DIGITALNA ARHIVA ŠUMARSKOG LISTA
prilagođeno pretraživanje po punom tekstu
| ŠUMARSKI LIST 1/1935 str. 3 <-- 3 --> PDF |
............ .... 59. ...... 1935. Ing. VOJKO KOPRIVNIK (BEOGRAD) : RANDA I LOVNO PRAVO (RANDA ET LE DROIT DE CHASSE) Od najšireg pojma »lovarstva«, koji pojam obuhvata sve pojave, koje su iole u vezi sa lovom ili lovljenjem kao izvršivanjem lova, odvajamo »lovstvo« kao pojam za znanost o lovu. K ovoj temeljnoj disciplini pridružuje nauka još disciplinu o lovnom pravu kao posebnu, ali srodnu i dopunsku granu.1 Nauka o lovnom pravu ima za substrat celokupnost postojećih pravnih normi, koje se odnose na lov. U tom opštem smislu predstavlja skup svih tih pravnih normi objektivno lovno pravo." Lovno pravo ima svoj temelj u zakonu o lovu. U Kraljevini Jugo slaviji to je novi zakon od 5. XII. 1931, koji je stupio u život obnarodo vanjem u SI. Nov. od 6. XII. 1931, br. 285, str. 20056. Zakon o lovu spada 1)0 svojoj pravnoj prirodi svakako u grupu javnoga odnosno upravnoga prava. Ali pored toga specijalnog upravnog zakona postoji još velik broj pravnih propisa, koji se odnose na lov, a koji se nalaze u području kaznenog i građanskog prava. U čast stogodišnjice rođenja dra Antonina Rande, velikog profesora češkoga univerziteta i pravnika svetskoga glasa, kanimo na ovome mestu iz njegovog ogromnog naučnog rada prikazati samo nekoliko nuz grednih, ali dosta zanimivih i oštroumnih izlaganja, koja je dao za po dručje lovnoga prava. Pošto glavna domena rada Randinog leži na području civilnog prava, i to pre svega u monumentalnim monografijama o svojini i državini,3 to ćemo imati ovde da se pozabavimo u glavnom o onoj strani lovnog prava, koja zaseca u građansko pravo, a naročito u oblast pravnih uređaja svojine i državine. * O stogodišnjici Randinog rođenja. 1 W. Borgmann , Waidwerk u. Fischerei, Handbuch d. Forstwissenschaft 4. Tübingen 1913. 2 F ü r s t - B u s s e, Forstlexikon, Berlin, Paray 1924. 3 Das Eigentumsrecht, I. Dr. Anto n R a n d a, Univ. prof. Prag, Leipzig, Breitkopf-Härtl, 1893. ,3 Aufl. Der Besitz nach österr. Rechte, Dr. A. Ran4a , Leipzig, Breitkopf-Härtl, 1895. 4. Aufl. Izraze vlasništvo, svojina, sopstvenost (dominium, proprietas, Eigentum) upotrebljavamo kao sinonima, isto kao i reci državina i posed (Besitz). 7 |
| ŠUMARSKI LIST 1/1935 str. 4 <-- 4 --> PDF |
Randa je obrađivao pravne uređaje vlasništva i državine na temelju opšteg Građanskog zakonika austrijskog iz godine 1811, sa dotadašnjim novelama. Izvadanja za nas danas nisu ipak zastarela ni bespredmetna, pošto je s jedne strane naučnik Randa, kao pristalica historičke škole prava, obradio navedene pravne institucije sistematski u celosti svog razvoja, daleko prelazeći krug momentano važećeg prava, a s druge strane i s razloga što je citirani zakonik (bez, odnosno sa novelama) još i danas na snazi u velikim našim pravnim područjima Hrvatske i Slavonije, Dalmacije, Bosne, Hercegovine i Slovenije. Uostalom poslužio je taj zakon notorno za osnov i Građanskom zakoniku Kraljevine Srbije od 25. III. 1844. godine. Tako je isto novi Jugoslavenski zakon o lovu, bar u odredbama, koje dolaze u pitanje u našoj raspravi, skoro istovetan onima, koje je imao pred očima Randa, po lovnom zakonu tadanje pokrajine Kraljevine Češke.* I. Uređaj svojine i pravo lova. Čim se u okviru lovnog prava taknemo pitanja svojine, otvara nam se prethodno pitanje o pravnoj osobini samoga prava lova. Odvojeno od objektivnog lovnog prava, koji smo pojam pobliže označili već gore, imamo ovde da se bavimo drugim, užim pojmom, naime subjektivnim pravom lova ili bolje pravom lova u subjektivnom smislu reci, tj. o onom ovlašćenju, koje nam daje pravni osnov za konkretno izvršivanje lova. Naš novi Zakon o lovu u §-u 1 definiše pravo lova ovako: »Pravo lova jeste isključivo ovlašćenje na određenoj teritoriji (lovištu) svu divljač progoniti, hvatati ili ubijati, prisvajati si njene ode- Ijene, upotrebljive delove (kao rogovlje itd., a kod divlje peradi jaja), te divljač zaštićenu lovostajom gajiti i razmnožavati, sve to u koliko ovim zakonom nije drugačije određeno. Pravo lova spojeno je s pravomsvojin e zemlj e i pripada sopstveniku zemljišta, no sopstvenik ga može vršiti ili se njime koristiti samo po odredbama ovoga zakona.« Na prvi pogled možemo videti, da se s obzirom na pravo lova i njegovog odnosa prema svojini i državini ovde radi o jurističkoj instituciji, koja se tiče u prvom redu specijalne vrste svojine na nekretninama, tj. na zemlji, a u daljem i na pokretnim stvarima ulovljene divljači. Pošto Randa nije stigao da izradi drugi deo svoje monografije o vlasništvu, u kome bi došla do obrade, u krugu samostalnih načina pribavljanja svojine, i okupacija životinja (Tierfang), pozabavićemo se prvo samo sa odnosom prava lova prema svojini zemlje. Za pojam svojine daje Randa ovu glasovitu definiciju: »Pravo svojine je po objektivnom pravu dadena i sa strane istog ograničena pravna mogućnost (rechtliche Möglichkeit) relativno najpotpunije neposredne vlasti nad telesnom stvari.«4 U noti pod 3) § 1. daje Randa detaljnu kritiku i analizu najvažnijih definicija drugog izvora, te stavlja na čelo rimsku konstataciju »omnis definitio periculosa«. Na strani 8 §-a 1 cit. op. kritički raščlanjuje propis §-a 353 Ogz, te odvaja pojam svojine od šireg pravnog pojma imovine (Vermögen) 4 Randa E. § 1. ( 9 |
| ŠUMARSKI LIST 1/1935 str. 5 <-- 5 --> PDF |
napomenom, da bestelesne stvari — prava — ne mogu biti predmetom prava svojine. U prvim §§-ima opšteg sadržaja Randa ne obrađuje i ne izdvaja specijalni primer svojine nekretnina kao posebni tip svojine. To je razumljivo, jer je pravo svojine jedinstveni pravni uređaj bez obzira na svoj objekt. Za pravo lova važna je primedba Randina u opstem delu, kad piše o pravu svojine zemlje kao nepokretnosti, da ono obuhvaća ovlašćenje isključivog raspolaganja sa površinom toga zemljišta kao i sa prostorom okomito nad i okomito pod njim (§ 297 Ogz).5 Nakon ovih generalnih napomena pitamo se sada, koji značaj ima izreka: »Pravo lova je spojeno sa pravom svojine.« U vezi toga pitanja moći će se možda odgovoriti i na pitanje, da li je pravo lova zasebno pravo ili ne. Neosporno je, da je pravo lova, dok je spadalo među »jura regalia« ili dok je bilo i prosto pravo države, bilo javno pravo i pored toga poseban samostalan pravni institut.6 Sada ali, kad su regalna prava lova ukinuta već sredinom prošlog veka i kad je i pravo lova države (stupanjem u život našeg novog Zakona o lovu u vezi sa Finansijskim zakonom za godinu 1934/35) pred tim da bude ukinuto, pojavljuje se pravo lova kao pravo, koje je spojeno sa pravom svojine zemlje. Prvo želimo potanje pogledati prirodu toga uređaja, pošto su podeljena mišljenja o tome, da li se pravo lova ima smatrati još uvek samostalnim pravom ili pak samo delimičnim ovlaštenjem, koje je načelno obuhvaćeno pojmom svojine. Radi jasnijeg uvida u suštinu ovih pitanja treba prethodno prečistiti, što je pravo lova u odnosu prema normama građanskog prava. Pravo lova odražava se u civilnom pravu i u subjektivnom smislu značenja kao ovlašćenje poduzimati radnje sa izvesnim pravnim posledicama privatnopravne prirode. Pravnički izraženo, pravo je lova specijalan slučaj okupacije, naime okupacije divljači kao pokretne stvari, koja je, dok ne bude ulovljena, ničija (Tierfang). Po Randinoj definiciji svojine ima svaki vlasnik zemlje relativno najpotpuniju neposrednu vlast nad tim zemljištem. Jasno je, da može po njem hodati, hvatati obične životinje, kao muve i leptire, ubijati žabe, zmije i si. Lovnim se ali pravom to pravo lova životinja sužava i normira tako, da za lov naročitih vrsti životinja, koje se zovu divljač, važe posebni pravni propisi. U zakonu o lovu one su taksativno navedene. Za bolje razumevanje stvari treba se u nekoliko osvrnuti i na historički razvoj poimanja lovačkog prava. Rimsko pravo, po mišljenju većine, nije poznavalo posebnog prava lova, »jus venandi«. Samo lovljenje, kao ljudska delatnost, bilo im je naravski poznato, premda na njihovom području ni izdaleka nije imalo ´ iRanda E. str. 14. .> Handb. d. Rechtswissenschaften, Stier-Somlo . U vezi s time treba istaći, da pravo lova države, kao što Je ranije važilo u Srbiji, Bosni, Hercegovini i Crnoj Gori, nije posve tačno označeno, ako se označi kao »regal«. Na spomenutim područjima pravih regalnih prava uopšte nije bilo. Oznaka može zadovoljavati samo ako se pod njim razumeva prosto pravo upotrebe, koje pripada državi (Nutzungsrecht des Staates). 3 |
| ŠUMARSKI LIST 1/1935 str. 6 <-- 6 --> PDF |
onoga značaja, što ga je imalo u franko-germansko-slavenskim predelima. Divljač, kao ničija stvar (res nullius), bila je predmet okupacije za svakoga. Samo je vlasništvo zemlje, kao isključivo pravo, pružalo mogućnost da se zabrani pristup na zemljište svakome. Prirodna posledica toga prava svojine zemlje bila je ta, da je smeo loviti na zemljištu samo vlasnik i onaj, kome on dozvoli pristup. Za potrebe praktičnog života bilo je pitanje rešeno.7 Franko-germanski i slavenski narodi gledali su na pravo lova sasma drugačije. Život u neprohodnim pustim šumama i močvarama doveo je do shvaćanja, da je lov jedna od najvažnijih ljudskih delatnosti, jer se njime odstranjuje opasan neprijatelj sitnije i krupnije divljači i pribavljaju glavna sredstva za život, kao hrana, odelo, sirovine za alat itd. Pravo lova shvaćeno je prema tome kao jedno od bitnih prava svakog slobodnog čoveka. Bilo je dakle u početku lično pravo (Personenrecht). Tek u daljem društvenom razvoju, kad je uz poljoprivredu sukcesivno nastalo pravo svojine zemlje (Grundeigentum), tada se je pravo lova lagano vezivalo za zemljišni posed. Jaki ljudi imali su svoje veće posede, na kojima su smatrali svojim pravom, da drugima lov ne dopuštaju, te da ga vrše sami.8 Prilike u tom pogledu kod starih Germana i starih Slavena bile su veoma slične. Tako je bilo i za vreme doseljavanja Srba, Hrvata, Slovenaca i Bugara u današnje krajeve.9 Stanovište, da je pravo lova skopčano sa svojinom zemlje, ima prema tome svoj izvor u prastarim shvaćanjima našeg naroda, koje se novim Zakonom o lovu — ukinućem srednjevekovnih feudalnih (regalnih) prava i odbacivanjem izvesnih, svakako iz turskih vremena zaostalih, nedemokratskih naziranja — samo povratilo u naš pravni poredak. U srednjem veku ali opažamo — kako kod Germana tako i kod južnih Slavena i Slavena uopšte — tendenciju za što većim odvajanjem raznih ovlaštenja od prava svojine zemlje. Razvoj prava lova to dokazuje na najrazgovetniji način, kad se bannus ferrinus Karolingera postepeno oblikuje u lovni regal i »droit exclusif de chasse« kao pravo vlastele. Kakogod je rimsko pravo tvrdo, ali demokratski branilo pravo svojine u što potpunijem obimu, tako je feudalni sustav na zapadu i severu, a bizantinski duh i tursko zavojevačku shvaćanje na istoku to pravo skučivalo i sužavalo.10 Tek velikom francuskom revolucijom, dekretom od 4. VIII. 1789, ukinuta su u Francuskoj sva prava lova na tuđim zemljištima bez naknade. Po francuskom primeru je za područje nemačkog Rajha ukinuto posebno pravo lova na tuđim zemljištima 2. marta 1849, proglašenjem temeljnih prava nemačkog naroda u §-u 37. Na područjima bivše austrijske carevine je pravo lova na tuđim zemljištima ukinuto §-om 1. lovačkog patenta od 7. III. 1849. Dz br. 154. 7 Juliu s Nu s sb a um, Dissertation: Eigentumserwerb an widerrechtlich erlegtem Wild, Berlin, 1897. 8 Dr. A. Schwappacb , Jagdpolitik, Leipzig 1894. 9 K. Jireček , Istorija Srba, Beograd 1922, I. str. 10, 51, 105, 107, II. 27, 65., III. 39, 138, IV. 48, 201. 10 Randa E. pag. 12, napomene 9), 8). 4 |
| ŠUMARSKI LIST 1/1935 str. 7 <-- 7 --> PDF |
Dosledno tome je pravo lova ponovno spojeno sa pravom vlasništva zemlje. Za vreme Randino bilo je dakie pravo lova u smislu prastarih shvaćanja u narodu opet skopčano sa svojinom zemlje. Češki zakon o lovu od 1. VI. 1866. p. si. n. br. 49, koji je bio prvi i uzorni pokrajinski zakon ove vrste, kaže principijelno već u §-u 1: Pravo lova potiče od svojine zemlje (das Jagdrecht ist Ausfluss des Grundeigentumes). Sada nas interesuje, kakvo je mišljenje Randa, koji je poznavao već moderne Zakone o lovu, imao o jurističkoj prirodi prava lova. U glavi o ograničenjima izvršivanja prava svojine, pod tač. 12. str. 110 cit. dela, kaže sledeće: »Vlasnik zemlje može pravo lova, koje njemu kao takvom pripada, izvršivati samo uz izvesna ograničenja, koja su u Zakonu o lovu bliže određena, odnosno on mora trpeti da ovlaštenik lova isto vrši u granicama zakona.« Prilikom toga poziva se na napomenu 7) kod tač. 1, o ograničenjima prava svojine, u kojoj obraduje specijalno ograničenje zemljišnog vlasnika duž obala reka, pravom prolaza ladara, splavara itd. Blizu je bila ovde misao na ono pravo, koje ima ovlaštenik lova na tuđem zemljištu silom Zakona o lovu, da isto tako s pravom prolazi preko tuđeg imanja prilikom izvršivanja lova. Na tome mestu beleži Randa interesantnu primedbu, koja glasi: »Slično stoji stvar kod dužnosti vlasnika zemlje, kad trpi prolaz preko svog imanja sa strane ovlaštenika ribolova... Tome suprotno ali ovlaštenik lova u tome izvršava za sada samo pravo samog zemljišnog vlasnika u granicama zakona.« Iz ovih Randinih napomena jasno izlazi, da on smatra pravo lova kao ovlašćenje, koje nema karakter posebnoga prava, već koje spada u integralni obim prava svojine. Tako ih tumači i dr. Haertl,12 koji se na nj i poziva. Prema tome je po Randinoj ideologiji pravo lova pravo, koje je obuhvaćeno u samom pojmu prava svojine zemlje (Grundeigentum), dakle spada medu sva ona brojna ovlaštenja, koja daje pravo vlasništva samo po sebi kao relativno najjače postojeće pravo na stvarima. U tome stoji Randa odlučno na stanovištu, koje je danas većina teoretičara prihvatila, naročito među nemačkim stručnjacima. Načelno gledište, da subjektivno pravo lova nije posebno pravo, već da spada u sam sadržaj prava svojine zemlje, nas konsekventno dovodi još i do daljnih zaključaka. Tako proizlazi, da ovlašćenje za izvršivanje lova ili lovljenja, za gajenje divljači i isključivanje trećih od toga ima svoj pravni osnov u uređaju prava svojine, koje silom svoje prirode daje mogućnost i za takav način upotrebe zemlje. Zakon o lovu prema tome nije drugo, već skup propisa, koji stavljaju ograničenja na (u načelu slobodno) pravo vlasništva zemlje, naravno iz tehničkih razloga i iz razloga zaštite izvesnih opštih interesa.13 Kad stvar stoji ovako, ne može biti više spora ni o tome, da subjektivno pravo lova spada u privatno pravo, jer je kao pravo u obimu ovlašćenja privatnog prava svojine i jer izvršivanje takvog prava znači 11 Dr. F. Q r a n e r, Forstgesetzgebung, Tübingen 1892, pag. 242 itd. 12 D r. H. Ha er tl, Grundbegriffe des Jagdrechtes, Wien 1903, pag. 13. itd. 13 D r. li. D e 1 i u s, Preus. Jagdrecht, Bresslau 1908. pag. 5 itd. 5 |
| ŠUMARSKI LIST 1/1935 str. 8 <-- 8 --> PDF |
nesumnjivo izvršivanje privatnog prava. Ali i pravo izvršivanja lova n a tuđe m imanju , koje se može pribaviti zakupnim ugovorom, pri vatno-pravne je prirode, jer ga zakupac dobija ugovorom od zemljišnih vlasnika, te u pogledu tog ovlašćenja stupa na njihova mesta.14 Naravno ne treba gubiti iz vida, da mnogi propisi lovnog prava u objektivnom smislu, a naročito sam Zakon o lovu, spadaju u područje javnoga prava. Sa gornjim principijelnim shvaćanjima nije u vezi, te stoga nema za našu raspravu naročitog značaja, primedba Randina na strani 126 op cit. po predmetu ograničenja prava svojine. On tamo objašnjava generalno pravilo, da se za štete, koje proizlaze iz takozvanog susednog odnosa (Nachbarrecht, legalni servituti) po pravilu oštećenom zemljišnom vlasniku ne daju prava na naknadu štete. On ističe, da ovo načelno pravilo samo potvrđuju izuzeci po izričitim zakonskim propisima, medu koje pod tač. 4 navodi i slučaj lovne zadruge po Češkom zakonu o lovu, koja je odgovorna za štetu od divljači i štetu od izvršivanja lova sa strane ovlaštenika lova. Još na jednom mestu Randa se u svome delu o svojini dotiče pitanja prava lova, i to na strani 164, napomena 51) cit. op. Onde obrađuje najjače ograničenje prava svojine, koje dovodi do potpunog uništenja toga prava, naime o ekspropriaciji. § 4 Željezničkog ekspropriacionog zakona (Ostr. E. E. G. 18 II 1878, R. Q. BI. No. 30) kaže u drugom stavu: Subjektom ekspropriacije ima se smatrati vlasnik ekspropriisanog predmeta ili lice, kome pripada na tom ekspropriisanom predmetu takvo stvarno pravo (dingliches Recht), koje je spojeno sa vlasništvom drugog kojeg predmeta. U odnosu na taj propis kaže Randa u napomeni 51): Začelo spada i lovno pravo u stvarna realna prava (zu den dinglichen Realrechten) u smislu toga §-a 4 cit. zakona. Po našem mišljenju ova napomena još ne mora da znači, da je i Randa smatrao pravo lova stvarnim realnim pravom, kao »dingliches Realrecht«. Dosledno takvom stanovištu moralo bi se smatrati subjektivno pravo lova jednim posebnim samostalnim pravom. Ali to bi se kosilo načelno sa gore iznetim principijelnim idejama Randinim, koje baš negiraju postojanje posebnog prava lova. Ovom napomenom Randa svakako nije hteo da izloži svoju ideju o jurističkoj konstrukciji prava lova. On njome samo upozorava na to, da se ima u smislu cit. § 4 ekspropriacionog zakona smatrati i pravo lova kao stvarno realno pravo (dingliches Realrecht); dakle ne po njegovom sopstvenom shvaćanju, nego po smislu toga zakona. Ali pošto su slavni pravnici, kao Unger, Krajne, dr. Anders i dr. stali na gledište, da je subjektivno pravo ipak posebna pravna zasada, i upravo stvarno realno pravo, to neka nam bude dopušteno, da se unekoliko osvrnemo i na ova pravna shvaćanja. Pre svega s razloga, jer će nam ta razmatranja biti od pomoći u drugom delu naše rasprave, kad budemo govorili o Randinom shvaćanju prava lova po njegovom radu o državini. Zvučna imena u pravnoj nauci, kao što su gore pobrojana, stoje dakle u suprotnosti sa iznetim shvaćanjima Randinim, da je pravo lova obuhvaćeno pravom svojine, te brane tezu, da je pravo lova samostalno Dr. H. Haertl, oit. op. pag. 17. 6 |
| ŠUMARSKI LIST 1/1935 str. 9 <-- 9 --> PDF |
pravo, posebni pravni uređaj. Ovakvom shvaćanju doprinela je mnogo svakako činjenica, koju smo gore istakli, naime da je u ranijem frankogermanskom pravu lovno pravo kroz vekove smatrano neosporno posebnom pravnom institucijom." Ali ova prava lova, kao što smo videli, danas su ukinuta i iščezla. U temeljnim pravima Nemačke od 2. marta 1849. postavlja se osnovno pravilo: »Im Grundeigentum liegt die Berechtigung zur Jagd auf eigenem Grund und Boden.« Tako odlučna i jasna nije stilizacija u zakonima o lovu biv. austrijskog područja, koji su doneti odvojeno za pojedine pokrajine. Gore cit. tekst § 1. češkog zakona o lovu od 1866. još najjasnije izražava tu ideju, kad ga obeležava: »Ausfluss des Eigentums«. Drugi zakoni o lovu n. pr. Z. 1. za grofoviju Goričku 1896, za Korušku 1904., za Štajersku 1906. i t. d. izražavaju se jednolično i to tako, da se pravo lova ima smatrati skopčanim (verbunden) sa vlasništvom zemlje. Ovu stilizaciju, koja nam se ne čini baš najsretnijom, preuzeo je i novi jugoslavenski zakon o lovu. Ali u § 5 al. 6 jasnije obeležava suštinu stvari, kad govori »o pravu sopstvenog lova, koje se izvodi iz svojine tih zemljišta.« Logična je misao, da moraju prethodno postojati dve samostalne stvari, pre nego ih možeš spojiti. Dalje dr. K. Ziebarth10 kaže, da posebno pravo lova, ako bi zbilja izlazilo iz zemljišnog vlasništva, stvarno ne bi postojalo, ali pošto pravo lova spada pod udar mnogih zasebnih pravnih propisa, to je ono od zemljišnog vlasništva različito pravo. O. Gierke17 stoji na gledištu, da je pravo lova usprkos spoja sa zemljišnim vlasništvom još uvek samostalno pravo, i to subjektivno stvarno pravo (subjektiv dingliches Recht = Realrecht). Unger18 smatra takode pravo lova realnim pravom, koje je vezano za vlasništvo. On definiše realno pravo kao pravo, koje je sa nekretninom skopčano tako, da svagdašnjem vlasniku stvari pristoji također i ovo pravo, skopčano za stvar. Slično govore Krainz, — Pfaff, — Ehrenzweig™ i dr. Anders.20 Dr. K. Dickel,21 premda je inače potpuno mišljenja Randinog, ipak priznaje, da se pravo lova može zamisliti kao posebno pravo i to naravno kao realno pravo (Realrecht), koje se juristički tretira kao samo zemljište. Ako se dakle pravo lova smatra zasebnim realnim pravom, onda lovni plen nije plod, već prinos (Ertrag), ali tako, da se ovaj prinos prava ima smatrati plodom zemljišta, jer važe realna prava za sastavne delove zemljišta.22 15 D e 1 i u s, op. cit. pag. 15. Regal, Gerechtigkeit, selbständiges Vermögensrecht. 10 Dr. K. Ziebarth, Forstrecht, Berlin, Paray, 1889. pag. 291. 17 Ott o Gierke , Deutsches Privatrecht, B. I. 1895, Bdr. 1905. 18 U n g e r, iSistem des öst. Privatrechts I. pag. 173 itd. 19 Krainz-Pfaff-Ehrenzweig, Sistem des öst. Privatrechts § 37. 20 |D r. Ander s F r h., Jagd. u. Fischereirecht, Innsbruck, 1884. 21 Dr. KJ Dick el, Forstzivilrecht, Berlin, 1917. pag. 135. 22 Dr. K. Dickel, op. cit. pag. 1051. Nov Pruski z. 1. od 18. jari 1934. je to pitanje resio u §-u 2. al. 2. »Eine Trennung des Jagdrechtes vom Grund u. Boden kann als dingliches Recht nicht stattfinden.« / |
| ŠUMARSKI LIST 1/1935 str. 10 <-- 10 --> PDF |
Istaći treba, da Randa, premda zauzima principijelno stanovište, da pravo lova nije posebno pravo, ipak operiše nekoliko puta sa oznakom »Realrecht« ili »dingliches Recht«,23 što bi dopuštalo tumačenje, da je i on držao, da imaju lovna prava katkad karakter realnih prava i time i samostalnih prava. Činjenica, da se sva manja zemljišta po sili zakona o lovu, a iz opštih i tehničkih razloga, moraju združiti u takozvana opštinska lovišta (Z. 1. § 4., 200 ha) te izdavati pod zakup, doprinela je takođe mnogo tome, da se ideologija o samostalnom pravu lova održala u teoriji do danas. Iskonstruisan je čak i pojam o samostalnom pravu lova na vlastitom zemljištu nasuprot pojmu zakupljenog prava lova.24 Ne samo to, došlo je često još i do naglašavanja i načelnog razlikovanja između prava lova kao materijalnog prava skopčanog sa vlasništvom zemlje i prava izvršivanja lova kao subjektivnog prava. Ovo se potonje po ovoj ideologiji može i prenositi, na pr. kao lično pravo putem obligacije zakupnini ugovorom, te tako pretstavlja samostalno subjektivno absolutno imovinsko pravo.25 A pravo lova bi prema tome naziranju ostalo uvek uz vlasništvo zemlje — i onda, ako mu je pravo izvršivanja lova oduzeto (Z. 1. § 1, 4, 5), te putem zakupnog ugovora preneto na drugoga. Prvo prema drugome pravu odnosi se kao dejstvujuće prema mirujućem stanju, kao nemački pravni pojam »Anspruch« prema »Recht«.26 Pravo izvršivanja lova očituje nam se dakle kao´-privatno-pravno dejstvovanje, i to u dva pravca; ili stvarno (dinglich), na pr. temeljem plodouživanja, ili obligatorno, temeljem zakupa; osim toga kao dejstvo javnog prava, na pr. kad ga vrši vlast putem ovlaštenih lica (§ 20 Z. 1.). Tako shvaćeno pravo izvršivanja lova bilo bi, pravno uzevši, svakako pravo na pravu (Recht am Recht), što je teoretski moguće.27: U smislu Windscheidovih izvađanja o tome predmetu moglo bi se kazati, da pravo izvršivanja čini sadržaj samog prava, te tako dugo ne može da se smatra zasebnim pravom, dok nije odvojeno od osnovnog prava — što je u našem slučaju pravo zemljišne svojine. Nedopustivo ie govoriti o posebnom pravu izvršivanja na sopstvenom pravu bilo to stvarno ili obligatorno. Izvršivanje prava ali principijelno dozvoljava zastupanje (Stellvertretung). Ovo zastupanje može biti i izvršivanje prava drugoga u sopstvenu korist. Ako je ovo posebno pravo, koje ima dejstva i protiv trećih lica, može se govoriti o samostalnom pravu izvršivanja tuđeg prava. U ovom je slučaju pravo izvršivanja predmet samostalnog prava ili se bar kao takovo može zamisliti.28 Temeljem tih izvađanja otvara se dublji pogled u problem jurističke prirode lovnog prava, ali dalja razlaganja o tome odvela bi nas predaleko. Naš zakon o lovu osim o pravu lova (§ 1), o ovlašćeniku prava lova (§ 3 etc.) o pravu lovljenja (§ 96, 97), o dopuštenju za lovljenje (§ 89—102) govori čak o pravu izdvojenog sopstvenog lovišta (§ 5) i t. d. 23 Randa, E. pag. 164, 51, B. 226, 664. 24 Haertl, op. cit. pag. 13. 25 Dr. E. Klotz, Badisches Jagdrecht, Karlsruhe 1931. pag. 31. itd. 26 Dickel, op. cit. 1044. 27 Windscheid, Pandekten, 1900 § 48a. 28 Windscheid, cit. op. § 121. 8 |
| ŠUMARSKI LIST 1/1935 str. 11 <-- 11 --> PDF |
Ma da bi bilo zanimljivo zalaziti još i dalje u dosta složene pravne probleme svih tih srodnih zakonskih pojmova, nesmemo izgubiti iz vida, da bi time previše izašli iz okvira postavljenog cilja. II. Posed i pravo lova. Što smo gore izneli o podvojenom shvaćanju jurističke prirode lovnog prava, moći će nam ukazati na izvesne zanimljivosti u Randinoj velikoj monografiji o posedu ili državini. Po uređaju državine nas interesuju pre svega sledeća pitanja s obzirom na pravo lova i to: 1.) pitanje o državini prava lova na vlastitom lovištu (§ 4 Z. 1.); 2.) pitanje o državini prava lova, odnosno prava izvršivanja lova, na zakupnom lovištu (§ 4, 5 Z. 1.); 3.) pitanje državine ulovljene tj. uhvaćene ili ubijene divljači. Složenost i tih pitanja tolika je, da bi iole iscrpno obrađivanje istih dovelo do neželjenog obima ovoga rada. S obzirom na postavljen cilj načećemo ta pitanja samo u toliko, u koliko ih spominje imenovano Randino delo. Ad 1.) Beati possidentes! Tako počinje Randa svoj rad, te izvodi pravni pojam državine iz prirodnog ishodišta detencije, pridržaja. Odmah u početku on razdvaja državinu stvari (Sachbesitz) od državine prava {Rechtsbesitz). U § 3 kategorički postavlja svoju glasovitu tezu, da drsžavina nije pravo već stvarnost, činjenica, položaj, uz koji pravni poredak vezuje izvesne pravne posledice. I svojini oštroumnim i iscrpnim izlaganjima o tome problemu uspeo je da mu da za pravnu nauku, može se kazati, definitivan oblik. Njegova shvaćanja postala su autoritativna u ćelom pravnom svetu. Pravne posledice, koje se vežu za državinu i koje prave taj stvarni položaj u praktičnom životu tako važnim za imovinsko pravo, čine dve zaštitne institucije pravosuđa, dve posesorne tužbe: tužba zbog smetanja poseda i tužba zbog oduzetog poseda. Gore smo izneli Randino shvaćanje, po kome pravo lova nije posebna pravna zasada, već integralni deo prava svojine zemlje (Grundeigentum). Vlasnik lovišta prema tome izvršuje lov temeljem prava vlasništva, koje mu pravo daje medu inim ovlaščenjima upotrebe također i to, da po njemu lovi tj. u smislu § 1. Z. 1. da divljač progoni, hvata i ubija, prisvaja si njene odeljene upotreljive delove, te divljač zaštićenu lovostajom gaji i razmnožava (sve to ukoliko tim zakonom nije drukčije određeno). Ovo njegovo pravo je isključivo pravo na određenoj teritoriji (lovištu), jer je pravo svojine isključivo pravo. Pošto dakle po Randinom shvaćanju pravo lova ulazi u pojam zemljišnog vlasništva ili pošto je po drugom stavu § 1. Z. 1. to pravo spojeno s pravom svojine zemlje i pripada sopstveniku zemljišta, proizlazilo bi da treba državinu toga prava svesti pod pojam državine stvari (Sachbesitz) i to specijalnu državinu nekretnine. Čim se ali stane na gledište, da je pravo lova samostalno pravo, posebni pravni uređaj, kao što to čini n. pr. izričito građanski zakonik Kraljevine Srbije u § 184, onda njegova državina obično nije više državina stvari, već državina prava (Rechtsbesitz). Državina stvari, kao što kaže Randa u § 2. cit. op., javlja nam se u obliku faktične vlasti nad izvesnom stvari u celosti njenih odnosa. Ali §311 O. g. z. ubraja među objekte državine sve telesne i bestelesne 9 |
| ŠUMARSKI LIST 1/1935 str. 12 <-- 12 --> PDF |
stvari, koje su predmet pravnog saobraćaja. Unger" u svome sistemu privatnog prava kaže, da se pod bestelesnim stvarima imaju razumevati imovinska prava izuzev vlasništva. Zakon dakle poznaje i državinu prava. Državina prava pribavlja se po zakonu izvršivanjem toga prava u svoje ime (§ 312 O. g. z.). Prema tome treba i za ovu vrstu državine dva uslova, prvo da se pravo vrši, upražnjava, uživa (corpus), i pored toga da se vrši u svoje ime (animus). Tako i srpski G. z. u § 199. alineja 2. kaže, ako su stvari bestelesne, kao prava, onda ćeš držalac ili pridržalac biti, ako ih uživaš u svoje ime. Randa u § 2.cit. op. definiše državinu uopšte kao izvesnim postupkom zasnovanu faktičnu mogućnost za opetovano izvršivanje izvesnog prava. Ako se ova mogućnost pojavljuje kao mogućnost izvršivanja sadržaja prava svojine, to je državina svojinska državina ili državina stvari (Sachbesitz); ako pak taj izvesni postupak pruža mogućnost izvršivanja drugog kakvog prava osim svojine, državina je — državina prava (Rechtsbesitz). Ako je pravo lova posebno pravo, onda je po shvaćanju Rande svakako realno pravo (Realrecht). Pravno ovo znači, da je pravo, na takav način skopčano sa stvari, da pripada svagdašnjem vlasniku iste. Sva ova prava, u koliko dopuštaju mogućnost opetovanog izvršivanja, mogu dakle doći u položaj državine. Ova ali prava tu osobinu nemaju zbog svoje realne prirode, već zbog mogućnosti opetovanog izvršivanja. Važna je za ovo činjenica, da pravo svoju jurističku suštinu ni u čemu ne promeni, kad se spoji sa vlasništvom stvari. Osobina tako zvane stvarnosti ili realnosti prava (Realeigenschaft) za pitanje primenljivosti državine na isto nije bitno. I Randa kod obrade objekata državine, prava u § 24 cit. op. izričito ističe među takvim realnim pravima, koja dopuštaju opetovano izvršivanje te time i položaj državine, upravo lovna prava. Uz to navodi nekoliko presuda Vrhovnog suda u B. za dokaz tome shvaćanju.30 Pošto dakle realna priroda prava, koja inače povlači za sobom dejstvo, da se tretira isto kao stvar, nije od bitne važnosti za zasadu državine, moramo u državini prava lova videti državinu prava, i ako je državina realnoga prava, te bi mogla biti uvrštena u državinu stvari (Sachbesitz). Tako isto navodi Randa pravo lova u poglavlju o tužbama radi smetanja posjeda (§ 76 cit. op.) kad govori o toj tužbi u užem smislu i kaže da zahteva dva momenta, državinu i smetanje iste. Državina po njoj može biti državina prava ili stvari, kojom je prilikom bez značaja, da li je državina savesna ili nesavesna, pravična ili nepravična, prava ili neprava (§ 399 O. g. z.). Zaštićena je naime tužbom samo državina. Tom prilikom tvrdi Randa, da isto kao što za servitutna prava nikad nije bilo sporno, da li uživaju zaštitu posesorne tužbe, tako to nije bilo sporno ni za realna prava, medu koja često spadaju i lovna prava. Ovde ali ponovno naglašava, da svojstvo realnosti jurističku prirodu prava ne promenjuje, te tom prilikom kaže, da radi toga i u onim slučajevima, kad takovo realno pravo nije skopčano sa stvari, to pravo kao predmet državine ipak uživa zaštitu posesorne tužbe. U primedbi pod 5. izrikom navodi kao primer za ovo samostalna prava lova. Time bi bilo ukazano na to, da Randa — i pored svog tvrdog stanovišta o 29 Unger, op. cit. pag. 357. 30 Randa, B. pag. 664. 10 |
| ŠUMARSKI LIST 1/1935 str. 13 <-- 13 --> PDF |
pravnoj prirodi prava lova u svome delu o svojini — ipak u svome ranijem delu o državini vodi računa o mogućnosti pravnog shvaćanja, po kome je pravo lova realno pravo tj. pravo vezano uz pravo svojine, a čak i bez ove povezanosti da može biti samostalni pravni uređaj. Očito mu je u tome bila pred očima predstava samostalnog i posebnog prava izvršivanja lova na tuđem zemljištu, kao što to predviđa i naš zakon o lovu u §§ 5—14, kada govori o opštinskim lovištima i davanju istih pod zakup. Po izvadanjima Randinim je dakle nesumljivo, da se tako shvaćenom samostalnom pravu lova mora priznati mogućnost položaja državine i dosledno i zaštita posesornih tužbi. Ad 2.) Ovo bi ujedno bio odgovor na gore istaknuto pitanje, da li je državina prava lova moguća u slučaju, kad je to pravo obligacionim putem preneto na treće lice, kao posebno pravo izvršivanja lova. Po svemu iznetom izgleda mi, da je Randino shvaćanje o lovnim pravima za vreme razdoblja od 20 godina, koje leži između prvog izdanja njegove državine (1864) do prvog izdanja monografije o pravu svojine (1884), donekle evoluiralo. Evolucija išla je u tome pravcu, da je za vreme rada o državini gledao na pravo) lova ´više manje po tada još uobičajenoj i od franko-germanskog shvaćanja inspirisanoj ideologiji, po kojoj je pravo lova zamišljeno posebnim samostalnim pravom. Vidno se ali da primetiti, kako je kasnije, kad se je udubio u problem svojine, ovo svoje shvaćanje sve više napuštao, dok nije došao do štrik mog stanovišta, da pravo lova nije posebno pravo, već ovlaštenje obuhvaćeno samim sadržajem prava svojine. Ad 3.) U svome delu o svojini Randa pitanje hvatanja divljači i životinja uopšte (Tierfang) nije obradio, pošto je po svome rasporedu obradu originalnih načina pribavljanja svojine, pa time i okupaciju, rasporedio za drugi deo, koji ali, kao što smo već napomenuli, nije stigao da razradi. Ali zato Randa o tome predmetu u kratkim oštrim crtama govori u radu o državini i to u glavi o pribavljanju državine pokretnih stvari. U § 11 cit. op. obraduje pojam aprehenzije — uzimanja u posed — tj. onoga čina, kojim dolazi čovek do odnosa državine, tj. do faktične vlasti nad njom. Tih načina naravno ima vazda. A faktična vlast ne mora uvek biti neposredna; dovoljno je za državinu, da je data nedvojbena i sigurna mogućnost za postignuće toga neposrednog odnosa između stvari, odnosno prava, i fizičkoga lica. Randa, smatrajući ubijenu ili ulovljenu divljač kao pokretnu stvar, veli pod tač. 5 na strani 422 cit. op., da se držaocem još ne postaje prostim ubijanjem divljači, nego tek neposrednom ličnom blizinom sa nesumnjivom mogućnošću i voljom istu sebi pribaviti. Stvarno uzimanje u ruku nije potrebno, niti iznošenje ubijene divljači iz lovišta. Randa ovde ne kaže, kako stoji stvar, ako se divljač živa uhvati. Samo primećuje pod napomenom 30) o divljači zamkom, mrežom ili lovkom ulovljenoj, da je tada posvema pitanje stvarnoga stanja (quaestio facti), u kojem slučaju se ima tako uhvaćena životinja smatrati u državini. Utiče na ocenu naročito udaljenost, sigurnost lovke, vrsta divljači, mogućnost pristupa trećih i si. Svakako se bez postojeće namere i bez sigurne mogućnosti, da se stvar preuzme u faktičnu vlast, državina ne pribavlja. Randa napominje također, da ranjena životinja nije u državini, 11 |
| ŠUMARSKI LIST 1/1935 str. 14 <-- 14 --> PDF |
doklegod može uteći, izmaći ili preći granicu lovišta. Sledovati ranjenu divljač preko granice lovišta nije dozvoljeno, usprkos tome da je ranjena (I po našem zakonu o lovu § 34). Pogrešnom smatra Randa presudu, koja navodi, da se po krivičnom zakonu može krađa divljači tek onda smatrati izvršenom, kad se ubijena divljač iznese iz lovišta. Pojam državine u krivičnom pravu da nije drugi od onoga u civilnom pravu. Jasno je, da u ovom slučaju odlučuje već sama državina, ali dovodi do vrlo spletenih pitanja s obzirom na svojinu. 1 ona bi nas ovde odvela suviše daleko. Upozoravajući na činjenicu, da po lovnom pravu pribavljanje državine i pribavljanje svojine ne mora u svakom slučaju zapasti istu ličnost, navodi kao primer lovske krade. Po važećem mišljenju divljač u slobodi smatra se ničijom stvari, res nullius u smislu građanskog zakonika. Ukrasti se pak sopstvene ili ničije stvari ne mogu. Radi ograničenog prostora nije nam moguće dalje zalaziti u veoma zamršene probleme, koji se sada pred nama otvaraju. Vraćajući se na Randu navodimo samo još to, da on u jednoj od tih napomena kaže, da se ne može pridružiti mišljenju Schütze-a, Roth-a, i drugih, da ovlaštenik lova samom aprehenzijom divljači sa strane krivolovca, kao po reprezentantu, pribavlja svojinu. To je naravno samo fikcija i u tome Randa Schulze-u ne može da sleduje. Mi u tome prihvaćamo gledište dr. Dickel-a,31 koji to komplikovano pitanje u tančine razrađuje i dolazi do zaključka, da krivolovac okupacijom divljači pribavlja doduše sebi državinu, ali ipak svojinu za ovlaštenika lova, samo drugom argumentacijom. Na ovome mestu Randa obrađuje još jedno pitanje državine divljači i to držanje u zverinjaku. On izvodi, da zverinjak sam po sebi još ne daje državinu, jer ova traži neposrednu vlast ili bar mogućnost da se ta vlast sigurno može postići, što ali u velikom zverinjaku nije slučaj. Divljač i ribe su prema tome u državini tek onda, kad su u malim zatvorenim prostorima, divljač u kavezima, ogradama, a ribe u basenu, čabru, zatvorenom čamcu i si., iz kojih se može uvek i sigurno vaditi. Tom prilikom osvrće se Randa načelno i na § 295 o. g. z., te ga naziva jurističkim mrtvo-rođenčetom. On tvrdi, da ne može biti sumnje o tome, da je divljač već i onda, kad je u slobodi, a riba u vodi, pokretna stvar u smislu Građanskoga zakona, a ne tek kad se uhvati. Naravno nema značajnog pravnika, koji bi se tome gledištu Randinom protivio. Od važnijih misli, koje Randa izvodi na tome mestu, imamo samo još da napomenemo gledište, po kome Randa ne može da se saglašava s tim, da se divljač smatra pripatkom (pertinencom). Ono što prilikom otuđenja nekretnine pređe na pravnog naslednika, nije po Randinom mišljenju divljač, već samo ovlašćenje na okupaciju divljači, jer je divljač slobodna i ničija, a pravo je lova spojeno sa svojinom zemlje. I nama se čini ovo gledište ispravnim. U primeru vlastitog lovišta (§ 4 z. 1.) prelazi pravo sa ovlašćenjem izvršivanja, u drugim slučajevima zemljište prelazi sa pravom lova bez prava izvršivanja, ali sa pravom na otštetu po zakupnini. Résumé. A l´occasion du centieme anniversaire de la naissance du grand savant tcheque An ton in Randa, l´auteur expose les vues de l´illustre légiste sur quelques questions touchant le droit de chasse. 31 Dr. K. Dickel, op. cit. § 335. 12 |