DIGITALNA ARHIVA ŠUMARSKOG LISTA
prilagođeno pretraživanje po punom tekstu
| ŠUMARSKI LIST 1/1935 str. 7 <-- 7 --> PDF |
Dosledno tome je pravo lova ponovno spojeno sa pravom vlasništva zemlje. Za vreme Randino bilo je dakie pravo lova u smislu prastarih shvaćanja u narodu opet skopčano sa svojinom zemlje. Češki zakon o lovu od 1. VI. 1866. p. si. n. br. 49, koji je bio prvi i uzorni pokrajinski zakon ove vrste, kaže principijelno već u §-u 1: Pravo lova potiče od svojine zemlje (das Jagdrecht ist Ausfluss des Grundeigentumes). Sada nas interesuje, kakvo je mišljenje Randa, koji je poznavao već moderne Zakone o lovu, imao o jurističkoj prirodi prava lova. U glavi o ograničenjima izvršivanja prava svojine, pod tač. 12. str. 110 cit. dela, kaže sledeće: »Vlasnik zemlje može pravo lova, koje njemu kao takvom pripada, izvršivati samo uz izvesna ograničenja, koja su u Zakonu o lovu bliže određena, odnosno on mora trpeti da ovlaštenik lova isto vrši u granicama zakona.« Prilikom toga poziva se na napomenu 7) kod tač. 1, o ograničenjima prava svojine, u kojoj obraduje specijalno ograničenje zemljišnog vlasnika duž obala reka, pravom prolaza ladara, splavara itd. Blizu je bila ovde misao na ono pravo, koje ima ovlaštenik lova na tuđem zemljištu silom Zakona o lovu, da isto tako s pravom prolazi preko tuđeg imanja prilikom izvršivanja lova. Na tome mestu beleži Randa interesantnu primedbu, koja glasi: »Slično stoji stvar kod dužnosti vlasnika zemlje, kad trpi prolaz preko svog imanja sa strane ovlaštenika ribolova... Tome suprotno ali ovlaštenik lova u tome izvršava za sada samo pravo samog zemljišnog vlasnika u granicama zakona.« Iz ovih Randinih napomena jasno izlazi, da on smatra pravo lova kao ovlašćenje, koje nema karakter posebnoga prava, već koje spada u integralni obim prava svojine. Tako ih tumači i dr. Haertl,12 koji se na nj i poziva. Prema tome je po Randinoj ideologiji pravo lova pravo, koje je obuhvaćeno u samom pojmu prava svojine zemlje (Grundeigentum), dakle spada medu sva ona brojna ovlaštenja, koja daje pravo vlasništva samo po sebi kao relativno najjače postojeće pravo na stvarima. U tome stoji Randa odlučno na stanovištu, koje je danas većina teoretičara prihvatila, naročito među nemačkim stručnjacima. Načelno gledište, da subjektivno pravo lova nije posebno pravo, već da spada u sam sadržaj prava svojine zemlje, nas konsekventno dovodi još i do daljnih zaključaka. Tako proizlazi, da ovlašćenje za izvršivanje lova ili lovljenja, za gajenje divljači i isključivanje trećih od toga ima svoj pravni osnov u uređaju prava svojine, koje silom svoje prirode daje mogućnost i za takav način upotrebe zemlje. Zakon o lovu prema tome nije drugo, već skup propisa, koji stavljaju ograničenja na (u načelu slobodno) pravo vlasništva zemlje, naravno iz tehničkih razloga i iz razloga zaštite izvesnih opštih interesa.13 Kad stvar stoji ovako, ne može biti više spora ni o tome, da subjektivno pravo lova spada u privatno pravo, jer je kao pravo u obimu ovlašćenja privatnog prava svojine i jer izvršivanje takvog prava znači 11 Dr. F. Q r a n e r, Forstgesetzgebung, Tübingen 1892, pag. 242 itd. 12 D r. H. Ha er tl, Grundbegriffe des Jagdrechtes, Wien 1903, pag. 13. itd. 13 D r. li. D e 1 i u s, Preus. Jagdrecht, Bresslau 1908. pag. 5 itd. 5 |