DIGITALNA ARHIVA ŠUMARSKOG LISTA
prilagođeno pretraživanje po punom tekstu
| ŠUMARSKI LIST 5/1938 str. 44 <-- 44 --> PDF |
Ing. ORESTIJE KRSTIĆ (BEOGRAD): NAŠE „EKSPRESNE ŠUME" SA GLEDIŠTA NARODNE PRIVREDE (NOS FORETS „RAPIDES" DU POINT DE VUE DE L´ ÉCONOMIE NATIONALE) Čitajući u Šumarskom listu za decembar 1937. članak g. Ing. Dimitrija Afanasijeva o rezultatima rada Šumsko-meliorativne ogledne stanice na Sedreniku kod Sarajeva setili smo se spontano biblijskog predanja o stvaranju sveta. I zaista, od postanka sveta niko nije postavio pitanje, zašto se Svevišnjem Tvorcu toliko žurilo da stvori ovaj beskrajno veliki i čarobno lepi svet svega za 6 dana. A kome bi se to pitanje moglo i postaviti! Svevišnjem Tvorcu ne, jer od završetka stvaranja Tvorac nije više govorio, već je progovorio čovek. Znajući da na to pitanje ne može nikad dobiti odgovora, čovek ga i ne postavlja. U mesto odgovora na pitanje, zašto je Tvorac stvorio čitav svet tako brzo, »ekspresno«, čovek je primio biblijski Kreacionizam naše crkve kao dogmu. Inspiracije brzog stvaranja sveta nedokučiva su tajna za ovo maleno ljudsko biće, koje je došlo poslednjeg dana stvaranja kao kruna veličanstene građevine. Iz biblijskog Kreacionizma nauka nas je odvela u teoriju Evolucionizma, koja objašnjava postanak i stvaranje na sasvim drugi način. To znači, da su stvari dolazile lagano, a ne, »ekspresno«, kao što bi to čovek želeo da vidi u svome radu. Celokupna teorija o postanku života, o razvoju i disperziji vrsta i bioloških zajednica zasniva se na postepenom stvaranju. Samo stvaralaštvo u prirodi nije »ekspresno«. »Ekspresna« mogu biti rušenja, destrukcije, kataklizmi, uništavanje i tome slično. »Ekspresna« može biti n. pr. seča jedne šume, koja je rasla 300 i više godina. Istorija kolonizacije Sjedinjenih američkih država pruža nam jezive primere tih »ekspresnih« seča, koje su ostavile strahovite posledice i uzbunile savest javnosti, a u prvom redu savest pretsednika Sjedinjenih američkih država Teodora Roosewelta (1900) i njegovog plemenitog savetnika u šumskoj politici, čuvenog i energičnog Gifforda Pinchota, koji se mnogo zamerio velikoj šumskoj industriji i železničkim kompanijama početkom 20 veka, kad je sprečio »ekspresne« seče božanskih prašuma Novoga Sveta. Dockan su intervenisali i Roosewelt i njegov šumarski savetnik Pinchot, jer posledice tih »ekspresnih« seča danas su takve, da se 20 milijona hektara prvoklasne zemlje za kulturu cerealija i pašnjaka pretvara u peščanu pustinju od vrućeg stepskog vetra, koji duva između Stenovitih Planina i Misisipe ne nailazeći više na prepreku, koja je postojala, dok su šume tamo stajale. Usled toga prevelikog i »ekspresnog « uništvanja amerikanskih šuma u doba kolonizacije preti opasnost, da ekonomski propadne 5 država i milijoni farmera da ostanu bez posla i da padnu na teret države i zajednice. 246 |
| ŠUMARSKI LIST 5/1938 str. 45 <-- 45 --> PDF |
»Ekspresne« su bile sve seče šuma za vreme Velikog rata 1914— 1918, kada su stradale divne šume severne Francuske i čuvena Forest of Dean u Engleskoj, pa naše šume na Balkanu. Isto tako su bile »ekspresne« seče privatnih hrastovih zabrana na Kosovu, kad se proširivala mreža telegrafsko-telefonskih linija u Južnoj Srbiji od 1926—1928 godine. Daleko bi nas odvelo da nabrajamo sve nama poznate »ekspresne« seče šuma, bilo kod nas bilo u drugim državama, ma da bi to bilo veoma potrebno, da bismo na mesto »ekspresno« posečenih šuma mogli ekspresnim načinom podići nove »ekspresne šume«. Šumsko-meliorativna ogledna stanica na Sedreniku. Kada smo prvi put pročitali vest u dnevnim listovima o osnivanju šumsko-meliorativne stanice na Sedreniku, bili smo prijatno iznenađeni. Zamisao je za svaku pohvalu. Sama ideja o jednom sistematskom radu na ogledima šumsko-meliorativne kulture naišla je u prvo vreme na dobar prijem. Mi verujemo, da je taj utisak ostao i danas još, bar u koliko se radi o ideji. Mi praktični šumari uvideli smo najzad, da se ne možemo potpuno udaljiti od eksperimenata, koji — bar u nekoliko — moraju imati izvestan naučno-praktični karakter. Ne možemo sve očekivati od naših priznatih naučnih radnika. Ko prati život i rad na polju narodne privrede i napredak nauke, morao je uvideti, da su naučnici i profesori malo daleko od onih svakodnevnih potreba života, sa kojima se mi susrećemo na svakom koraku, a da smo i mi praktičari isto tako daleko od nauke, bar od one eksperimentalne nauke. Trebalo je naći rešenje, da se ove dve krajnosti u interesu napretka nauke i prakse malo približe. To od nas zahteva život na svakom koraku i mi tu potrebu jače osećamo nego li oni, koji se bave čistom naukom. Otuda su valjda i ponikle one mnogobrojne ogledne stanice i ogledna polja izvan naučnih ustanova u svim zemljama i u svima granama radinosti. Neosporna je činjenica da je ta potreba kod nas veoma značajna, jer mi smo u mnogim disciplinama prema opštem napretku i prema zahtevima naše narodne privrede u zadocnjenju. Mi zaista treba da požurimo. Ne da brzo i ekspresno uradimo, već da brzo počnemo da radimo, pa makar i polako radili. Zato smo poverovali, da će ogledna stanica na Sedreniku poći tim putem. Međutim iskreno da kažemo, malo smo iznenađeni brzim rezultatima, bar u koliko se tiče njegova rada u šumskoj grani. Ne bismo mogli da primimo do sada postignute rezultate kao sigurne činjenice, sa kojima bismo pošli u rad na pošumljavanju goleti širih razmera. Pre svega radovi na proučavanju metoda pošumljavanja goleti imaju praktičnu vrednost samo onda, ako se svi ti radovi koordiniraju jednovremeno u čitavom nizu oglednih polja postavljenih na visinskoj lestvici od prvih brežuljaka do najvećih kota nadmorske visine, t. j . u vegetacionim pojasevima, na raznim geološkim i pedološkim osnovama i ekspozicijama uz uslov da se u svakom vegetacionom pojasu kultivira vrsta, koja se tu nalazi u svome prirodnom arealu i optimalnim ekološkim i edafskim prilikama, u kojima ona nalazi svoj vitalitet kao jedinka i kao član zajednice. Samo se tako može uputiti rad na rešenju problema pošumljavanja goleti, ako primimo kao gotovu činjenicu, da problemi pošumljavanja krša i goleti kod nas nisu još rešeni kao problemi, kao metode 247 |
| ŠUMARSKI LIST 5/1938 str. 46 <-- 46 --> PDF |
rada. A da bismo mogli jednovremeno raditi na više raznih mesta i pod različitim uslovima, treba pošumljavati u raznim krajevima, pod različitim prilikama i uslovima, sa raznim odgovarajućim vrstama drveća, i to neposredno na terenu, a ne preko šumsko-meliorativne stanice. Svako pošumljeno zemljište može nam biti ogledno polje, ako smo sve zabeležili i vršili opažanja i ako svaki od nas ne smatra, da je sve u p r o b 1 em u, čim je počeo da radi. Ako svaki od nas, pre nego što počne da radi, smatra, da je odmah naišao na problem, onda mi nikada nećemo izaći iz problema. Sve će nam postati problem i večiti znak pitanja! Što se tiče samih metoda rada u šumsko-meliorativnoj stanici na Sedreniku, mi u to pitanje ne možemo ulaziti. Iz onoga, što je objavljeno, vidimo, da se radi sistematski i sređeno. Mi ovo pitanje posmatramo sa praktčnog gledišta, sa gledišta narodne privrede i samo u toliko ono za nas ima značaja, pa ćemo u sasvim dobroj nameri reći koju reč o tome. Ako u našem izlaganju budemo malo nepoverljivi prema »ekspresnim šumama«, to ne bi trebalo da smeta pokretačima ovih .poduhvata Naprotiv, ako rezultati njihova rada pokažu, da smo mi pronalazači »ekspresnih šuma«, nama neće biti teško da priznamo grešku, što smo još nepoverljivi prema novim nastojanjima u pošumjavanju goleti. Pre svega moramo učiniti osnovnu primedbu ćelom problemu, kako ga je postavila ogledna stanica na Sedreniku. Pogrešan je naime račun tražiti da poljoprivredna kultura čini rentabilnom šumsku kulturu na jednom te istom zemljištu, koje je delimično sposobno i za jednu i za drugu kulturu. Ako je zemljište na Sedreniku takve prirode da odgovara više poljoprivrednoj kulturi i da se na njemu mogu proizvesti onako izvrsne jagode, čiji kilogram staje 7 dinara na sarajevskoj pijaci, i ako se na tome zemljištu mogu kultivisati baštovanski proizvodi (kupus, krompir, šargarepe, lukac i dr.), onda na tome zemljištu nema mesta šumskoj kulturi. Zašto onda takvo zemljište pošumljavati, pa čak upotrebljavati i hemijska gnojiva za ekspresno rastenje šumskih sadnica! Jesmo li mi toliko zašli u intezivnu kulturu, da smo dospeli do te kulminacije, da čak i naše buduće šume dubrimo veštačkim đubretom. Mi, koji smo još tako ekstenzivni i utonuli u agrarni i stočarski primitivizam! Znamo vrlo dobro, da je prosečni prinos pšenice i sena po hektaru ispod prosečnog svetskog prinosa i da u većini slučajeva naš seljak nema štalskog đubreta ni za đubrenje osnovnih kultura. A ne zaboravimo, da se najveći deo ili skoro sva hemijska gnojiva uvoze iz inostranstva i da od Maribora do Devdelije imamo možda svega jednu fabriku hemijskih gnojiva. Ne treba izgubiti iz vida veoma visok prirast stanovništva u Jugoslaviji i da je od 1921. do 1937. godine stanovništvo Jugoslavije priraslo za 3,5 milijona stanovnika. A kad se tome doda i to, da je površina ziratne zemlje danas po stanovniku ispod minimuma i da broj zemljoradnika bez zemlje neverovatno raste, onda se moramo zapitati, šta nas očekuje u bliskoj budućnosti. Kad ovako postavimo pitanje, moramo doći do zaključka, da treba nešto drugo raditi. Mi moramo ekspresnim putem naći načine, kako da sačuvamo šume od poljoprivredne o f a n z i v e, koja je našim šumama odavno nametnuta, i kako ćemo sačuvati šume na apsolutnom šum. zemljištu. Pored toga, da bismo mogli sačuvati šume na apsolutnom šum. zemljištu, moraćemo sami tražiti metode, kako da unapredimo ostale kulture na relativnom šumskom zemljištu 24S |
| ŠUMARSKI LIST 5/1938 str. 47 <-- 47 --> PDF |
t. j . kako da unapredimo na prvom mestu pašnjačku kulturu i livadarstvo, da bi nam to bila u neku ruku kultura-zaštitnica naših šuma i predstraža protiv napada seljaka »žednog« zemlje. Kad smo saznali za osnivanje šumsko-meliorativne stanice na Sedreniku, mi smo imali utisak, da će se u njoj ispitivati poljoprivredne kulture, koje mogu uspevati u šumskom pojasu u vezi sa šumskom privredom, kao što su: voćarstvo u brdskim krajevima, baštovanstvo, lekovito bilje, livadarstvo^ pašnjaci, šumski pašnjaci, kultura medonosnog bilja za unapređenje pčelarstva, kultura aromatičnog bilja u cilju proizvodnje eternih ulja, mlekarstvo i t. d. Poljoprivredni stručnjaci mogu nama šumarima biti od velike pomoći i koristi u toliko, što će s nama zajedno raditi na unapređenju svih tih kultura, pa da kroz te kulture poboljšamo uslove života okolnog stanovništva, posle čega bi naravno bio podignut standard života seljaka, a to bi dovelo do rentabilnosti šumske kulture i kod nas. Sasvim je pogrešno mišljenje, da se šumska kultura može učiniti rentabilnom, ako mi veštačkim putem, hemijskim đubrenjem, ubrzamo rastenje šume i ako između redova zasađenih šumskih sadnica gajimo poljoprivredne kulture, dok se ne formira sklop »ekspresno rastućih« sadnica. Zašto prestati sa poljoprivrednom kulturom na tome zemljištu i zar nije šteta uklanjati džbunaste i odrasle voćke, malinjake, kupinjake, jagodnjake, kad se formira sklop šume. Zašto umanjivati narodnoj privredi jedan dohodak od kultura, koje su počete kao međukulture, a koje se mogu održavati kao stalne kulture. Drugim recima, mi moramo sami nastojati da na zemljištu, na kome danas ne postoji šuma, omogućimo najrentabilniju kulturu, ako tu ima uslova za takvu kulturu, a da oko nje vršimo pošumljavanje stvarnih goleti, krša i neproduktivnog terena. Ne možemo ograditi naše šume kineskim zidom! Mi ne možemo voditi jednu suverenu šumsku politiku i apsolutnu šumsku privredu bez obzira na ostale kulture. Jedan od razloga za nasrtanje na šume i uništavanje šuma jeste baš u tome, što mi ne poklanjamo dovoljno pažnje svim ostalim kulturama, koje se razvijaju pored šume, u njoj i oko nje. Zato mi smatramo, da je šumsko-meliorativna stanica na Sedreniku pogrešno uputila svoja opažanja. Na jednom šumskom terenu moraju biti jasno povučene granice između raznih kultura: šuma, pašnjak, livada, voćnjak, baštovanstvo, lekovito bilje (kao kultura), pčelinjaci sa kulturom medonosnog bilja itd., a svim tim kulturama šuma ima da služi kao zaštitnica. Ako se u eksperimentima pokaže, da jedna kultura može staln o uspevati na jednom šumskom zemljištu, onda najosnovnija načela narodne privrede nalažu, da ta kultura tu i ostane. To bi imao biti duh pokreta č šumskomeliorativne ogledne stanice na Sedreniku. Nemamo mi ni vremena ni kapitala da održavamo međukulture samo zato, da nam »izvlače« šumske sadnice, da bi one brže rasle i bile rentabilne. Ako je zemljište na Sedreniku relativno šumsko zemljište, onda je sasvim deplasirano kultivisati na njemu šumske sadnice i to još đubriti ih štalskim i veštačkim gnojivom. Koliko je to neracionalno! Zar na zemljištu, na kome tako divno uspevaju jagode, kupus i krompir, treba gnojiti šumsku sadnicu veštačkim gnojivom? To ne bi palo na pamet ni prenaseljenom Švajcarcu ni stešnjenom Belgijancu i Holanđaninu, koji otima 249 |
| ŠUMARSKI LIST 5/1938 str. 48 <-- 48 --> PDF |
zemlju od mora. Oni bi kao ljudi, koji znaju da cene svaku stopu zemljišta, na zemljištu, kao što je ono na Sedreniku, uzgajali poljoprivrednu kulturu. Mi p´očinjemo prvi u svetu da veštačkim gnojivom đubrimo šumske sadnice u najšumovitijem kraju Evrope, u senci bosanske prašume, poslednje na evropskom kontinentu. Naše šumarstvo, posmatrano u perspektivi od 1918. do danas, pruža nam jednu sliku, koja u istoriji naših šuma neće biti tako svetio prikazana. Ako bacimo pogled na istorijsko-ekonomski period pre 1918., tamo ćemo videti mnogo više nego što možemo videti od 1918. do danas. Kad to istaknemo i samo letimično pređemo iznad pojedinih krajeva naše zemlje, biće nam jasno, koliko ima prečih problema u našem šumarstvu od dubrenja šumskih sadnica veštačkim gnojivom. Nećemo ovde govoriti o tim životnim problemima naše šumske privrede, jer bi nas udaljilo od postavljenog pitanja. Dovoljno je samo potsetiti se na njih, makar i u opštim potezima, pa da se odmah uverimo u neophodnost jednog rada u drugom pravcu. Koji je taj pravac, biće nam jasno, ako samo pođemo od »ekspresnih« seča u vezi sa povoljnom svetskom konjunkturom i od našeg primorskog krša pa do crnih goleti u slivu Crne Reke u Južnoj Srbiji. Zbog svega toga čudno nam nekako zvuči pojam »ekspresnih šuma« i potseća nas na onu narodnu »selo gori, baba se češlja«. Ne treba se gubiti u laboratorijskim, mikroskopskim i milimetarskim prirastima mladih sadnica pod uticajem veštačkog gnojiva pred gorostasima od problema u čitavom našem šumarstvu, niti treba verovati, da će sadnica nadubrena u prvim godinama života dati ekspresnu buduću šumu. Upotreba prirodnog i hemijskog gnojiva u šumskoj kulturi. Uloga agro-hemije u poljoprivrednoj proizvodnji od velikog je značaja za opšti napredak poljoprivrednih kultura u toku XX. veka. Od teorije starog veka poznate pod imenom »Teorija sopstvenih zemljišnih sokova« pa do moderne teorije i pronalazaka u oblasti agro-hemije u početku XX. veka nema po našem saznanju nikakvih pozitivnih rezultata o gnojenju mladih šumskih kultura, jer to nije zanimalo ni šumare ni fiziologe. Njih je zanimao napredak agrohemije u oblasti poljoprivrede i nas šumare taj napredak može da zanima samo u šumskim rasadnicima, dakle tamo, gdje šumske sadnice ne sačinjavaju šumu, već samo jednogodišnju ili dvogodišnju kulturu. Izvan toga i u koliko se radi o šumi (ne o urbanističkoj ili parkovnoj šumi) za nas prestaje agrohemija i nastaje mikrobiološka hernija, humus i borba sa elementarnim silama za razvoj i napredak organizma šume kao biološke zajednice. Rastenje biljke, povećanje njene mase i njen potpuni razvoj z a jedno određeno vreme u zavisnosti je od površine organa za ishranu. Količina hranljivih elemenata, koju biljka uzima iz vazduha, zavisi od površine lišća, a količina hrane iz zemlje zavisi od broja i površine žila i žilica. Ako napravimo horizontalni presek jednog ziratnog zemljišta na dubini, u kojoj se razvija korenje il žilje kulturnih biljaka (pšenice, kukuruza, krompira, lucerke, afijona, soje, pasulja itd.), videćemo da se korenje i žilje nalazi više manje u jednoj uvek istoj dubini, iz koje biljke svake godine crpe hranjive elemente. Zbog toga velikog iscrpljenja svake go 250 |
| ŠUMARSKI LIST 5/1938 str. 49 <-- 49 --> PDF |
dine snaga zemljišta slabi, a iscrpljeni elementi moraju da se nadoknade gnojenjem zemljišta. Ako sad napravimo horizontalni presek apsolutnog šumskog zemljišta, dobićemo sasvim drugu sliku. Pre svega u neobrađenom šumskom zemljištu nalazimo sasvim nešto drugo nego u poljoprivrednom. Tu više nemamo jedan određeni horizontalni presek već jednu sasvim fizički različitu strukturu. Korenje i žilje šumskih sadnica razvija se na raznim dubinama i pod velikim preprekama od haotičnog kamenja u zemlji. Uspešno dubrenje zavisi od načina obrade zemljišta, dakle ono se prvenstveno na takvim zemljištima i primenjuje sa uspohom. S druge strane od velikog su uticaja i klimatski faktori. Dubrenje kultura vrši se tamo, gde čovek više manje ima mogućnosti da vlada slojem zemljišta, kome hoće da vrati istrošene hranljive elemente. Qde on tu mogućnost nema, uspešno dubrenje šumskih kultura na apsolutnom šumskom zemljištu je utopija. Uz to ne treba izgubiti iz vida dubinsko i površinsko ispiranje nagnutog šumskog zemljišta. Ako je dubrenje šumskih sadnica na Sedreniku bilo moguće i uspešno, a postignuti rezultati opravdavaju uloženi trud i žrtve, to može biti uspeh vezan samo za to zemljište, koje je više poljoprivredno nego šumsko zemljište. Poznato je, da mineralni sastojci pruženi zemljištu putem gnojenja deluju samo za neko izvesno vreme, najviše 2 do 3 godine. Šumska sadnica, čije je rastenje aktivirano za prve dve tri godine veštačkim dubrenjem i medukulturama, neće pod tim uplivom rasti tim istim tempom celog svog života. Mnogo toga ima ta sadnica da preživi od svoje rane mladosti pa do zrelosti. A da te sadnice, veštački nadubrene, ne mogu stvoriti »ekspresnu« i strategijsku šumu, ne treba ni dokazivati. Ogledna stanica na Sedreniku, na relativnom šumskom zemljištu, ne može doprineti rešenju problema pošumljavanja bosanskih goleti, primorskog i hercegovačkog krša ni južno-srbijanskih goleti. Kako bi izgledali naši radovi na tim goletima, kad bismo^ iznosili veštačko gnojivo za sadnice u vrelom i hladnom kamenu krša! Šta bi nam na to kazao narod? Kakve bi se medukulture mogle tamo plasirati! Mi moramo u prvom redu da pošumljavamo goleti, gde osim šumske nema mogućnosti ni za kakvu drugu kulturu, pa ni za međukulturu. Upotreba stajskog i hemijskog dubriva u šumskoj kulturi ne može se opravdati nikakvom žarkom željom za »ekspresno« rastenje šume niti ikakvim ekonomskim i kulturnim razlozima. Mi znamo, da je proizvodnja stajskog đubreta u našim planinskim krajevima, gde se zemljoradnici bave ekstenzivnim stočarstvom, jedan od najopasnijih rušilaca šume ! Zašto seljak u tim krajevima gaji mnogo veći broj stoke, nego što mu je potrebno za proizvodnju vune i mleka, za odevanje i ishranu? Zato što mu je svako marvinče »mašina« za proizvodnju đubreta, a to mu je đubre potrebno za gnojenje poljoprivrednih kultura. Bez toga dubrenja ne bi bilo moguće dobiti nikakav prinos sa poljoprivrednog zemljišta. Usled vrlo aktivnog ispiranja poljoprivrednog zemljišta nadubravanje se mora vršiti svake godine. To je vrlo dobro zapaženo u Metohiji u Zetskoj banovini. Tamo je zemljoradnik primoran da navodnjava svoje njive. Usled čestog natapanja ispiranje zemljišta vrlo je aktivno, a to znači slabljenje produktivne snage kulturnog sloja. Otuda dolazi velik razvoj stočarstva u metohijskoj oblasti. Ima seljaka, koji drže po 20—40 grla krupne stoke, koje ne može dovoljno da hrani, tako da je ona strašno 251 |
| ŠUMARSKI LIST 5/1938 str. 50 <-- 50 --> PDF |
izgladnela i mršava i održava se u životu sa velikim teškoćama. Tolik broj stoke drži samo za proizvodnju đubreta. Cesto mu je sporedno pitanje proizvodnje mesa i mleka. Treba mu đubreta, jer da ga nema, ne bi ni posejao ni požnjeo. Kako bi u tome kraju n. pr. izgledali šumari, kad bi morali kupovati stajsko đubre za gnojenje šumskih kultura! U pojedinim krajevima poljoprivredno zemljište ne daje uopšte prinosa usled nedostatka đubreta. Zbog toga nastaje uništavanje šume, raseljavanje i glad. A baš u tim krajevima, gde nema mogućnosti! đubrenja njiva, nema ni šuma, već ima goleti. Sa koje bismo daljine morali mi onda dovlačiti bilo hemijsko bilo veštačko gnojivo i koliki bi tu bili troškovi? Ako pogledamo na strukturu naše zemljoradnje i šumarstva, naročito u krajevima gde je opstanak šume doveden u pitanje, videćemo, da bi šumari trebali pre da upućuju seljake na intenzivno gospodarenje nego da gube vreme u iznalaženju grafikona, koji će nam prestaviti »cene dužinske jedinice prirasta bez negovanja i sa negom«.* Privreda nije laboratorijum. Prirast je toliko relativan faktor, da najmanje zavisi od đubrenja šumske sadnice. Tačno je, da nije svejedno, da li će šuma dostići svoju zrelost za 40 ili 70 godina, kako kaže gosp. Afanasijev, ali samo u onom slučaju, da je to jedin a šuma! Kad se zna, da se šumska privreda r e n t i r a samo na velikoj površini i da priroda seje svake godine na milijonima hektara, onda je sasvim sporedno, da li će šuma dospeti do zrelosti u 40. ili 70. godini. Blago onim zemljama, u kojima se ne smatra, da šuma mora biti rentabilna. Rentabilnost je najsporednija uloga šume! Gdegod se išlo za rentabilnošću i konjunkturom, šume je nestalo. Bosanske su šume pale zbog toga shvatanja o rentabilnosti šume. Mnogo je važnija ona druga uloga šume, koju nikakav račun rentabiliteta ne može iskupiti. Ima šuma, koje se moraju održavati po ceni najvećih žrtava i koje nikada ne mogu biti rentabilne sa finansijskog gledišta, ali mogu biti od neocenjive koristi narodnoj privredi. Zato račun rentabiliteta u pošumljavanju goleti nije uvek od presudnog značaja. Postoje mnoga pošumljavanja, koja nisu rentabilna, pa se ipak moraju izvršiti. Treba šume tako čuvati, da ne dođe do veštačkog pošumljavanja, a kad´ već do toga dođe, onda je tu očevidna nerentabilnost, pa ma koliko jeftino stajalo pošumljavanje. Evolutivni proces šume od klice do zrelog drveta je proces svoje vrste. Taj proces zavisi od velikog broja faktora. Bubrenje mladih sadnica veštačkim ili stajskim đubrivom može imati samo individualni uticaj: na jedinku, ali ne na zajednicu. Nađubravanje sadnica može samo da dovede do stvarne nerentabilnosti pošumljavanja goleti zbog visokih cena nabavke i transporta đubreta. Zbog toga ogledna stanica na Sedreniku ne bi trebala da gubi vreme i novac, da bi nam dokazala, koliko naraste jedna nađubrena šumska sadnica na poljoprivrednom zemljištu. Njen veliki zadatak, po našem mišljenju, treba da se sastoji u iznalaženju boljih uslova za unapređenje poljoprivredne proizvodnje u jednom šumovitom kraju, kao što je Bosna, i opustošenom kraju, kao što je Hercegovina i primorski krš. Naročito je ovo važno u vezi sa unutrašnjom kolonizacijom i deobom šumskog zemljišta u Bosni i Hercegovini tamo"": m zemljoradnicima. To bi bio njen * Šum. List 1937, str. 628. 252 |
| ŠUMARSKI LIST 5/1938 str. 51 <-- 51 --> PDF |
veliki prilog značajnom delu zaštite šuma u tome kraju. U koliko je zemljoradnik više obezbeden naprednom poljoprivredom, u toliko će manje napadati na šume. Tome cilju treba da teže i šumari i agronomi. Uzurpacija šumskog zemljišta u Bosni f Hercegovini od strane zemljoradnika »žednog« zemlje nametnula je državi rešenje ovog pitanja pre mnogih drugih pitanja u tome kraju. I država deli uzurpirano zemljište, da zadrži talas uzurpacija i samovlasne kolonizacije, sa ciljem da spase ono, što se još može spasti. E, tu sad agronomi imaju reč! Tu mi šumari tražimo pomoć agronoma u tome, da nauče seljake, kako će najracionalnije iskoristiti: šumsko zemljište u poljoprivredne svrhe. Što više poljoprivrednih proizvoda u jednom šumovitom kraju, to više šuma. U nedostatku hleba šuma nadoknađuje i plaća i redovne i izvanredne potrebe. Zato je svaka agrarno-šumska politika rđava, ako ne vodi dovoljno računa o maksimalnom iskorišćavanju poljoprivrednog i relativnog šumskog zemljišta za poljoprivredne proizvode, jer cela naša zemlja ima dosta apsolutnog šumskog zemljišta za šumsku kulturu i jer mnoge naše šume stradaju od krčevine i paljevine baš zato što seljak teži da sebi stvori što više zemljišta za poljoprivrednu kulturu, a mi nismo u stanju da to sprečimo. i Problem pošumljavanja. Opet ti naši zvučni problemi! Svuda se sretamo sa tim problemima i nikad iz njih da se izađe. Ono, što spada u metode i načine rada, mi rado nazivamo problemom. Ako ga nema, mi ćemo odmah stvoriti problem od obične metode rada. I tako to ide u nedogled, pa onda zaista izgleda, da je po sredi problem. Tako smo evo saznali i za problem »ekspresnih šuma«. Pre svega nijedno veštačko pošumljavanje nije rentabilno, ako ga posmatramo samo sa novčane rentabilnosti. Ako pođemo dalje, doćićemo do zaključka, da je šumska privreda nerentabilna, ili u najboljem slučaju jedva rentabilna. Pa kad može biti nerentabilna jedna šuma, koju je priroda sama posejala, još pre može biti nerentabilna svaka šuma podignuta ljudskom rukom. Zato ne treba očekivati neku rentabilnost od našeg pošumljavanja, već treba očekivati mnogostruke i poznate korist i od pošumljavanja naših goleti. U našem radu na pošumljavanju goleti, kao i u svakom drugom radu, ima i uspeha, a ima i neuspeha. Pri tome ne treba uopštavati poje dine neuspehe zbog posrednih ili neposrednih (elementarnih) uzroka. Kao što i priroda ne uspeva u svakom svom potezu, tako i čovek ne uspeva u svakom podhvatu. A velika je razlika između sejanja, koje vrši priroda, i sejanja, koje vrši čovek, pa se i prirodi dešava da uvek ne zaseje i da joj »kultura« propadne i bez rđavog transporta sadnica i pored sveg^ savršenstva, kojim priroda raspolaže. Pazlozil neuspeha u pošumljavanju, kako ih čitamo u izveštaju o »ekspresnim šumama«, »svuda su isti«, kako kaže gosp. Afanasijev. Po njemu izgleda, da je celokupnö pošumljavanje goleti za poslednjih 20 godina totalno neuspelo. Međutim i ako ima neuspeha, ipak stvari ne izgledaju tako, da nam to daje pravo, da tako oštro i nepravedno sudimo o naporima činjenim na polju rada pošumljavanja goleti kod nas. 253 4 |
| ŠUMARSKI LIST 5/1938 str. 52 <-- 52 --> PDF |
Poznate su metode sadnje i pošumljavanja. Nema tu problema. Postoje metode i načini rada Problemi pošumljavanja nisu u tehničkom izvođenju samog pošumljavanja. To što nazivamo prob(emom, to je tehnika rada. Jedan šumar mora znati, kako treba izvaditi biljku iz rasadnika, kako je preneti do mesta sadnje i najzad kako ju zasaditi, a potom kako je negovati prvih godina života. Kad bi sye ovo bili problemi, kako bi onda naš nepismeni seljak podigao tolike voćnjake i ostale kulture. Problem pošumljavanja goleti kod nas može se postaviti pre kao ekonomski-kulturni nego kao tehnički problem. Važnije je znati, g d e treba pošumljavati, a ne kak o treba pošumljavati, jer se ne može braniti gledište, da naši šumari večito gledaju na pošumljavanje kao na problem. Oni moraju jednom prestati da od tehnike rada prave probleme. Francusko šumarstvo dalo je dokaza, kako se može pošumiti 800.000 hektara živoga peska i goleti u Landama i Gaskonji za nešto više od 60 godina u toku 19. veka. Taj rad predstavlja ne samo slavu i ponos francuskog naroda, već i ponos celog civilizovanog sveta. To je najveće delo šumara na zemljinoj kugli. Ali tu se nije mnogo eksperimentisalo merenjem »dužinske jedinice prirasta« mladih sadnica, već se radilo. Sam rad bio je opit il iskustvo i otvarao je nove vidike i nova saznanja kroz praksu. Nikome nije padalo na pamet, da treba dubriti šumske sadnice, da bi one brže rasle. Kaže se, da nešumari izgube volju da rade na pošumljavanju goleti, kad čuju od šumara, kako dugo treba čekati, da šuma poraste! Mi šumari možemo dati odgovor na pitanje, zašto ne radimo na pošumljavanju goleti ili zašto smo do sada malo uradili, ali ne možemo sada istraživati ekspresne načine za rastenje šume, da bismo uverili svet u ono, što mu ne možemo dokazati. Pa zar bi trebalo još dokazivati, kad se zna, da se za 60 godina moglo pošumiti 800.000 hektara samo u jednom kraju Francuske (bez Solonje i Šampanje, gde je takođe u toku 19. veka pošumljeno nekoliko stotina hiljada hektara). Kad bismo mi mogli za jedan vek da pošumimo milijon hektara goleti, ne bi nam trebao nikakav ekspresni način za ekspresno rastenje šume. Problem pošumljavanja goleti kod nas je prvenstveno ekonomskokulturni i finansijsko-organizatorski. Najmanje je to problem tehnike samog sađenja šumskih sadnica ili sejanja šumskog semena. Navešćemo samo jedan primer sa teritorije Drinske banovine. Na desnoj obali Rzava ,od Dobruna do Vardišta, u toku jeseni´ 1937. okolni seljaci izvršili su seču lisnika u mladim hrastovim šumama, koje se nalaze na pločastom masivnom krečnjaku, čiji nagib terena prema Rzavu prelazi 45°, a negde i više. Ta seča lisnika pruža jezivu sliku, jedan strašan prizor pustošenja. Ispod toga terena prolazi železnička pruga i! glavni i jedini državni drum Beograd—Sarajevo. Svakoga trenutka preti katastrofa ovoj saobraćajnoj arteriji od odronjavanja blokova stena. Pruga i drum potpuno su nezaštićeni. Na tome prostoru ima možda oko 15—20 stogova lisnika sadenutih ovde — onde. Vrednost toga lisnika svakako nije basnoslovna, već predstavlja jedva 2—3.000 dinara... a šteta je neizmerna i može biti katastrofalna. Jednom stvorena pustoš teško se vraća kulturi. Zar neko od šumara nije mogao sprečiti tu jezivu i vandalsku seču? Zar se nije moglo naći načina, da se ispita, zašto je seljak morao da izvrši takvu seču lisnika i baš iznad same željezničke pruge i druma! A u pitanju je ishrana 254 |
| ŠUMARSKI LIST 5/1938 str. 53 <-- 53 --> PDF |
možda svega 100—200 ovaca, za koje je ta hrana spremljena. Da li je neko od šumara i agronoma pokušao da ishranu stoke lisnikom zameni drugom kakvom ishranom. Manja bi žrtva bila, da se tim seljacima dalo seno za ishranu stotine ovaca, kupljeno na teret kredita za pošumljavanje goleti, nego što im se dozvolilo da izvrše onu jezivu seču lisnika. To bi svakako manje stalo žrtava, nego što se daje za ogledna pošumljavanja na relativnom šumskom zemljištu i za đubrenje sadnica veštačkim i hemijskim gnojivom! Kakav paradoks! Naše nove metode »ekspresnih šuma« i seča lisnika odmah tu blizu, nedaleko od Sedrenika! Qde su naši agronomi, da nam pomognu pronaći mogućnost ishrane stoke bez lisnika. To bi imao biti raison d´etre šumko-meliorativne ogledne stanice na Sedreniku. Ali . . . mi smo daleko od naroda .. . i mi šumari i agronomi. Kako bi izgledalo, da je banska uprava drinske banovine gnojivo nabavljeno za šumske sadnice na Sedreniku dala pojedinim SI. 1. Kruševica: Samonikla mlada borova sastojina, posle stavljanja pod zabranu (Crni bor). Šum. Uprava Višegrad. Phot. Orcst. Krstić, 1937. zemljoradnicima u oblasti, gde se vrše seče lisnika i gde nedostaje stočne hrane, da bi se nadubrile livade i povećao prinos sena po hektaru. Jer št© više ima sena, to se manje seče lisnik i manje ima šumske paše; manje koza, a više šuma. U toj istoj oblasti padaju i poslednje borove šume. Intenzitet seča je svojstven duhu savremene konjunkture. Ništa se ne preduzima za obnovu tih šuma. Šumska popaša caruje u punom jeku ... Prošlogodišnja prirodna setva borovog semena raskošno je bogata. Godina je bila kišovita. Ali zabrana popaše ne može se provesti. Ako ne može na celoj površini, dala bi se provesti na sto hektara od hiljade, pa i to se ne može da učini! I tako se film razvija sve više i dalje. Da li ne možemo ili nećemo ili smo 255 |
| ŠUMARSKI LIST 5/1938 str. 54 <-- 54 --> PDF |
postali ravnodušni, bojažljivi nemoćni... Ma kako bilo, mi smo odgovorni. A da se može uraditi, neka posluži za dokaz slika 1. To je mlada borova sastojina, izrasla posle stavljanja pod zabranu dela šume, koji je večito služio za šumsku pašu. Pod zabranu je stavio g. Orbac, negdašnji šef Šumske uprave u Višegradu, sada šef otseka za šumarstvo banske uprave vrbaske banovine. Odmah do toga zabranjenog i ograđenog dela nalazi se retka borova sastojina, gde se vrši šumska paša i gde nema ni jednog mladog bora. Zemljište isprano, blokovi kamenja izbili na površinu. Si. 2. Kruševka: Nezaštićena borova šu-ma — bez podrnlatka (Crni bor). Š. U. Višegrad. Phot. Orest. Krstić, 1937. Ne mislimo ovde da predbacujemo vrednom i energičnom šefu uprave u Višegradu g. Ing. Oskaru Piškoriću. Mi verujemo, da će i on učiniti svoju dužnost i da će se ugledati na svoga prethodnika g-na Grbca, koji je u borovim šumama u okolini Višegrada ostavio trajan i svetao dokumenat svoga rada i prilog opštem delu, koje nam svima leži na srcu. Za naše tipične goleti, kojih imamo širom ćele zemlje i u koje, sa malim izuzetkom, nismo još ni zašli, imali bismo mnogo toga reći. Sada se vrši izlučivanje goleti. Kad to bude gotovo, nastupiće pošumljavanje, koje može uspeti samo tako, ako se problem pošumljavanja goleti bude rešavao ne samo kao čisto šumarski problem, nego kao problem opšte narodne privrede i u vezi sa ostalim privrednim problemima našeg naroda, a u prvom redu u vezi sa stočarstvom i proizvodnjom biljaka za ishranu stoke u kraju, gde moramo pošumljavati. Naše goleti su u prvom redu postale uništavanjem šuma od strane stočarstva. Zub stoke najveći je neprijatelj šume. Treba naći načina, da 256 |
| ŠUMARSKI LIST 5/1938 str. 55 <-- 55 --> PDF |
se taj zub odstrani iz šume i sa najvećeg dela goleti, koje po zlu služe kao ispasišta našem ekstenzivnom stočarstvu. U alpijskim zemljama — u Austriji, Švajcarskoj i Francuskoj — šume su se sačuvale blagodareći unapređenju pašnjačke i livadarske kulture. Na uređenje pašnjaka i na povećanje prinosa sena na planinskim livadama u krajevima, gde je stočarstvo jedini izvor privrednog života naroda, troše se milijonske sume novaca. Tamo je šuma najvećim delom izgubila karakter ekonomsko-fiskalnog i eksploatacionog objekta za drvo. Ona je postala zaštitna šuma, šuma koja ima ulogu da štiti putevc, naselja, pašnjake i livade i čuva lepotu zemlje, zbog koje dolaze stotine hiljada stranaca iz celog sveta. Švajcarski šumar neće dugo krzmati da žrtvuje mestimično šumu, gde ona nije neophodno potrebna zemlji za proizvodnju drveta, ako je potrebno da narodu osigura izvor prihoda od pašnjaka i livade. Jer narodu se mora stvoriti uslov da živi, u protivnom treba ga raseliti. SI. 3. Alpijska dolina Gruyere, Kanton Friibourg, Švajcarska. Struktura šume i pašnjaka. Phot. Orest. Krstić, 1936. Na slici 3 vidi se struktura šumske i pašnjačke kulture. Šuma je ostala samo da štiti, a gde je bilo moguće stvoriti dobar pašnjak i livadu, to je učinjeno. Na slici 3 jasno se vidi raspored šumske vegetacije u horizontalnim pojasevima, koji služe kao ustave za zadržavanje plahovitih površinskih voda, snežnih lavina i za ublaženje brzine vetra. U dolovima, kojima otiče voda, vidi se pun sklop šume i što je od najvećeg značaja, gdegod se šuma nalazi, ona je u punom sklopu. Granice između šumske i pašnjačko-livadarske kulture jasno su obeležene. To više nije pašnjačka šuma, nego šuma i pašnjak u ekonomskoj il biološkoj zajednici, a to je najbolja odbrana od goleti. Govoreći o problemu pošumljavanja goleti kod nas i smatrajući ga kao ekonomsko-kulturni problem, iznosimo ovde još nekoliko snimaka iz Švajcarske šumske privrede, da bismo našoj šumsko-meliorativnoj sta 257 |
| ŠUMARSKI LIST 5/1938 str. 56 <-- 56 --> PDF |
nici na Sedreniku pomogli, da u ovom pravcu otpočne jedan zaista koristan rad. Imamo mi danas na našim goletima mnogo takvih terena, koji´ se još pre samog pošumljavanja mogu izdvojiti kao budući šumski pašnjaci i livade. Još nas jedna prilika goni da u ovom pravcu skrenemo pažnju kolegama, koji rade na pošumljavanju goleti. Obilazeći 1936. godine radove na pošumljavanju manjih goleti, ili bolje reći šumskih čistina na planini Juhor u Srbiji, video sam, kako se malo vodi računa o problemu pošumljavanja kao opšte-privrednom i socijalno-ekonomskom problemu. Tamo su zasađene i takve čistine na ivici šume, koje su od vajkada služile za manje šumske pašnjake ili livade i onemogućena je paša na tim čistinama. To je dalo povoda okolnim seljacima da traže šumsku pašu u šumu, gde je te godine bio izvanredno dobar bukov pomladak. Morali smo ih pustiti, a lakše bi nam bilo da ih odbijemo, da su nam one čistine ostale nepošumljene. Problem pošumljavanja goleti nije dakle suvereni problem šumske privrede. SI. 4. Alpijska dolina Schächenthal, Kanton Uri, Švajcarska. Šuma kao zaštitnica pašnjaka i livada. Phot. Orest. Krstić, 1936. Kako se na ta pitanja gleda u jednoj zaista sretnoj i uređenoj zemlji, Svajcarskoj, neka pokaže slika 4. Levo na slici vidi se razredeni sklop šume i livade sa kućicama za smeštaj sena; desno — puni sklop šume za zaštitu livada i kućica, u kojima se preko leta stanuje i čuva seno za zimsku ishranu stoke. U visokim alpijskim predelima, na granici šume i alpijskih pašnjaka, čine se svi mogući napori, da bi se stvorili što bolji uslovi za stočarstvo.. Na slici 5 vidi se razredeni sklop šume ariša i limbe (Larix europea i 258 . |
| ŠUMARSKI LIST 5/1938 str. 57 <-- 57 --> PDF |
Pinus Cembra) i jasno podvojene granice između šume i pašnjaka. To» je zato, da stočarstvo ne bi pretvorilo pašnjak i šumu u golet. Bićemo sretni1, ako naša šumsko-meliorativna stanica na Sedreniku prestane sa đubrenjem šumskih sadnica hemijskim i stajskim đubretom i otpočne rad u jednom novom pravcu. Da je to moguće, videće se iz SI. 5. Planinski pašnjaci na gornjoj granici šume (Larix europaea i Pinus Cen.bra). Val d´Aniviers-Zinal, Kanton Valais, Švajcarska. Phot. Orest. Krstić, 1936. SI. G. Schanfiggthal—Chur, Kanton Qrison, Švajcarska. Đubrenje planinskog pašnjaka. Totnasovom zguroin. Phot. Orest. Krstić, 1936. 259 |
| ŠUMARSKI LIST 5/1938 str. 58 <-- 58 --> PDF |
slike 6, koja nam pokazuje švajcarske seljake, kako đubre planinski pašnjak Tomasovom zgurom meseca septembra, na kraju sezone letnje paše. Sve se to čini zbog naroda i za šumu. Sve to rade agronomi i šumari zajedno, u jednoj savršenoj saradnji. Kad se problem pošumljavanja goleti kod nas postavi kao opšteprivredni problem i osmotri sa onog drugog gledišta, s kojega ga mi šumari najmanje hoćemo da posmatramo, onda je njegovo uspešno rešenje moguće i rentabilno. Nije važno, hoće li posađene sadnice ekspresno porasti. Za njihovo rastenje staraće se priroda sama. Mi učinimo, što možemo i što nas najbrže i najuspešnije može približiti narodu i njegovim nevoljama, da bi! nas narod shvatio i pomogao u velikom delu pošumljavanja goleti i spašavanja naših šuma. Résumé La station d´améliorations forestieres de Sédrénik, pres de Saraievo, a lancé l´idée de création des forets »rapides« (expresses), par reboisement artificiel. Dans un article publié dans cette Revue, . de décembre 1937, M. D. Afanasiev a donné description de ces travaux. Comme moyen d´un accroissement rapide des forets il recomande l´emploi des engrais chimiques et du fumier pour l´amendement des jeunes plants, plantés sur un terrain a reboiser. Il a prouvé un accroissement tres actif et meme rapide chez les plants auxquels on a donné des engrais chimiques. D´autre part, comme on a fait ces expériences sur un sol propre a la culture agricole, on a introduit aussi des diverses cultures agricoles: culture des pommes de terre, des fraisiers, des choux, des graseillers des ronces, des arbres fruitiers de petite taille etc. Ces diverses cultures devraient faire amortiser les frais des boisements et rendre ces travaux moins couteux. Nous ne sommes pas de meme avis. Nous trouvons que l´emploi des engrais chimiques et du fumier pour l´emendement des jeunes plants forestiers, sur un sol forestier, est tout a fait déplacé. Tout d´abord c´est tres couteux et l´entendement des cultures forestieres ne se fait jamais a cause de la structure physique du sol forestier et que l´effet d´engrais ne dure qu´une ou deux années. L´influence d´engrais peut avoir un effet individuel, mais jamais sur la vie de la foret sur un sol plein de roches et de pierres qui est soummis aux actions des eaux qui emportent tous les éléments d´engrais dans la profondeur du sol ou dans les vallées. L´accroisement des forets est du aux forces naturelles. Il faut laisser la foret pour qu´elle meme élabore son engrais naturel: l´humus. Toute terre qui possede des qualités pour l´agriculture, il faut la laisser aux -cultures agricoles et faire le boisement la ou la culture forestiere est uniquement possible. Nous discutons sur le probleme de reboisement en Yougoslavie au point de vue d´économie nationale. Ce probleme n´est pas exclusivement forestier. C´est un probleme d´une grande importance, d´une conception plus libérale, surtout quand on est obligé de tenir compte de l´élevage, qui est tres développé, tres abusif et dangereux pour nos forets. Nous ne conseillons a cet égard qu´une politique de reboisement plus économique et plus sociale. U s´agit plus de savoir dans lesquels endroits il faut reboiser, pour pouvoir protéger ces travaux, que de méthodes de boisement, comme travaux techniques qui nous sont déja connus. Il faut améliorer dans nos forets les prairies et les pâturages et créer a la population de sources économiques pour l´existence. C´est le moyen le plus éficace de protéger aussi les forets existentes et les travaux de reboisement contre le dent du bétail. Le reboisement est un travail de longue haleine et pas un travail express. L´auteur. 260 |