DIGITALNA ARHIVA ŠUMARSKOG LISTA
prilagođeno pretraživanje po punom tekstu
| ŠUMARSKI LIST 4-6/1934 str. 128 <-- 128 --> PDF |
ležnost sudu za ograničavanje drž. šuma, po kojoj je on moćan da rešava o sporovima bez obzira na veličinu, dajući sada i pravo državnom zastupniku da izjavi žalbu, ako nije sa granicom zadovoljan, što po ranijem zakoiu od 1922. god. nije imao pravo. Time se postupak uprostio. Ali i dalje ostali su oni glavni momenti, koji idu u prilog državi, da se njoj zbog opštih koristi omogući, da bez obzira na privatnu svojinu dođe do jedne šume, koja treba da bude jedna celina sa gledišta fizičkih svojstava, klimatskih, opšte prirodnih i šumsko gazdinskih razloga i da se stalno održava u pošumljenom stanju. Kada se dobro pogleda intencija zakonodavca, vidi se, da je ovaj zakon ujedno i propaganda za državno šumarstvo, satisfakcija i priznanje državnoj šumarskoj organizaciji i puno poverenje, da će se šumsko zemljište održavati u pošumljenom stanju, ako se ono nalazi u državnom posedu. U svemu po tome izgleda, da sud ima više obazrtvosti prema državnim interesima. Tako nam se zakon za ograničavanje drž. šuma prestavlja. Tako su u toj liniji i neki od postupaka ovim zakonima naređeni. Tako po čl. 10 Zakona od 1922. god. i po čl zakona od 1930. god. sud povlači graničnu liniju oko državnog poseda i ako je tom povučenom linijom zauzeo privatne posede, prima prijave zainteresovanih i po njima rešava. To bi, grubo rečeno, bilo; »kadra tuži, kadija sudi«. Sud je već doneo svoju odluku pri odlučivanju, gde će sprovesti graničnu liniju. U ovom slučaju ne bi trebalo da sud ima nadležnost, da i sudi po takvim prijavama. Sve bi one trebale da se šalju višem sudu. Odnosno graničnu liniju imala je da povlači komisija Ministarstva Šuma i Rudnika i tako da izazove zainteresovana lica na spor, koja bi onda mogla da tuže državu zbog zauzeća nadležnom Prvostepenom Sudu i t. d. Međutim, zakonodavac je hteo komisiji da pribavi jači atribut davajući joj naziv suda za ograničavanje, imajući u vidu da potezi Suda pri postavljanju granične linije neće biti u jednostranom, uvek u državnom interesu. Činjenicom, da se po čl. 14 zakona od 1922. god. pozivala država odnosno Ministarstvo da podnese odgovor po podnetoj prijavi, koja se smatrala tužbom, za veće površine od 5 ha. — dokaz je, da se u stvari blagonaklonost prema državi pokazivala samo za manje posede, svakako u glavnom za granične, i odnosila se na neznatne korekcije takve granične linije. No i to u suštini samo po formi. U sporovima za veće površine tim je zakonom učinjena još slabija usluga državi, jer kada se sudilo po građanskom zakonu i kada su se uzimali za dokaz o svojini oni elementi, koje taj zakon propisuje — onda čl. 10, koji spominje klimatske, zemljišne, konfigurativne pa i vegetativne osobine spornog objekta, pada sam od sebe i ustupa mesto stvarnim činjenicama konstatovanim ma i u nejasnoj i neodređenoj tapiji ili sličnom dokaznom srestvu o svojini. Kada se pročitaju ovi zakoni, stiče se uverenje, da se nekako htelo da udovolji onoj narodnoj: i vuci siti i koze na broju«. Šumarima date su najlepše želje u ovim zakonima. Pretpostavilo se, da će se ograničiti državne šume u onom obimu i obliku, u kojima se može gazdinstvo obavljati kao u ekonomskim cel´inama. Čak su se predvideli zemljišni i klimatski faktori! Međutim praksa je pokazala, da retko imamo ograničenih šuma u tom željenom obimu i obliku, jer su se mnogi drugi pozitivniji i jasniji zakonski propisi isprečili pred tim himeričnim željama. I to je dobro i srećno učinjeno, jer principi prava svojine imaju pre svega da se poštuju. Ni u kom slučaju ne treba zakonom i zakonskom silom iziskivati materi 254 |