DIGITALNA ARHIVA ŠUMARSKOG LISTA
prilagođeno pretraživanje po punom tekstu
| ŠUMARSKI LIST 9/1936 str. 5 <-- 5 --> PDF |
Germansko pravo. Germansko pravo već od najstarijih vremena nije poznavalo vlasništvo zemljišta u onoj krutoj i isključivoj formi kao rimsko pravo, već ga je zamišljalo vazda opterećenog raznim pravima, većim delom javnoga značaja. U prvobitnoj formi germanske seoske zadruge (Markgenossenschaft) bila je pravna institucija prinudnog puta izlišna, jer je pretstavništvo zajednice rešavalo u svima sličnim pitanjima tako suvereno, da do kakvog stvarnog stanja nužde ove vrste nije moglo ni da dođe. Medu članovima tih seoskih zajednica poštovalo se već zarana načelo susednoga prava, da si moraju svi zadrugari uzajamno dozvoljavati pristup (»Weg und Steg geben«). Meda (marka, limes) u tim zemljama nije služila za prolaz u onoj meri, kao što je to bivalo u latinskim kolonijama. Veštačko građenje drumova i velikih strateških komunikacija (Chausee), naročito za prolaz vojske, naučili su germani tek od Rimljana. Putevi druge vrste ´(Landstrasse) i obični seoski putevi (Gemeindewege) postojali su kao javna saobraćajna sredstva već od starih vremena, te su se održavali kasnije stanovitim dažbinama (Maut, Wegzoll). Upotreba seoskih puteva nije bila dozvoljena tuđim seljanima. Pored toga bilo je puteva sasvim privatne prirode, sa isključivim pravom upotrebe sa strane vlasnika. Nužni se prolaz u germanskom pravu izobličio u izvesne tipične oblike u lovnom pravu i pravu ribolova, po kome je bilo dozvoljeno u cilju izvršivanja lova, gonjenja i sledovanja divljači, kao i u svrhe upražnjavanja ribolova slobodno prolaziti preko tuđeg zemljišta, te se služiti prolazom duž obala reka, jezera, mora itd. Recipirano pravo. Tokom recepcije rimskoga prava u germanskim područjima preuzeta je takode latinska teorija o vlasništvu (svojini), možda još kruće i strože, nego što je postojala u nauci Rimljana. Osobito se je isticala od sada principijelna neograničenost prava svojine prema ranijim germanskim shvaćanjima i to naročito i kod zemljišnog vlasništva. Ipak su bili zadržani u punoj meri legalni servituti prema susednim imanjima (Nachbarrecht), po primeru Pandekta. Na ovo je germanske naučnike nagnala konkretna raspodela zemljišta u domaćim zemljama, kojih mreže puteva i naseljenost nije bila ni izdaleka tolika u ono vreme, kao što je postojala u latinskim predelima Evrope. Pravna misao, da si pojedina agrarna zemljišta moraju biti uzajamno u pomoć, te da moraju radi ove potrebe katkad trpeti izvesna ograničenja svoje zemljišne svojine, nalazi se stoga stalno i u teoretskim pravnim knjigama. Tako I h e r i n g kaže, da bi značilo pravo svojine na zemljištima za praksu onesposobiti, ako bi se na nj primenjivala sva stroga konsekvenca toga naučnoga pojma (Geist des röm. Rechtes, Pag. 94). Partikularno i izjednačeno nemačko pravo. Već u nemačkom partikularnom privatnom pravu postoji načelna misao za potrebom dozvoljavanja prinudnoga puta, ali sa raznim shvaćanjima o suštini toga prava, dok nije izjednačeni opšti građanski zakonik (ABG. od 1 jula 1896) de lege lata pravo prinudnoga puta (Notweg) sistematski uvrstio u poglavlje o sadržaju prava vlasništva, te konačno formulisao u §-u 124. Na skoro isti način to pitanje rešava i projekat Mađarskog građanskog zakonika, objavljen sa strane Kr. ug. Ministarstva pravde u Budimpešti, 1914 god., u §§ 406 itd. 463 |