DIGITALNA ARHIVA ŠUMARSKOG LISTA
prilagođeno pretraživanje po punom tekstu
| ŠUMARSKI LIST 4-6/1934 str. 172 <-- 172 --> PDF |
DRAGOLJUB S. PETROVIĆ (BEOGRAD): KOZE I ŠUMA U JUŽNO] SRBIJI (LES CHEVRES ET LES FORETS DE LA SERBIE DU SUD) Pitanje koza odnosno kozarstva neobično je važno u Južnoj Srbiji već po svome značaju, koji zauzima u stočarstvu, a i za nas naročito po svojoj važnosti za šumu. Za nas šumare ta je važnost tolika, da je odnos koza prema šumi morao biti uređen 1 samim zakonom o šumama. Ukorenjeno je već shvatanje, da koza i šuma ne mogu ići zajedno, pa da su otuda šumar i koza prirodni neprijatelji. Za rešenje kozarskog pitanja smatra se, da šumar ne može imati drugog ....... do uništenja koza, što je moguće brže. Jasno je, da ni kozari ne sede skrštenih ruku, nego se brane kako znaju, umeju i mogu. Sukobi su neizbežni i vrlo česti, što sve stvara zlu krv i neraspoloženje prema šumarskim organima. Međutim meni se čini, da šumari u ovome pitanju gledaju dosta uskogrudo, zatvarajući oči pred gotovo očiglednim činjenicama, koje ne treba, a i nije moguće obići, jer su stvarne i jače od nas. Gotovo bih rekao, da se ovo pitanje raspravlja bez dovoljno kritičnosti i širine pogleda, polazeći uvek i jednako samo sa jednoga stanovišta, koje je postalo pod drugim prilikama i odnosima znatno različitim od naših. Pokušaću zato u ovome članku da pitanje kozarstva u Južnoj Srbiji raspravim sa svih strana, i kao šumar i kao ona suprotna strana, ne bi li iz toga izveo pravilne zaključke za uređenje ovoga odnosa, te kako bi taj odnos bio koristan po obe strane ili bar ne tako bolan, da ga jedna strana, bilo koja, ne može da podnosi. Pre svega da vidimo, koliko ima koza u Južnoj Srbiji. U 55 srezova Južne Srbije bilo je u 1921. god. 431.775 koza, a u 1929. god. 729.994. Ovaca je bilo 1,384.203, odnosno 1,958.845. U istim godinama goveda je bilo 573.551 grlo, odnosno 524.909. Iz ovih podataka vidi se, da se broj koza uvećao za 69%, ovaca za 41.5%, a goveda se umanjio za 8.5%. Ovi brojevi dakle pokazuju, da je narod svoje stočarstvo uputio u pravcu gajenja sitne stoke, dakle ovaca i koza, a tako isto da je kozu najviše umnožio. Ovo je svakako posledica izvesnih uzroka, koje ću pokušati da iznesem u drugim podacima. Ako pogledamo statističke podatke, koje nam daje Ministarstvo poljoprivrede u knjizi »Obrađena zemlja i žetveni prinos u 1932. god.«, videćemo da severozapadni deo Južne Srbije, dakle nekadanji Sandžak, u pogledu livada stoji znatno bolje nego južniji deo Južne Srbije. Što se ide više na jug, sve se više smanjuje površina livada. Vardarska se banovina može smatrati kao siromašna sa livadama, pa dakle i sa senom. I u pogledu pašnjaka stoji ovaj deo gore nego onaj prvi, naime i njih ima manje. Pri tome se mora uzeti u obzir, da je verovatno i kakvoća tih pašnjaka slabija usled veće toplote, a manje vodenog taloga preko leta, zbog čega letnja ishrana stoke zadaje brige. Kada dakle ovom dodamo još da u južnijem delu na jedno grlo stoke dolazi manje, često znatno manje površine livada i pašnjaka nego u severnom, onda stvar izgleda već prilično jasna. Naime razumljivo je, što se stočarstvo za 298 |