DIGITALNA ARHIVA ŠUMARSKOG LISTA
prilagođeno pretraživanje po punom tekstu
| ŠUMARSKI LIST 12/1937 str. 7 <-- 7 --> PDF |
govedari po neki put zbog nehata, a u većini slučajeva namerno puštaju stoku na pošumljenu površinu, čim uvide, da je nadzor oslabio. A nadzor je u pravilu veoma slab. Ako lugar poseti kulturu jedanput mesečno, to je mnogo. I stoka, u koliko ne poždere, u najmanju ruku izgazi mlade biljke. Ako se sadnica i očuva od napada stoke, onda još uvek nije čudo, ako oslabljena i izmrcvarena, pa još sa savijenim korenjem, ne može preživeti ni najmanju sušu, ma da se presuši samo gornji sloj od 10 cm. i to na nekoliko dana. Ako se tako radi, ne može se bacati odgovornost na elementarne neprilike ni na »abnormalnost« kliime. Ove neprilike riisu takve, da se s njima ne bi moglo boriti. A ne može se baciti krivica za neuspeh ni na rukovaoca radova — šumara. Od njega se zahteva nemoguće. I kada on pokuša da izvrši nemoguće, naravno, ne uspeva. To bi bilo isto što i zahtevati n. pr. od Uprave državnog monopola, da prodaje kutiju šibica od 100 komada za 1 dinar. Takav zahtev nitko ne bi smatrao ozbiljnim. A ista je stvar, ako se od šumara zahteva, da uspešno pošumi jedan hektar goleti za, recimo, 2.000 dinara, kad u nekim slučajevima sama ograda stoji 8.000 dinara po hektaru. Ali najgore je, kada se navode primeri i uzori, kojima treba sledovati. Taj i taj, tamo i tamo podigao je kulture po 20 para od sadnice. Ako malo pažljivo pregledamo te uzorne slučajeve, izlazi, da se je tu radilo o zemlji rastresitoj, sa mnogo humusa, bez kamenja, optimalno vlažnoj itd. A ako je tako, onda ta zemlja spada zapravo u delokrug agronoma, da seju na njoj žitarice ili da sade kupus, jer to nije šumsko tlo, već poljoprivredno. Bila bi veoma interesantna statistika pošumljavanja za poslednjih 15 godina. Tu bi s jedne strane trebalo izračunati apsolutno sve učinjene troškove, računajući i troškove rasadnika i čuvanja, ogradu, režiju, kompletiranje; a s druge strane količinu sadnica, koje su ostale u životu i koje rastu (bez mrtvih duša, razume se). I ne bi bilo čudo, ako bi trošak po jednoj živoj sadnici od famoznih 25 para poskočio na 25 dinara. Ima čak slučajeva, da jedna sadnica stoji 380 dinara (»Naš goli krš« profesora B a 1 e n a str. 139). Takva statistika bila bi veoma skupa pod uslovom da bude tačna. A dala bi ono, što je i onako dovoljno jasno, a to je da se putem smanjivanja uzgojnih troškova ne može resiti problem pošumljavanja krša i goleti. Još jedna mana našeg pošumljavanja druge kategorije je izbor vrsta. Obično se ne vodi računa o bonitetu tla i o odgovarajućim vrstama drveća. Postoji nekakav štetan šablon. Ako je na jednom mestu uspeo crni bor, s njime se nastavlja godinama, bez obzira na tlo, visinu i položaj. Ili se proglašuje za univerzalnu vrstu bagrem. I onda se svuda sadi bagrem. Velika je greška i u tome, da se obrazuju čiste sastojine. Nikada se ne sadi! džbunje. Isto je tako jednostran način sadnje: u jame bez reda. Bilo je doduše pokušaja sadnje n. pr. u vodoravne jarke, ali ti nisu dali onog rezultata, koji se mogao očekivati, jer jarci nisu bili tačno trasirani, te je sav princip pao u vodu. Naime, izohipse je markirao lugar i k tome od oka. Voda se izlivala u najniže tačke ovih »izohipsa«, pravila jaruge, a u gornjim delovima otkrivala korenje. 625 |