DIGITALNA ARHIVA ŠUMARSKOG LISTA
prilagođeno pretraživanje po punom tekstu
| ŠUMARSKI LIST 9/1936 str. 4 <-- 4 --> PDF |
prikladan način uzajamnim popuštanjem suseda odstrane. Treća tipična forma je uređaj, po kome se nadleštvima administrativne vlasti dodeljuje pravo intervencije i određivanja potrebnih mera za ukinuće stanja nužde. Na kraju se osigurava mogućnost rešenja takvog stanja privredne nevolje institucijama građanskog prava putem presude redovnog suda. Ova institucija zove se onda zapravo pravo o nužnom prolazu ili prinudnom putu. Historijat. Promatrajući historički razvoj pravnoga uređaja prinudnoga puta, nailazimo u prvim počecima na primitivne odnose između zemljišnog poseda, kod kojih uopšte nema potrebe za istim. Mi mislimo ovde na! razne forme zajedničkog vlasništva, kao što ga vidimo još i danas u zajedničkim pašnjacima, šumama itd. Nasuprot tome pojavljuje se u najcivilizovanijim državama faktično stanje, u kome opet savršena izrađenost putnoga sistema pravi takve uređaje suvišnima. Grčko i rimsko pravo. Već staro grčko pravo iz doba Solonai poznavalo je pravo nužnog prolaza preko tuđih zemljišta, na pr. radi snabdevanja vodom. U starom rimskom pravu nailazimo ali već od Zakona od XII tablica na brojnije pravne uređaje, koji dozvoljavaju prelaz preko tuđeg imanja, tako na pr. za slučaj sakupljanja plodova palih na tuđe zemljište, pravo sledovanja roju pčela, pravo rudarima da kopaju i traže rude itd. Kaio uređaj najsličniji prinudnom putu pojavljuje se prvo »iter ad sepulcrum« uz takozvani »jus sepulcri«, dakle pravo pristupa ka grobnici preko tuđeg imanja, u krugu sakralnoga prava. Po starom rimskom običaju sahranjivali su se naime pokojnici uz ceste i drumove, što još danas dokazuju mnogi ostaci nadgrobnih spomenika, na pr. duž poznate Via Appia. Ako grobnica nije imala dostupa sa javnoga puta ili ga je u toku godina izgubila, dozvoljavala je vlast (dvojbeno da li sudska ili administrativna) prelaz preko tuđeg zemljišta radi obavljanja posmrtnih ceremonija, obavljanja žrtava žrtvenicima, molitvi, osvećivanju itd. Još kasnije pojavljuje se institucija prinudnoga puta, doduše mnogo kasnije, u rimskom agrarnom pravu naročito u kolonijama. Limites, t. j . granice zemljišta, bili su ujedno i putevi, za koje je bilai propisana širina prema važnosti u mreži od 5 do 40 stopa. Agrimensores, rimski geometri, koji su takve puteve odmerivali, ujedno su određivali i širinu istih, koja se nije smela ničim zagrađivati. Ovi »limites« imali su redovito karakter javnoga puta: »omnes enim limites secundum legem colonicam itineri publico servire debent« (F r o n t i n u s. De controversiis, Ca R. Thulin, Pag. 10). Imamo očuvane pravilnike iz prvog stoleća posle Hr. rođenja, u kojima agrimensores daju upute za osnivanje i sprovođenje novih puteva, te uz to dodiruju i pitanje nužnih prolaza. Tako agrimensor S i c ulu s Flaccus , u ovome delu »De controversiis agrorum« (CaR. Thulin, Pag. 110): »Ad omnes autem agros semper iter liberum est, nam aliquando deficientibus vicinalibus vus per agros alienos iter praestatur . . . Ut dicimus, viae saepe necessario per alienos agros transeunt«. Prirodno je, da se je po ovakom shvaćanju iz nužnih obzira prema poljoprivredi u cilju, da bi se omogućilo na svakom zemljištu njegovo prirodno iskorišćavanje, dozvoljavao prinudni put t. j . takav put, koji zahteva od sopstvenika tuđeg imanja, da ga trpi i da mu se ne odupire. Ali ipak određene kodifikovane institucije prinudnoga puta u klasičnom rimskom pravu još nema. 462 |