DIGITALNA ARHIVA ŠUMARSKOG LISTA
prilagođeno pretraživanje po punom tekstu
| ŠUMARSKI LIST 4-6/1934 str. 119 <-- 119 --> PDF |
Ing. RADOVAN ĐOKOV1Ć (PRIZREN) : PRILOG OGRANIČAVANJU ŠUMA {UN APERÇU SUR L´ ÉVOLUTION LÉGISLATIVE CONCERNANT LA DÉLIMITATION DES FORETS) Još u prvobitnom Zakonu o šumama odnosno Šumskoj Uredbi predratne Kraljevine Srbije šume su smatrane kao »opšte polezno« (opšte narodno) dobro, koje nije svojina jednog naraštaja, već svih pokoljenja, koja za ovim dolaze. Ovakvo shvatanje došlo je tek onda, kada su velike površine šuma iskrčene i pretvorene u ziratna imanja i kada su se osetile strašne posledice haračenja šuma. U težnji da se stane na put ovom haračenju, doneta je prvo Uredba, a potom Zakon o Šumama. Posle šumske Uredbe, koja je regulisavala izvesna pitanja o podeli šuma na kategorije vlasništva, donet je prvi Zakon o šumama 30. marta 1891. god. Prvi odeljak ovog Zakona bio je »svojina, izdvajanje, podela i ograničavanje šuma«. Prema ovome pitanje ograničavanja šuma na dnevnom je redu još od pre čitavih četrdeset i više godina, odnosno od vremena, kada je donet prvi Zakon o šumama u predratnoj Kraljevini Srbiji. Koliko je napora i truda uloženo, da se ovo pitanje brže i pravilnije resi, koliko je taj posao bio težak i kod naroda nepopularan, videće se najbolje, ako se pogleda u istorijat današnjeg Zakona o ograničavanju državnih šuma. 1) Po prvobitnom Zakonu o šumama od 30. marta 1891. god. nare đeno je, da ograničavanje šuma izvrše posebne komisije. Takvu jednu komisiju sačinjavalo je 7 članova. Od ovih su trojica postavljena ukazom (jedan šumar, Inžinjer i pravnik), jedno je postavio stalni okružni odbor, a trojicu svaka opština, u kojoj je vršeno ograničavanje. Ova komisija prema pribavljenim dokazima rešavala je većinom glasova o granici i pravu svojine, gde nije bilo uredne tapije. Odluke ove komisije razmatrao je Prvostepeni Sud na žalbe zainteresovanih. Pada u oči, da je ovakva komisija bila glomazna, nepraktična i skupa, pored toga još i to, da su u rešavanju pitanja svojine učestvovala tri člana, koji su bili zainteresovani kao građani dotične opštine. 2) Po prvim izmenama i dopunama ovog zakona od 2. avgusta 1898. komisiju je sastavljalo pet članova (tri stručnjaka, t. j . po jedan šumar, inžinjer i pravnik), a po dva je birala skupština okruga, u kome se vršilo ograničavanje. Presude i odluke ovakve komisije bile su izvršne. 3) Po drugim izmenama od 26. januara 1900. god. komisiju je sastavljalo opet 5 članova: trojica istih stručnjaka i dva aktivna narodna poslanika. Presude ove komisije bile su izvršne. 4) Po trećim izmenama od 16. maja 1902. god. ostao je isti sastav komisije, ali su njene odluke podvrgnute razmatranju Kasacionog Suda. 5) Po četvrtim izmenama od 23. marta 1904. god. komisiju sastavljaju samo tri člana: dvojica iz sudske struke i jedan narodni poslanik; rešenja ove komisije razmatra Prvostepeni Sud. Dakle ove je komisija bila bez šumara. 245 |
| ŠUMARSKI LIST 4-6/1934 str. 120 <-- 120 --> PDF |
Pada u oči, da su u ograničavanju drž. šuma najvidniju ulogu igrali" narodni poslanici, koji su u svakoj komisiji učestvovali kao sudije, te bi bilo čudnovato, da ovi tu priliku nisu koristili za učvršćivanje svoga po ložaja ili svoje političke stranke u narodu. Po četvrtim izmenama vidi se, da je iz sastava komisije izbačen šumar; ovo je došlo verovatno otuda, što je narod smatrao šumare kao glavne krivce ovoga ograničavanja. .) Naposletku doneta je nova uredba o ograničavanju državnih šuma 21. juna 1921. god., koja je putem zakonodavnog odbora narodne skupštine od 15. decembra 1921. god. oglašena za Zakon o ograničavanju državnih šuma, po kome su ustanovljeni sudovi za ograničavanje državnih šuma. Sastav ovakvog suda sačinjavali su: jedan šumar, jedan agronom i jedan pravnik. Po ovome Zakonu ograničen je i najveći deo šuma Južne Srbije, pa ćemo se na ovome malo više zadržati. Kakvo je stanje u pogledu svojinskog pitanja nađeno u južnoj Srbiji posle Balkanskog rata, poznato je u glavnom, te se na ovome pitanju nećemo dugo zadržati, već ćemo se zadržati na samom radu ograničavanja šuma. Napominje se samo da je po Turskom pravu sva zemlja smatrana kao Mirijska t. j . Carska, ali ovo je bio samo relativan pojam (Carska), jer u stvari meštani su obrađivali zemlju i koristili šumu i pašnjake neograničeno uz plaćanje carskog desetka. Nema ni jednog dokumenta, iz koga bi se videlo, da pojam Miri;:ska zemlja znači, da je to svojina turske države, te je ovaj pojam vrlo čudnovat i neobjašnjiv. Sultan kao apsolutni gospodar davao je pojedincima, za učinjene vojničke usluge, pojedine prostrane šume i suvate ne u punu svojinu, već u pravo službenosti, o čemu je svaki dobavio carsku ispravu —* hudžet. Ovo pravo službenosti bilo je neograničeno, t. j . u carskoj ispravi stajalo je, da je zemlja Mirijska, koja se ustupa na uživanje jednom licu, ali tome licu nije ništa smetalo, da to svoje pravo prenese i na svoje potomke ili čak i proda. Teorijski prodata zemlja smatrana je opet Mirijska, a prodato je samo pravo uživanja. Uopšte uzev, vrlo je nejasno, u čemu se sastojalo to pravo svojine turske države. Ovakvo nerasvetljeno pravo svojine zateklo je oslobođenje ovih krajeva 1912. god. Odmah iduće 1913. god. Ministarstvo Narodne Privrede poslalo je u ove krajeve jednu stručnu komisiju sastavljenu od domaćih i stranih stručnjaka sa zadatkom da komisija ispita na licu mesta privredne prilike i predloži, kakve sve mere treba preduzeti, da se ogromne goleti pošume. Kada je ova komisija završila svoj zadatak, u svom je izveštaju predložila Ministarstvu, da je potrebno pre svega raspraviti pitanje svojine. No kako je odmah posle ovoga nastupio svetski rat, po ovome predlogu nije moglo biti ništa rađeno. Ograničavanje je počelo tek posle donošenja Zakona o ograničavanju državnih šuma, t. j . u 1922. godini. U težnji da se spreči uništavanje šuma do ograničavanja, jednim raspisom, a na osnovu 61. 1. Zak. o ograničavanju (verovatno i na osnovu tumačenja, da pojam Mirijska zemlja znači državna), proglašene su sve šume kao državne do ograničenja. Razume se, da se smatralo, da će se ograničavanje brzo izvršiti. Međutim novi duh vremena, talas agrarne reforme, sređivanje političkih i ekonomskih prilika u zemlji nisu dozvoljavali, da se ovo važno pitam´e tako brzo resi. U koliko se pitanje ograničavanja više odlagalo, u toliko je kod naroda bilo veće nezadovoljstvo.. 246 |
| ŠUMARSKI LIST 4-6/1934 str. 121 <-- 121 --> PDF |
Jer narod nije mogao da se pomiri sa tim, da mu se negira Zakonom stečeno pravo svojine čak i na one šume, koje se nalaze u neposrednoj blizini naselja. Po članu prvom Zakona o ograničavanju državnih šuma šume se dele na: a) državne, b) opštinske, v) seoske, g) manastirske, d) crkvene, e) vakuvske, ž) privatne, z) brastveničke (u Crnoj Gori) i džematske šume. Državne šume dvojake su: 1) Čisto državne, ko:´e su isključivo državna svojina bez ičijeg i ikakvog prava uživanja u njima; 2) One, kojima je država do sada kao sa o opšte narodnim rukovala i u korist svoje kase eksploatisala i na koje niko drugi nije pribavio pravo sopstvenosti. Prva kategorija čisto državnih šuma na celoj teritoriji južne Srbije nije postojala. U stavu drugom prednjega člana izraz »opšte narodne šume« vrlo Je nejasan, te se nije znalo, koje su to šume. Jer po građanskom Zakonu pravo svojine stiče se dugogodišnjom i savesnom »državinom «. Uzmimo radi primera ona mnogobrojna sela, koja se nalaze na samim planinama na nadmorskoj visini od preko 1000 metara, kao što je slučaj sa selima Galičnik i Lazaropolje na Bistri, Brod i Restelica u srezu Gorskom na Šari, pa se zapitajmo1, da li bi bio moguć opstanak tih sela bez okolnih suvata, imajući u vidu da je na ovim mestima zemljoradnja nemoguća? Odgovor je prost; sam fakat, da ta sela postoje na takvim mestima, govori nam, da su ta sela, otkako su tu postala, koristila okolne suvate i pašnjake i prema tome stekli pravo svojine. Uopšte uzev, ovaj zakonski propis nije dovoljno opredelio, koje su to državne šume. koje treba ograničiti. Svakako zbog ovoga propisa često puta vršeno je ograničavanje i gde ovome uopšte nije bilo mesta. Često puta ograničeni su pojedini neznatni delovi šuma i šumskog zemljišta pored samih sela, tako da sada niti država može uredno gazdovati sa tim malim površinama niti se pak okolna sela mogu ekonomski razvijati. Bilo je mnogo bolje, da se odmah precizira, koje su to šume kao na pr. Šara, Bistra, Stogovo, Perister, Kajmakčalan i t. d. Ali ovo je došlo zbog težnje nadležnih, da se ovo pitanje što brže resi, jer u koliko se to pitanje više odlagalo, nailazilo je na sve nove i nove teškoće. Postupak oko ograničavanja po ovom Zakonu bio je ovakav: Sud je dužan da na terenu šume, za čije je ograničavanje postavljen, izdvoji i obeleži graničnu liniju, kojom će, bez obzira na privatnu svojinu, obuhvatiti svu šumu i šumsko zemljište, na koje država polaže pravo svojine i. koje zbog svoga položaja!, fizičkih svojstava, klimatskih, opšte prirodnih i šumsko-gazdinskih razloga treba da čini celinu i da se stalno održava u pošumljenom stanju. Ovo izdvajanje šuma i povlačenje granične linije Sud će izvršiti vidnim znacima, a po izvršenom obeležavanju graničnih tačaka izvršice premer izdvojenog kompleksa. Pri ovome poslu sud će voditi računa o ekonomskim i zdravstvenim pogodbama za život stanovništva na podnožju i ograncima šuma, kao I o tome da granice šume budu što vidnije i preglednije, a cela šuma da dobije što pravilniji oblik´. Za vreme povlačenja granične linije sud je dužan da primi prijave od svakog, koji polaže pravo na ma kolik deo u ograničenom prostoru i traži ga za sebe u svojinu. Po svakoj od tih prijava sud će dotično zemljište premeriti, načiniti skicu od istog i uviđajem konstatovati, da li je ono sastavni i nerazdvojni deo šume, u čijim se granicam-. 247 |
| ŠUMARSKI LIST 4-6/1934 str. 122 <-- 122 --> PDF |
nalazi, da li se po konfiguraciji ili fizičkim osobinama razlikuje od okolnog zemljišta i dr. Po prijavama, koje se odnose na zemljište manje od 5 nektara, sud će suditi o svojini po propisima Građanskog sud. postupka. Na ovakve presude ostavljeno je pravo žalbe Prvostepenom Sudu, koji u posljednjem stepenu donosi presude. Po prijavama, koje se odnose na zemljište veće od 5 ha, Sud će izvršiti uviđaj i premer i dostaviti ih nadležnom prvostepenom Sudu, koji po ovima donosi presude, na koje nezadovoljna stranka ima pravo žalbe Apelacionom Sudu, koji donosi presude u poslednjem stepenu. Kad završi rad na ograničavanju, sud sastavlja granični protokol, koji dostavlja Ministarstvu Šuma i na osnovu koga se Ministarstvo može ubaštiniti (čl. 10, 11, 12, 13 i 15 Zak. o ogr. drž. šuma). Granična linija povučena ovako od strane suda izvršna je odmah, jer na istu nije dato pravo žalbe niti drž. zastupniku pri sudu niti pak zainteresovanim licima, što se takođe može smatrati kao veliki nedostatak ovog Zakona. Jer dok su pojedini sudovi suviše strogo cenili pojam ekonomske potrebe, drugi su bili odviše širokogrudni, pa su okolnim selima ostavljali neverovatno velike prostore, a za državu ograničili samo onaj planinski pojas, koji sam za sebe ne pretstavlja nikakvu gazdinsku celinu. Državni zastupnik pri sudu nije imao zakonskog prava da čini prigovore na povučenu graničnu liniju, već je mogao jedino da se žali protivu presuda, koje je sud donosio po pitanjima svojine do 5 ha. Šta više, državni zastupnik nije ni imao podataka, da bi se izjasnio na sudu, šta sve traži u ime države. Jednostavno sud je po svome nahođenju povlačio graničnu liniju, koja je vrlo često povučena na štetu države, zbog čega je dolazilo do toga, da su pojedini kompleksi ograničavani po nekoliko puta. Osim ovoga vredno je napomenuti, da su za članove jednog istog suda svake godine postavljana druga lica, usled čega takav sud nije mogao imati onu kontinuitivnost u radu, koju bi imao da je bar jedan član suda ostajao stalno u tome sudu. Novi članovi suda, često bez potrebnog iskustva i poznavanja prilika i terena odnosnog kraja, činili su greške, koje se nisu mogle nikako popraviti. Budući da je ograničavanje vršeno u planinskim krajevima, oskudnim u ziratnoj zemlji, narod je u velikoj meri bio zaiteresovan, a u vezi sa ovim i pojedini političari i narodni poslanici činili su razne intervencije kako kod suda tako i kod Ministarstva, što je sve imalo za posledicu usporavanje rada suda. Naposletku u 1930. god. 5. aprila donet je opet nov Zakon o ograničavanju drž. šuma, koji je zasnovan na ranijim iskustvima, popunio praznine ranijih Zakona, samo je šteta što je ovaj Zakon došao dockan, kada je ograničavanje već privedeno kraju. Po ovome zakonu sastav suda isti je kao po prethodnom, sa razlikom što je aktivni sudija postavljen za pretsednika suda, a isto tako i za državnog zastupnika. Postupak pri ograničavanju u glavnom je isti sa tom razlikom što državni zastupnik ima pravo žalbe Ministarstvu šuma na povučenu privremenu liniju, ako smatra da je sud istu povukao na štetu države. Po žalbi drž. zastupnika Ministar šuma šalje stručnu komisiju, koja određuje, kuda se ima povući ijova granična linija i o tome podnosi izveštaj Ministru šuma, koji donosi definitivno rešenje o pravcu granične linije, koje je rešerije za sud obavezno. Ovakav postupak, i ako je spor, ipak je dobar. Mogle bi mu se učiniti izvesne zamerke samo sa formalne strane, naime u tome, što se Ministar Šuma pojavljuje i kao parničar preko svog državnog zastup aš |
| ŠUMARSKI LIST 4-6/1934 str. 123 <-- 123 --> PDF |
nika i kao vlast, koja u poslednjem stepenu rešava pitanje granične linije. Bilo bi pravilnije, da se obrazuje jedan centralni viši Sud sastavljen od stručnjaka, koji bi po sličnim pitanjima donosio formalna rešenja, koja bi bila obavezna za sud. U pogledu rešavanja po pitanjima svojine u ograničenom prostoru postupak je nešto izmenjen. I po ovome Zakonu kao i ranijem, država kao parnična strana dragovoljno se stavlja u položaj tužene strane i tako tužiocu pruža mogućnost, da dokazuje svoje pravo na sporni prostor; u koliko u tome ne uspe, sporno imanje ostaje državno. Po svima prijavama, po kojima se traži u svojinu kakav prostor ograničenog državnog zemljišta, ovaj sud donosi presude, koje saopštava zainteresovanim strankama i državnom zastupniku. Na žalbu zainteresovanih ove presude u poslednjem stepenu razmatra, do 5 ha, Prvostepeni Sud, a preko 5 ha Apelacioni Sud. Ovaj postupak, da Sud za ograničavanje donosi presude po svima sporovima u prvom stepenu, brži je i bolji, nego što je to bio slučaj po ranijem Zakonu. Kao novost propisan je uz ovaj Zakon pravilnik za njegovo izvršenje, u kome su tačno određene dužnosti pretsednika i članova Suda, državnog zastupnika, pomoćnog osoblja i dr. Isto tako propisano je, kako se ima postaviti i utvrditi stalna granična linija, što je vrlo značajno, kad se ima na umu, da su raniji sudovi vrlo slabo utvrđivali granice, tako da je često posle završenog ograničavanja nastajao nov spor oko granične linije. Po ovome Zakonu vršeno je ograničavanje u 1930., 1931., 1932. i 1933. godini. Naročito u 1933. godini posao je bio vrlo dobro organizovan. Ministarstvo Šuma propisalo je svakom Sudu zadatak rada, u kome je tačno rečeno, koje sve komplekse ima da ograniči, a istovremeno (što je najvažnije) stavilo je i svoj zahtev, na koju površinu (opisujući granice) država polaže pravo svojine. Prema ovome sud je imao dovoljno podataka o kompleksima, koje ima da ograniči, što je u velikoj meri olakšavalo rad i imalo kao posledicu, da su Sudovi u 1933. godini (koliko mi je ovo poznato) dali bolji rezultat od Sudova ranijih godina. Iz svega izloženog vidi se, koliko je posao oko ograničavanja šuma bio naporan, kod naroda nepopularan i nezahvalan za one, koji su1 ga provodili, kao i na kakve je ogromne teškoće taj posao nailazio. U koliko se više taj posao odlagao, nailazile su sve nove i nove prepreke, koje su zahtevale izmenu Zakona, jer su naselja bila sve gušća, pa i sve veće potrebe u ziratnom zemljištu, a još veće gde se stanovništvo zanimalo stočarstvom. Srećom ograničavanje je u glavnom privedeno kraju. Svi važniji i veći kompleksi ograničeni su, ostaje još da se rasprave izvesni sporovi, koji bi posao mogao biti gotov još za jednu, najviše dve godine rada, pa će tako ovo pitanje biti skinuto sa dnevnog reda, posle skoro jedne polovine stoleća. Résumé. L´ auteur donne une description, avec critique, de la législation concernant la délimitation des forets domaniales dans la Serbie du Sud et du Nord. Ce probleme, tres compliqué ces dernieres années, entrepris avec plus des ressources, est a sa fin. 349 |