DIGITALNA ARHIVA ŠUMARSKOG LISTA
prilagođeno pretraživanje po punom tekstu
| ŠUMARSKI LIST 12/1937 str. 47 <-- 47 --> PDF |
Ing. VOJKO KOPRIVNIK (BEOGRAD). POSEDNIK ŠUME U SMISLU JUGOSLAVENSKOG ZAKONA O ŠUMAMA (POSSESSEUR DE FORET D´ APRES LA LOI FORESTIERE YOUGOSLAVE) Kako je pojam »šume« kao objekta Zakona o šumama za taj zakon od najvećeg značaja, tako dolazi pojam »posednika šume« kao odgovarajućeg subjekta toga zakona po svojoj važnosti odmah na drugo mesto. Subjekt, kojem zakon o šumama govori, kojem naređuje, od koga zahteva, koga zaštićuje i koga čini odgovornim za održavanje šuma, to je po dikciji Jugoslavenskog zakona o šumama »posednik šume« odnosnonjen »vlasnik« (»sopstvenik«). Reci »vlasnik« i »sopstvenik« sigurno su sinonima, kako po smislu svakidašnjeg govora tako i u pravnoj terminologiji. Zakon o šumama izraz »sopstvenik« upotrebljava samo u jednom jedinom slučaju i to u §-u 175, kad govori o tome, da troškovi ishrane za zaplenjenu stoku padaju na teret vlasnika stoke. U tom paragrafu se reč sopstvenik primenjuje savršeno u istom smislu kao reč vlasnik, jer zakonodavac u drugoj alineji naziva »sopstvenikom« stoke isto lice, koje u prvom stavu naziva »vlasnikom«. Ovako jednostavna nije ali stvar, kad ulazimo u pitanje, kako i u kojem smislu se služi zakon izrazima »vlasnik« šume i »posednik« šume. Zakon upotrebljava reč »posednik« šume skoro dva kuta češće nego reč »vlasnik« šume. Zakon sam na nijednom mestu ne kaže ništa o tome, kako se ima podrazumevati prvi i drugi izraz, niti o tome, u kakvom odnosu stoje ova dva pojma medu sobom. Za zakonsku reč »vlasnik« šume vrlo je lako konstatovati, da se ona upotrebljava sasvim u smislu građanskih zakonika, kao »propriétaire «, kao »Eigentümer« (§§ 7, 22, 25, 26, 43, 47, 57, 58, itd.). 0 izrazu »posednik « šume ne može se to reći, bar ne ovako na prvi pogled. Svrha je ovoj raspravi, da se pitanje »posednika« šume u smislu jugoslavenskog zakona o šumama od 21 XII 1929 donekle rasvetli. Opšte je poznato, da se pojam »posednika« i »vlasnika« u običnom govoru ne diferencira na onaj strogi i određeni način, kao što to čini pravna nauka. Svakidašnji jezik služi se recima posednik i vlasnik, naročito kad se misli na posednika odnosno vlasnika zemljišta ili imanja, gotovo bez razlikovanja. Taj način upotrebe ovih naziva preuzeli smo po svoj prilici iz nemačkog jezika, u kome po dnevnom usmenom saobraćaju reč »Grundbesitzer« znači ono isto, što znači reč »Grundeigentümer « (Brodmann , Handb. d. Rechtswissenschaften, I. S. 687.). I u bivšem austr. zakonu o šumama od 3 prosinca 1852 god., koji je važio do novog zakona skoro na trećini naše današnje teritorije, upotrebljavala se reč »posednik« šume i »vlasnik« šume naizmence i mešano, premda ne u jednom te istom članu, kao što je slučaj u našem zakonu o šumama (§§ 29, 81, 96). 665 |
| ŠUMARSKI LIST 12/1937 str. 48 <-- 48 --> PDF |
Zanimivo je, da službeni hrvatski tekst toga zakona reč »Waldbesitzer « doduše većinom prevodi sa »posednik« šume, ali ju prevodi katkada i sa »vlasnik šume« (vidi § 2 al. 2, § 17 al. 2 ili §23 al. 2). U pojedinim slučajevima prevodi tu reč i sa »posednik od šume« (na pr. § 17 al. 1, drugi stav). Sve ovo bez ikakova sistema i razloga. I druge nauke, kao na pr. Nacionalna ekonomija, ove termine upotrebljava u mnogo širem smislu nego civilno pravo. (S t i e r - S o m 1 ö, Handw. d. Rechtsw., Eigentum). Pri ovakvom stanju stvari moramo na prvom mestu konstatovati to, da bi zakon trebao na svaki način da govori stručnim jezikom pravnika, a ne prostim jezikom laika. Naročito postoji ta potreba, kad se radi o tako istaknutim pravnim terminima, kao što su »posednik« i »vlasnik«. Ovi se pojmovi u pravu nii pod kojim uslovom ne bi smeli brkati, jer su tako specijalno i oštro okarakterisani, da su postali zapravo suprotni. Valja naglasiti ovu potrebu osobito za pravno područje jedne države, u kojoj svi građanski zakoni oba pojma izrazito ustanovljavaju, a u kojoj pravni poredak očito priznaje stvarno pravo »vlasništva« na zemljišta. U daljem međutim netačna upotreba termina »posednika« i »vlasnika « šume dovodi do očite pravne nesigurnosti. Vlasti često ostaju u nedoumici, koga da se drže ili vlasnika ili posednika. Srećom su u većini praktičkih slučajeva kod šumskog poseda posednik i vlasnik isto lice. Ali do nezgodnih pojava dovodi neodređena upotreba tih pojmova i zbog toga, jer ima u zakonu mesta, gde bi trebalo staviti obe reci u pravnom smislu, tj. posednika uz vlasnika, a pored toga i takvih, na kojima bi pravni pojam posednika bolje odgovarao nego pojam vlasnika. Ali do prečišćene upotrebe tih pojmova u novom zakonu o šumama moglo bi se doći samo ispravkom zakona u tekstu, što se može postići isključivo novelisanjem istog. Mi ćemo pokušati da interpretacijom dođemo do rezultata, po kome se ne bi zahtevala ispravka zakonskog teksta, naime tako da se zakon bez izmene, takav kakav je, može pravilno i jedinstveno primcnjivati. Naš zakon o šumama upotrebljava reč »posednik« šuma naizmence sa izrazom vlasnik, kao što smo to gore već istakli, i to na taj način da se služi skoro dvaputa češće izrazom posednika. Ali ova naizmenična upotreba ovih važnih pojmova nije sprovedena tako, da bi se bar u istim odeljcima i grupama odredaba zadržavao isti termin, nego se ove reci mešaju u propisima istih odeljaka, pa čak i u jednom te istom paragrafu (§§ 29, 25 i 37, 42 i 43, 58, 63, 81, etc.). Sve ove konstatacije ne mogu nas ali dovesti do prečišćenog shvatauja o značaju pojma »posednika« po zakonu o šumama. Mi moramo ulaziti u pitanje putem razmatranja po pojedinim članovima, pa tek iz rezultata takve analize povući izvesne logične zaključke za njegovu interpretaciju. Prvo nailazimo u zakonu na konkretne propise, u kojima se reč »posednik« šume upotrebljava neposredno u smislu pojma »vlasnika« šume, t. j. u istom smislu, kao što se ta reč upotrebljava u svakidašnjem govoru. Ovo važi naročito za sledeće primere: 1) Propisi o prinudnom putu u §§ 81 i 82. z. o š. 666 |
| ŠUMARSKI LIST 12/1937 str. 49 <-- 49 --> PDF |
Tekst zakona veli, da je svaki »posednik zemljišta« dužan »vlasniku šume«, odnosno »vlasniku šumskih proizvoda«, dozvoliti pod izvesniin prilikama izvoz šumskih proizvoda. Pošto institucija prinudnog puta po svom pra-vnom svojstvu predstavlja ograničenje vlasništva, i to zemljišnog vlasništva, to zakon ovu dužnost ne može tražiti od samog držaoca t. j . »posednika zemljišta« u pravnom smislu te reci, već samo od stvarnog vlasnika zemljišta. Samo vlasnik je redovito ovlašten da pravovaljano primi ili dopušta takve vrste ograničenja svoga prava na sopstvenom imanju. Ne može to primiti »posednik« u smislu građanskog zakonika, ako za ovo nije izričito ovlašten, odnosno ako zemljište ne poseduje kao vlasnik (Eigenbesitz). Tako teška obaveza za zemljište, koja liči instituciji službenosti, može se primiti u načelu samo od vlasnika, jer takav pristanak povlači ograničenje samog prava vlasništva, što ga ne može primiti pravovaljano »posednik«. Suprotno tumačenje, da je naime na ovome mestu reč »posednik« upotrebljena u smislu građanskoga zakonika, pružalo bi jedinu mogućnost u ovom primeru, da se konstatuje stručna pravna pogreška. Isto proizlazi iz stilizacije § 83 z. o š., gde se veli, da »posednici« tih zemljišta imaju pravo zahtevati otkup istog. Juridički je nedvojbeno, da to pravo, na način kao što se navodu u tekstu zakona, mogu principijelno imati samo »vlasnici zemljišta«, a ne i posednici u smislu pravničkog termina. Pravo otuđivanja dela zemljišta načelno ne može pripadati drugom licu do vlasniku šume. Dakle i ovde je upotreba reci »posednik« u tekstu zakona istovetna sa upotrebom u svakidašnjem govoru. 2) Propis § 96 al. 3 i 4. Kraška komisija, koja sastavlja generalnu osnovu za izdvajanje zemljišta u svrhe pošumljenja, te time priprema obično teške obaveze za vlasnika zemljišta, a ne za »posednika« u pravnom smislu, mora naravno da se obrati radi! eventualnih želja vlasniku, a ne posedniku. Posednik redovito nije kadar pravovaljano izjavljivati želje takve vrste, kao što ih ima u mislima zakonodavac na ovome mestu. Suprotno mišljenje dovodi isto do zaključka, da se reč »posednik« upotrebljava stručno neispravno. Donekle potpomaže naše tumačenje sam zakonodavac time, da već u idućem stavu upotrebljava reč »vlasnici zemljišta«, kad govori o dužnosti dozvoljavanja prolaza zvaničnim organima po ovim poslovima. Istina je doduše, da se dalje u §-u 98 z. o š. isto lice naziva odmah četiri puta uzastopce »posednikom«, ali to logički ne može biti u drugom smislu, nego što je to učinjeno u §-u 96 z. o š. t. j . u smislu »vlasnika«. Isto ima da se kaže za upotrebu reci »posednika« u §-u 101 tč. 4, koji se oslobodava od plaćanja prinosa za upravu, što je neosporna dužnost vlasnika, a ne »posednika« u smislu pravničkog izražavanja. 3) Propisi o zadrugama §§ 107, 108 i 109. Zakon govori u tim paragrafima o pravu osnivanja zadruga, o dužnosti osnivanja za slučaj zaštitnih šuma, o pravu %-ske većine osnivača takvih zadruga prema ostalim interesentima, te upotrebljava i ovom prilikom četiri puta reč »posednik šume«. Možda ni na jednom mestu u zakonu stvar u pravnom smislu nije tako jasno prikazana, da reč posednik služi zakonodavcu potpunoma kao sinonim reci vlasnik. 667 |
| ŠUMARSKI LIST 12/1937 str. 50 <-- 50 --> PDF |
kao na ovom. Po pravu ni ne može biti drugačije nego tako, da se prava i dužnosti, o kojima se govori u tim odredbama, mogu priznavati samo vlasnicima zemljišta. Svakome laiku mora biti jasno, da takva prava, kao što su pravo pristupa u zadrugu i slična, ne mogu pripadati prostom posedniku u smislu građanskog zakonika. 4) IV deo, 5 odd. »Šumarska nastava i prosvećivanje« § 115. U §-u 115 govori se u tekstu zakona o »posednicima« šuma, kojima se nameće izvesna dužnost prema nauci odnosno naučnicima. I po ovom mestu mora biti svakome lako pojmljivo, da može da bude u pitanju ovde samo dužnost »vlasnika« šume, jer se može samo njemu nametnuti takva obaveza, ako se želi da ista dođe i do stvarne efikasnosti. 5) O zapleni stvari: §§ 174, 175 i 176 z. o š. U označenim paragrafima, koji tretiraju pitanje prava zaplene stvari, premda se ne govori baš o vlasniku šume, već o vlasniku zaplenjenih stvari, ipak se ponovno i razgovetno pokazuje činjenica, da zakonodavac reci »posedriik« i »vlasnik«, a ovde čak i reč »sopstvenik« upotrebljava gotovo promiscue. Ne da se prosto zamisliti, da je zakonodavac imao pred očima drugo lice, kad određuje troškove ishrane zaplenjene stoke »vlasniku« (§175) ili, kad naređuje vraćanje zaplenjenog oruđa »vlasniku« (§ 176), do onoga, kome u §-u 174, kao »posedniku« zaplenjenog predmeta ili stoke, priznaje pravo iskupljivanja. Svako suprotno tumačenje dovodi do nemogućih nedoslednosti. 6) Jedan dalji eklatantni primjer, da se u zakonu pojmovi posednika i vlasnika šume upotrebljavaju kao sinonima, predstavlja još i § 28 z. o š. Tamo se veli u tekstu: »Posednik šume dužan je paziti pri eksploataciji svoj e šume ...« Posednik u smislu građanskog prava ne eksploatiše »svoju« šumu, već samo vlasnik ili onaj posednik, koji je ujedno i vlasnik šume (Eigenbesitzer). Ovakva juridički svakako pogrešna stilizacija dade se razumeti i opravdati samo onda, ako zakonodavcu reč »posednik« zbilja znači isto što mu znači »vlasnik« šume. 7) Za interpretaciju, da naš zakon o šumama pojmove »vlasnik« i »posednik« šuma smatra istima, govore još i sledeći primeri naizmenične upotrebe ovih termina: Tako u § 29 zakonodavac dužnost prijave o pojavljivanju štetnih insekata ili zaraznih bolesti, te preduzimanje prvih mera protiv njih nameće »posedniku«, a troškove opšte upravne vlasti — odmah posle drugog stava istoga paragrafa — propisuje »vlasnicima«, s tim, da »posednicima šuma«, koji su uložili veće svote za tu obranu, stavlja u izgled neke povlastice. Van svake sumnje su »posednici«, koji su uložili veće sume, ista lica kao i oni »vlasnici«, koji su dužni da snose troškove. Logički bi bilo ovo teško na drugi način izlagati. I u daljem bilo bi upravo nemoguće pretpostaviti, da su »posednici«, koji su dužni činiti prijave i poduzeti mere za suzbijanje štetnih zareznika, po smislu zakonodavćeve stilizacije druga lica, do onih »vlasnika«, koji moraju da snose troškove. Tako stoji stvar takođe u grupi propisa o paši i žirenju §§ 32—37 z. o š. Očigledno je odredba § 37, po kojoj vlast u spornim pitanjima paše i žirenja mora prethodno saslušati »vlasnika« šume, općenita odredba za sve propise u tome odeljku. U njoj se služi zakon ispravno terminom »vlasnika«. A nema razloga, da bi se u propisima, kad govori 668 |
| ŠUMARSKI LIST 12/1937 str. 51 <-- 51 --> PDF |
o dužnosti vidnog obeležavanja branjevina (§ 32), kad ustanovljava pravo zahteva po odvojenoj paši po vrsti stoke (§ 34), ili kod prava zahteva još i drugih zaštitnih mera (§ 35), služio sa drugim pravnim pojmom nego u §-u 37, i ako je u te propise stavio reč »posednik« šume. Slično je zakonodavac i u propisima »o šumskim požarima« dužnost opskrbe gasioca odredio stručno pravilno »vlasniku šume« (§ 46). Ne bi se dalo razumeti, zašto se u § 42 ustanovljava dužnost obaveštavanja »posednika šume«, ako se u §-u 43 samo »vlasniku šume« pripisuje dužnost pozivanja na gašenje požara, kad zakonodavcu reč »posednik šume« ne bi služila za isti pojam kao i reč »vlasnik šume«. Na kraju nailazimo još u propisima »za šume pod naročitim javnim nadzorom« na grupu paragrafa, u kojima su označeni termini upotrebljenil takode potpuno promiscue. § 57 ustanovljava dužnost »vlasniku šume«, da podnosi plan. §§ 60 i 61 propisuju, da se moraju drvosečni i uzgojni predloži izraditi vazda sporazumno sa »vlasnikom šume«. § 63 stavlja »vlasnicima« šume rok za podnošenje privrednoga plana, te dotle predviđa i protiv »vlasnika« izvesne sigurnosne mere. Nakon ovih ustanova teško se može pretpostaviti, da se htelo u §-u 58 trošak za izradu planova nametnuti drugoj osobi osim »vlasniku«, i ako je na tome mestu upotrebljena stilizacija »na trošak posednika«. Takode bi bilo nepojmljivo, zašto da se u §-u 65 objavljuje pretnja »posedniku šume«, ako povredi propise privrednog plana, sa uzimanjem u državnu upravu »na trošak toga posednika«, ako to nije isto lice kao i »vlasnik«, koji je glavna odgovorna ličnost u stvarima privrednoga plana. Upravo kontradiktorno i do apsurdnosti nemoguće bilo bi drugo tumačenje u primeru §-a 64, gde stoji u tekstu zakona, da će se uzeti »posednikova šuma« u državnu upravu na trošak toga »posednika«, ako ne podnese privredni plan u određenom roku — dok se u §§ 57 i 63 dužnost podnošenja plana ustanovljava izričito za »vlasnika šume«. Već iz dosadanjih primera vidi se, da je u interpretaciji ovih pojmova po našem zakonu o šumama nemoguće zauzeti drugo stanovište ÜO ono, da zakonodavac u »posedniku šume« vidi samo »vlasnika« iste, što znači da reč »posednik« upotrebljava sasma u smislu običnog govora. 8) § 12 zakona o šumama nalaže svakom »posedniku« šume dužnost pošumljenja. I ovde će se moći u stvari samo »vlasnik« zamisliti kao obavezno lice prema zakonu. I bivši austr. zakon o šumama od 3 prosinca 1852 god. upotrebljavao je u propisima §§ 2—6 termin šumoposednika (Waldbesitzer), kad govori o dužnosti pošumljavanja. Ali je Državni Savet u Beču (VGHE v. 29 IX 1914 Z 9524, Budv. Z 10468 A) bio prosudio, da dužnost pošumljenja tereti pravo zemljišnog vlasništva. Naređenje za pošumljenje ima se stoga uperiti protiv osobe, koja je u to vreme vlasnik dotičnog šumskog zemljišta (Fischer-Hirsch, Wien 1917, pag. 432). Iz razloga mogućnosti što efikasnije primene ove gotovo najvažnije odredbe zakona o šumama, ne ćemo ni po našem zakonu o šumama moći zauzeti drugo stanovište. Jer ono lice, koje državnoj vlasti najbolje garantuje izvršenje ove često puta teške obaveze, ipak je »vlasnik« i njegovo pravo na šumskom zemljištu, a ne razne vrste »posednika« u smislu 669 |
| ŠUMARSKI LIST 12/1937 str. 52 <-- 52 --> PDF |
civilnoga prava, čiji je odnos prema zemljištu samo u jednom slučaju za svrhe zakonodavčeve povoljan, t. j . ako se posednik i vlasnik nadu u istoj osobi (Eigenbesitz). Ovo je u praksi kod šumskog poseda vrlo često, gotovo redovito. 9) U grupi propisa o dužnosti nameštanja kvalifikovanih lica na šumskim posedima, sadržanih u §§ 131, 133, 134 i 136 z. o š., upotrebljava zakon dosledno termin »posednik Šume«. Ali ako je dužnošću podnošenja privrednih planova opterećen vlasnik (§§ 58, 63) i kad je stvar stručnih lica da ove planove izrađuju, ne da se lako zamisliti, da je zakonodavac dužnost nameštanja stručnih lica namenio drugim licima do »vlasnicima« šuma. Iz logike stvari proizlazi, da se iste i slične vrste obaveza po zakona o šumama nametnu i istim pravnim predstavnicima. 10) Zakon o šumama je sistematski tako razvrstao svoju gradu, da su sve kaznene odredbe došle u jedan naročiti deo, i to VI deo »Kaznena naređenja«. Tamo su dakle sakupljene sve sankcije za slučajeve prekršaja zapovesti i zabrana toga zakona, a i! izvcsne zaštite tih prava zemljišne svojine. U ovim odredbama zakonodavac na dva mesta upotrebljava termin »posednik« i to u §-u 151 i 145. Kakogod bi u interesu primene zakona bilo možda zavodljivo pomisliti na to, da zakonodavac bar ovde »posednika« šume smatra »posednikom «, držaocem u smislu građanskoga zakonika, jer bi se vlast u sprovođenju propisa zakona mogla slobodno obratiti svakome »posedniku« u pravnom smislu,* ipak se moramo pitati, što onda, ako taj »posednik« na pr. umakne kazni begstvom, postane insolventan i si., dok je vlasnik još uvek vlasnik i najprikladniji subjekt odgovornosti? Zakon ne sadrži odredbe, da se pod izrazom »posednika« šume ima vazda smatrati »vlasnik« šume. To bi ali bilo neminovno potrebno za pravno jasnu dikciju zakona, ako bi zakonodavac u izvesnim slučajevima zbilja želeo, da se termin »posednika« šume smatra istovetnim odnosnom pojmu civilnoga prava. Teško je međutim zamisliti, da je zakonodavac u kaznenim odredbama odjednom zauzeo drugi stav, nego što ga zauzima u ranijim konkretnim naređenjima i zabranama zakona. Logika i konsekvencija interpretacije mora stati na gledište, da se u kaznenim odredbama pojam posednika i vlasnika šume ne može shvaćati drugačije, nego u odredbama, kojima zapravo ove kaznene odredbe služe samo kao sankcija. Takvo zaključivanje dovodi nas konačno ipak do istog rezultata, naime do toga, da je zakonodavac morao pod pojmom »posednika« šume raztrmevati isto lice kao i pod pojmom »vlasnika« šume. Ako se stane na drugo stanovište, dovodi to neminovno do konstatacije pravno nemogućih i čak apsurdnih upotreba temina »posednik«, kao što smo to u pojedinim slučajevima izložili. Takvo pak komentarisanje smatramo nedopustivim. Da bi se sve ove nedoumice u pogledu termina »posednika« izbegle, mislimo, da interpretacija, koja želi doslednu i jednoobraznu aplikaciju zakona o šumama u praksi, treba da stane na po nama izneto gledište, da * Takvo stanovište imalo bi neosporno izvesne argumente u svoju korist, u glavnom ali to, da se traži ispunjavanje propisa zakona o šumama i gazdovanje u šumama po tome zakonu baš od svakoga onoga,ko šumu stvarno drži odnosno faktički poseduje. 670 |
| ŠUMARSKI LIST 12/1937 str. 53 <-- 53 --> PDF |
je »p o s e d n i k« šume po našem zakonu o šumama od 21 XII 1929 isti pojam kao i »vlasn i k« šume, dakle posednik u smislu upotrebe u običnom govoru. Samo na taj način u tumačenju pojedinih odredaba zakona nauka i te-kst zakona ne dolaze u koliziju, koja je u suprotnom slučaju svakako neizbežna. Do eventualne buduće ispravke zakonskog teksta zakonodavnim putem, po našem mišljenju de lege lata, drugog izlaza nema. Résumé. L´auteur expose ses vues a l´égard de l´emploi promiscuitif des termes »possesseur-1 et „propriétaire" dans notre Loi forestiere. Ing. NIKOLA STIVJČEVIĆ (ZAGREB): PREGLED ŠUMSKE VEGETACIJE U HRVATSKO] (APERÇU DE LA VÉGÉTATION SYLVESTRE EN CROATIE) U ovogodišnjem Šum. Listu izašla je pod gornjim naslovom na strani 337 rasprava (kao prethodni izvještaj) g. Dr. Iv e Horvatai z Zagreba. Autor govori tu o šumskoj vegetaciji Hrvatske i dijeli je na skupine sa sasvim novog stanovišta. Taj je članak radi toga vrlo interesantan, jer bi se mogao smatrati kao daljnji razvoj ideja, što ih je u njem. literaturi M a y r pokrenuo u svom epohalnom djelu »Waldbau auf naturgesetzlicher Grundlage.« Nije mi namjera napisati kritiku same rasprave u cijelosti, jer nemam dovoljno iskustva, pošto poznajem našu šumsku floru samo parcijalno t. j . iz predjela, gdje sam aktivno službovao. No u samoj raspravi palo mi je u oči, da autor nigdje i nijednom riječi ne spominje vrstu taxus baccata, koja kod nas dolazi na posebnim staništima od prirode i to u kraškim područjima. Poznam jedno stanovište, koje je karakteristično i po mjestu nalaza i po nadmorskoj visini, na kojoj dolazi. U gorskom lancu Velebita ima tisovine rasijane po kamenjarima u visini od 1.000 do 1.400 metara n. m., i to mahom na grebenima. Tako mi je dobro poznato nalazište tise iznad »Šarića duplja« u blizini lugarske kuće šumske uprave u Gospiću, a iznad sela Rizvanuše. Tamo tisa dolazi na skoro pustom kršu izlokanom od vode i usljed toga oštrom, pa je po njem dosta teško i hodati. Tu ona dolazi u obliku grma, u jednu ruku radi toga što je izvrgnuta vjetrovima, a u drugu ruku što se od strane okolnih žitelja nemilice devastira. Od jačih grana prave se bukarice za vodu i čaše — i to bukare od male dužice, a čaše izdubljene iz jednog komada. Tamo se moglo u ono vrijeme (prije 20 godina) naći stabala do 25 cm prečnika, naravski sa krat 671 |