DIGITALNA ARHIVA ŠUMARSKOG LISTA
prilagođeno pretraživanje po punom tekstu
| ŠUMARSKI LIST 6/1937 str. 3 <-- 3 --> PDF |
............ .... 61. .... 1937. Ini. LEON1D N. BOBKOV (BEOGRAD): AEROFOTOTAKSACIJA I DEŠIFROVANJE ŠUMSKIH AEROSNIMAKA (I/ AÉROPHOTOTAXATION ET LE DÉCHIFFREMENT DES AÉROCROQUIS FORESTIERS) U »Šumarskom Listu« za 1930. godinu, na str. 238—243, otštampan je prikaz knjige A. I. Taraškević a »Tehnika lesoustrojiteljnih rabot«, Vipusk II, 1929 god., napisan od Dr. N. N. U ovom članku Dr. N. N. ukratko opisuje način i metode aerofototaksacije i na kraju citira nepovoljno mišljenje, što ga je dao autor knjige g. Taraškevi ć o praktičnoj vrednosti ovog novog načina taksacije šuma: »Qotovo sigurno se može reći, da se nikada ma uz kakve uspehe aerosnhnanja i fotogrametrije neće moći preneti težište rada uređivanja šuma sa terena u vazduh, ako se iole malo intenzivno ima gospodariti. Aerotaksacija nikada neće biti lišena velikog rizika krupnih grešaka. Nitko od taksatora ne može poreći taj fakat, da se posle dešifrovanja aerosni .... ipak mora obilaziti teren. Mora se obilaziti odsek za odsekom, sastojina za sastojinom. Čemu onda tratiti vreme aerotaksacijom, kada se posao ipak u glavnom mora obavljati na terenu.« Knjiga gos´p. Taraškević a izdata je još 1929. godine. Od tada je prošlo osam godina. Za sve to vreme na polju aerotaksacije intenzivno se radilo u Nemačkoj, Rusiji, Sjedinjenim Državama, Švedskoj, Francuskoj i drugim naprednim državama i bili su postignuti zavidni rezultati, koji su pobili preterani pesimizam g. Taraškevića. Za taj period vremena mnogo se šta promenilo. Tehnika korača gigantski napred! Mesto običnih foto-aparata konstruisani su novi modeli specijalnih aparata sa više komora, sa ugrađenim pokretnim prizmama ispred objektiva, koji daju mogućnosti t. zv. »perspektivnog« »konvergentnog « snimanja; počelo se sa izradom specijalnih fotofilmova sa znatno povećanom osetljivošću prema svetlosti i bojama; usavršeni su aparati i pribori1 za dešifrovanje, a uporedo sa tim i sama tehnika dešifrovanja mnogo je napredovala. Budućnost uređivanja šuma bezuslovno će zahtevati novije, brže i i ekonomičnije metode rada i aerotaksacija u tom pogledu otkriva nam nove puteve. 273 |
| ŠUMARSKI LIST 6/1937 str. 4 <-- 4 --> PDF |
Istina je, da za sada još mnogo šta za nas nije potpuno jasno u toj metodi, a i sami rezultati aerotaksacije izazivaju neku sumnju u skoru mogućnost praktične primene ovog načina taksacije za uređivanje šuma, ali setimo se samo poslednjih uspeha postignutih u raznim granama tehnike (na primer avijaciji, radiofoniji itd.) i naše će se sumnje razbistriti i potstaknuće nas šumare da radimo i dalje sa još većom energijom na polju ove nove nauke, da ne zaostanemo u progresu iza svojih kolega inžinjera drugih struka. Kod nas do sada aerofototaksaciji bilo je posvećeno vrlo malo pažnje. U našoj stručnoj literaturi skoro ne postoje nikakvi radovi po ovom pitanju, niti u originalu niti u prevodu. Taj me je fakat i naveo da preko ovog lista dam kratak uvod u aerofototaksaciju koristeći se jednom stručnom knjigom, koja je skoro izašla na ruskom jeziku, naime »Uputstva za dešifrovanje šumskih aerosnimaka« od A. K. P r o n j i n a, 1935 godine, i na taj način upoznam šire šumarske krugove sa novim načinima i metodama šumske taksacije. Tehnika snimanja. Nećemo se dugo zadržavati na tehnici samog snimanja i zakonima perspektive, na kojima se bazira aerofotogrametrija, pošto je o aerofotosnimanju bilo već reci u pomenutom članku od Di. N. N. Ovde ćemo navesti samo ono, bez čega se ne bi mogao objasniti sam način dešifrovanja aerofotosnimaka. Za sada postoje tri načina aerofotosnimanja: 1) »vertikalno« ili »p 1 a n s k o«, kada je optička osa objektiva komore kod svih uzastopnih snimanja upravljena vertikalno na horizontalnu površinu zemljišta; 2) »k o s o« ili »perspektivu o«, kad optička osa objektiva zauzima prema horizontu izvestan nagib; i 3) »konvergentno« ili »k o mb i n o v an o«, kad optička osa zauzima naizmenično vertikalan i kos položaj ili (kod upotrebe aparata sa više objetiva) kad optička osa centralnog objektiva zauzima vertikalan, a optička osa ostalih objektiva kos položaj. Vertikalno snimanje opisano je u gore pomenutom članku od Dr. N. N. i na ovom mestu nećemo ga ponavljati. Ono se vrši isključivo za izradu planova i karata. Snimanje šuma u cilju taksacije vrši se obično na kombinovan odnosno konvergentan način. U tu se svrhu upotrebljavaju specijalni fotoaparati. Navešćemo glavnije od njih. Aparat od Inž. Drobišev a ima devet zasebnih komora, od kojih jedna leži u centru, a ostalih osam u krugu. Optička osa centralnog objektiva upravljena je vertikalno, a ose ostalih objektiva nagnute su pod uglom od 45°. Žižina (žarišna) daljina je 13,5 cm. Veličina snimaka iznosi 12 X 12 cm. Komore se pune sa filmom svaka zasebno. Jedno punjenje svih komora daje 90 snimaka. Snimanje i premotavanje filma vrši se istovremeno u svim komorama. Površina, koju pokriva jedan snimak, predstavlja krug prečnika od 5 i polstruke visine leta. Snimci se raspoređuju u krugu; u centru je vertikalan snimak oblika pravilnog osmougaonika, nakolo je osam kosih snimaka oblika trapeza. Drugi tip fotoaparata za konvergentno snimanje je aparat sa automatski pokretnom složenom prizmom ispred objektiva. Pravolinijsko i kružno kretanje ove prizme podešeno je prema momentima eksponiranja 274 |
| ŠUMARSKI LIST 6/1937 str. 5 <-- 5 --> PDF |
tako, da komora može vršiti uzastopno i naizmenično četiri različita snimanja, i to: 1) prizma se nalazi ispred objektiva i propušta u objektiv zrake desno od pravca leta, optička osa objektiva se otklanja na stalan ugao od 38°, usled čega se dobije desni kosi odnosno perspektivni snimak; 2) istovremeno sa odmotavanjem filma vrši se pravolinijsko kretanje prizme, prizma se sklanja sa objektiva, usled čega se dobije običan vertikalan odnosno planski snimak; 3) prizma se okrene oko svoje ose za 180° i ponovo dolazi ispred objektiva i propušta zrake sa levé strane od pravca leta, usled čega se dobije levi kosi (perspektivni) snimak; 4) prizma se udaljuje ponovo od objektiva, objektiv bez prizme daje opet, vertikalani (planski) snimak. Daljnje snimanje nastavlja se istim redom. Na ovaj način snimanje vršeno za vreme jednog leta u istom pravcu daje tri reda slika: srednji sa planskim slikama i dva bočna sa perspektivnim slikama, koji se međusobno preklapaju za 25—60%. Širina jednog pojasa snimljenog terena za vreme leta u jednom pravcu iznosi 3,6 visine leta. Uspeh aerofotosnimanja, sem od aparata, u mnogome zavisi i od kvaliteta samog filma. Od dobrog se filma traži: a) da bude dobro osetljiv prema svetlosti i bojama, b) da sloj emulzije bude svuda jednak i c) da nema fizičkih defekata. Pošto se snimanje vrši sa aeroplana, koji leti velikom brzinom, i uslovi za snimanje nisu baš mnogo povoljni, to je za jasan snimak potrebno kratko eksponiranje, koje nesme biti duže od Vis sekunde. Usled ovoga se za snimanje moraju upotrebiti filmovi najjače osetljivosti prema svetlosti. Osetljivost filma prema boji isto je tako jedan od glavnijih ušlo va uspešnog dešifrovanja snimaka u cilju taksacije šuma. Običan film nije dosta selektivan za pravilno izražavanje svih boja, koje postoje u prirodi. On je najosjetljiviji prema plavim i ljubičastim zrakama, međutim na njega nikako ne deluje crvena, narančasta, žuta i delom zelena boja. Kad se na prosti film slika predmet, koji je obojen ne samo plavo i ljubičasto, već i crveno, narančasto, žuto i zeleno, svetlost sa ovih poslednjih neaktiničnih boja neće delovati na emulziju filma i tonovi, koji odgovaraju tim bojama, neće biti izraženi na slici. Drugim recima, one boje na predmetu, koje u prirodi izgledaju svetlije (crvenkaste, žućkaste, zelenkaste itd.), na negativnoj snimci sve će biti izražene prozirnim mestima, a na pozitivnoj više manje tamno; boje pak, koje u prirodi izgledaju tamnije (plava, ljubičasta), na negativu će biti izražene tamno, a na pozitivu manje više svetio. Dakle, i ako nam se napr. hrom-žuta boja u prirodi pokazuje kao mnogo otvorenija nego plava, ipak se ona na običnom snimku javlja kao crna, a plava kao bela. Na taj način slika neće pokazati, gde je bila koja od tih boja u prirodi. Međutim za dešifrovanje aerofotosnimaka šuma od prvostepene je važnosti, da sve nianse u bojama kruna raznog drveća (leti sve nianse zelene boje, a jeseni sve nianse zelene, žute, narančaste i crvene boje) ^dobiju svoj izražaj i na snimku. 275 |
| ŠUMARSKI LIST 6/1937 str. 6 <-- 6 --> PDF |
U tu se svrhu u aerofototaksaciij upotrebljavaju specijalno prepa rirani, t. zv. ortohromatični i panhro matični filmovi. Orto hromatična emulzija je osetljiva prema žutoj, zelenoj, ljubičastoj i plavoj boji spektra. Panhromatična emulzija osetljiva je prema svim bojama spektra. Osetljivost je najjača za plavu i ljubičastu boju, dok je smanjena za žućkastu i zelenkastu. Dejstvo ortohromatičnih filmova može se još pojačati sa tako zvanim s v e 11 o s n i m f i 11 r i m a. To su obojena stakla, celuloid ili želatin. Oni se stavljaju ispred ili pozadi objektiva i propuštaju na film samo one zrake, koje po talasnoj dužini odgovaraju njihovoj boji. Od tačnosti izbora svetlosnog filtra za dadeni film zavisi, kako će se pojedine boje na negativu izraziti. Pri aerofotosnimanju, koje se izvršuje u svrhu šumske taksacije, primenjuju se obično žuti svetlosni filtri. Ovi filtri u većoj meri apsorbuju i ublažuju plave i ljubičaste zrake i njihov uticaj izravnavaju sa uticajem žutih i crvenih zraka. Svetlosni filtar može dobro poslužiti i onda, kad se snima sa aeroplana predeo, iznad koga se vidi zamagljeno mesto — oblačak. Takva vrsta zamagljenosti u šumskim predelima je česta pojava. Ona mnogo ometa uspeh snimanja sa aeroplana, čak i po lepom vremenu. Oblačak se stvara sićušnim delićima vodene pare, kojima je zasićen vazduh iznad šume; razasuta sunčana svetlost daje mu plavičastu boju. U takvim prilikama ispred objektiva stavi se svetlosni filtar žute ili narančaste boje. Filtar apsorbuje plave zrake i oblačak se na slici ne vidi. Snimci na ortohromatičnom filmu sa odgovarajućim filtrom mnogo su pregledniji od običnih i znatno olakšavaju zadatke dešifrovanja. Kako se vrši samo snimanje iz vazduha, ukratko je opisao Dr. N. N. (»Šumarski list za 1930 god., str. 238—243). Obim našeg prikaza ne dozvoljava, da se upuštamo u detalje. Sa manjim ili većim ograničenjima mogu se za snimanje upotrebiti aeroplani skoro svih tipova, samo treba da budu prostrani i fotografu (operateru) da bude omogućen što veći vidokrug, ali glavno je, da se dobro vidi napred i na niže. S obzirom na raznovrsnost aparata i pribora, kojima rukuje operater, kao i na raznovrsnost obaveza prema pilotu (reperaža pravca, određivanje visine leta, osmatranje nadletanog zemljišta, snimanje) preporučljiviji bi bio za tu svrhu jedan »trosed« nego »dvosed«, jer bi omogućio bolje osmatranje i pouzdanije manevrovanje. Za snimanje većih kompleksa u krajevima bez podesnih uzletišta preporučuje se specijalni tip dvomotornog aviona »Amfibij«, koji obezbeđuje ateriranje i na vodi. Snimanje se vrši po vedrom vremenu i kada je vazduh prozračan. Naoblačenost se tolerira u toliko, u koliko oblaci i njihove senke ne prekrivaju površinu, koja se snima. Oblak ispred objektiva daje na snimku belu ljagu, a senka crnu, što onemogućava dešifrovanje tih mesta na slici. Samo snimanje izvodi se po paralelnim pojasevima i snimci se redaju uzastopno jedan za drugim tako, da svaki snimak zahvata jedan deo površine već snimljene od susednog snimka (25—60%). Uzdužna preklapanja odnosno preklapanja u pravcu letenja aeroplana znatno su veća nego poprečna t. j . sa strane od susednih pojaseva. Po izazivanju i fiksiranju pozitiva u foto-laboratorijumu dobijaju se t. zv. »k o n t a k t n i snime i«. Dešifrovanje u cilju šumske taksa 276 |
| ŠUMARSKI LIST 6/1937 str. 7 <-- 7 --> PDF |
čije vrši se isključivo po ovim kontaktnim snimcima, jer pri njihovoj reprodukciji i povećavanju gubi se oštrina slike, koja je glavni uslov za pravilno dešifrovanje. Zato izradi kontaktnih snimaka treba posvetiti naročitu pažnju. Svaki kontaktni aerofotosnirhak u stvari je centralna projekcija ili perspektiva snimljenih objekata. Potpuno vernu sliku daje samo vertikalno snimanje ravnih horizontalnih površina. Svi ostali objekti, budući da su snimljeni sa aeroplana, dobivaju na kontaktnim snimcima drugi oblik, nego što ga imaju stvarno u prirodi. Ta se promena oblika vrši strogo po geometrijskim zakonima projekcije i perspektive. Geometrijski odnos, koji postoji između fotografisanog objekta i slike, zavisi od mnogih okolnosti, naime od konstrukcije komore foto-aparata, od načina snimanja (vertikalno ili koso), od visine leta, reljefa predela itd. Pri vertikalno m snimanju ravnih horizontalnih površina dobivaju se na snimku oblici slični onima, kakvi se vide u prirodi. Vertikalne linije u centru snimka projektuju se u vidu tačke, sa udaljenjem od centra projektuju se linijom. Vertikalne površine (napr. ograde, zidovi kuća itd.) projektuju se u centru linijom, a na krajevima snimka površinom. Objekti sa tri dimenzije (kuće, drveta itd.) predstavljaju se na slici sa svojim ortogonalnim projekcijama. Za svaki takav objekat, ako se ne nalazi u centru snimka, pojavljuje se greška usled reljefa odnosno visine objekta. Predstavimo si jednu neravnu površinu (si. 1), na kojoj tačka A leži iznad, a tačka B ispod jedne horizontalne ravni CD. Na aerofotosnimku projekcija tačke A zauzeće položaj u tačci Ai, a projekcija tace B u takci Bi. Dužine A1A2 i B1B2 predstavljaju veličinu greške, koja se pojavljuje na slici pod uticajem reljefa snimljenog objekta. &,.. M M 1? v v / f NX //// ft (s \ ff // // \\ \\ // ff ,. / Dakle, iz crteža se vidi, da se tačka, koja leži iznad horizontalne ravni, projektuje na snimku dalje od centra, dok se tačka, koja leži ispod horizontalne ravni, projektuje bliže centru. Zbog ove greške na snimku se pojavljuje unakažena slika snimljenog objekta. Ako napr. slikamo kuću, koja se nalazi u centr u .snimka , to će se njen krov projektovati na slici na istom mestu, gde 277 |
| ŠUMARSKI LIST 6/1937 str. 8 <-- 8 --> PDF |
je i osnova kuće. Sa u d a 1 j e n j e m kuće od centra prema kraju snimka primećuje se smicanje projekcije krova sa projekcije osnove i cela kuća usled toga izgleda na slici kosa, kao da je sklona padu. Isto tako kos položaj dobivaju na slici i visoka drveta, jer kod njih, usled pomenute greške, projekcija krune pomiče se u stranu. Kod vertikalnog snimanja greška se određuje po formuli: hr gde n naznačuje grešku usled reljefa, h odstojanje date tačke od horizon talne ravni, H visinu leta i r odstojanje date tačke od centra snimka. Kod kosog snimanja greška se određuje po drugoj, znatno složenijoj formuli, koju radi kratkoće izlaganja neću ovde navoditi. Uticaj reljefa ili visine predmeta igra važnu ulogu pri dešifrovanju šumskih aerosnimaka. Krune drveća uvek se dižu na znatnu visinu iznad zemlje, usled čega njihove projekcije na krajevima slike daju karakteri stični unakaženi crtež. Razlika između sastojina raznih tipova" uzgoja i raznih vrsta drveća u prirodi se često ispoljava u tome, što jedna sastojina ima jednaka ili skoro jednaka po visini drveta, dok druga ima drveta raznih visina. Zbog uticaja reljefa odnosno visine, ta se razlika jasno vidi na snimcima i daje jedan važan znak za dešifrovanje. Kod kosog snimanja sličnost između oblika, što ga predmet ima u prirodi i na snimku, narušava se. Objekti na slici menjaju svoj stvarni oblik, ali ta promena u svemu se vrši strogo po zakonima perspektive. Projekcije horizontalnih površina pri udaljavanju od prednjeg plana snimka ka pozadini, usled bržeg opadanja merila u pravcu glavne vertikale, približuju se obliku linije, koja se pruža u pravcu glavne horizontale. Naprotiv se projekcije visokih predmeta, odnosno objekata sa tri dimenzije, usled greške zbog reljefa na zadnjem planu snimka postepeno smanjuju u pravcu glavne horizontale zadržavajući skoro istu veličinu u pravcu glavne vertikale i takode se približuju obliku linije, ali ova se pruža u pravcu glavne vertikale. Iz prednjeg se vidi, da je znanje geometrijskih zakona perspektive jedan od glavnih uslova za pravilno dešifrovanje . U nekim slučajevima može snimak da bude pravilno dešifrovan samo po pravcu linija odnosno projekcija predmeta. Napr. sečišta i paljevine sa ostavljenim na njima oborenim stablima imaju na kosim snimcima otvoreno siv ton, išaran belim crtama. Isti taj sivi ton i bele crte na slici (tj. projekcije oborenih stabala) biće razbacane po pose takve površine uopšte ne mogu izdvojiti na snimku, međutim u aerofototaksaciji to se izdvajanje vrši dovoljno lako, jer u prvom slučaju bele crte na slici (tj. projekcije oborenih stabala) biće razbacane po površini snimka bez ikakvog reda, a u drugom može se uočiti, da se bele linije, tj. projekcije dubećih stabala, pružaju sve u istom pravcu. Kod dešifrovanja aerofotosnimaka pre svega moraju se utvrditi stvarne dimenzije snimljenih površina. Ovo se može izvršiti samo u slučaju, da je poznata r a z m e r a odnosno m e r i 1 o snimka. Kod vertikalnog snimanja svaki je snimak pokriven slikom jedne te iste razmere u svima pravcima. 278 |
| ŠUMARSKI LIST 6/1937 str. 9 <-- 9 --> PDF |
Kod kosog snimanja na jednom te istom snimku nije snimljen teren po jednoj te istoj r a z m e r i, jer se i prednji deo i pozadina terena prenašaju na snimak pravokutnog oblika, dok snimljeni teren u prirodi je trapezastog oblika, pošto je širina obuhvaćenog prednjeg dela kraća od širine pozadine. Prema tome razmera se neprestano menja od donje strane snimka prema gornjoj: dole je ona najveća, a gore najmanja. Zbog toga sve paralelne linije (na primer prošeci, putevi itd., koji od prednjeg dela idu ka pozadini) na slici konvergiraju. No i kod vertikalnog snimanja razmera nije jednaka za sve snimke iste serije, jer razmera zavisi od visine leta, a aeroplan za vreme leta ne može da se drži stalno na istoj visini. Za određivanje razmere vertikalnog snimka postoji formula: A_ f M tf ´ gde je / žižina daljina, a H visina leta. Kod kosog snimka razmera se računa po drugoj formuli, no usled njene komplikovanosti određivanje stvarne razmere snimljenih površina vrši se pomoću t. zv. »perspektivne m r e ž e«. Rad sa tom mrežom zove se »g r a f i č k o razvijanje* snimka«. Sem grafičkog postoji i »o p t i č k o razvijanje« — pomoću transformatora. Ako složimo u jednu jedinstvenu celinu sve kontaktne vertikalne snimke ili razvijene kose snimke, dobićemo t. zv. foto-šemu . Foto-šema daje samo približni rezultat i upotrebljava se u glavnom za izradu planova (mapa). Za preciznije radove u svrhu šumske taksacije moraju snimci biti još »t r a n s f o r m i s a n i«. Cilj je transformisanja, da se uklone promené u obliku snimljenih objekata nastale usled promena u zadatim elementima unutrašnje i spoljne orijentacije za vreme snimanja. To su promené u visini leta; u uglu, što ga zaklapa optička osa objektiva sa horizontom (taj se ugao stalno menja usled ljuljanja aeroplana za vreme snimanja); u uglu, na koji se pomiče u svojoj ravni oko centra film prilikom odmotavanja itd. Transformisanje, kao i razvijanje, može biti grafičko i optičko. Optičko transformisanje opisao je g. Dr. N. N. u svom napred spomenutom članku. Kad složimo u jednu celinu transformisane snimke, dobijemo t. zv. foto-plan. Transformisanjem se ne uklanjaju sve greške kontaktnih snimaka. (Jreške usled reljefa ne daju se ukloniti transformisanjem niti kakvim drugim mehaničkim putem. Ispravka ovih grešaka u svakom pojedinom slučaju vrši se grafički tako da se prvo promeri na terenu (ili na mapi po izohipsama) svako uzvišenje ili uvala od zadate horizontalne površine, posle se izračuna po formuli greška i izvrši se potrebna ispravka u konačnom rezultatu. ´ Ovaj termin ne treba mešati sa udomaćenim kod nas izrazom »razvijanje filma«, pod kojim se obično podrazumeva izazivanje i fiksiranje filma. i 279 |
| ŠUMARSKI LIST 6/1937 str. 10 <-- 10 --> PDF |
Dešifrovanje snimaka. Izloživši time ukratko tehniku snimanja prelazimo sada na prikazivanje načina dešifrovanja aerofotosnimaka. Suština dešif rovan ja sastoji se u ovome: 1) Po slikama se utvrđuje postojanje u prirodi (na snimljenoj površini) svih objekata, koji su od važnosti za naš dalji rad na kartiranju ili taksaciji i uređenju šuma, tj. pošumljenih površina, sečišta, paljevina itd. 2) Sastavlja se njihov opis i karakteristika pojedinih delova šume s obzirom na šumsko-gospodarske svrhe. Ova dva zadatka nisu lake prirode. Usled male razmere aerofotosnimaka, usled slabo izraženih kontura pojedinih delova snimljenih objekata i promené njihovih prirodnih, stvarnih oblika teško se može u prvi mah snaći u neobičnom za naše oko mozaiku aerofotosnimaka. Još je teže dati potrebnu karakteristiku snimljenih objekata. Na slici se često i ne nalaze oni delovi, koji nas interesuju, na primer prsni promer stabla, visina itd. Ali to još ne daje nam povoda da očajavamo. Ako se setimo, da se postanak nauke o šumskoj taksaciji odnosi na davno prošla vremena, kada je čovek samo maštao o aviaciji, onda je sasvim razumljivo, da su za osnovne taksacione elemente bili uzeti oni, koji su se mogli najlakše odrediti posmatranjem i merenjem sa zemlje. Prirodno je, da pri posmatranju iz vazduha i snimanju sa aeroplana ovi elementi ne mogu biti određeni neposredno. Na aerofotosnimcima mi vidimo projekcije kruna drveća (sa izuzetkom podstojnih drveta, koja se nalaze ispod kruna nadstojnih stabala), ali ne nalazimo baš onih taksacionih elemenata, sa kojima mi operiramo pri taksacionim radovima vršenim na zemlji i na koje smo se već naučili. Zato pri aerofototaksaciji za polaznu tačku treba uzimati elemente, koji su na snimku dobili svoj izražaj, to su: projekcije kruna, prostori između njih i senke. Pošto razmeštaj projekcija kruna na slici posve odgovara međusobnom rasporedu drveća u prirodi, to već samo posmatranje ovih projekcija daje u izvesnoj meri pojam o datoj šumi. Radi konačnog rešenja zadataka taksacije potrebno je, da od ovih podataka pređemo na druge, koji su nam potrebni za taksacione svrhe. Na koji se način to izvodi, izložićemo docnije. Svakoj šumi odgovara na snimku karakterističan »zrnast« crtež.* Ovu zrnatost sastavljaju na slici projekcije kruna, prostori između njih i senke. Svako je »zrno« u stvari jedno ili skup nekolicine susjednih drveta. I ako na karakter slike utiče ceo niz faktora, kao što su fizička svojstva objekta, uslovi osvetljenja, kvalitet fotomaterijala, proces fotografisanja i spoljne okolnosti, pod kojima se vrši snimanje, i sa promenom bilo ma kojeg od ovih faktora menja se više ili manje i sama slika, ipak svaki objekat ima puno svojih stalnih karakterističnih osobina, koje, kad se prenesu na snimak, daju slici tipična obeležja, po kojima objekat može biti dešifrovan. Od fizičkih svojstava, kojima se karakterišu predmeti, za dešifrovanje su od važnosti oblik, dimenzije i boja. * Dr. N. N. u svom članku kaže, da Rusi ovu »zrnatost« zovu »ikra« ; međutim ovaj termin nigde se ne spominje u »Uputstvu za dešifrovanje šumskih aerosnimaka« A. K. P r o n j i n.a. 280 |
| ŠUMARSKI LIST 6/1937 str. 11 <-- 11 --> PDF |
Obli k predmeta, uz uslov da imamo preciznu i dobru foto-aparaturu, menja se na slici tačno po zakonima perspektive. 0 tim promenama bilo je već govora. Svaki stručnjak, koji želi da se bavi dešifrovanjem aerofotosnimaka, prvo mora da se dobro upozna sa tim geometrijskim zakonima i da zna jasno predstavljati sebi, kakav će oblik na slici dobiti ovaj ili onaj snimljeni sa aeroplana objekat, računajući pri tome sa svima činiocima, koji utiču na sliku. Razlika u obliku u glavnom zavisi od načina snimanja, t. j . da li je snimak vertikalan ili kos. Stvarno i na vertikalnom snimku ortogonalna projekcija se nalazi samo u centru snimka, a na krajevima imamo perspektivnu sliku. To treba uvek imati na umu pri dešifrovanju aerofotosnimaka. Na vertikalnom snimku, u njegovom centralnom delu, svako drvo je predstavljeno jednim »zrnom«. Usled toga, što se krune drveća po svome obliku približuju geometrijskim telima, koja za svoju osnovu imaju krug, sve su projekcije kruna, odnosno »zrna« na slici, po svome obliku slične krugu. Projekcije kruna uopšte imaju pravilniji kontur nego praznine između njih. Posmatranje projekcija kruna pojedinih drveta pruža nam podatke za određivanje vrste drveća, ali oblik drveća najbolje se karakteriše senkom, koju drvo baca na tlo i koja se posle prenosi na snimak. D i m e n zi j e. U većini slučajeva pri dešifrovanju aerofotosnimaka za raspoznavanje pojedinih objekata na slici, a naročito za njihovu karakteristiku, od presudnog je značaja određivanje njihovih dimenzija. Veličina horizontalnih površina utvrđuje se na slici, po prethodno izračunatoj razmeri snimka, merenjem dimenzija pomoću staklenog Iineala podeljenog na 0,1 mm. Za merenje sićušnih dimenzija upotrebljava se t. zv. »mernički mikroskop«. I ovde treba imati u vidu da ortogonalnu projekciju imamo samo u centru vertikalnog snimka. Određivanje visine predmeta na slici vrši se ili merenjem njegove senke ili pomoću raznih stereoskopskih aparata, koji pri posmatranju daju predmetu plastičnost tj. treću dimenziju. Boja . I ako se (pri sadanjem stanju fotografske tehnike) boje, koje vidimo u prirodi, ne prenose na snimak, ipak se u crno-beloj fotografiji pri upotrebi ortohromatičnog filma razlika u prirodnim bojama vidi u dovoljnoj meri i na slikama, i to kao različne nianse sive boje (vidi slike 10 i 11). Jakost ovih niansa zavisi od osetljivosti filma za boje i od upotrebe odgovarajućih svetlosnih filtrova. Najsvetliji ton daje na zimskim slikama sneg, a na letnjim pesak i golo osušeno zemljište. Biljni pokrivač može imati različite nianse, počev od svetlog do tamno-sivog tona. U pravilu, projekcije kruna (zrna) imaju otvoreniji ton nego praznine između njih. Nianse sive boje na snimcima, kao znak za dešifrovanje, nisu stalne jer zavise ne samo od intenzivnosti boje u prirodi, nego i od drugih promenljivih faktora: osvetljenjk, fizičkog stanja objekta, godišnjeg doba, kao i od samog procesa snimanja i obrade snimaka. Na primer, osušena preorana njiva imaće na slici svetao ton, ista ta njiva — mokra — taman ton; šuma snimljena u podne imaće opšti otvoreni ton, snimljena pak pri zalasku sunca imaće zatvoren ton. Nedovoljno eksponiranje negativa daje suviše jake kontraste između svetlih i tamnih partija, a suviše eksponiranje, naprotiv, daje monoton snimak. Radi toga pri dešifrovanju treba 281 |
| ŠUMARSKI LIST 6/1937 str. 12 <-- 12 --> PDF |
uvek strogo voditi računa o okolnostima, pod kojima se vršilo snimanje, i prilikom sravnjivanja i ocenjivanja tonova pojedinih snimaka treba sve to uzimati u obzir. Ocenjivanje tonova na snimcima sada se vrši u glavnom okularno. Aparati, koji postoje za tu svrhu, još nisu dovoljno precizni za takav posao. Sem gore spomenutih direktnih znakova za dešifriranje šumskih aerosnimaka igraju važnu ulogu još t. zv. »k o m p 1 e k s n i z n a c i«. To su znaci, kojih sam predmet nema, ali kojih prisustvo na slici ukazuje na osobine, koje treba da ima predmet u prirodi. Na primer, močvare u neposrednoj blizini ili u samoj šumi ukazuju na niži bonitet. Uopšte pri dešifrovanju igra važnu ulogu poznavanje zakonomernosti, koja postoji u prirodi, kao i poznavanje odnosa između pojedinih predmeta i delova jednog te istog predmeta. Koristeći se ovim odnosima mi možemo po elementima vidljivim na snimku odrediti i elemente, koji nisu dobili direktnog izražaja na snimku. Na primer, po pažljivom posmatranju i izučavanju karakterističnih osobina neke sastojine na snimku mi smo u stanju da je pridelimo nekoj određenoj grupi šuma, na primer grupi zrelih borovih sastojina II. boniteta i sklopa 0,7—0,8, a time su već u dovoljnoj meri pruženi podaci za određivanje i ostalih taksacionih elemenata nevidljivih na snimku. Na slici se ne vide prečnici stabala, ali po veličinama projekcija kruna i putem prethodnog utvrđivanja odnosa, koji postoje između njih, možemo doći do samih prečnika stabala. Za dešifrovanje aerofotosnimaka potrebni su razni aparati i sprave. Njih možemo podeliti u tri osnovne grupe: 1) sprave za povećavanje, 2) stereoskopski aparati i 3) sprave za merenje. Za uvećavanje slika upotrebljuje se lupa i panoramsko ogledalo. Panoramsku ogledalo ima preimućstvo, da daje povećanoj slici reljef. Stereoskop je neophodno potreban aparat za dešifrovanje snimaka. Moglo bi se upravo reći, da bez stereoskopa ne može uopšte biti pravilno i tačno izvršeno dešifrovanje šumskih snimaka, jer plosnata slika na snimku ne daje dojma o plastičnosti predmeta. Stereoskop pak stvara utisak treće dimenzije i time mnogo doprinosi sastavljanju tačne karakteristike objekata. Stereoskopskim efektom postizava se to, da se pri posmatranju šumskih aerofotosnimaka vidi, kako drveta stoje vertikalno i odvojeno jedno od drugog i prosto se oseća njihova visina. Ovo važi ne samo za vertikalne snimke, već u istoj meri i za kose, samo pod uslovom da deformisanje oblika na ovima ne prelazi preko dopuštenih granica; u protivnom slučaju mesto stereoskopa treba da upotrebimo panoramska ogledalo. Za stereoskopsko posmatranje potreban je »stereoskopski par« snimaka. Sem stereoskopa u upotrebi su još i precizniji aparati, kao što su npr. stereokomparatori, autokartografi i stereoplanigrafi, sa kojima se može pri posmatranju vršiti merenje vertikalnih i horizontalnih dimenzija snimljenih objekata. Sprave za merenje su: stakleni lineal i mernički mikroskop. U šumskom gospodarstvu aerofotosnimanje se vrši najčešće u cilju kartiranja šuma i određivanja drvne mase. U tu je svrhu potrebno: 1) odrediti celokupnu površinu; 282 |
| ŠUMARSKI LIST 6/1937 str. 13 <-- 13 --> PDF |
2) podeliti istu na pošumljeno i nepošumljeno zemljište; 3) podeliti nepošumljenu površinu po kategorijama; 4) sastaviti taksacioni opis šume; 5) odrediti celokupnu zalihu drvne mase; i 6) sastaviti karakteristiku zdravstvenog stanja šume. Određivanje celokupne površine vrši se po foto-šemama i fotoplanima. Foto-šema i foto-plan su skoro isto što i grafički plan. Ako na njima povučemo granice snimljenih objekata, što nije težak posao, to se određivanje površine vrši na običan način: geometarski, pomoću planimetra itd. Stepen tacnosti merenja površina po foto-planima odgovara približno tacnosti geodetskog snimanja. Podjela celokupne površine na pošumljene i nepošumljene delove ne predstavlja takode velikih teškoća. Razlika između površina pod šumom i površina šumom neobraslih na aerosnimeima je dovoljno jasno izražena. Svakoj šumi odgovara na slici tipičan »zrnast« crtež. Površina neobrasla šumom, za razliku od površine pod šumom, nema zrnastu sliku. Ton slike nepošumljene površine više je ili manje jednolik. Po intenzivnosti ovaj ton varira od čisto belog (pesak) do crnog (voda), prelazeći kroz sve nianse sive boje. Močvare obrasle sitnim drvećem računaju se u nepošumljene površine, jer ne predstavljaju skoro nikakvu vrednost u šumskom gospodarstvu niti uopšte odgovaraju pojmu »šuma«. Odrediti na slici granicu između takvih površina i površina pod šumom nižih boniteta (V i Va) vrlo je teško. I jedna i druga ima sitnozrnast karakter slike i do sada još nisu utvrđeni nikakvi tipični znaci, po kojima bi se moglo mehanički i objektivno vršiti izlučivanje takvih površina. U takvim slučajevima dešifrovanje se vrši subjektivnom okularnom ocenom opšteg karaktera slike, a najviše koristeći se »kompleksnim« znacima. Isto tako teško se izdvajaju mlade sastojine viših boniteta od močvarnih površina obraslih sitnim drvećem i od površina pod džbunjem. Sve one imaju sitno-zrnastu, na prvi pogled identičnu sliku, ali pri pažljivijem posmatranju vično oko ipak može utvrditi razliku i izdvojiti ih po sledećim osobinama: Močvarni tereni sa sitnim drvećem imaju zrnastu jednolik u sliku; sve projekcije kruna (zrna) više su ili manje jednake po veličini. Vrlo često neposredno do takvih površina ili čak na njima nalaze se prave baruštine lišene svake gospodarski važnije vegetacije. Pomladak i mlade sastojine naprotiv imaju šarenu i jasnij u sliku. Po različitim veličinama projekcija kruna može se zaključiti, da nisu sva drveta jednaka. Najčešće između malih kruna umešane su i veće, tj. od zaostalih semenjaka. Pri posmatranju u stereoskopu ta se razlika ispoljava u još jačem stepenu: drveta po močvarama jednaka su po visini, kod podmladka pak uvek pojedina drveta (semenjaci) nesrazmerno nadvisuju ostala, tako da su im krune u slobodnom prostoru. Površine pokrivene džbunjem izgledaju na slici slično kao površine pokrivene pomlatkom. Razlika je u tome, što pomladak ima izraženu zrnatost i mogu se razlikovati pojedine mladice, džbunje pak nema zrnatosti uočljive u takvoj meri i pojedine krune ne mogu se razlikovati čak ni pri posmatranju pod lupom. Opšta slika površine obrasle džbunjem liči više na razbacane crte, a ne na zrna; ton slike otvoreniji je 283 |
| ŠUMARSKI LIST 6/1937 str. 14 <-- 14 --> PDF |
nego kod pomladka. Stereoskop još više podvlači razliku: pri posmatranju slike u stereoskopu pomladak se podeli na pojedina stojeća drveta, a džbunje ostaje u salivenoj opštoj masi. Podela nepošumljenog zemljišta vrši se na sledeće kategorije: 1) močvare, 2) paljevine, 3) sečišta, 4) njive, 5) livade, 6) pesak, 7) džbunje i 8) voda. Karakteristični znaci kod svake od ovih kategorija na snimcima su sledeći: Močvare , koje nisu obrasle drvećem, imaju na slici jednolik sivi ton; često su na sivoj osnovi razbacane tamne pege, to su baruštine sa vodom; kontur močvara nije pravilan; na granicama, gde močvare prelaze u šumu nižeg boniteta, često se primećuje taman okvir retke šumske vegetacije. Gde po močvara ima i drveća, ovo se koncentriše na uzvišenim gredama, koje se pružaju obično u redovima i daju na slici karakterističnu talasatost, koja je najpouzdaniji znak za raspoznavanje močvara na snimcima. Močvare sasvim obrasle sitnim drvećem odlikuju se jednolikom sitnozrnastom slikom; često su na njima razbacani, kao neka ostrva, šumarci nižih boniteta i baruštine. Ponekad je i na močvarama potpuno obraslim sitnim drvećem primetna na slici talasatost. Paljevine , očišćene posle požara, imaju na slici svetao ton i iskidane granice sa prelaznim pojasom od drveća oštećenog od vatre. U većini slučajeva na garištu se vide zaostala posle požara pojedinačno ili u grupama stojeća drveta, koja — raštrkana po površini — jasno se vide kao tamne tačke na opštoj svetloj osnovi. Na slici neočišćenog garišta jasno se vide ležeća stabla kao bele crte razbacane bez ikakvog reda. Nagorela dubeća drveta u centru projektuju se tačkom, na krajevima pak crtama, koje nisu razbacane bez reda po površini, već se pružaju sve u istom pravcu. Sečišt a imaju na slici svetao ion. Drugi karakteristični znak za sečišta je više ili manje pravilan njihov oblik, što ukazuje na njihov veštački postanak. Vrlo se dobro primećuju ostavljena na secištu drveta. Za razliku od drveta zaostalih na garištu ova su drveta razmeštena po celoj površini ravnomerno. Ponekad se vide oborena, ali još neodnešena stabla (bele crte bez reda) i polupreradeno drvo. Sečišta od gole seče lako se raspoznaju po svojim pravilnim pravougaonim granicama. Na slici se dobro vide crne tačke (semenjaci) i bele crte (oborena stabla). Ponekad se može obaviti i prebrojavanje semenjaka. Njiv e na slici imaju svetlo-siv ili beo ton. Intenzivnost tona zavisi od stepena vlažnosti zemljišta. Suve površine imaju na slici više otvoren, a vlažne više zatvoren ton. Zasejane njive u leto imaju na slici jednolik beo ili svetlo-siv ton. Na proletnim i jesenskim snimcima preorano vlažno zemljište ima zatvoren, skoro crn ton. Na većim kompleksima jasno se vidi šarolikost u prugama, koje se razlikuju nijansama svojih tonova, usled razne vlažnosti tla i posejanih na njima raznih vrsta biljaka. Livad e na slici imaju više ili manje jednolik siv ton. Specijalnih karakterističnih osobina za raspoznavanje riemaju, radi čega se njihovo određivanje vrši po »kompleksnim« znacima. Pokošene livade imaju na 284 |
| ŠUMARSKI LIST 6/1937 str. 15 <-- 15 --> PDF |
slici skoro beo ton i u mnogome su slične pašnjacima i njivama, a odlikuju se od ovih time, što se na livadama često vide plastovi sena ili otkosi trave u redovima. P e s a k se obično nalazi po obalama reka, a najčešće na okukama i lako se raspoznaje na slici po svom jasno belom, najsvetlijem tonu na ljetnim snimcima. Vod a dobiva na slici više ili manje zatvoren ton, koji graniči sa crnim. Taksacioni opis šume. Po deobi celokupne površine na pošumljenu i nepošumljenu, a ove poslednje na kategorije, pristupa se taksacionom opisu šume. To je jedan veoma složen i delikatan posao. Na aerofotosnimcima mi dobivamo sliku odozgo, na kojoj su predmeti predstavljeni u izmenjenom obliku i na koju nismo mnogo naviknuti. Ova se teškoća povećava još i time, što su na snimcima svi objekti predstavljeni u vrlo malom merilu i što je sam snimak izložen uticaju celog niza faktora: godišnjeg doba, osvetljenja, načina snimanja, kvaliteta fotomaterijala itd. Stoga pri dešifrovanju treba uložiti mnogo pažnje, strpljenja i truda, ako se žele postići dobri rezultati. Za taksacioni opis određuju se sledeći elementi: 1) sastav šume, 2) starost, 3) bonitet, 4) obrast i sklop, 5) visina i prsni promer stabala i .) karakter sastojina u zdravstvenom pogledu. Određivanje sastava šume. Kao što smo ranije napomenuli, pojedina stojeća drveta prenašaju se na aerofotosnimak u obliku »zrna«. Na slikama sastojina ova se zrna delimično pokrivaju i zasenjuju jedno drugo i na taj način stvaraju mozaik. Ovaj mozaik sastoji se iz projekcija kruna drveća, iz praznog prostora između njega i iz senki. Projekcije kruna više su ili manje svetle, senke su tamne (najčešće crne), prostori između kruna su svetli ili tamni u zavisnosti od toga, da li su zasenjeni ili ne. Pored ovih opštih znakova, koji vrede bez razlike za sve šume, svaka konkretna sastojina ima na aerofotoslici ceo niz specijalno svojih tipičnih osobina, po kojima može biti raspoznata. Razlika na slici između pojedinih sastojina potiče od razlike, koja postoji između njih u prirodi. Svaka sastojina ima u prirodi svoj tipičan spoljašnji izgled, koji zavisi od tipa uzgoja, od vrste drveća, od starosti, od obrasta itd. Ove osobine prenašaju se i na aerofotosnimak i daju tipičan za dotičnu šumu mozaik slike. Karakter mozaika u glavnom zavisi od vrste drveća i od njegovog međusobnog rasporeda po površini. Za šume raznih vrsta drveća dobiva se i razni mozaik slike. Zato za dešifrovanje aerofotosnimaka i za određivanje (po njima) sastava šume treba prvo proučiti karakteristične znake, kojima se na snimcima odlikuju pojedine vrste drveća, što stoji u tesnoj vezi sa upoznavanjem spoljašnjih, vidljivih osobina raznih vrsta šumskog drveća u prirodi. Kao primer u knjizi A. K. P r o n i n a uzeti su: bor, cedar, smrča, jela, breza i jasika. Mi ćemo se na ovom mestu zadržati na opisu spo- Ijašnjeg izgleda samo bora, smrče, jele i jasike, jer cedar i breza u našem šumskom gospodarstvu ne igraju veću ulogu. Po boji razlikuju se pojedine od ovih vrsta drveća ovako: Bo r ima svetlo-zelenu boju sa sivom niansom, smrč a tamno zelenu, jel a tamno zelenu, jasik a jasno zelenu sa slabom žućkastom niansom. 285 |
| ŠUMARSKI LIST 6/1937 str. 16 <-- 16 --> PDF |
Po obliku kruna razlikuju se ove vrste drveća ovako: Krun a bor a po opštem obliku najviše se približuje paraboloidu. U gornjem je delu obla, ovalna. Dosta je retka. Počinje na stablu visoko iznad zemlje i pruža se u vis srazmerno slabo. Krun a smrč e po opštem obliku najviše liči na konus. U gornjem je delu šiljasta. Gusta je i počinje nisko na stablu. Odozgo do vrha pruža se dugoljasto. Krun a jel e po obliku se najviše približuje konusu. U gornjem je delu šiljasta. Gusta je i počinje nisko na stablu. I ona je odozdo do vrha dugoljasta. Krun a jasik e uočljivo je obla, u gornjem delu ponekad sploštena. I ona je gusta. U vertikalnom smeru proteže se srazmerno mnogo. Po opštem obliku najviše liči na poluloptu ili ambrel. Prečnici kruna kod svake vrste drveća variraju u širokim granicama, radi čega prečnik krune i ne može biti smatran pri dešrfrovanju za karakterističan znak pojedinih vrsta drveća. Sve gore navedene osobine padaju u oči pri posmatranju drveća sa zemlje. Prenećemo se sada u vazduh i pogledaćemo sa aeroplana, kako izgleda to isto držeće odozgo. Aerofotosnimak daje nam tu sliku potpuno jasno. Razlik e u boji , uz uslov upotrebe ortohromatičnog i panhromatičnog filma i odgovarajućih svetlosnih filtrova, prenose se i na aerofotosnimak, ali samo kao nianse jedne te iste sive boje. Na aerosnimku mi vidimo belu, crnu i sve nianse sive boje, koje odgovaraju intenzivnosti različnih boja u prirodi. Ovo nam dobro dolazi prilikom dešifrovanja. U pravilu lišćari imaju na snimku otvoreniji ton od četinara. Međutim razlike u intenzivnosti tonova pojedinih četinara (bora, smrče, jele itd.) na snimku teško se dadu uočiti. Ovo se može objasniti jedino time, što otvorenija boja borovih Cetina pri slikanju se kompenzira sjajem glatkih blistavih Cetina smrče i jele. Razlike u oblicima projekcija kruna u mnogome zavise od načina snimanja, t. j . da li je snimak vertikalan ili kos. Po svom obliku projekcije kruna najčešće su slične krugu, o čemu je već bilo govora. Ipak nam oblik te projekcije pruža dovoljno znakova, po kojima možemo na snimku raspoznati vrstu drveća. Projekcija krune bora (»zrno«) (SI. 2), radi blažeg prelaza od osvetljenih mesta k zasenjenima, stvara utisak obline. Naglog prelaza od svetla do senke nema, osvetljeni deo ulazi u zasenjeni s polukrugom. Projekcije kruna smrče i jele pri posmatranju na snimku ne ostavljaju utisak obline, jer je granica između svetlog i zasenjenog njenog dela nagla i ide pravim linijama, a ne polukrugom. Samo »zrno« kod ovih vrsta drveća je otvorenije boje. Projekcije kruna lišćara su svetlije i samo na krajevima, kao obruč, imaju neznatan zasenjen deo. Isto tako ostavljaju utisak obline. Pobrojani znaci izraženi su na snimcima obično u dosta slabom stepenu i teško su uočljivi, zbog čega se ne smemo osloniti samo na njih prilikom dešifrovanja šumskih aerofotosnimaka. Razlike u obliku kruna1: pojedinih vrsta drveća mnogo su vile izražene s e n k a m a, što ih krune bacaju na tlo. 286 |
| ŠUMARSKI LIST 6/1937 str. 17 <-- 17 --> PDF |
Slika senke bora na aerosnimcima (si. 2) srazmerno je kratka i ima zaobljen vrh. Između projekcije krune1 i projekcije senke u većini slučajeva postoji prazan prostor. Naprotiv senke srče i jele imaju šiljast vrh, dosta izdužen oblik i počinju odmah od projekcije krune, a ponekad se čak i slivaju s njome. Senke lišćara imaju zaobljen vrh i obično su dugoljaste. Razlike u obliku senke dosta su stalne. Bor Smrča-Jela Sreza. Dasima, si. 2 Na si. 2 šematski je predstavljen karakter slike kruna i senki pojedinih vrsta drveća u centralnom delu vertikalnog snimka. Na kosim snimcima i na krajevima vertikalnih snimaka razlike u projekcijama kruna i senki pojedinih vrsta drveća izražene su mnogo jasnije (SI. 3). L>or Smrča-Jela. breza Jasitfa. sl.3 Prikazane karakteristične osobine projekcija kruna i senki mnogo pomažu pri dešifrovanju pojedinih vrsta drveća, ali te se razlike još više ispoljavaju pri posmatranju slike u stereoskopu. Kod bora se tada jasno vidi tipična zaobljenost vrha krune. *Kruna se nalazi visoko iznad zemlje, ali je mala, radi čega izgleda kao da lebdi u vazduhu. Kod smrče 287 |
| ŠUMARSKI LIST 6/1937 str. 18 <-- 18 --> PDF |
se u stereoskopu vidi šiljast vrh i postepeno širenje krune prema dole; u celosti drvo podseća na konus postavljen na zemlju. Kod lišćara odlično se vidi zaobljenost vrhova i velik premer krune u vertikalnom smeru. Gore smo posmatrali razlike između pojedinih drveta raznih vrsta, kako su one izražene na aerosnimcima. Sada ćemo preći na sastojine. U sastojim drveta se nalaze u neposrednoj blizini jedno pored drugog, njihove se krune dodiruju i zasenjuju međusobno, a mestimično se i sasvim skrivaju od objektiva foto-aparata, što u znatnoj meri menja karakter ćele slike i otežava dešifrovanje. Pri dešifrovanju i utvrđivanju (po slici) vrsta pojedinačnih drveta mi smo se koristili sledećim znacima: oblikom krune, njenim vertikalnim premerom i oblikom senke. Pri dešifrovanju pak sastojin a oblik senke, kao znak za dešifrovanje vrste drveća, sasvim otpada, jer gusto raspoređena drveta u sastojini sa svojim krunama skrivaju senke od objektiva foto-aparata. I premer kruna u vertikalnom smeru kod sastojina, gde drveće dodiruje jedno drugo, teško se može odrediti po slici, čak i pri posmatranju u stereoskopu. Dakle od svih znakova za određivanje vrste drveća ostaje samo prvi tj. oblik krune i time se moramo koristiti pri dešifrovanju. si. A- Pošto za sada po onim znacima, koji su nam dobro služili pri određivanju vrsta pojedinačno stojećih drveta, ne može se tačno izvršiti određivanje vrsta drveća u sastojini, to se pri dešifrovanju sastojina primenjuje drugi način, naime određivanje sastava sastojine vrši se ne po prethodnom određivanju pojedinih vrsta drveća u sastojini, već po vidljivim spoljašnim osobinama, kojima se odlikuje u prirodi, pa i na snimku, jedna sastojina od druge. Svaka sastojina u prirodi ima izrazito svoj i samo njoj svojstveni spoljašnji izgled, koji mi možemo da uočimo posmatrajući sastojinu sa zemlje. Na primer, pri posmatranju smrčeve i jelove sastojine u prirodi prvo što nam pada u oči, jest to, da drveta u ovim sastojinama nisu jednaka po visini. Pored visokih stabala nalaze se i niska, koja ponekad jedva dostižu polovicu visine prvih. Uopšte sklop kruna predstavlja neravnu površinu, čas izdignutu u vis, čas spuštenu nisko i na mnogim 288 |
| ŠUMARSKI LIST 6/1937 str. 19 <-- 19 --> PDF |
mestima raskinutu. Zakonomernosti u rasporedu visokih i niskih stabala nema. Prva i druga nalaze se ili pojedinačno ili u skupovima. Ako uzmemo šemu uzdužnog profila jedne smrčeve ili jelove sastojine (si. 4) i povučemo pravce zraka svetlosti, kako ove eventualno padaju u momenat eksponiranja, to će se jasno vidjeti, da su osvetljeni samo gornji delovi kruna. Pri tome će kod visokih drveta biti osvetljen veći deo, a kod manjih drveta manji deo krune, usled čega će i projekcije kruna na snimku biti različite po veličini. U prvom slučaju, tj. kod visokih drveta, projekcije kruna (odnosno »zrna« na snimku) biće veće, a kod drugih (manjih) drveta manje. Zasenjeni prostori biće raznoliki, jer zavise od visine drveta, koja ih stvaraju. Na slici se jasno vidi konični oblik kruna i razlika u visini drveća. Druga šema (si. 5) prikazuje razmeštaj stabala na jednoj primernoj plohi. Projekcije kruna su izmerene u prirodi i nanesene u određenoj srazmeri. sZ.5 Obe ove šeme pokazuju nam osobine smrčeve sastojine i objašnjavaju, zašto takve sastojine na aerofotosnimcima imaju različite po veličini projekcije kruna odnosno »zrna« (veličina svakog »zrna« određena je ne veličinom ćele krune, već veličinom njenog osvetljenog dela). Projekcije kruna su jasno svetlog tona. Po intenzivnosti tona skoro su sve jednake. Zasenjeni prostori između kruna imaju taman, skoro crn ton, što stvara snažan kontrast sa jasno svetlim tonom projekcija kruna i daje eeloj slici karakteristično šarenilo. Oblik projekcije kruna u centru je snimka gotov o okrug a o, bliže krajevima snimka donekle izdužen, prelazeći na krajevima prema trougaoniku , kojega je vrh upravljen prema ivici snimka. Zrna ne ostavljaju utisa k obline . Oblik prostora između projekcija kruna je raznolik i neodređen, ali ipak više izdužen u pravcu senke. Na kosim snimcima i na krajevima vertikalnih snimaka najviša stabla daju svetl e crt e karakteristične za smrčeve i jelove sastojine. 289 |
| ŠUMARSKI LIST 6/1937 str. 20 <-- 20 --> PDF |
To su znaci, po kojima se na aerosnimcima mogu da raspoznaju smrčeve i jelove sastojine. Još više znakova za dešifrovanje daje posmatranje snimka u stereoskopu. Drveta kao da se dižu i izgledaju stojeća, krune se potpuno jasno odvajaju jedna od druge i medu njima se stvaraju praznine; dobro se vide i razlike u visini pojedinih drveta, a kod nekih drveta i šiljati vrhovi i postepeno širenje krune prema dole. Uzmimo još jedan primer, što ga navodi g. A. K. P r o n j i n u svojim »Uputstvima«, i to čistu borovu sastojinu. Za razliku od smrčevih i jelovih sastojina, u borovim sastojinama drveta su skoro jednaka po visini. Ovo potiče od bioloških osobina bora, od njegove svetloljubivosti. Krune drveća svojim vrhovima sastavljaju više ili manje ravnu površinu. Velikih uzvišenja i uvala nema, što se vidi i na si. ., koja predstavlja šemu uzdužnog profila borove sastojine. Ovde se jasno vidi i paraboloidni oblik borovih kruna. Sl.6 Ako sada povučemo zrake svetlosti na isti način kao i kod smrčeve sastojine, videćemo da su krune drveća osvetljene skoro sve u istoj meri, a zasenjeni prostori da su više ili manje jednaki. Usled gotovo jednakih visina drveta, neznatnih prostora medu njima i okrugljastog oblika gornjeg dela kruna ovde je isključena mogućnost postojanja jako zasenjenih partija. Na si. 7 predstavljen je razmeštaj stabala na jednoj primernoj plohi u borovoj sastojini. Brojnici razlomaka pokazuju visinu stabla, a nazivnici prsni prečnik. Gornje dve šeme (SI. 6 i 7) objašnjavaju nam osobine borovih sastojina, što ih one imaju u prirodi, i daju nam ključ za dešifrovanje istih na aerosnimcima. Te sastojine mogu se na snimcima raspoznati po sledećim znacima: 1) Projekcije kruna (»zrna«) imaju većinom ovalan oblik, samo se na krajevima slike malo izdu´žuju. 2) Svako »zrno«, usled postepenog prelaza od osvetljenog do zasenjenog dela, stvara utisak obline. 290 |
| ŠUMARSKI LIST 6/1937 str. 21 <-- 21 --> PDF |
3) Nagle razlike u intenzivnosti tonova između projekcija kruna i zasenjenih međuprostora ovde ne postoje. 4) Na mestima, gde se između kruna nalazi veći prazan prostor, vide se senke, što ih drveće baca na tlo. Ove senke na slici imaju zaobljen obli´k i počinju na izvesnom odstojanju od projekcija k r u n a, jer senke samih debala (radi njihove neznatne debljine u uporedenju sa ogromnom visinom, sa koje se vrši snimanje, i radi male razmere snimka) na snimku se ne vide. 5) Na perspektivnim snimcima borovih sastojina nem a svetli h crt a karakterističnih za sliku jelovih i smrčevih sastojina, jer kod borovih sastojina, suprotno jelovim i smrčevim, drveta su skoro sva jednaka po visini, pa gotovo i nema stabala, koja bi se naglo izdvajala od susednih. si 7 Pri posmatranju slike u stereoskopu vidimo, da su drveta u borovim sastojinama jedne visine, a krune kao da lebde u vazduhu. Razlika između smrčevih i borovih sastojina vidi se i na slici 8 a i 8 b. Osnovni znak, po kojem se lišćari na snimcima jasno razlikuju od četinara, jest njihov otvoreniji, belkasti ton. Ovde imamo u vidu snimke na ortohromatičnom filmu sa primenom odgovarajućeg svetlosnog filtra. Po ovom znaku mogu se bez greške izdvojiti na snimku lišćari od četinara. Taj znak (razlika) ne zavisi od načina snimanja i jasno se vidi kako na vertikalnim tako i na kosim snimcima. Drugi karakteristični znak lišćara, to je oblik gornjeg dela krune i međusobni razmeštaj stabala po površini. Kod lišćara, slično kao kod bora, oblik je krune zaobljen, čega radi projekcije imaju ovalne konture. Razlika od bora je u tome, što su kod lišćara u većini slučajeva projekcije kruna raspoređene u grupama i često pokrivaju jedna drugu, zbor čega slika nema jasno izra 291 |
| ŠUMARSKI LIST 6/1937 str. 22 <-- 22 --> PDF |
ženu zrnatost, kao što je imaju borove sastojine. Vrlo je teško takvu sliku podeliti na pojedina zrna. Izuzetak predstavljaju prezrele sastojine, kod kojih je zrnatost izražena jasno. Pri posmatranju u stereoskopu primećuje se i kod lišćara nejednakost stabala po visini, ali se ova više odnosi na ćele grupe, a ne na pojedina stabla. Grupe se razlikuju po visini između sebe, ali pojedina stabla u grupama skoro su jednake visine. Sem ovih opštih znakova, koji važe za sve vrste lišćara, ima niz karakterističnih osobina, po kojima se odlikuju na aerofotosnimcima pojedine vrste lišćara. Ovde se nećemo upuštati u njihov opis, prvo iz razloga što bi nas ovo odvelo i suviše daleko, a drugo što su od lišćara ü knjizi g. Pronin a navedene vrste, koje u našem šumskom gospodarstvu ne igraju veliku ulogu. Smrčeva. SAstojlna. ôorova sasîojina Dešifrovanie mešanih sastojina. Do sada smo govorili o čistim sastojinama i videli, da svakoj čistoj sastojini odgovara karakteristična aerofotoslika. Sa primesom drugih vrsta drveća menja se karakter sastojine, a usled toga i sama slika. Neznatna primesa može se konstatovati na snimku samo u slučajevima, kada se primešana vrsta jasno odlikuje po svojoj visini i obliku od glavne vrste sastojine. Napr. visoka stabla bora i lišćara u smrčevoj ili jelovoj sastojini jasno se vide na slici pri posmatranju u stereoskopu ili u panoramskom ogledalu. Isto tako u mešovitim sastojinama, kod kojih prevlađuje bor srednjeg obrasta, lako se može odrediti primesa smrče. Osobito se lako određuje u zrelim smrčevim sastojinama primesa jasike. U takvim slučajevima jasika se izdiže iznad sprata četinara svojom širokom krunom i na snimku se jasno vidi projekcija te krune kao svetio ovalno zrno. U drugim slučajevima određivanje pojedinih vrsta u mešovitim sastojinama može se izvršiti za sada samo delimično, ali sa napredovanjem tehnike dešifrovanja, usavršavanjem foto-aparata i foto-materijala to će se svakako dati postići. Dešifrovanje mešovitih sastojina treba otpočeti sa određivanjem glavne vrste drveća. To se radi na isti način i s pomoću istih znakova kao i prilikom dešifrovanja čistih 292 |
| ŠUMARSKI LIST 6/1937 str. 23 <-- 23 --> PDF |
sastojina, jer primesa menja sliku samo u pojedinostima, a opšti karakter slike ostaje u glavnom isti. Određivanje sastava mešovitih sastojina vrši se putem izdvajanja projekcija različnih vrsta drveća na slici i posle okularnom procenom stepena učešća za svaku vrstu u smesi. Kada imamo drveća, koje se jasno razlikuje na slici od glavne vrste u sastojini, određivanje se može izvesti i putem izbrajanja ovih stabala. Sem pomenutih načina možemo se koristiti i metodom »utvrđi vanj a tip a šu m e« po snimku, jer svakom »tipu« odgovara određeni sastav i određeni karakter same slike. Određivanje starosti sastojine. Starost sastojine jedan je od glavnih elemenata za taksacioni opis. Sa starošcu se kod drveća povećava kruna (do određene granice): što je starije drvo, to je veća njegova kruna. Sem toga, sa starošcu drveća dobivaju se i druge osobine. Kod nekih vrsta drveća (naročito kod bora i jasike) gornji deo krune dobije zaobljen oblik. Karakter sklopa isto se menja. U mladim sastojinama nalazimo velik broj stabala razmeštenih u neposrednoj blizini jedno pored drugog; sa starošcu taj se raspored remeti, jer neka drveta izumru, neka budu posečena i na taj se način sklop proredi, čega radi u zrelim i prezrelim sastojinama imamo stabla velikih dimenzija, razmeštena po površini na znatnom odstojanju jedno od drugog. Ova promena u strukturi sastojine u vezi sa starošcu iste može poslužiti kao znak za dešifrovanje starosti sastojine. U mladoj sastojini male projekcije kruna raspoređene su skoro jedna pored druge, a ponekad čak i pokrivaju jedna drugu. Usled toga velikih zasenjenih partija između kruna nema, a sva slika ima slabo zrnast karakter. Kod starijih sastojina naprotiv zrnatost je izražena jasno i između pojedinih stabala (zrna) nalaze se veliki tamni međuprostori. Razlika je ova lako uočljiva čak i pri posmatranju običnim okom. Dakle, razmere projekcija kruna i karakter njihovog razmeštaia to su karakteristične osobine za određivanje starosti sastojine po snimku. Ali ove osobine u mnogome zavise od raznih činioca, koji izazivaju smanjenje ili povećanje projekcije krune, kao što su to npr. bonitet i obrast. Sa sniženjem boniteta smanjuju se razmere stabala, a u vezi s time i veličina same krune, što izaziva opasnost da stare sastojine nižih boniteta budu dešifrovane kao mlade sastojine viših boniteta i obratno. U takvim slučajevima treba prilikom dešifrovanja uzeti u obzir i biološke osobine sastojine. Razlika između mladih i starijih sastojina ispoljava se još u tome, što mlade sastojine obično imaju (ma i u neznatnoj meri) primešanog starijeg drveća, koje se može lako raspoznati na slici po većim razmerama projekcija njihovih kruna. U zrelim sastojinama nižih boniteta sva su drveta skoro jednaka po razmerama. Projekcije kruna drveća u mladim sastojinama različite su po veličini; mlada drveta daju na snimku manje projekcije, a stara znatno veće projekcije. U zrelim sastojinama nema tako velikih razlika u dimenzijama projekcija kruna. U tom pogledu njihova je slika više jednolična. Osim toga mlade sastojine najčešće nastaju na mestima provedenih seča, zbog čega njihove površine imaju obično pravilne geometrijske oblike. Zrele sastojine nižih boniteta imaju naprotiv nepravilne granice. Sastojine nižih boniteta nalaze se obično blizu močvara i služe kao prirodni prelaz između močvara i šuma. 293 |
| ŠUMARSKI LIST 6/1937 str. 24 <-- 24 --> PDF |
Određivanje boniteta. Za određivanje boniteta koristimo se kako direktnim tako i kompleksnim znacima. Poslednji ovde igraju veću ulogu od prvih, jer odnosi, koji postoje u jednoj sastojini između visina i sta rosti stabala, između drvne mase i stanišnih uslova, teško se određuju iz aerosnimaka. Od direktnih znakova najvažnije su razmere projekcija kruna. Uopšte uzevši, pri jednorodnosti ostalih faktora (starosti, obrasta itd.) može se reći, da što je viši bonitet, to je veća kruna. To se osobito jasno vidi na mestima prelaza iz jednog boniteta u drugi. Pored veličine kruna može za određivanje boniteta da nam posluži i razmeštaj njihovih projekcija na slici. Sastojine nižih boniteta uvek se odlikuju jednoličnošću projekcija, kako po svojim razmerama tako i po tonu i samom crtežu. Od kompleksnih znakova spomenućemo kao najglavniji: a) P o 1 o ž a j m e s t a. Položaj u dolinama reka, pored tekućih voda, isključuje mogućnost zamočvarenja terena i time stvara preduslov za viši bonitet. Naprotiv položaj pored močvara ukazuje na mogućnost, a ponekad i na neizbežnost zamočvarenja, pa usled toga i na niži bonitet. Na grebenima vezanog, pošumljenog peska imamo obično III. bonitet, a između grebena II. bonitet. b) R e 1 j e f m e s t a. Prilikom posmatranja slike u stereoskopu stvara se osećaj reljefa mesta. Odlično se vide brežuljci, kose, doline, jaruge itd. Po reljefu pak može da se sudi o bonitetu. Tako na primer brežuljci garantuju veći bonitet od močvarnih nizina. Određivanje obrasta i sklopa. Pri dešifrovanju stepen obrasta obično se prosuđuje prema sklopu kruna. Po skučenosti projekcija kruna na slici može se odrediti sklop skoro sa istom tačnošću kao i pri taksacionim radovima vršenim na zemlji. Pošto se ocena vrši okularno, jer za sada još nema za to specijalnih aparata i pribora, to je jasno, da se u ovo ocenjivanje unosi i izvestan deo subjektivnosti. Procenat subjektivnosti još se povećava time, što na vidljivu sliku sklopa mnogo utiče perspektiva, pa i osnovni ton slike (osnova, pozadina), na koju se projektuju krune. Ako se slike projektuju na belu osnovu, na primer na snežni ili suvi biljni pokrov, šumsku stelju itd., dobiva se na snimku i pri gustom razmeštaju kruna uticaj slabog sklopa, jer se na beličastoj osnovi jasno odvajaju pojedine krune. Naprotiv, pri projektovanju na tamnu osnovu (gust podmladak, donji sprat itd.) i pri retkom rasporedu kruna tlo se na slici ne vidi, što stvara utisak jačeg sklopa. Na okularno procenjivanje obrasta utiču praznine između projekcija kruna. U centru vertikalnog snimka slika odgovara stvarnosti. I krune i praznine između njih zauzimaju na slici isti položaj kao i u prirodi. Na perspektivnim snimcima i na krajevima vertikalnih stvar stoji drugačije. Ovde ćemo imati sliku u nagnutom položaju i nešto izduženu, usled čega krune delimično pokrivaju međuprostore i to tim više, čim je jače izražena perspektivnost snimka. Na perspektivnom snimku, a naročito na zadnjem planu, čak i pri nevisokom sklopu (0,5), imaćemo utisak guste šume. Sem toga i smanjenje merila na gornjem delu perspektivnog snimka stvara za okularno posmatranje slike utisak jačeg sklopa sastojine, jer u manjem merilu šuma uvek izgleda na slici gušća. Pri dešifrovanju treba uzeti u obzir sve gore navedeno. 294 |
| ŠUMARSKI LIST 6/1937 str. 25 <-- 25 --> PDF |
Određivanje broia drveta. Određivanje broja drveta vrši se na aerosnimku putem izbrajanja projekcija njihovih kruna. Usled međusobnog preklapanja kruna i zasenjenja izvesnog broja stabala od strane susednih svakako se izvestan deo drveta neće moći izbrojiti na snimku. Broj ovih drveta zavisi od karaktera sastojine, od osvetljenja i načina snimanja. U zrelim jednospratnim sastojinama biće projektovana skoro sva drveta, u dvospratnim sastojinama samo drveta višeg sprata i tek neki deo nižeg sprata. I starost sastojine isto tako utiče .. tačnost određivanja broja stabala. U mladim sastojinama, usled gustog sklopa i malih razmera projekcija kruna, koje se međusobno pokrivaju, mogućnost je tačnog određivanja broja drveta ograničena, a ponekad i sasvim nemoguća. Podstojna drveta uopšte se ne vide na snimku, jer su natkriljena od nadstojnih, ali ovo mnogo ne utiče na konačni rezultat određivanja drvne mase, jer podstojna drveta obično nemaju velikog značenja, usled čega je i njihovo učešće u celokupnoj drvnoj masi tek neznatno. Za određivanje broja stabala najbolje su vertikalne slike, koje su snimljene u podne. Sa zalaskom sunca povećava se zasenjenje, zbog čega se smanjuje i mogućnost tačnog prebrojavanja stabala. Q. P r o n j i n drži, da bi se na osnovu opita mogle sastaviti specijalne tabele za određivanje procenata neizbrojenih stabala i njihove mase. Određenu po ovim tabelama masu neizbrojenih stabala trebalo bi dodati masi stabala izbrojenih na slici. Izbrajanje drveta na aerosnimcima vrši se pomoć u stereo skopa , jer se pri posmatranju u stereoskopu najjasnije izdvajaju pojedina drveta. Sve gore izloženo u pogledu izbrajanja drveta u glavnom se odnosi na vertikalne snimke. Na perspektivnim snimcima, na prednjem planu i otprilike do centra slike, mogućnost izbrajanja postoji ista, no na zadnjem planu, usled smanjenja merila i prekrivanja projekcija, ona se smanjuje i najzad sasvim prestaje. Radi izbrajanja drveta na zadnjem planu perspektivnog snimka najbolje je koristiti se »razvijenim« snimcima, jer ovi imaju merilo planskog snimka i mogu biti posmatrani u stereoskopu. Mana tih snimaka je njihova slaba oštrina. Određivanje visine drveta. Pri taksacionom opisu šume po aerofotosnimcima pojam o visini drveća može da bude dobiven posmatranjem snimaka u stereoskopu. Stereoskop doduše daje plastičnu sliku, na kojoj se vidi i visina predmeta, ali radi nemogućnosti merenja tih visina pomoću stereoskopa moramo da se zadovoljimo jedino okularnom ocenom u pogledu toga, koliko jedna stabla previsuju druga. Za merenj e visina upotrebljuju se specijalni aparati: autokartografi, stereoplanigrafi itd. Drugi način određivanja visina drveća je određivanje visina po senci. Ovaj je način sasvim jednostavan i lak. U tu svrhu potrebno je izmeriti na slici dužinu senke, pomnožiti je sa merilom snimka i rezultat podeliti sare lativnom dužinom senk e«,* koja se određuje po specijalnim tabelama ili s pomoću grafikona iscrtanog za dadenu geografsku širinu. * »Relativnom dužinom senke« zove se odnos dužine senke prema visini predmeta, koji baca tu sente. 295 |
| ŠUMARSKI LIST 6/1937 str. 26 <-- 26 --> PDF |
Na si. 9 predstavljen je jedan takav grafikon za geografsku širinu od 58". Radi određivanja (pomoću njega) »relativne dužine« senke potrebno je na osi ordinata uzeti mesec i dan snimanja, a na osi apseisa čas i minutu. Kad vrednost »relativne dužine« senke leži između dve uporedne na grafikonu krive, onda je nalazimo putem interpolacije. 17-.. 27-XI 7-XI 18-. 28-IX 8-IX 30-Vll 10-VII 20-VI 31-V H-V 2.. 1-IV «-MI 20-11 1-1 24 k- . 6 7 8 9 10 JI 12 13 14 15 16 17 18 1? ZO 21 22k MESNO SREDNJE VPLME Sl.9 Ako imamo, na primer, aerosnimak razmere 1 : 15.000, slikan 15. jula ul i časova po mesnom srednjem vremenu, na geografskoj širini od 58°, a merenje dužine senke na snimku dalo je .. mm, to po grafikonu za geografsku širinu od 58° i za vreme, kada se vršilo snimanje, nalazimo da je »relativna dužina« senke jednaka 0,78. Visina drveta u tom je slučaju: .. 1-3 15000 .. . = —.—....— = metara 1 U i . Prilikom merenja dužine senke na aerosnimku treba imati u vidu, da se na snimku vide samo projekcije kruna i njihove senke (si. 2 i 3). Senke debala na slici se gube, jer prečnik i najdebljeg od njih zbog ogromne visine, sa koje se vrši snimanje, i zbog male razmere snimka predstavlja sasvim neznatnu dimenziju. Zato treba meriti ne samo deo senke vidljiv na snimku, već i ćelo odstojanje od centra projekcije krune do kraja senke. 296 |
| ŠUMARSKI LIST 6/1937 str. 27 <-- 27 --> PDF |
Tačnost određivanja visine drveća po senci zavisi od mnogih čini/ aca, naime od promené merila snimka, od reljefa mesta na koje drvo baca svoju senku, od pokrivača tla, od kvaliteta aerosnimka, od stepena tačnosti merenja senke na aerosnimku itd. Računajući u svakom pojedinom slučaju ulogu svih ovih činilaca, možemo doći do potpuno zadovoljavajućih rezultata za praktične svrhe. Način određivanja visine drveća po senci ipak ne rešava potpuno taj problem, jer se njime možemo služiti samo u slučajevima, kada drveće baca svoju senku u otvorenom prostoru. Određivanje prsnog prečnika stabla. Na aerosnimcima, kako nam je već poznato, drvo se samo ne vidi, već projekcija njegove krune. Zato i prečnik stabla neposrednim merenjem na snimku ne može biti određen. Ali po prečniku projekcije krune može se ipak donekle suditi i o prečniku stabla. Tačan odnos između ovih dveju dimenzija još nije utvrđen; ovo se pitanje nalazi u stadiju proučavanja, koje će nesumnjivo uroditi plodom i na kraju krajeva dobićemo tabele, u kojima će taj odnos biti potpuno utvrđen za razne vrste drveća i za razne tipove šuma. Određivanje drvne mase. Određivanje drvne mase sastojine po aerosnimku moguće je pomoću prethodno utvrđenih taksacionih elemenata. Prelaz od taksacionih elemenata k samoj drvnoj masi vrši se pomoću lokalnih tabela mase. U slučaju da ove ne postoje, onda se drvna masa određuje na sledeći način: Kad imamo na aerosnimku utvrđene granice šume i taksacioni opis sastojina, izdvajaju se na slici najkarakterističnija mesta u sastojinama. Na tim se mestima ograničavaju sa tušem površine, kojima u prirodi odgovaraju parcele od 0,5—1,0 ha, i na ovim izdvojenim površinama, odnosno »primernim plohama«, na snimku se vrši izbrajanje svih drveta na jedan od gore pomenutih načina. Poznavajući karakter sastojine možemo izbrojena stabla podeliti po dobnim razredima i koristeći se opštim tabelama mase možemo odrediti drvnu masu na primernoj plohi, a posle i celokupnu drvnu masu sastojine. Opis zdravstvenog stanja šume. Razne štete u šumi, kao što su izvale, vetrolomi, paljevine, sušike, štete od ljudi i insekata, u koliko utiču na spoljašnji oblik kruna i strukturu sastojine, dobivaju svoj izražaj i na snimku. Sastojine oštećene od požara razlikuju se na slici od zdrave sastojine svojim svetlijim tonom, proređenošću projekcija kruna i u višoj meri nepravilnim granicama. Pojedina osušena stabla oštro se izdvajaju na slici kao bele tačke. Izvaljena stabla predstavljena su na slici kao bele crte bez ikakvog reda raštrkane po površini. U ostalim slučajevima, kada se štete ne ispoljavaju u spoljašnim promenama sastojina, konstatacija tih šteta na snimku vrlo je teška, a ponekad i nemoguća. Sve spomenute osobine, pomoću kojih se određuju na snimcima potrebni taksacioni elementi, odnose se u glavnom na snimanje vršeno u letnjoj sezoni i ne mogu se smatrati stalnima, jer, kao što smo i ranije napomenuli, zavise od mnogih faktora, a pre svega od godišnjeg doba, u kome se vrši snimanje. Pri snimanju u jeseni i u zimi menja se usled spoljašnjih promena šume u to doba i karakter aerofotoslike, odnosno menjaju se znaci, po kojima se vrši dešifrovanje. Promena na slici dolazi usled triju razloga: 297 |
| ŠUMARSKI LIST 6/1937 str. 28 <-- 28 --> PDF |
1) usled promené u osvetljenju; sunce u jeseni i zimi ne diže se tako visoko iznad horizonta kao u letu; 2) usled promené u bojama, u gustoći i obliku kruna kod lišćara; i 3) usled promené osnove (pozadine), na koju se projektuju drveta pri snimanju (sneg, šumska stelja itd.). U jesen se sunce nalazi bliže horizontu, njegovi kosi zraci osvetljuju manji deo krune, usled čega se na slici smanjuju dimenzije svetlih zrna (projekcije osvetljenog dela kruna) i povećavaju se zasenjeni međuprostori. Zbog ovoga jesenjski snimci imaju više taman ton sa sitnim svetlim tačkicama. Ovo naročito važi za sastojine sa nejednakim po visini drvećem, kao što su smrčeve i jelove. Pošto se na borovim sastojinama to ne ispoljava u takvoj meri, to se na jesenjskim snimcima najbolje vidi razlika u karakteru slike borovih i smrčevih odnosno jelovih sastojina. SI. 10. Aerofotosnimak na običnom filmu. U jesen požutele lisnate sastojine daju na slici čisto beo ton, kojim se izrazito odvajaju od četinara, usled čega su jesenski snimci vrlo pogodni za dešifrovanje. Ali to važi samo za kratki period vremena — do prvih mrazova i snega. Sa mrazovima i snegom opada požutelo lišće i razgolićene krune drveća vrlo se slabo vide na snimcima. Zima isto tako unosi puno promena u karakter šumskih slika. Sneg i inje oduzimaju snimku mnoge karakteristične znake, kojima se koristimo pri dešifrovanju. Ispod snega nestaje pašnjaka, livada, močvara itd. Pa i samo listopadno drveće sa svojim ogolelim krunama slabo je izra 298 |
| ŠUMARSKI LIST 6/1937 str. 29 <-- 29 --> PDF |
ženo na slici. Medu njihovim granama providi se sneg, stvarajući utisak retke šume. Naročito se to ispoljava kod mešovitih sastojina, gde između zimzelenih četinara ima i golih lišćara. Pri prosuđivanju stepena sklopa na zimskim snimcima ne srne se zaboraviti, da lišćari, čije se gole krune projektuju na svetlu osnovu (sneg), stvaraju utisak manjeg sklopa, no što je u stvarnosti. Izvršiti taksacioni opis lišćara po zimskim snimcima daleko je teže nego po letnjim i jesenskim, kada lišće još nije opalo. Podela lišćara po vrstama drveća na zimskim snimcima pri sadanjoj tehnici aerofototaksacije nije nikako moguća. Pomladak lišćara na zimskim snimcima može se lako smatrati za golo zemljište. SI. 11. Acrofotosuimak .. ortohromatičnom filmu sa upotrebom odgovarajućeg svetlosnog filtra. Srednjedobne i zrele sastojine više ili manje su izražene na snimcima i njihov opis može biti izvršen sa velikom približnošću i to pri posmatranju u stereoskopu (po visini i rasporedu stabala). Određivanje boniteta vrlo je teško. Guste čiste sastojine lišćara poznaju se na slici po karakterističnoj mreži, koju stvaraju isprepletene gole grane. Ali na zimskim snimcima lako se razlikuju lišćari od zimzelenih četinara. Greška pri dešifrovanju može se desiti samo u slučaju, ako lisnata sastojina zauzima donji sprat ili podmladak od smrče. U takvim slučajevima dobije se tamna slika i razlika se vidi jedino pri posmatranju u stereoskopu. 299 |
| ŠUMARSKI LIST 6/1937 str. 30 <-- 30 --> PDF |
Zimski i jesenski snimci uopšte se retko kad upotrebljavaju pri dešifrovanju. Tačnost dešifrovanja šumskih aeroiotosnimaka. Na kraju nam ostaje još kazati nekoliko reci o stepenu tačnosti, koju daje dešifrovanje šumskih aerosnimaka. Dešifrovanje kombinovanog plansko-perspektivnog snimka — sudeći po podacima, koje navodi g. P r o n j i n u svojim »Uputstvima« — daje za sada zadovoljavajući rezultat. Pokusi su bili izvedeni snimanjem i dešifrovanjem jednog šumskog kompleksa od 20.000 ha. Dešifrovanje snimaka se vršilo po prethodnom upoznavanju karaktera šume na terenu, ali samo na Va celokupne snimljene površine. Prilikom dešifrovanja služili su se vrlo nepreciznim aparatima i priborom. Bili su upotrebljeni prosti stereoskopi sa dvostrukim povećanjem i proste lupe sa dvo- do četvorostrukim povećanjem. Radi dobivanja podataka za kontrolu i ocenu stepena tačnosti dešifrovanja bilo je na istom tom kompleksu istovremeno izvršeno i vazdušno vertikalno snimanje i taksaciono snimanje sa zemlje. Po sravnjenju rezultata ispostavilo se, da je p o d e 1 a c e 1 o g kompleksa na zemljište pod šumom i zemljište n e pcšumljen o bila na aerosnimcima izvršena sa tačnošću do 90%. Greška od 10% odnosila se u glavnom na pomladak i mlađe sastojine (do 20 godina starosti) ili na niske šume lošijeg boniteta (V), koje su pri dešifrovanju bile pogrešno smatrane za nepošumljene površine. Tabela 1. dešifrovanje Glavna vrsta drveća Ukupan broj dešifrovanja sa neznatnom sa krupnom pravilno greškom greškom koliko 0/ /0 koliko /0 koliko % Bor 139 114 82,1 13 9,3 12 8,6 Cedar 25 13 52,0 5 20,0 7 28,0 Smrča i jela 55 31 56,4 7 12.7 17 30,9 lišćari 67 44 65,1 13 19,0 10 14,9 Svega 286 202 72,0 38 12,0 46 16,0 Izlučivanje čistih sastojina bilo je izvršeno skoro bez greške. Granice pojedinih sastojina povučene na aerosnimcima odgovarale su pri pregledu i kontroli na terenu potpuno stvarnom stanju. Mala netačnost u izlučivanju sastojina pokazala se samo na mestima, gde su se dve susedne sastojine razlikovale između sebe vrlo neznatno, na primer za jedan bonitetni ili dobni razred, ili kada je u prirodi neka sastojina stav 300 |
| ŠUMARSKI LIST 6/1937 str. 31 <-- 31 --> PDF |
ljena u niži bonitet zbog oštećenja od insekata itd., a znaci ovog kalamiteta na snimcima nisu mogli biti izraženi. U mešanim sastojinama određivanje glavne vrste i učešća drugih vrsta drveća dalo je različite rezultate tačnosti. Za ocenjivanje stepena tačnosti dešifrovanja u ovom slučaju uzeta je bila sledeća gradacija: pravilno d e š if r o van j e, kada je glavna vrsta određena pravilno; sa neznatnom greškom, kada je neka vrsta pri dešifrovanju naznačena za glavnu u sastojini, a u stvari nije glavna, ali se nalazi u smesi i to u količini, koja je manja od ukazane za 0,1—0,2; sa krupnom greškom, kada vrsta naznačena kao glavna uopšte ne postoji u smesi ili ako je njeno učešće manje od 0,2. Radi preglednosti prilazem izvod iz dobivenih rezultata dešifrovanja (vidi tabelu 1). Određivanje starosti sastojine pri dešifrovanju vršilo se ne po dobnim razredima, već po dobnim.grupama. : U I. grupu unašala su se sva drveta stara do 60 godina, u II. grupu drveta od 61 do 100 godina, a u III. grupu drveta iznad 100 godina starosti. Za ocenjivanje tačnosti dešifrovanja bila je primljena gradacija: pravilno d e š i f r o v a n j e, ako stvarna starost sastojine pripada grupi, u koju je sastojina stavljena prilikom dešifrovanja; s a n e znatno m greškom , ako stvarna starost sastojine prelazi granice grupe, u koju je sastojina stavljena pri dešifrovanju, ali ako greška nije veća od jednog dobnog razreda; sa krupnom greškom, kada je razlika između određene grupe i stvarne starosti sastojine veća od jednog dobnog razreda. Rezultati dešifrovanja sadržani su u tabeli 2. Tabela 2. 1) e š i f r o v a n j e * Ođ toga broja Vrsta drveća Ukupan broj dešifrovanja pravilno sa greškom, koja nepravilno nije veća od jednog dobnog razreda koliko 7» koliko /o Bor Cedar Srarča i jela Lišćari 127 18 38 57 107 11 18 45 85 61 48 80 20 7 20 12 15 39 52 20 26 Svega 240 181 75,5 59 * 24,5 Određivanje boniteta, Bonitet se određivao isto tako po grupama. U I. grupu unašan je II. i III. bonitet (I. boniteta nije bilo uopšte 301 |
| ŠUMARSKI LIST 6/1937 str. 32 <-- 32 --> PDF |
u tom kraju); u II. grupu IV. bonitet, a u III. grupu boniteti V. i Va. Pri ocenjivanju tačnosti dešifrovanja bila je uzeta podela: pravilno dešifrovanje, kada se stvarni bonitet nalazi u granicama određene grupe; nepravilno dešifrovanje, kada stvarni bonitet prelazi ovu granicu. Rezultati se vide iz tabele 3. Tabela 3. Dešifrovanje Glavna vrsta drveća Ukupan broj dešifrovanja pravilno nepravilno koliko % koliko o/o 1. P o 1) o n i t e tnim grupama Bor 127 121 95 6 5 Cedar 18 14 78 4 22 Smrča i jela 38 36 95 2 5 Lišćari 57 55 96,5 2 3,5 Svega 240 226 94,2 H 5,8 2. P o b onitetnim razredima Bor 127 103 81 24 19 Cedar 18 13 75 5 25 Smrča i jela 38 21 55 17 45 Lišćari 57 32 56 25 44 Svega 240 169 70,5 71 29,5 Na osnovu ovih ispitivanja može se doneti objektivan zaključak o rezultatima postignutim u oblasti aerofototaksacije. Podela snimljenog područja na pošumljenu i nepošumljenu površinu moguća je i to sa dovoljnom tačnošću. Podela šume po vrstama drveća može biti izvedena za čiste sastojine skoro bez greške, a za mešovite sa greškom, koja pri procenjivanju razmere učešća u smesi pojedinih vrsta drveća ne prelazi 0,2—0,3. Podela sastojina po grupama boniteta može biti izvršena dovoljno tačno uz uslov, da grupa obuhvata ne manje od dva bonitetna razreda. Pri određivanju bonitetnog razreda dešifrovanje daje znatne greške, što 302 |
| ŠUMARSKI LIST 6/1937 str. 33 <-- 33 --> PDF |
isključuje racionalnost upotrebe takvog deljenja pri taksacionim radovima iz vazduha. Određivanje starosti izvodljivo je uz uslov deljenja sastojina po starosti ne na dobne razrede, već na dobne grupe. Najbolje bi bilo da se deljenje vrši u 3 grupe: mlage, srednjedobne i zrele sastojine. Određivanje sklopa iz fotografija lakše je od određivanja svih ostalih taksacionih elemenata. Ipak za sada, usled otsustva preciznih aparata za merenje, bilo bi opravdano vršiti izlučivanje sastojina po sklopu bez preterane sitničavosti i ne praviti podelu između sastojina, kod kojih razlika u sklopu ne prelazi 0,2. Drvna masa određuje se po taksacionim elementima kao i kod taksacije sa zemlje i zavisi od stepena tačnosti, sa kojom su bili određeni pojedini taksacioni elementi. Pokusi određivanja drvne mase iz snimaka dali su zadovoljavajuće rezultate. Greška za pojedine vrste drveća iznosila je: za bor — 17% za cedar + 10% za jelu i smrču .. . — 33% za lišćare + 7% za celokupnu drvnu masu — 14% Na kraju treba još jednom podvući, da rezultati dešifrovanja šumskih aerofotosnimaka mnogo zavise od veštine i rutine osoblja, koje vrši snimanje i dešifrovanje. Taksacija iz vazduha sasvim je nova nauka, osnovana na novim, do sada nepoznatim metodama.Usled odsustva preciznih aparata i pribora igra pri dešifrovanju veliku ulogu i subjektivna procena. Da ova procena bude što tačnija i pravilnija, potrebna je velika praksa i široko teorijsko znanje. Jednom dobrom operateru-fotografu i taksatoru, sem čisto šumarskih nauka, moraju biti dobro poznati i principi ´ aerofotogrametrije i geodezije, oni moraju poznavati sve instrumente za premeravanje, moraju proučiti optiku, pa i tehniku reprodukcije. Svemu tome treba još dodati i meteorologiju, koja je u više mahova gospodar situacije pri ovakvim radovima. Između lica, koje vrši snimanje, i lica, za čije se potrebe to snimanje vrši, treba da postoji najveća saradnja. Od njihovog međusobnog razumevanja i slaganja u poslu zavisi sve. Taksator mora da sastavi plan rada, da ga organizuje na racionalnoj osnovi i stvori sve preduslove za rešenje postavljenih zadataka, a operater da izvrši onaj deo zadataka, koji spada u njegov delokrug rada, i to najsavesnije i ulazeći detaljno u osnovnu zamisao šumara. Résumé. D´apres les expériences faites jusqu´ici en Russie, l´auteur décrit la technique de l´aérophototaxation et le degré de sa précision. Spécialement il prend en considération la détermination de la superficie d´une surface survolée, sa division dans les parties sous bois et dans les parties sans bois, la description taxationnelle des forets, c´est-a-dire la détermination de l´âge d´un peuplement et de sa densité, la détermination des classes de productivité, du nombre des abres dans un peuplement des hauteurs de ces arbres, de leurs épaisseurs et de la masse ligneuse d´un peuplement etc. 303 |