DIGITALNA ARHIVA ŠUMARSKOG LISTA
prilagođeno pretraživanje po punom tekstu
| ŠUMARSKI LIST 4-6/1934 str. 127 <-- 127 --> PDF |
pisuju protokol primopredaje. Sve ovo utiče, da se poslovi oko rešenja svojine sporo izvršavaju, da je od prvog povlačenja linije oko osporenog imanja do predaje prošlo bar toliko vremena, da je (i inače provizornoostavljena) linija već uništena i da sada treba pri predaji učvršćivati liniju i u tako utvrđenoj liniji predati dosuđeno zemljište. Sve to ne bi bilo tako teško, ali je najteže to, što se pojavljuju i prijave potkrepljene svojinskim dokazima, ali bez detaljnog opisa granice imanja i bez određene površine. Turske tapije i slični dokazi obično ne kazuju detaljne granice, već često samo naznače nekoliko belega ili još gore zvana mesta, pa sada treba povući poligon na bazi tih belega ili zvanih mesta. Kada se kaže na primer, da je to i to imanje u granicama između Suvo g R ud išt a sa severa, reke sa juga, Markove kruške sa zapada i Lokve sa istoka, onda ima uvek mogućnosti, da se te granice rastegnu, blagodareći konfiguraciji terena. Treba znati, da ovde za vreme Turaka nije bilo katastra, da se on tek sada polako uvodi.. Isto tako treba znati, da se svi ti mesni, katkad proizvoljni nazivi ne nalaze ni u Đeneralštabnoj karti. Dakle ostavljeno je, da se veruje iskazu svedoka, koji će pokazati te belege. Ako je u takvoj tapiji naznačena površina, onda bi se još moglo kazati, da Sud treba prema toj površini da odmerava taj teren, koji je u sporu. Međutim to se protivi zakonu, koji više daje vere belegama nego računu površine. Na primer ako u tapiji stoji, da neka sporna površina iznosi 100 hektara i da se ona prostire u tim granicama određenim sa tim i tim belegama, onda Sud poklanja punu veru opisu belega i ne obzire se na pokazanu površinu, pa to čak i onda ako je ta površina 2 ili više puta u stvari veća nego što u tapiji piše. Ovakve prijave i tapije odnose mnogo vremena i kada se ima na umu značaj samog ovakvog rada, onda se može da shvati i opravda i sama sporost u rešavanju, kao i potreba onih ponovnih izlazaka na teren od strane višeg suda. Treba da se zna, da je bilo slučajeva, u kojima je država dolazila češće u takvu situaciju da preko takvih neodređenih i nejasnih belega i granica uopšte izgubi i čitave komplekse sa po 500 i više hektara. Naročito ako je tu u pitanju lepa četinarska šuma. Poznati slučaj u Mojstirskim planinama daje jedan eklatantan primer takvih mogućnosti. Zakonodavac je doduše obratio pažnju na vegetaciju i na konfiguraciju takvih osporenih zemljišta. Zato je u čl. 11 istog zakona iz 1922. god. naređeno, da se u protokolu uviđaja, o kome je napred reč, mora »konstatovati, da li je ono« (t. j . zemljište) »sastavni i nerazdvojni deo šume, .´ čijim se granicama nalazi, je li obraslo i kakvom gorom po vrsti" i starosti i da li se i sa te strane kao i po konfiguraciji i svojim fizičkim osobinama razlikuje od okolnog zemljišta. »Međutim i ako starost drveća može da dokumentuje uživanje tog zemljišta uopšte, odnosno iskorišćavanje šume — ipak sa gledišta zakona ne daje definitivan sud o pravu svojine zbog neodređenosti, ko je stvarno koristio tu šumu. Slično i konfiguraciji zemljišta, razlika šume i razlika zemljišta. Sve su to samo pretpostavke, tragovi za traženje izlaza u donošenju zaključaka, ali ne i definitivno određene činjenice, na kojima može da se bazira presuda. Sve te pretpostavke padaju pred nekoliko redi u tapiji ili sličnom dokazu o svojini, u kojima stoji da se granica odnosnog spornog imanja nalazi između tih i tih belega. Zakon od 1930. god. u suštini nije mnogo izmenio ove glavne momente. Taj zakon, istina, uprostio je rad na taj način što je povećao nad 253 |