A zašto? »Da se smanje uzgojni troškovi«. Na Deliblatskom pesku okopavanje se vrši na račun tih poljoprivrednih kultura. A šta radi stanica? Zar nismo naveli, da smo uveli rentabilne kulture isključivo u cilju smanjivanja uzgojnih troškova Pa to je bila osnova našeg rada i nismo ni najmanje krivi, ako kritika to nije htela ni da pročita. Ona sve to, izgleda, čuje prvi put i sve to hoće da baci na lomaču. Tim samim ona baca na lomaču i sav napredak u šumarstvu. Jer i komentar zakona o šumama § 8 kaže: »U doba napretka kulturne tehnike mnogo će se šumsko zemljište moći da izmeni s obzirom na fizički i hemijski sastav. To će se postići tamo, gde će se primeniti tekovine agrikulturne hernije ...« Dakle i zakonodavac je dosta jasno predvideo primenu agri-» kulturne hernije, kad je doneo ovu napomenu u zakon o šumama. Pa šta bi još trebalo kritici, koja nas zaista vuče u primitivizam i zaostalost. Za nju nema problema. A evo šta kaže konferencija stručnjaka o rešavanju šumarsko-gospodarskog Problem a u kraškom području Savske banovine, t. XIII: »Treba potaknuti i omogućiti što intenzivnije naučni rad na kršu, specijalno istraživati najrentabilniji način pošumljavanja goleti raznog tipa.« I evo šta govori Vardarska banovina: »Teški uslovi za razvoj bilja na goletima vardarske banovine diktuju nam specijalne metode rada, ako želimo uspeha. Šumarska nauka za ovakve prilike još nije rekla svoju pravu reč.« (Šume i šum. našeg juga, str. 51). Pa gde ste vi tada bili, gospodine kritičaru, da očitate bukvicu i savskim 409 |
| ŠUMARSKI LIST 8-9/1938 str. 24 <-- 24 --> PDF |
i vardarskim šumarima, da im dokažete, da nikakvih problema nema i nikakva istraživanja nisu potrebna! Zato valjda, što je tada propustila povoljnu priliku, kritika potpuno zatvara oči na rezultate naše stanice. Jer ona kaže: »zašto da uveravamo svet u ono što mu ne možemo dokazati — u ekspresne šume«. Vi, gospodo, zaista ne možete to dokazati, a mi smo već dokazali i to ne kritikom, već radom i činjenicama. Mi smo dokazali, da se mogu stvoriti ekspresne šume, mi smo ih već stvorili i pred tom činjenicom ne vredi kriti glavu u pesak. VII. Stvarno značenje preseka zemljišta i šta bi kritičari radili u Japanu. U beogradskom dnevniku »Vreme« i u zagrebačkoj dnevnoj štampi u junu o. g. izneta je sledeća vest: Japanski profesor Hakimoto uspeo je, SI. 2. Kanadske topole stare 2 godine. Parcela III. i to posle dugih opita i ukrštavanja, da odgaji novu vrstu jablana, koja izvanredno brzo raste: za prvih pet meseci mladi jablani dostigli su visinu između 185 i 235 centimetara. I takav se rezultat proglašuje širom celog sveta. Preko kontinenata, mora i okeana raznose taj rezultat sva 410 |
| ŠUMARSKI LIST 8-9/1938 str. 25 <-- 25 --> PDF |
moderna sredstva štampe i propagande. Stiže ta novost i u Beograd. A u čemu je stvar? Jablan, koji inače raste brže no sve drugo. Imamo mi na stanici kanadskih topola, koje isto tako brzo rastu, ali smo čutali o tome. (SI. 2.) A što smo naterali hrast, ej, gospodo kritičari, hrast, da za dve godine poraste iz žira na 1,70 mt., kada bi njegova normalna visina za isto vreme dostigla 20 do 30 cm-, zar je to obična stvar i zar to nije vredno pažnje! Sada, na osnovu naših diagrama možemo predvideti rast ovog hrasta za treću godinu. Mi za tri godine od vreće žira stvaramo hrastovu šumicu u visini od 4 metra! (SI. 3) Dabome, to nije ništa za naše kritičare! Pa šta ćete, ne možemo drugačije, nego da omalovažavamo! Tako bi se možda moglo da formulira rezonovanje gg. kritičara. SI. 3. Od vreće žira u roku od 2 godine stvorili smo hrastovu šumicu. Parcela VI. Ali strpljivo odgovorimo našoj kritici i na primedbe u duhu »Dečjeg dana«. Nailazimo na jednu deplasiranu primedbu, da pri ovakvom ogledu treba raditi na više raznih mesta. Do sada je dobro, ali dalje da treba raditi »neposredno na terenu«. Šta bi to značilo, ni sam kritičar ne zna, pošto je stanica valjda na terenu, a ne u kancelariji. Sasvim je jasno, da se u takvom ogledu ne može stanica ograničiti na jedno mesto. I u pravilniku je predviđeno otvaranje filijala stanice na različitim terenima. Možda će nas pitati, zašto nismo to uradili? Evo odgovora. Dajte nam sredstva i mogućnosti, pa ćemo uraditi. Odgovorili smo već na primedbu, da na Sedreniku nema mesta šumskoj kulturi, ako je zemljište tamo plodno. Ali da se ne ogradimo samo na ovaj slučaj, upućujemo tu primedbu i na pošumljavanje Deliblatskog peska i goleti vardarske banovine. Pitajte i njih, gospodine, zašto gaje šumu na zemljištu, na kojem uspeva krompir, žito i kukuruz. 411 |
| ŠUMARSKI LIST 8-9/1938 str. 26 <-- 26 --> PDF |
A da ovo troje uspeva i te kako, vidi se iz njihovih detaljnih izveštaja. Dakle pitajte, ako vam još nije jasno, zašto napredni šumari pri pošumljavanju uvode poljoprivredne kulture. Koliko li se gubi kritika u pretpostavkama, kakva je zemlja na Sedreniku. Mnogo bi lakše došla do tog saznanja, da je kako treba pročitala naš prvi članak. U tom pogledu ne možemo ništa ni dodati ni oduzeti. Naši: istaknuti šumari, kao g. Andrij a Premuži ć (sadanji Direktor Šuma u Zagrebu), odmah su označili zemljište kao potpuno sterilno, ali nismo se zaustavili na tome, već smo zamolili stručnjaka iz Zemaljskog muzeja, koji je ispitao i analizirao zemljište. Rezultati toga ispitivanja navedeni su u prvom članku. Sada je to zemljište plodno. Desetine i desetine teških kamiona dolazile su na stanicu sa đubretom iz kasarne »Bele Tabije«; bezbroj puta kaskali su bosanski konjići sa tovarima đubreta. Sa železničke stanice stizale su vreće sa čilskorn salitrom, kalijem, nitrofoskalom, roženom i kostnim brašnom. Sve se to probalo na razne načine pod rukovodstvom naših agronoma u toku od dve godine. Sva ta dubriva upotrebljena su kako na vrelom tako i na hladnom kamenu krša, da se tako izrazim. I sada je taj krš plodan, plodna je skoro sva površina, sem kontrolnih delova. Rezultat može videti iz fotografija onaj, kome je teško pročitati ceo članak. I na taj način dobili smo jagode od po 100 grama. O te nesrećne jagode, koje su tako pale u oči našim kritičarima! Da su pale u usta, kritičari bi možda ublažili svoju kritiku. Kritika pokušava praviti preseke zemljišta, udubljava se čak i u neku analizu i dokazuje, na kojoj dubini raste korenje raznih biljaka. Bolje bi bilo da nije gubila vreme na takvim veoma površnim razlaganjima, jer ona ne mogu oboriti činjenice, da uprkos tih kritičarskoliteraturnih preseka mi smo za 3 godine dobili šumu od 10 godina. A sada ćemo objasniti, što kaže agrikulturna hernija i kako smo nju iskoristili. To je sasvim drugo, nego što zamišlja g. kritičar, koji je došao do fenomenalnog zaključka, da je nemoguće đubriti krš. Nema, gosp. kritičaru, zemljišta, koje se ne bi moglo bonificirati, meliorisati. Tekovine agrikulturne hernije, o kojima spominje Zakon o šumama, a i tekovine hernije zemlje tvrde to tačno i jasno. Stajsko đubrivo, koje je najpotpunije, a koje sadrži azot, fosfor i kalij u obliku rastopljivih (delimično i nerastopljivih) spojeva, ne dolazi do potpunog delovanja u prvoj godini, već deluje u toku od 4 do 6 godina, prema vrsti tla. Utvrđeno je napr., da za peskovito-ilovasto tlo delovanje gnojenja — odnosno trulenje i oksidacija, raspadanje organskih materija, amino-kiselina i njihovih jedinjenja — traje: prve godine u razmeri od 43%, druge godine u razmeri od 28%o, treće godine u razmeri od 16% i četvrte godine u razmeri od 13%>;. U toku ovog vremena kiša putem CO2 rastapa u topiva jedinjenja kalij, azot i fosfor, koji poniru sve do vodonosnog sloja t. j . do dubine, do koje može prodreti korenje šumskih vrsta. Dubina, na kojoj se nalazi vodonosni sloj, ili ploča, kako to zove g. Š p a n 0 v i ć, različita je. Rastopljiva jedinjenja stajskog đubriva poniru sve do toga sloja zajedno sa vodom atmosferskih taloga i predstavljaju na taj način pojačanu hranu za korenje šumskih vrsta. Na toj dubini više ili manje intenzivno razvija se ugljična kiselina, koja hemijski deluje na trošenje kamenja , na 412 |
| ŠUMARSKI LIST 8-9/1938 str. 27 <-- 27 --> PDF |
rastapanje karbonata, fosfata i t. d. Počinju i mikrobiološki procesi, koji pomažu trošenje minerala i oslobađanje mineralne biljne hrane iz ka men a u obliku pristupačnom za asimilaciju. (Citirano je po Dru M o h a č e k u: »Hernija . tehnologija dubriva«, Beograd, 1930). Istovetni procesi imaju mesto i kod svih drugih veštačkih i prirodnih dubriva, a prema tome, kakve proizvode sadrže. Sve to važi i za krš, jer se ne sadi sadnica u čist kamen (ma da je to bio najljući krš), već se bira bar pukotina, gde se može smestiti žilje. Zapremina te pukotine ili jame mora biti dovoljna, da se koren može razvijati prvo vreme i da ima dovoljno hrane. Pa ako taj neophodni minimum zapremine postoji i ako ga mi ne možemo kvantitativno povećati, onda se upravo nameće mogućnost i potreba, da poboljšamo kvalitet te hrane za sadnicu putem unošenja dubriva. Zašto to mora da bude baš stajsko đubrivo, od kojega iz neosnovanih razloga zazire kritika? Veštačka dubriva, ako su racionalno upotrebljena, mogu biti od istog efekta. Kakvu li važnost ima to, što imamo jednu ili više fabrika veštačkih dubriva! Hoće li se time kazati, da ne bi fabrike mogle zadovoljiti potrebu dubriva za šumske kulture? Kako daleko cilja kritika! Čas kaže, da je upotreba dubriva besmislica, a čas se boji da najedanput nećemo imati dovoljno tog dubriva stoga, što je malo fabrika. Moramo utešiti kritiku uplašenu od te- perspektive. Naše fabrike mogu razviti kapacitet bar 10 puta veći od sadanjeg ii pri tom povećanju mogu znatno sniziti cene. One inače nemaju, na žalost, dovoljno potraživanja. Još se nismo naučili iskorišćavati tekovine agrohemije, ko zna, možda baš zbog ovakvih kritika. Fabrika Ruše kod Maribora napr. uputila nam je besplatno nitrofolskal, kada je doznala za naše oglede. Dakle za uspešno đubrenje šumskih sadnica ne treba praviti arterske bunare. Oranice naših ogleda ne idu dublje od 80 cm, što je lako ostvarljivo, jer ova dubina ne prevazilazi intenzivnu obradu za poljoprivredne kulture. Pri đubrenju, kao što smo već napomenuli, izvestan procenat dubriva ponire na dubinu, na kojoj ono ne može biti iskorišćeno od kulturnih biljaka. Ovo je negativan faktor za poljoprivredu i agrohemija radi na što većem iskorišćavanju unesenog dubriva, trudi se, da spreči to poniranje na veće dubine putem postepenog unošenja, na rate i na druge načine. Mi smo, kako kažu naše pristalice, elegantno resili to pitanje: svu hranu, koja ponire dublje od žila kulturnih biljaka, pri našoj metodi iskoriste šumske sadnice. Na taj način ništa ne propada i negativan faktor postao je pozitivnim. Dakle, tvrdeći, da se upotreba dubriva u šumskim kulturama ne može opravdati, kritika je terala lisicu, a isterala čopor vukova. Terala je stanicu, a isterala je ig. Grünwalda i g. Markovićai g. Maric a i sve naše napredne šumare i ćele stručne konferencije i osnovne principe agrohemije. Po primeru i mišljenju drugih imeli smo đubre baš u krš. Uneli smo ga nedavno, 1937 god. i rezultate smo fotografisali (si. 19 u Šum. L. br. 5 od ove godine). Srećom je to bilo ranije od opštih opomena znalačke kritike, inače bismo mogli i da ustuknemo. A ovako, poslušali smo druge i ne kajemo se. Raste naša kultura na kršu i to još kako raste! 413 |
| ŠUMARSKI LIST 8-9/1938 str. 28 <-- 28 --> PDF |
Šta još može da dokaže kritika? Ona tvrdi, da dubrenje može delovati na šumske sadnice samo 2—3 godine. Dokazali smo, da to nije tako, ali i kad bi i bilo tako, to ne menja stvar. Koliko smo puta govorili, još u prvom članku, da mi dubrimo i negujemo samo do stvaranja sklopa, računajući, da postignemo taj sklop baš za 2 do 3 godine. I to smo postigli. Da je to postignuto dubrenjem, dokazuju naše kontrolne ili paralelne parcele, na kojima imamo iste sadnice, na istom zemljištu, posađene istoga dana sa istom tehnikom sadenja. Brest napr., taj isti brest, koji po otkrivenju g. Omanović a brzo raste, ovde je za dve godine stigao visinu od 25 cm. A iste sadnice bresta, za isto vreme, samo dubrene, sada su visoke 3 metra. Znači, dubrenje sadnica nije utopija, SI. 4. Breskva kao živa ograda tek je stupila u treću godinu starosti. Parcela .. već realnost, koja se ne može oboriti nikakvim zamišljenim presecima i pogrešnim teorijama. Ovu treću godinu mi ih već ne dubrimo, pošto nemamo mogućnosti da nastavimo opit. Ali kretanje prirasta u vezi sa diagramima pokazuje, da se naša predviđanja, koja nisu osnovana na pogrešnim teorijama, već na stvarnosti, ispunjuju. Mi sigurno možemo jamčiti za prirast ove godine bar od 1,50 mt. ili za celokupnu visinu veću od 4 metra. A to znači, gospodo moja, šumu i to šumu u sklopu (SI. 4). Mi smo svoj cilj postigli. Pa neka sada ova šuma raste kao i svaka druga od ove visine, mi smo već uštedeli i ubrzali bar za 10 godina rast šume. Ali ni dalje ova šuma neće rasti kao obična, već svakako brže. Rekli smo već, zašto. Zato što će đubre delovati još 2—3 godine i pri tome ponirati u dublje slojeve. Ako je vodonosna ploča blizu i koren 414 |
| ŠUMARSKI LIST 8-9/1938 str. 29 <-- 29 --> PDF |
izvesnih vrsta ne može nju probušiti, on ostaje na istoj onoj dubini, koja sadrži produkte raspadanja đubriva. Ali ovde smo oprezni u proročanstvu. Verujemo, nadamo se, da će biti tako, ali ne jamčimo. To je ogled, na što tako fatalno zaboravlja kritika. To je opit, koji je još u toku, koji još nije završen. Kritika od nas traži čuda, ne da nam ni 3 godine za ono, što drugi rade decenijima, kao onaj profesor iz Japana. Da se osvrnemo još malo na »osnovnu« primedbu kritike: zašto pošumljavati zemlju, na kojoj uspevaju jagode i t. d. Ova osnovna primedba upravo predstavlja zahvalan materijal, pa ga zato i obrađujemo nešto detaljnije. Pored već spomenutih razloga za pošumljavanje postoji još jedan, čisto tehnički. I to ne slučajan, već namerno uveden i proračunat, razlog biološke prirode, o kojem smo još ranije govorili. Ali gospoda nisu htela da pročitaju sve, što je napisano o našoj stanici, već su poput dece birala i počela od kolača, koji su im se učinili primamljivima. Dakle, evo zašto nećemo više nastaviti sa gajenjem jagode i maline: jagoda ima turnus od 4 godine, a malina oko 6 godina. Posle toga, jer neće rađati, trebalo bi ih vaditi i ponovo saditi. Ove maline i jagode pomogle su nam u stvaranju ekspresne šume; pomogle su dvostruko: i kao zasena i rentabilno, a zatim odlaze potpuno ustupajući mesto šumi. Odlaze prirodno, završavajući svoj normalan ciklus. Mi ih nećemo ni da vadimo ni da trošimo na to vađenje: one umiru od starosti, postepeno, od nedostatka svetlosti ispod visokog šatora šume. Raspadajući se, stvaraju humus i prostirač za noge nove, mlade šume. Ako pak ostanu u podivljalom stanju, ni to neće biti nikakva šteta. Pročitajte, što znače i kakvu ulogu igraju u šumi podstojne vrste. Najglavnije je, da mi sada puštamo našu šumu da raste sama, bez troškova, da raste kao prava šuma, jedan organizam, biocenoza. Kako će rasti, to ćemo videti, sem ako ne dođu neki »stručnjaci« i ne »rasade«« je, pošto oni sklop karakterišu kao »gusto«. Dakle, koliko je deplasirano pitanje, da li treba dubriti šumske sadnice na zemlji´, na kojoj uspevaju jagode, i sa kolikim je totalnim nerazumevanjem ono postavljeno! Bez đubrenja ovde ne bi raslo ni jedno ni drugo i đubrenje se primenjuje zajedno i za šumske i za poljoprivredne kulture, a u tome i jeste srž rada stanice: potpuno, stoprocentno iskorišćavanje materijala. VIII. Putem naučnih metoda Hi putem prostih nagađanja? Duže smo govorili o đubrenju, pošto se kritika zadržala skoro isključivo na ovom pitanju. Smatrala je to za sebe kao poslasticu. Da nisu ovi kolači ispali suviše gorki? Ipak, đubrenje sadnica samo je jedno od mnogobrojnih pitanja, koja je uzela u rad stanica. Ona se trudi da resi skoro sve teze, koje je istaknulo napredno i moderno pošumljavanje. Kritika zamerava čak i to, što mi merimo sadnice. Baš pravi šumarski Sadikovići! Gubimo vreme, veli, kao da visina nije jedna od glavnih karakteristika šume. Daleko je otišla kritika, ako smatra za nepotrebno izučavanje bioloških svojstava organizama, sa kojima mi radimo. Podižemo šume, uzgajamo šumske sadnice iz semena, a ne moramo, čak ni ne smemo da znamo, šta predstavlja ova šumska sadnica, kako raste, kako reagira na sve faktore, kako uspeva i kad uspeva, kada 415 |
| ŠUMARSKI LIST 8-9/1938 str. 30 <-- 30 --> PDF |
umire i zašto. To nam ne ide u glavu. To ne ide u glavu ni g. prof. B a lenu , koji naročito zahteva izučavanje bioloških svojstava, a ne ide u glavu, verujem, ni našim šumarima. Šta možemo više da kažemo na ovakvo negiranje svakog, i praktičnog i naučnog, zdravog smisla! Dakle, stanica se ne ograničava na izučavanje dejstva đubriva na sadnice. Stanica proučava sve izmene u šumskim biljkama u zavisnosti od najrazličitijih okolnosti i to od najpovoljnijih do najtežih, pri kojima ona jedva životari. Mi imamo ćelu skalu tih prilika, u koje smo stavili sadnice; imamo i odgovarajuću skalu troškova. Inače to ne bi bilo nikakvo proučavanje, nikakav ogled. Mi smo preduzeli od samog početka radova opite, i to široko postavljene opite sa uplivom zasenjujućih vrsta, koje smo nazvali terajućima i dobili smo veoma interesantne rezultate. I ovde idemo paralelno sa primenom dubrenja i bez ikakvog đubrenja: poslednje u većini slučajeva. U velikoj količini primenili smo leguminoze. Izvršili smo i oglede sa negovanjem sadnica bez đubriva, ali putem intenzivne mehaničke obrade tla. Imamo dosta prelaznih stadija, kao što su napr. upotreba busena i trave u cilju strukture zemljišta. Najveću smo pažnju posvetili izučavanju i stvaranju sklopa na raznovrstne načine: stvaranju sklopa od glavnih vrsta, vrsta prelaznih i podstojnih. U vezi s time studiramo´ optimalni obrast. U rasadnik smo uveli egzote i vršimo opite sa aklimatizacijom i prilagođivanjem raznih vrsta. I za ovo kratko vreme postigli smo rezultate, koji se ne smeju odbaciti i priznati za neznatne. Da navedemo primer, po kojem se može najbolje suditi. To je pseudočuga, koju mnogi pisci preporučuju za pošumljavanje, pa katalpa i lespedeza. Sve tri vrste mi imamo i iz rasadnika kod Maribora i odgojene u našem rasadniku. Pseudočuga se boji vode. Trogodišnje sadnice, primljene sa strane i posađene na vlažnim mestima jzgubile su boju, zakržljale ili uginule. Sadnice uzgojene od semena na istom mestu i pod istim okolnostima izgledaju odlično. Sadnice katalpe i lespedeze, koje smo dobili sa strane, smrzle su se, ako nismo preduzeli naročite mere. Sadnice istih vrsta iz semena nikako se nisu smrzavale, pa čak ni terminalni pupovi. Dalje: sadnice hrasta, koje smo primili iz drugih rasadnika, primile su se i rasle normalno. Ali sadnice uzgojene iz žira u našem rasadniku prestigle su one prve u svakom pogledu, a pri razlici od tri godine starosti. Da li neće neko kazati: pa to je poznata stvar. Poznata je, ali samo donekle. Nije pitanje u konstataciji gole činjenice, već u tome, kolika je ta razlika, da li igra odlučnu ulogu u pošumljavanju, da li se isplati u izvesnim slučajevima podizanje privremenih rasadnika i za manje površine, te kako se i u čemu isplati. Borimo se mi i sa štetočinama i nije ni najmanje naša krivica, što Je ovaj ogled izveden u sasvim malom obimu. Trudimo se i oko pitanja smrzavanja, odnosno izbacivanja sadnica jesenjske sadnje od toga smrzavanja i ne bojimo se priznati, da nismo dobili rezultat. Provodimo u širem obimu podrezivanje sadnica u različitom cilju; uvodimo čakrazličite vrste korova i trava u cilju određivanja njihovog upliva na kulture. Pri svem tom mi imamo i provodimo jedan princip: od intenzivnosti pa do ekstenzivnosti, u koliko je ova poslednja moguća, a nikako 416 |
| ŠUMARSKI LIST 8-9/1938 str. 31 <-- 31 --> PDF |
obratno. U svakom ogledu, u svakom izviđanju mi počinjemo od bezuslovno sigurnih uslova, ponekiput od krajnje optimalnih prilika, koje stvaramo tako, da opit uspe, možda i prelazeći ponekiput granice praktičnosti. Kada postignemo uspeh, mi popuštamo od optimuma i postepeno dolazimo do granica neuspeha, do onih prilika, koje znače smrt sadnice, preko kojih se ne srne ni u kojem slučaju ići, a ispod kojih i sada idu neki naši pošumljavači u svom radu i to u širokim razmerama. Na taj način mi ne gubimo ništa, jer svaki stepen našeg ogleda može imati svoju primenu. Ne postoje sadnice, koje bi stajale više od 5 dinara, a srednja cifra skupoće sadnica iznosi svega 2 dinara. Imamo mi sadnica, koje stoje i Vz dinara, a cifru od 10 para, moramo priznati, nismo se ni najmanje trudili da postignemo, pošto je to nemoguće, nemoguće pored svih tvrđenja pristalica primitivnih metoda. Jer ako hoćemo na čisto i poteramo dalje, onda dokažemo konkretnim primerima, da i ti pošumljavači još i te kako troše i po 1 din. od sadnice i da te kulture zaista mnogo bolje uspevaju. Samo se oni stide da to priznaju, pa zato, uvažavajući taj stid, prelazimo preko toga. Pri kraju da uhvatimo još jedamput kritiku u žestokoj kontradikciji Sa jedne strane ona zahteva da damo velike rezultate za svega godinu dana, a sa druge kaže, da se rezultati uopšte ne mogu dobiti. Vi ste dobili rezultate, koji važe isključivo za Sedrenik — kaže kritika. Jeste, za Sedrenik, i ako moramo potsetiti, da ni Sedrenik nije pao s meseca. Ali mi I ne kažemo: Ljudi, stojte! Sad je stvar svršena. Pošumljavajte samo onako, kako se radi na Sedreniku. — Gde i kada smo rekli nešto slično? Ne možemo mi to reći već stoga, što se na Sedreniku pošumljava na najrazličitije načine i onda, ako tako kažemo, ništa nismo rekli. Stoga mi kažemo sasvim drugo i to: U toku ovih godina nama su uspele te i te vrste, te i te metode. Navodimo odlike tih godina i naših metoda. Izbora ima. Pri svojem daljem pošumljavanju svi, koji imaju smisla i interesa za svestan rad, neka probaju ove vrste i metode u obimu i razmerama po ukusu. Neka to bude 10 ili 5% od celokupne površine. Jeste, naš je ogled ipak ograničen. Ograničen na Sedrenik. Ne možemo stvarati čudesa, kako to traži biblijski raspoložena kritika. Ne možemo čarobnim štapićem bez sredstava i vremena stvoriti filijale na raznim nadmorskim visinama i raznim vrstama zemljišta. Kao da u svakom poslu ne postoji početak! I ako se ne može tražiti, da ogledna institucija bude i izvršna, ipak se mi po mogućnosti trudimo da i to budemo. Zato smo posejali, i to u velikoj količini na 500 kv. mt. čistih leja, sekvoju i hameciparis. Mi imamo na raspoloženju 3.000 eleagnusa i 15.000 sadnica maline. Ako je seme klijavo, po jeseni ćemo Imati više hiljada sadnica sekvoje i hameciparisa. Ostale vrste, razume se, mogu i moraju uzgojiti i sami organi za pošumljavanje, jer mi imamo negativno iskustvo sa sadnicama iz drugog mesta. Zato bi sada trebalo ograničiti, barem teritorijalno, upotrebu naših sadnica. Mi možemo pustiti sadnice na terene, koji se znatno razlikuju od našeg, samo ne bismo rado podvrgavali sadnice dužem transportu, stoga što ovakvi ogledi nisu potrebni, jer u praksi mogu se i moraju što više skratiti odstojanja radnih površina od rasadnika i nije nikakav imperativ nabavljanje sadnica iz udaljenih rasadnika. 417 |
| ŠUMARSKI LIST 8-9/1938 str. 32 <-- 32 --> PDF |
Pri tome mi moramo dati režiserima radova izvesna tačna uputstva, jer na ovom ogledu, u prvoj fazi, ni! u kojem se slučaju ne sme primenjivati metoda od po 20 para. U početku mora se pružiti kulturama svakako intenzivnija nega, da bi sadnice sigurno ostale u životu. Tek se posle toga mogu smanjivati uzgojni troškovi i utvrditi njihov minimum. Pošto su sreski referenti preopterećeni svojim redovnim poslom, a neki možda neće imati dovoljno interesa za ovaj rad, mislili smo otvoriti filijalne stanice, svakako u neposrednoj blizini terena za redovno pošumljavanje, tako da bi se te filijale ipak nalazile pod nadzorom sreskog referenta. Ovde bismo podigli prethodne i prelazne kulture, terajuće vrste, vetrobrane, a u izvestnoj količini primenili bismo i đubrenje sa odgovarajućom metodom negovanja. Da rezimiramo. Nikada nismo tvrdili, da šumske sadnice, ako ´ih dubrimo, mogu biti direktno rentabilne, kao vrednost drvne mase buduće sastojine. Postavili smo sasvim drugu, tačno određenu tezu: velike troškove na intenzivnom podizanju šuma treba smanjiti ili eliminisati uvođenjem rentabilnih kultura i to stoga, što su sredstva za intenzivno podizanje šuma i za uzgoj rentabilnih kultura istovetna ili ista. A što se tiče navoda o pošumljenju površine od 800.000 ha u Francuskoj, moramo da primetimo ovo: Izgledalo bi prema tim navodima, da su Francuzi došli nasumce sa sadnicama u kantama i bez ikakvih naročitih priprema da su počeli saditi, a sadnice da su poterale odmah kao po komandi. Naprotiv, još i te kako su Francuzi studirali sva ta pitanja i sa svih strana. Pune tri godine napr. trajalo je proučavanje kretanja peska sa naročito za to konstruisanim aparatima, a da i ne spominjemo druge oglede. U Normandiji je uloženo toliko truda i kapitala, da su srećni, ako dobiju i 2% od uloženog kapitala. To pošumljavanje svakako je stajalo više od 20 santima po sadnici, a ipak se rentiralo smolarenjem. Stoga ni najmanje nisu osnovane zamerke, da su metode stanice »skupe«. Ni jedna metoda ne može biti skupa, ako se isplati. Lako je reći »ogromni troškovi«, ali ne može se dokazati, da taj izraz ima u ovom slučaju ma kakva smisla. Mi smo tačno naveli ovu »skupoću«. Koliko li je ona jeftina u poređenju sa metodom od 20 para! Svakako, metode i načini, koje primenjuje stanica, još su u stanju odabiranja i pročišćavanja. Ni jedan izum ne može biti odmah praktičan. Šeć´er je u početku bio tako skup, da se upotrebljavao samo na kraljevskim dvorovima. Šta bi bilo, da se tada našlo ljudi, koji bi sprečili dalje oglede sa šećerom samo zato, što je suviše skup! Aksioma je, koju negira kritika, da pre svega treba pronaći metode u tehničkom smislu, u našem slučaju metodu brzog i uspešnog pošumljavanja, a tek posle preći na ekonomisanje i osposobiti te metode za širu primenu. Drugačije je nemoguće. Sav progres i napredak čovečanstva ide samo ovim putem. Pri tom napretku ima dosta smetnja od strane ljudi zastarelih pojmova, koji kažu: pustite prirodu. Da smo pustili prirodu, onda bismo do sada išli samo peške, jer nam je priroda stvorila noge, a nije se potrudila da stvori i točak. Da smo mi kritikovali rad stanice, naveli bismo sasvim druge momente. Niko ne može znati bolje naše mane nego mi sami. Mi se trudimo, da ih ispravimo, ali nemamo za to mogućnosti. Mi napr. izučavamo upliv 418 |
| ŠUMARSKI LIST 8-9/1938 str. 33 <-- 33 --> PDF |
svih okolnosti samo na terminalnom prirastu. Mi ne merimo proces razvijanja žila, a to je šupljina u ogledu. Mi smo uzeli u ogled suviše malen broj veštačkih dubriva. Ovima bi međutim trebalo posvetiti mnogo više pažnje, jer ona stoje mnogo manje od stajskog dubra, i t. si. Ozbiljna kritika od strane nekih stručnjaka nama je to već zamerila, ali mi imamo opravdanja. Nismo imali mogućnosti da postavimo celokupan ogled u svakom pogledu onako, kako bi to trebalo. Nama su smetali sa strane. Imamo mnogo prijatelja, mnogo više nego neprijatelja. Ali je ipak važna tu i ona istočna poslovica: »Što jedan neprijatelj pokvari, to ni deset prijatelja ne popravi.« Lako je sa prirodom, teško je sa ljudskim neraspoloženjem. Nama kažu: Borite se za napredak i progres. Ne dajte se zastarelim pojmovima! IX. Zaključak. Sloveni smo, bujna i mlada rasa. Čuveni Jack London u svojoj proročanskoj viziji (Kći snega) rekao je, da Slovenima pripada budućnost. Jedan engleski pisac u svojoj ekonomskoj raspravi kaže: »Naša je sreća, što se Sloveni uzajamno svađaju i kolju.« Ako to kažu Englezi, narod inače uveren o svojoj superiornosti, moramo da priznamo i mi. Da msu Sloveni trošili energiju, i to od pamtiveka, na međusobne pokolje, oni bi vladali svetom. Ali nažalost to je naša rasna odlika, valjda nasledena još od Skita. Poljaci sa Rusima, Bugari sa Srbima, Česi sa Poljacima, a eto, još i sada, već 20 godina Rusi se između sebe krvnički kolju. Kao da nema mesta na ovoj planeti za svakoga! I u ovoj našoj polemici o ekspresnim šumama ogledava se u minijaturi istorija Slovena. Umesto uzajamnog priznanja, poštovanja tuđe ideje i tuđeg rada mi se koljemo, doduše na papiru, a čak tačno i ne znamo, zašto. Zar ne treba poželeti ovde više mira, više konstruktivnog rada, više tolerancije, kako bi to bilo logično i na mestu. Ljudi su počeli nešto raditi, nešto uspeli: dajte im da završe, a tek tada sudite o rezultatima. Na kraju krajeva umiriće se polemika. Jugoslovensko šumarstvo i pored neizbežnih epizodičnih omašaka — napreduje. Ono prirodno evolucionira, i to osetno i vidljivo. Ono ne zahteva nikakvih naročitih reforma, već samo izvesne korekcije, koje se izazivaju samim procesom progresa. I ove korekcije dolaze same po sebi stvarajući put k racionalnoj intenzivnosti u svim granama šumarstva. Predstavnici zaostalosti, kojih ima u svakoj struci, ne mogu sprečiti ni tu naprednu evoluciju ni taj progres. Mi znamo, da je velik broj starih šumara na našoj strani, na strani intenzivnog pošumljavanja. Da je za nas skoro sva mlada generacija, u to ne sumnjamo. Zar nismo čuli na kongresima želje mladih šumara, da se pošumljavanje mora sprovoditi mnogo brže i intenzivnije. Neki su predlagali sađenje velikim sadnicama, samo da se što pre dođe do cilja, da se što pre ozeleni suri krš. Mlada je generacija u duhu svoga vremena: ona je nestrpljiva, ona neće da čeka decenije i vekove, dok poraste šuma; j ona je u pravu. Ova generacija neće pustiti prirodu, da zaostaje u svojim procesima. Možda će naš pokušaj propasti od udara maljem po glavi. Na ovaj način propadali su kud i! kamo važniji pokušaji i značajniji podhvati. Ali ideja ostaje. Klica progresa u šumarstvu posejana je. Nije lako prvim 419 |
| ŠUMARSKI LIST 8-9/1938 str. 34 <-- 34 --> PDF |
pionirima, ali za njima ide armija drugih, koji će uspeti. Ova će armija oboriti stubove zastarelih pojmova i ukočenih shvatanja. Niknuće ekspresne šume na mnogim drugim mestima, od drugih radnika, da li se to kome sviđa ili ne. Ako će pasti naše zeleno zname na Sedreniku, njega će podići i pobedonosno poneti drugi, koji će biti srećniji od nas i koji će izdržati u borbi: u borbi sa ljudima, jer je sa prirodom borba mnogo lakša. Résumé. En réponse aux critiques, voir .pages 260 et 268 de cette Revue (. 5 — 1938),. l´auteur défend son point de vue a l´égard de la nécessité (dans quelques cas spéciaux) des »forets rapides« comme aussi a l´égard de ses méthodes de travail ayant le tout de créer véritablement de telles forets. Quant au succes biologique, on ne peut nullement le nier (d´apres les données de l´auteur), car l´auteur ait bien réussi a »tirer« soi-disant »des glands«, et dans un espace moins de 2 années, des jeunes plants de querous rubra atteignant la hauteur de 1 metre 70. Une partie des plants d´orme, ne composée que de plants de 3 cm de hauteur, ait été plantée en 1936. En septembre 1937 elle atteignit en moyenne, dit l´auteur, une hauteur de 3 m 20. Une partie de plants de méleze, n´ayant dans le temps de leur plantation qu´une hauteur moyenne de 30 cm, ait été plantée en juillet 1936. En septembre 1937 ce meme groupe ait atteint, en moyenne, une hauteur de 1 m 85, L´auteur en donne aussi bien d´autres exemples montrant l´efficacité de ses méthodes sylviculturelles que nous ne pouvons, toutefois, pas citer ici. Notons seulement que, d´apres l´auteur, les plants déja mentionnés de chene et d´orme n´auraient (dans le meme espace et sur le meme lieu, mais sans lesdites méthodes de culture) atteint qu´une hauteur de 20 a 30 cm. .... .... .......... (......): KAKO .. ......... ..... .......... .... . .....] ...... COMMENT AMÉLIORER, DANS LA SERBIE DU SUD, LE RÉGIME DES FORETS N´APPARTENANT PAS A L´ÉTAT 1) ..... ...... je ....... ...... ....... Ha ......-.......... ............ ........ y ...... ......´ ...... .. ... ........ ........, ..... ......... ..... .. ........ ........... ......... ....... .. ...., ..... je: »..... ...... je..... ........ ............ ... ........ ...... ......« . ......, ... ce ........ .. .......... .... ..... ......, ...... ..... je ..... ....., no ..... je ... ..... 945.477 ....... ... 25,8%´ .. ......... .... ........, ...... .......... ..... ........ ... .. ........ je ..... ..... ..... ..., ... ..... . .. .... ...... .. ........., .. ....... ........ (68.9) ...... .. ..... ...... .... . .... .... 420 |