DIGITALNA ARHIVA ŠUMARSKOG LISTA
prilagođeno pretraživanje po punom tekstu
| ŠUMARSKI LIST 7/1935 str. 15 <-- 15 --> PDF |
U pravnim i finansijskim naukama nailazimo na pojam šume, kao što smo već gore napomenuli, još i dalje različitog sadržaja, podeljenO po pojedinim zakonima i njihovoj svrsi. Ettinge r u svome hrvatskom šumarskom leksikonu (Zagreb, 1898) daje definiciju šume na sledeći način: »Šuma« zove se svaki oveći, divljim drvećem obrasli prostor (zemljište).« Ova formula potiče verovatno od nemačkog šumarskog klasika Hundeshagen a (Enciklopedija šumarstva), koji je dao ovu definiciju pojma šume u smislu prirodnih nauka, a kojoj je kasnije Fischbac h dodao zahtev »oveće površine« (Schwappach, Forstpolitik, pag. 5.). C o 11 a uvodi u šumarski stručni pojam šume još ekonomski momenat, tako da nastaje formula, kao što ju iznosi H. F ü r s t u svom šumarskom leksikonu (Berlin, ....., 1904). Treće izdanje toga stručnog leksikona Fürst-Buss e (Berlin, ....., 1930.) međutim ekonomski elemenat opet izbacuje iz definicije šume (Wald). Dalja proširena Cottina definicija uvodi još i šumsko tlo (zemljište) bez vegetacione forme šume u stručni pojam »šume«, time, da pasus »divljim drvećem obrasla«, dopunjuje na sledeći način: »šuma je oveća, bar većim delom, divljim drvećem obrasla i produkciji drva opredeljena površina«. Nakon ove šumarske stručne definicije uočena je uskoro i neispravnost, koja leži u ograničenju pojma na produkciju »drva«. Stoga je ovaj kriterij u definiciji proširen na »produkciju šumskih proizvoda«, jer je eklatantno, da šumsko tlo može da služi pored produkciji drva još i produkciji paše, žira, kore, smole, lisnika itd. U tom poslednjem obliku donose šumarsku stručnu definiciju šume i šumskog zemljišta savremeni naučnici kao Endres, Weber, Lehr, Schwappach i drugi. Prilikom kodifikacije pojma »šuma« (Würtenberg, Šum. polic. zakon 1879/1902, Ad. 1.) pokazala se ali činjenica, da pored sve razradenosti i ova formula definicije, koju je dala šumarska nauka nije mogla zadovoljiti potrebama zakona. Stoga se u njoj nije dala izbeći izvesna sigurnosna klauzula, naime ta »da se smatra šumom i svaka ona površina, »koju vlast šumom označi.« Na ovaj način je na kraju opredeljenje zakonskog pojma šume ostavljeno proceduri za ustavljenje činjeničkog stanja od strane vlasti i time zdravom razumu stručnjaka, da prosudi, da li je izvesan objekat šuma u smislu zakona ili ne. Kakogod iz ovoga proizlazi sva slaba strana ma i najbolje uzakonjene definicije pojma »šume«, ipak moramo da istaknemo ovde i sve one slabe strane, koje proizlaze iz suprotnog stanovišta, ako zakon nema svoj najvažniji pojam u tekstu utvrđen. Nauka i praksa su time upućene na nesiguran i težak put tumačenja, koji može da konačno utvrdi tek dugogodišnja administracija i konsekventna judikatura Državnog saveta. Toj administraciji i budućoj judikaturi do najvišeg stepena ukazati izvestan za praksu celishodan pravac, je u glavnom svrha ovih razmatranja. Pokušaćemo stoga na ovome mestu analizom iz konkretnih propisa, pa i logički po duhu zakona raščlaniti pojam šume u smislu Jugoslavenskog zakona o šumama od 21. XII. 1929. god. 301 |