DIGITALNA ARHIVA ŠUMARSKOG LISTA
prilagođeno pretraživanje po punom tekstu
| ŠUMARSKI LIST 11/1933 str. 3 <-- 3 --> PDF |
............ .... 57. ........ 1933. Ing. S. OŠMJANSKI (BEOGRAD) : NAUKA O TIPOVIMA ŠUMA S OBZIROM NA MOGUĆNOST PRIMENE U JUGOSLAVIJI (LA TYPOLOGIE FORESTIERE ET LA POSSIBILITÉ DE SON APPLICATION EN YOUGOSLAVIE) I. Uvod. člankom Dr. inž. Qastona N. Gutha u našem Šumarskom Listu prvi put je ozbiljno pokrenuto pitanje o mogućnosti primene nauke o tipovima u Srednjoj Evropi. Stoga mislim da bi bilo interesantno za šire šumarske krugove upoznati se sa ovom novom naukom i u svetlosti ruskih tipoloških škola, koje baziraju na mnogo širim i naučnijim osnovama nego finska škola, koja po recima autora pomenutog članka ima lokalni (finski) karakter. »Da li je Kajanderov sistem za naše šume zgodan« pita se G. Dr. G. Guth i odgovara: »Za finsku vredi da jest, ali u Srednjoj Evropi ostaje još mnogo napora, tako da je strogo uzevši bolje reći, da za nas nr´e zgodan.« G. Dr. Guth izgleda da nije hteo ovim kazati, da je tipologija neprimenljiva u sred. evropskim prilikama, jer na kraju članka poziva šumare, da rade na upoznavanju tipova, i naglašuje velike koristi koje donosi primena u praksi valjano izrađene tipološke klasifikacije. Izgleda da je ovim autor hteo da kaže, da je u srednje-evropskim prilikama neprimenjiv samo sistem rada Kajandera i da je usled veće raznolikosti flore rad na istraživanju tipova mnogo komplikovaniji nego u Finskoj. Ovaj članak spremio sam još pre 3 godine, ali doskora nisam bio na čistu o mogućnosti primene tipologije u Jugoslaviji. Upoznavši se sa bosanskim šumama došao sam do zaključka, da posao na proučavanju tipova i izradi klasifikacije, koji je meni u početku izgledao suviše zamašan, u stvari nije nemoguć, ali je potrebno probuditi interes za tipološka istraživanja u širim šumarskim krugovima, jer rad pojedinaca ne može da daje nikakve osetljive rezultate. Ovde iznosim ukratko istorijat, terminologiju, metodiku i klasifikaciju tipologije, jer sam nailazio na interesovanje i razumevanje pojedinaca, pa stoga mislim da bi bilo interesantno izneti i u jugoslovenskoj stručnoj štampi ove delove iz nauke, koja je već davno zainteresovala napredne šumarske zemlje, kao što su Nemačka i Čehoslovačka. 625 |
| ŠUMARSKI LIST 11/1933 str. 4 <-- 4 --> PDF |
\ Tipologija kao nauka ö šumskim biljnim zajednicama je deo fitosociologije, nauke o biljnim udruženjima. Naziv »fitosociologija« prvi put je bio upotrebljen 1898 god. od Krilova. Prvi fitosociološki rad datira iz 1888 godine, kad je S. Koržinski napisao članak: »Severna granica černozemne oblasti, istočne zone evropske Rusije u botaničko-geografskom i pedološkom pogledu«. Posle ovog rada do 1920 godine izdato je veoma mnogo fitosocioloških dela, te je sasvim neopravdano mišljenje zapadnoevropskih naučenjaka, da je fitosociologija postala tek u 1920 godini. Pitanje postanka i porekla fitosociologije već je više puta detaljno razrađivano od strane Aljohina, Pačeskog, Du Rietz-a i drugih. Između fitosociologa, koji su već do 1920 godine podigli ovu nauku na zavidnu visinu, možemo spomenuti imena Sukačeva, Pačeskog, Aljohina, Morozova i dr. Prvi fitosociološki radovi u zapadnoj Evropi pojavili su se tek u 1920 godini, ali u Rusiji je već pre toga vremena fitosociologija bila podignuta na stepen nauke, koja je počela da se grana i da se primenjuje u praksi. Na osnovu toga može se pouzdano tvrditi, da je fitosociologija postala u Rusiji pre 3 decenije, postigla izvesnu visinu, razradila svoje metode istraživanja, počela se primenjivati u praksi i davati praktičke ogranke. Na razvoj fitosociologije u Rusiji naročito je delovao upadljiv zonalni raspored biljnih formacija od polarnih pa do pustinjskih i subtropskih (formacija). Naziv »fitosociologija« primljen je skoro svuda i obično se definiše ovako: »fitosociologija je nauka o biljnim udruženjima «. Do sada još nije rešeno pitanje, u kom odnosu stoji fitosociologija prema drugim prirodnim naukama. Mišljenja su podeljena. Prema prof. Sukačevu »u botanici kao nauci o biljkama uopšte fitosociologija zauzima mesto pored drugih samostalnih grana botanike: morfologije, fiziologije, sistematike i fitogeografije.« Prof. Sukačev smatra da je fitosociologija samo grana botanike i ne priznaje joj pravo samostalne, nezavisne naučne discipline. Prof. Aljohin je suprotnog mišljenja i pobija mišljenje prof. Sukačeva potpuno logičnim obrazloženjima. Prema Aljohinu su nauka o biljkama i nauka o udruženjima biljaka dve sasvim samostalne i paralelne grane nauke. Prvu možemo nazvati fitologijom, a drugu fitosociologijom. Svoju misao on formuliše ovako: »Botanika (fitologija) i fitosociologija«. Tipologiju kao nauku možemo da definišemo ovako: »Tipologija je onaj deo fitosociologije, koji se bavi proučavanjem šumskih zajednica«. Tipologiju su razradili šumari-praktičari, koji su uveli u pojam tipa praktičke elemente. Njih je interesovao ne samo sastav i vrste biljnih zajednica, njihov odnos prema spoljnoj sredini i uzajamni odnosi elemenata, koji udruženje sačinjavaju, već i druga čisto praktička pitanja, kao što su uslovi pomlađivanja, veličina drvne zalihe, kvalitet drva i t. d. Nauka o šumskim biljnim zajednicama, nadopunjena tim praktičkim podacima sačinjava tipologHu i time se razlikuje od fitosociologije. Tipologija je onaj deo fitosociologije, koji se bavi proučavanjem šumskih zajednica, njihovih uzgojnih i ši msko-gospodarskih osobina. Taksatori ševe me Rusije, već u drugoj polovini XVIII veka, kod izdvajanja gazdinskih jedinica uzimali su u obzir tipološki karakter šume. Za osnovu takvog izdvajanja poslužile su im od naroda primećene osobine pojedinih šumskih kompleksa. Pojedinim šumskim kompleksima na 626 |
| ŠUMARSKI LIST 11/1933 str. 5 <-- 5 --> PDF |
rod daje naročite nazive, prema upadljivim spoljnim znacima. Takvi narodni nazivi ušli su docnije u tipološku klasifikaciju šuma severne Rusije. Prof. Aleksije Rudski u svome delu »Uputstvo za uređivanje ruskih šuma«, koje u 1888 godini izlazi u drugom izdanju, govori o tome, kako je taksator dužan stvoriti mali broj »pervoobrazov« (tipičnih predstava), koje bi ujedinile vrlo mnogo raznolikih u mali broj jednolikih predstava. Govoreći dalje o uticaju zemljišta na sastav i razvitak sastojina kao primer navodi od naroda primećenu razliku između visinskog (»kondovog«) i nizinskog (»mjandovog«) bora, t. j . govori o razlici između dva sada priznata i proučena tipa. Kod njega kao i kod drugih taksatora (njegovih savremenika) stvorila se već predstava o tipološkoj podeli šuma, ali on nije formulisao tačno, šta je »pervoobraz«. Iz njegovog se razlaganja ipak jasno vidi, da »pervoobraz« nije ništa drugo no tip šume u sadašnjem smislu. On predlaže, da se podela šume na gazdinske jedinice vrši prema tim »pervoobrazima« radi olakšavanja rada na izdvajanju istovetnih jedinica i sigurnosti uzgojnih i urcđajnih zaključaka. God. 1891. prof. Turski u svojem delu »Lesovodstvo« daje prvu šemu podele na tipove i klasifikaciju. Mogao bih navesti mnogo imena ruskih šumara, savremenika Rudskog i Turskog, koji su se bavili tipološkim pitanjima, ali dovoljna su i ta dva imena da bih mogao s pravom navesti, da je nauka o tipovima ponikla i razvijala se na ruskom tlu, u ruskim šumama pre četvrt stoleća. Sve do prof. Morozova tipovi, iako praktički primenjivani, nisu imali nikakve naučne baze. Morozov je prvi dao čvrst temelj ovoj nauci, stvorio čitavu školu tipologa, koja i dalje radi u tom pravcu. Skoro istovremeno i nezavisno razvila se tipologija i u susednim severno-evropskim državama Finskoj i Švedskoj. Sada u glavnom postoje četiri tipološke škole. Predstavnici dviju ruskih škola su profesori Morozov i Sukačev. U Finskoj je glavni predstavnik prof. Kajander. U Švedskoj vlada tako zvani gospodarski tip sastojine, koji skoro i ne bazira na fitosociološkim principima. U glavnim crtama u Rusiji možemo razlikovati sledećih pet stadija u razvitku tipologije: Prvi stadij počinje 1888 god. To je stadij naslućivanja. Glavni mu je predstavnik prof. Rüdski. Drugi stadij datira od 1891 god. To je stadij prve klasifikacije i primene. Glavni mu je predstavnik prof. Turski. Treći stadij počinje 1904 god. To je stadij šumskouzgojnog pravca u tipologiji. Glavni mu je predstavnik prof. Morozov. Četvrti stadij počinje 1917 god. To je stadij opadanja i raspadanja šumsko- uzgojne škole prof. Morozova. Peti stadij počinje 1925. god. Obilježje mu je fitosociološki pravac u tipologiji. Glavni mu je predstavnik prof. Sukačev. Sad ćemo preći na osnovne tipološke i fitosociološke pojmove i iz definicije tih pojmova od strane predstavnika pojedinih škola postaće nam jasne razlike i zajedničke osobine pojedinih tipoloških pravaca. .. Biljna zajednica. Osnovni tipološki i fitosociološki pojmovi. Osnovna jedinica klasifikacije biljnih zajednica u fitosociologiji zove se asociacija, a u tipologiji tip. Do sada još nije došlo do sporazuma ne samo o tome, kako treba definisati asociaciju, nego i šta treba razumeti pod biljnom zajednicom. Pre nego pređemo na definiciju asociacije (tipa) 627 |
| ŠUMARSKI LIST 11/1933 str. 6 <-- 6 --> PDF |
neophodno je imati potpuno jasan pojam o biljnoj zajednici. Prema prof. Aljohinu biljnu zajednicu karakteriše: 1. razmeštaj po spratovima, 2. difuzni razmeštaj u prostoru, 3. potkrepljivost. Ad 1. Aljohin razlikuje dva oblika razmeštaja po spratovima: a) razmeštaj po spratovima u prostoru i b) razmeštaj po spratovima u vremenu. Ad a) Raznovrsne biljke, koje naseljavaju izvesnu površinu, sklapaju zajednicu, u kojoj je do krajnih granica mogućnosti iskorišćeno stanište (t. j . vazduh, svetio i tlo), a da se proizvede najveća količina drvne mase. Između pojedinih biljnih vrsta i biljaka iste vrste razvija se borba za gore navedene faktore staništa; pojedini biljni individui uginu potišteni od drugih jačih i to traje sve dok se ne utvrdi izvesna ravnoteža i svaki biljni individuum ne zauzme svoje određeno mesto. U takvoj donekle stabiliziranoj biljnoj zajednici postignuta je težnja njihova za iskorišćavanjem (do krajnih granica) prirodnih faktora staništa i postignuta je maksimalna produkcija biljne mase. Da analiziramo takvu jednu biljnu zajednicu, kako bi nam postalo jasno, na koji je način postignut navedeni cilj svake biljne zajednice. Najpre pada u oči razmeštaj biljaka po spratovima u nadzemnom delu biljnih organa. Uzmimo kao primer najvišu (najsloženiju) biljnu zajednicu t. j . šumu. I apsolutno nevešt posmatrač odmah može primetiti, da gornji deo (gornji sprat) sačinjava neka svetloljubiva vrsta (na pr. bor), ispod nje da dolazi neka manje svetloljubiva vrsta (na pr. smrča), a zatim različito džbunje, trave i mahovine. Ovakav raspored biljaka po spratovima u cilju što većeg iskorišćavanja vazduha i svetla prof. Aljohin zove razmeštajem (po spratovima) nadzemnih biljnih organa za razliku od razmeštaja (po spratovima) podzemnih biljnih organa (korenja). I biljno korenje, u težnji biljne zajednxe da do kraja iskoristi prirodne faktore staništa, takođe se raspoređuje po spratovima. Na primjer u kompaktnu zajednicu biljaka sa plitkim korenjem ne može da se doseli neka biljka isto sa plitkim korenjem, jer će biti ugušena od strane biljaka zajednice, koje bez ostatka iskorišćavaju gornji sloj zemljišta, dok bi se biljka sa dubokim korenjem mogla u ovoj zajednici nesmetano razvijati. Mislim da je sada dovoljno jasno, što podrazumeva prof. Aljohin pod nadzemnim i podzemnim razmeštajem biljaka po spratovima. Ad b) Razmeštaj po spratovima u vremenu t. j . promena sastava biljne zajednice u vezi sa godišnjim dobama ne vidi se nigde sa tolikom jasnoćom kao u stepi. U proleće, čim se otopi sneg, priroda počne da se budi. Najpre se pojavljuje skoro bezbojni nostok, zatim iza toga sočne trave i stepa se pretvori u šareni sag od cveća; sa približavanjem suvog vremena ove biljke izumiru, a kao njihova smena dolaze trave prilagođene suvom tlu; na kraju leta i one se osuše i stepa postane mrtva. Tu opet vidimo težnju za maksimalnim iskorišćavanjem prirodnih faktora, putem zamene jedne vrste biljne zajednice drugom, koja više odgovara novim prilikama. Biljne zajednice menjaju se u vezi sa sezonama u jednoj vegetacionoj periodi, kakav je slučaj u gore navedenom primeru, ili (u pojedinim godinama) u vezi sa meteorološkim prilikama. Promené u sastavu i sklopu biljnih zajednica u pojedinim godinama naročito su upadljive u godinama sa ekstremnim meteorološkim prilikama. Tako u izuzetno suvoj i u izuzetno vlažnoj: godini na istoj površini stepe i u isto godišnje doba naći ćemo apsolutno različite biljne zajednice. Kako do 628 |
| ŠUMARSKI LIST 11/1933 str. 7 <-- 7 --> PDF |
toga dolazi i na koji se način u normalnoj godini vraća stara zajednica, govorićemo drugom prilikom. Prema razmeštaju podzemnih i nadzemnih biljnih organa prof. Aljohin razlikuje otvorene i zatvorene grupe biljaka. Otvorene su grupe takve, u kojima se biljke ne dodiruju i ne utiču jedna na drugu. Samo zatvorene t. j . takve grupe biljaka, u kojima se biljke dodiruju, on zove biljnim zajednicama. Sa svoje strane biljne zajednice (zatvorene grupe biljaka) mogu biti nadzemno ili podzemno (ili istovremeno i nadzemno i podzemno) zasićene ili nezasićene. U nadzemno i podzemno zasićenu biljnu zajednicu ne može doći ni jedna nova biljka, dok na primer u nadzemno nezasićenu biljnu zajednicu može doći nova biljka ali ta biljka mora imati neki naročiti sistem korena. koji bi njoj omogućio egzistenciju. Sem nadzemne i podzemne prof. Aljohin razlikuje još i fenološku zasićenost t. j . zasićenost u vremenu. Na primer jedna stepska biljna zajednica može biti nadzemno i podzemno zasićena u leto, dok u proleće nije zasićena. Takvu biljnu zajednicu trebilo bi zvati fenološki nezasićenom. Otvorene grupe biljaka mogu postojati kao privremena prelazna naselja na kakvim usled kalamiteta ogolelim površinama ili pod izuzetno rdavim uslovima, na primer u pustinjama, na kršu, solončacima, solonecima i t. d. Ad 2. Kao drugu karakterističnu osobinu biljnih zajednica prof. Aljohin ističe difuzni mozaični razmeštaj biljnih vrsta. Kulturu pšenice on ne priznaje kao biljnu zajednicu, jer tu nema gore navedene druge osobine biljnih zajednica. Ad 3. Kao treći važan karakter biljnih zajednica prof. Aljohin navodi stabilnost ili tačnije pokretnu stabilnost, jer potpuno stabilne zajednice ne postoje. Pokretno stabilnom on zove takvu biljnu zajednicu, keja se menja iz godine u godinu od meteoroloških prilika, ali uvek sačuva mogućnost da se vrati k prošlom obliku, čim se pojave iste meteorološke prilike u nekoj idućoj godini. Sada će nam biti razumljiva njegova podela biljnih grupa i definicija biljnih zajednica. »Pod biljnom zajednicom ražu memo skup biljaka, koji ima izvesnu strukturu, koji je sastavljen od ekološki i fenološki različitih elemenata (raspored po spratovima u prostoru iu vremenu), te predstavlja potpuno stabilan sistem (pokretna ravnoteža) i daje sliku f i z i č k o - g e o g r a is k i h i i s t o r i j s k i h u s 1 o v a staništa.« Pilina zajednica je prema prof. Pačoskom sasvim identična gore navedenoj, samo što je njegova definicija manje precizna. >Pod biljnom zajednicom treba razumeti kompleks biljaka, koji je sastavljen od elemenata neekvivalentnih, ko i i su među sobom u izvesnoj zakonom prirode utvrđenoj vezi, a obrazuju stabilan skup, koji se održava i z v e s n o v r e m e.« Kao Aljohin tako i Pačoski ne ubraja u pojam biljne zajednice otvorene biljne grupe, a od zatvorenih biljnih grupa naseobine i kulture. Takva definicija teoretski je ispravna. Zaista mi nesmemo nazivati biljnom zajednicom pojedinačno na velikoj površini razbacane biljke, koje se ni nad zemljom, ni pod zemljom ne dodiruju i nikako ne utiču jedna na drugu. Što se pak tiče drugih biljnih grupa, ja apsolutno ne 629 |
| ŠUMARSKI LIST 11/1933 str. 8 <-- 8 --> PDF |
vidim razloga, zašto ih ne bismo zvali biljnim zajednicama, jer tu postoji glavni karakter svake zajednice, t. j . uzajamni odnosi i! uticaj između elemenata, koji tu zajednicu sačinjavaju. Ja nalazim da bi za tipološku praksu bila potpuno dovoljna ovakva definicija biljne zajednice: »Biljna zajednica je grupa biljaka sastavljena od biljnih individua, koji se nalaze u međusobnoj vezi, t. j. utiču jedan na drugi.« Prof. Sukačev, u svojem delu »biljne asociacije«, ostavlja ovo pitanje nerešeno i podjednako naziva biljnom zajednicom kako otvoreno tako i zatvorene biljne grupe. Za praktične ciljeve mislim da je ipak korisno otvorene biljne grupe odvojiti od biljnih zajednica i proučavati ih zasebno. Podela biljnih grupa po prof. Aljohinu teoretski je potpuno opravdana, ali praktično je skoro nemoguće istu sprovesti, a sem toga nema ni potrebe za ovakim detaljiziranjem kod proučavanja biljnih zajednica, bar za sadašnje praktične ciljeve. III. Tipološka klasifikacija. Odnos između biljne zajednice i asociacije prof. Sukačev određuje ovako: »Između pojmova biljna zajednica i asociacija postoji isti odnos kao i između biljke i vrste.« Kao što vidimo za klasifikaciju biljnih zajednica prof. Sukačev uzima isti princip, koji se primenjuje i u botaničkoj klasifikaciji. Da klasifikacija biljnih zajednica bude dosledna ovom principu, trebalo bi da i veće klasifikacione jedinice odgovaraju pojmovima rod, red i t. d. Kako i sam prof. Sukačev priznaje, sada kad biljne zajednice još nisu dovoljno proučene, takvu klasifikaciju ne možemo da postignemo. Prema prof. Sukačevu: »Klasifikacija svih prirodno-istorijskih predmeta može biti trojaka: veštačka, prirodna i genetička.« Veštačka klasifikacija bazira na jednom karakteru, često slučajnom ali za dati momenat važnom (napr. klasifikacija kukaca po vrsti drveća, na koje napadaju). Prirodna klasifikacija oslanja se na više karaktera i govori o sličnosti predmeta u celosti. Genetička klasifikacija bazira na poreklu i razviću predmeta. Idealna klasifikacija morala bi biti prirodna i genetička. Zadržaćemo ovu podelu klasifikacija i prema njoj proučićemo sada postojeće klasifikacije i klasifikacione jedinice prvog stepena t. j . asociaciju ili tip. Baron A. Krjudener daje tipu ovaku definiciju: »Tip je biljn a zajednica, koja je postala pod izvesnim klimatskim i edafskim uslovima i koja bez uticaj a čoveka zadržava konstantan karakter.« Najpre ova definicija nikako ne određuje pravi pojam tipa, jer ne ujedinjuje više ekvivalentnih biljnih zajednica t. j . ne izražava zbirni karakter pojma tip (vrsta). Ali pređimo preko toga i pogledajmo, kako i na osnovu čega Krjudener izdvaja ovu klasifikacionu jedinicu. Izdvajanje tipova baron Krjudener bazira na jednom karakteru t. j . zemljištu (mehaničkom sastavu, vlažnosti zemljišta i kiselosti humoznog horizonta). Takav način izdvajanja tipova je donekle opravdan za severnu Rusiju jer su tamo ove osobine zemljišta zaista od presudnog značaja po život biljne zajednice. Navedimo zamerku prof. Morozova, koji govori, da treba »posmatrati mogućnost postojanja jednog te istog 630 |
| ŠUMARSKI LIST 11/1933 str. 9 <-- 9 --> PDF |
tipa šume u predelima širokog reona, ali nikako na prostoru ćele evropske Rusije, kako to radi A. A. Krjudener.« Iz svega gornjega zaključujem, da je za nas ne samo neprihvatljiva definicija tipa po A. A. Krjudeneru, već i sam način rada kod utvrđivanja tipova, a također i klasifikaciju osnovanu na jednom karakteru (zemljištu) moramo uzeti kao veštačku, t. j . suviše udaljenu od našeg ideala, prirodno-genetičke klasifikacije. Da vidimo sada kako definiše tip i na čemu bazira svoju klasifikaciju finski tipolog Kajander. Prema Kajanderu: »u jeda n ti p šum e ubrajamo sve sastojine, čiji se biljni sastav u doba zrelosti (sa sklopom normalni m), karakteriše skoro istovetnim florističkim sastavom i ekološko-bio1 o š k i m osobinama. Tako isto pod jedan tip podređujemo sastojine, čiji se floristički sastav od spomenutih odlikuje takvim osobi na m a, koje mogu biti samo privremene i slučajne — nikako stalne; naprimer osobine koje su postale usled različite starosti drveća, proplanak a, uvođenja drugih vrsta drveća. Stalne razlike stvaraju nov tip šume, kada su osobine dovoljno primetne, a podtip, kada su manje primetne ali ipak imaju izvestan značaj.« Ova definicija ne može nas zadovoljiti sa formalne strane, jer sadrži dve osobine, koje ne može imati dobra definicija. Tu je suviše mnogo reci i neodređenih izraza, kao što su »dovoljno primetne«, manje primetne« i t. d. Ali sem toga ova definicija ne odgovara onoj stvarnoj jedinici, koju određuje. U svojoj definiciji Kajander govori, da tip karakteriše floristički sastav, dok kod izdvajanja tipova on kao jedini karakter uzima floristički sastav travnog pokrova, a sasvim zanemaruje sastav samih šumskih spratova. Kritikujući klasifikaciju Kajandera prof. Sukačev postavlja pitanje, da li je travni pokrov zaista toliko siguran znak za utvrđivanje tipa, da isključuje potrebu istraživanja uslova staništa. A daje i odgovor: »Ne, jer pokrov zavisi ne samo od uslova staništa, nego i od čitavog niza drugih uslova« (starosti sastojine, sklopa, uticaja čoveka i t. d.). »Sem toga mi i suviše slabo poznajemo uslove sredine, u kojoj može uspevati jedna ili druga biljka« (ekologiju trava). Kajander braneći svoju klasifikaciju navodi da se njegovu tipovi, osnovani samo na sličnosti travnog pokrova, u većini slučajeva poklapaju sa ruskim tipovima, kod određivanja kojih sem florističkog sastava uzeti su u obzir i uslovi staništa; ako je tako, zašto je potrebno komplikovati rad suvišnim istraživanjima. Na to bismo mogli odgovoriti, da u severnoj Rusiji i Finskoj životne prilike u glavnom zavise od tla i njegove vlažnosti. Ako uzmemo u obzir, da je u tim predemila broj glavnih vrsta drveća malen, a sklop i kod senkovitih vrsta veoma redak (skoro isti kao i kod svetloljubivih vrsta), onda je razumljivo da travni pokrov poglavito zavisi od tla i zaista izražava uslove staništa bez obzira na sastav šumskih (spratova. Kao što vidimo, na takvoj bazi osnovana klasifikacija zaista je primenljiva za severnu Rusiju i Finsku, ali nikako ne može biti proširena na srednju i južnu Rusiju, a pogotovo na Jugoslaviju, gde na maloj površini imamo sve biljno-geografske zone počev od Palmetum-a pa do Polaretum-a. Mislim da su nam suština i 631 |
| ŠUMARSKI LIST 11/1933 str. 10 <-- 10 --> PDF |
.principi finske tipologije dovoljno jasni, da bismo mogli zaključiti, da i ova klasifikacija, isto kao i Krjudenerova, bazira na jednom karakteru, dakle je veštačka i nikako ne može biti uzeta kao osnova za rad u širokim razmerama. Prema šumsko-uređajnoj instrukciji od 1926 godine: »Tipom šume zovemo takve predstavnike čitavog niza ujedinjenih delova šume, koji u potpunoj meri reprezentuju biološke i ekološke osobine ovog ujedinjenja, izražene sastavom, porastom, kvalitetom i uslovima staništa.« Nedostatak ove definicije je u tom što u njoj nisu zasebno navedeni znakovi za izdvajanje tipova i osobine tipova. Ova definicija ostavlja suviše mnogo slobode istraživaču u tome, što on upravo treba da uzme kao kriterij za utvrđivanje tipa. Ovo isto možemo ponoviti i u pogledu Kutšeove definicije, koja glasi: »Pod tipom šume razumevamo zbir delova šume vezanih zajedničkim osobinama staništa, koji daju tim delovima određen stalan oblik i određene unutrašnje osobine, te određuju pravac gazdinstva i način podmlađivanja.« Sem gore rečenog u ovoj je definiciji nesrećno izabran izraz »zbir delova šume«, jer tip je apstraktan pojam, koji .nikako nije vezan za izvesnu površinu. Kao kod prethodne tako i kod ove definicije već se oseća uticaj fitosociološke škole. Za površinu rasprostiranja tipa prof. Sukačev predlaže naziv »kompleks«. Analogno tome možemo reći »kompleks tipa. Najboljom smatram definiciju prof. Sukačeva, koju on navodi u članku »O nekim osnovnim pitanjima tipologije šuma« (časopis »Lesnoje hozjajstvo« Br. 2 1928 g.). »Tip šume ili šumska asociacija ujedinjuje sva šumska udruženja istovetna prema florističkom sastavu, složaju i životnim osobinama svih spratova i okarakterisana biološki istovetnim staništem. Ovde kaoposledica proističe, da ti ujedinjeni u tip delovi šume hoće da imaju podjednake šumsko-uzgojn ej šumsko-taksacione i šumsk o\-i e h-» ničke osobine. Ako tip odgovara pojmu vrsta, onda bi, kako smo! već govorili, sasvim dosledno bilo, da veće klasifikacione jedinice odgovaraju genusu, familiji i t. d. Prof. Sukačev predlaže ovakav progresivni red: 1. asociacija (tip), koji bi pojam odgovarao pojmu species; 2. grupa asociacija, što bi odgovaralo rjojmu subgenus; 3. formacija, što bi odgovaralo pojmu genus i t. d. Što se tiče raspodele asociacija po ovim grupama, prof. Sukačev ne govori ništa određeno. Jedino je u njegovom radu »Biljne zajednice« naveden primer raspodele asociacija u grupe asociacija, što je jedino i moguće kod sadašnjeg stanja nauke. Prot Morozov za osnovu tipološke klasifikacije u Rusiji predlaže sledeću zonalnu podelu: 1. Zona: a) tundra, b) šuma, c) stepa, d): pustinja; 2. podzona: a) četinarska, b) četinarska i liščarska, c) šumo-stepa i t. d.; 3. Oblast: a) zapadna (od zapadne granice do reke Dnjepr), b) centralna (od reke Dnjepra do Volge) i t. d. ; 4. podoblast: 5. tip šumskog masiva (pojam sličan grupi asociacija prof. Sukačeva). Kao što vidimo, zona i podzona su veličine širinskog protezanja, oblast đužinskog protezanja, a podoblast i tip šumskog masiva lokalnog značaja. Takva je podela u Rusiji 632 |
| ŠUMARSKI LIST 11/1933 str. 11 <-- 11 --> PDF |
lako izvodljiya blagodareći jako izraženoj zonalnosti kako pedološkoj, tako i biljno-geografskoj i klimatskoj. U Jugoslaviji takvu je podelu nemoguće izvesti, jer se tu kao otežavajuća okolnost javlja reljef, a u vezi s njime i jaka nepravilnost u raspodeli biljno-geografskih i klimatskih oblasti. Mislim da za osnovu podele Jugoslavije na oblasti i podoblasti može sa uspehom poslužiti podela. koju da´e profesor A. Stebut u svojoj knjizi »Nauka o poznavanju zemljišta«. U granicama podoblasti mogle bi se izdvajati grupe asociacija i u njima tipovi šuma. Njegova podela na klimatske oblasti i podoblasti naročito je zgodna još u tom, što se podudara sa podelom pedološkom i fitogeografskom. Ova podela ne može biti priznata konačnom. U toku rada ona se mora menjati i detaljizovati, jer podoblast, onakva kako je predlaže prof. Stebut, sadrži suviše mnogo najraznovrsnijih grupa asociacija. Ostaje nam još da bacimo pogled na to, kako stoji sa tipološkom nomenklaturom. Do sada još nije postignut sporazum, čak i u Rusiji većina autora koristi se najraznovrsnijim nomenklaturama. Tako na primer nomenklatura prof. Aljohina više liči na kratku diagnozu tipa, nego na nomenklaturu. Biljke različitih spratova on upisuje redom, a između njih stavlja znak —; biljke istih spratova spaja znakom + . Na primer: hrast—>lješnik — Aegopodium Podagraria + Ehinops risto + + Jurinea mollis. Većina autora uzima genus po glavnoj biljki jedne asociacije i dodaje njemu nastavak — etum, na taj način dobivenoj prvoj reci dodaje drugu reč sastavljenu od genus -nog naziva druge karakteristične biljke. (Pinetum cladinosum, pincetum herbosum i t. d.). Neki pak upotrebljuju skraćene nazive, napr. Cladopinetum mesto pinetum cladinosum. B. N. Gorodkov predlaže, da se dodaje na gornji način sastavljenim nazivima još i naziv areala, (napr. hipnopicetum betulosum polariuralense, Cladopinetum betulosum jurgicum). Prof. Sukačev predlaže ovakvu nomenklaturu:´ prva reč naziva je imenica sa dodatkom -etum izvedena od glavnog genusa asociacije; ako je rod od nekoliko vrsta, onda se može uzeti naziv vrste, ako je taj naziv karakterističan (mesto pinetum i populetum uzimati cembretum i tremuletum, a nikako excelsetum mesto picetum jer postoji i pinus excelsa). Druga reč naziva uzima se prema drugoj karakteristično´ vrsti ili prema staništu (cembretum vaccinosum, Pharagmitetum litorale). Ali ako asociacije istog naziva, koje su uzrasle na različitim mestima, mogu biti sasvim različite, onda ovim dvema reč´ma treba dodati još i naziv mesta (Cembretum vaccinosum uralense). Ako su pak asociacije sa ista dva prva naziva odrasle u istom arealu, ali se prema svojim osobinama razlikuju, onda se one smatraju kao varijeteti i naziv dobiva ovakav oblik: Pinetum vaccinosum ingricum var. ladogense (subasociacija). Ovo je sada najbolja i najrasprostranjenija nomenklatura. IV. Metodika tipoloških istraživanja. Tipologija daće praktičke rezultate tek onda, kad tipovi šuma budu utvrđeni i proučeni sa uzgojnog i gospodarskog gledišta. Dakle čitav posao tipologa možemo podcliti u dva dela: 1. utvrđivanje tipova i 2. proučavanje njihovih uzgojnih, šumsko-gošpodarskih i taksacion-´h osobina. 633 |
| ŠUMARSKI LIST 11/1933 str. 12 <-- 12 --> PDF |
Većina ruskih tipologa izvršuje ta dva posla istovremeno. Sa gledišta ekonomije rada mnogo bi bolje bilo najpre utvrditi tipove i posle istraživati njihove osobine, jer na taj način ne bismo morali bezbroj puta ponavljati istraživanje osobina jednog istog tipa. Toga principa rada držala se i finska škola Kajandera. Iako nas ne zadovoljava celokupni pravac rada te škole, nalazim da bi bilo korisno zadržati se na tom principu. Nije dovoljno znati, kakvi su tipovi u određenoj oblasti, već je potrebno još i tačno odrediti njihovo rasprostiranje t. j . sastaviti tipološku kartu. Zato posle utvrđivanja tipova treba pristupiti njihovom ograničavanju. Definicija prof. Sukačeva, koju smatramo kao najbolju, potpuno određuje pravac našeg rada za postizavanje prvog cilja to jest određivanje tipova. Morozov nije uspeo da da ma kakvu metodiku za tipološka istraživanja. Svaki je od njegovih đaka radio na svoj način. Nažalost ne mogu ništa određeno reći ni o metodici Morozovljevog đaka barona Krjudenera, jer nemam u rukama njegove klasifikacije. Pisati pak o njoj po sećanju i recima njegovih protivnika neću. Mislim da ova praznina nije tako velik gubitak, jer i sam prof. Morozov potcenjuje klasifikaciju barona Krjudenera i njegov metod rada. Slučajno mi je došao u ruke rad jednog od predstavnika šumsko-uzgojne Morozovljeve škole (B. I. Ivanjenko: »Tipovi sastojina državnog krimskog zabrana). Evo šta govori B. I. Ivanjenko o glavnom smeru svojeg rada. »Proučavanje tipova sastojina mora se vršiti u dva pravca: s jedne strane neophodno je proučiti uslove staništa, koji su rezultat skupa različitih faktora {reljefa, geološke formacije tla, klime i drugih), a s druge strane treba proučiti sastojine različitog oblika, sastava, starosti i t. d.« Dalje veli: »treba razlikovati dva momenta: utvrđivanje klasifikacije tipova sastojine i proučavanje tipova, što je dalji zadatak, za koji su potrebna stacionarna istraživanja.« Dakle on razlikuje ta dva momenta, koje pre njega, a i sada još neki spajaju i tako otežavaju rad. Svoj rad B. I. Ivanjenko počinje opštim opisom položaja, reljefa, granica, geološke strukture, klime i zemljišta masiva. Zatim prelazi na opis pojedinih probnih površina, koje prema njegovom mišljenju karakterišu tip. Ako ove površine zaista karakterišu tipove, onda bi prethodno morala biti izvršena podela na tipove. Zaista, on je putem ekskurzija najpre izvršio preliminarnu podelu na tipove i u njima odabrao mesta naročito karakteristična, koja je i uzimao za probne površine. Podelu na tipove vršio je prema mehaničkom sastavu zemljišta, ekspoziciji, nagibu, nadmorskoj visini i dominantnoj vrsti drveta, t. j . uslovima staništa, a fitosociološki karakter skoro nije uzimao u obzir. Takva je podela naravno suviše subjektivna i neki drugi istraživač mogao bi doći do sasvim drugih rezultata. Odabiranje probnih površina karakterističnih za određen tip također je stvar subjektivne procene, jer nema nikakve kontrole. Da pređemo sada na opis tipa. Uzmimo kao primer njegovu probnu površinu IX. Naziv tipa: Hrast na sitnom šljunkovito-glinovitom tlu, na podlozi glinovite stratifikovane stene, na strmoj južnoj padini. Veličina probne površine: 70,00 X 35,70 = 0,25 ha. Nadmorska visina: 850 m. Nagib: 17°. Ekspozicija: S. Prv i sprat : .. Quercus, 2. Acer, 1. Fraxinus, 1. Tilia, Pinus i Betula. Drug i sprat : Carpinus betulus, carp. orientalis, Cornus mas. Starost prvog sprata: 150 —180 god. Sklop: 0.7. Kružna ploha prob, površine: 24, 229 m2. Bonitet: IV. Dobrota: 3. Podmladak slab. Džbunje: Carpinus orientalis, Cornus mas, Acer italum, Crataegus 634 |
| ŠUMARSKI LIST 11/1933 str. 13 <-- 13 --> PDF |
oxyacantha, Ligustrum vulgare, Jasminum fruticans. Travni pokrov veoma raznolik, sa veoma velikim varijacijama, sastavljen od sledećih vrsta: Brachipodium pinnatum (L), Dactilis glomerata (L). Bromus variegatus (M; B. i t. d.). Svega nabraja 43 vrste. Dalje daje najtačnije taksacione podatke u dve tablice. Na kraju krajeva nalazim se u nedoumici o tome, gde se svršava utvrđivanje tipa, a gde počinju stacionarna istraživanja. Ili možda uopšte stacionarna istraživanja nisu vršena, a taksacione podatke autor ubraja u faktore za određivanje tipa. Da vidimo, u koliko ovaj opis zadovoljava prvu polovinu rada t. j . u koliko nam daje jasnu predstavu o opisanom tipu i njegovim spoljnim vidljivim znacima. Po takvom opisu je sasvim nemoguće prepoznati tip. Zemljište i matična stena opisani su suviše opštim recima, pa prema tome ne mogu biti pouzdanim znakom tipa. Pa i ako bi zemljište bilo jasno okarakterisano, odrediti rasprostiranje tipa po zemljištu nije lak posao, a sem toga zemljište nikako ne može biti ubrojeno u spoljne lako vidljive znakove. Pretpostavimo sada, da zemljište nije glavni znak tipa. Onda stvar stoji još gore, jer fitosociološki opis tipa još manje nas zadovoljava. Ovaj opis ne daje nam nikakve predstave o izgledu šume, o međusobnom odnosu spratova, karakteru smeše glavnog sprata, karakteru smeše, sastavu i sklopu drugih spratova, ni o gustini travnog pokrova i značaju pojedinih vrsta za aspekt. Ja sumnjam, da tako utvrđen tip može imati iste uzgojne i šumsko-gospodarske osobine na čitavom arealu njegovog rasprostiranja. Otaj je tip suviše subjektivnog i lokalnog karaktera, jer kao što smo videli, izdvajanje njegovo je bilo osnovano na subjektivnoj bazi —´ pregledu masiva putem ekskurzija, a opis ne daje ni jednog karakterističnog znaka, koji bi omogućio pronalaženje istog takvog tipa u sličnim uslovima spoljne sredine na nekom drugom mestu. Jednu od najoriginalnijih metodika tipoloških istraživanja, koja se sada primenju;e u nekim mestima evropske Rusije, predlaže A. Turundajevski. Već iz samog naziva članka u kojem A. Turundajevski izlaže osnove svoje metodike, vidi se da dva posla, t. j . pronalaženje tipova i istraživanje njihovih osobina, spaja u jedno. Autor ne pretenduje na nepogrešivost svoje metodike, nego je predlaže kao najprostiju, gde se ne traži da istraživač bude naročito spreman, a u isto vreme daje mogućnost da se tome radu privuku najširi šumarski krugovi. Prema svojoj suštini ova je metodika kombinacija fitosociološke i šumsko-uzgojne metodike, ali jako uprošćena. Kao veoma korisnu novost ove metodike smatram podelu rada oko utvrđivanja tipa u tri faze: 1. faza — sakupljanje podataka na terenu; 2. faza — sređivanje terenskih podataka i izdvajanje tipova; 3. faza — konačno istraživanje znakova i osobina tipa na terenu po nekoj tačnijoj metodici (autor predlaže metodiku prof. Sukačeva). Ja bih dodao još i četvrtu fazu — ograničavanje tipova. Za sakupljanje terenskih podataka autor predlaže naročite tabele, u kojima istraživač mora da popuni sve rubrike po naročitom uputstvu. Uvođenje tabela, propraćenih uputstvom bezuvetno je korisno, jer na taj način dobiveni rezultati mogu biti upoređivani. U drugoj fazi rada ispunjene se tabele sakupljaju u centralnom nadleštvu i onda se slažu po unapred, još na terenu, naznačenim tipovima. Zatim se tabele, koje se odnose na isti tip, upoređuju i ponovo sortiraju; od ovih posljednih izdvajaju se one, koje se slažu po svima faktorima. Ove poslednje uzimaju se kao najkarakterističnije za tip. 0 samom pro fit |
| ŠUMARSKI LIST 11/1933 str. 14 <-- 14 --> PDF |
cesu uporedivanja govoriću drugom prilikom. A. Turundajevski računa da je za takav izvod najkarakterističnijih za tip osobina dovoljno 15—20 tabela, koje se odnose na isti tip. U trećoj fazi treba otići na ona mesta, gde su uzete najkarakterističnije po tip osobine i tu izvršiti detaljnije istraživanje po nekoj tačnijoj metodi i na taj način konačno utvrđene osobine uzeti u opis tipa. Kad su tako tipovi utvrđeni, treba utvrditi i granice njihovog rasprostiranja, koristeći se već gotovom klasifikacijom. Istovremeno sa sakupljanjem podataka za popunjavanje tabela Turundajevski vrši istraživanje prirodnog pomlađivanja i za ovo također predlaže izvestan šablon. Nalazim da je istraživanje pomlađivanja kao i svih ostalih šumskouzgojnih i gospodarskih osobina najbolje i najracionalnije vršiti u već određnom tipu ili istovremeno sa detaljnim proučavanjem tipa u trećoj fazi rada. Najpopularnija je sada u Rusiji metodika prof. Sukačeva priopćena u knjizi: »Kratko uputstvo za istraživanje tipova šuma«. Nažalost čitavo izdanje ove knjige je rasprodato i ne može se sada dobiti. Zato ću se potruditi da indirektnim putem dođem do pojma o njegovoj metodici. Godine 1525 izašao je iz štampe rad G. I. Poplavske: »Podatci za proučavanje flore državnog krimskog zabrana«. Autorka ovog rada naglašava, da je program rada bio razrađen zajedno sa profesorom Sukačevim. G. I. Poplavska je fitosociolog-botaničar, pa u njenom radu nema sa šumarskog gledišta važnih osobina šuma, ali on sadrži ono što je za nas sada najvažnije: metod utvrđivanja tipova. Uzmimo kao primer opis neke probne površine: »Probna površina 26 — Y — 1924 god. Padina planinskog lanca Jaman-Dere na putu ka Golovkinskom vodopadu. Ekspozicija — SO. Nagib terena — - 30. Sklop prvog sprata — 0,6. Sastav prvog sprata: hrast — 0,4, jasen — 0,4, javor — 0,2. Podšuma: Cornus mas i mestimično Rosa spinosa. Podrast: grab i mestimično Acer hircanum. Hrastovog podrasta nema. Travni pokrov gust, skoro potpuno pokriva tlo. Opšta gustina - 0,9. Paeonija triternata Cop. (3) 8 otcv. Mercurialis perennis Cop. 9 veg. cv. pl. Galium molugo Sp. 4 pup. Veronica peduncularis Sol. 1 cv. i t. d. Odmah se vidi da kod ovog opisa kao glavni znak za određivanje tipa služi floristički sastav. Od faktora staništa uzeti su samo oni koji su karakteristični specijalno za ovu probnu površinu. Mesto rada je označeno približno. Tako sakupljene podatke autorka sređuje, utvrđuje pojedine tipove i njihovo približno rasprostiranje i daje opis tipa. Floristički opis izvodi se kao srednje-aritmetička veličina iz podataka probnih površina; dalje sleduje detaljan opis tla, mrtvog pokrova, reljefa t. d. Ovi poslednji podaci utvrđuju se naknadno, posle određenja tipa. Da je takvo izdvajanje tipova, bazirano u glavnom na florističkom sastavu svih spratova šume, bolje i detaljnije od izdvajanja prema zemljici? |
| ŠUMARSKI LIST 11/1933 str. 15 <-- 15 --> PDF |
štu, dokazuje već i ta okolnost, da je na ovaj način bilo nađeno 6 tipova na istom mestu, gde je po drugoj metodi izdvojeno samo 3 tipa. Sem toga je izdvajanje tipova prema zemljištu teže izvodljivo, jer do sada još nemamo detaljno razrađenu klasifikaciju zemljišta. Postoji još i jedna otežavajuća okolnost kod utvrđivanja tipova po zemljištu, a to je, da na istovetnom zemljištu zbog nekih drugih faktora može biti 2 i više sasvim različitih tipova. Takvi prema zemljištu utvrđeni tipovi i dali su prof. Orlovu pravo da tvrdi, da je bonitet mnogo detaljnija jedinica od tipa i bolje izražava taksacione osobine sastojina. Metodika, koju daje V. N. Kutše u knjizi »Nauka o tipovima šuma«, teži da izmiri pravac šumsko-uzgojni sa pravcem fitosociološkim. Toliko detaljna istraživanja, kako ih predlaže V. N. Kutše, bila bi naravno, od koristi i tipovi tako izdvojeni bili bi najtačnije utvrđeni,, ali takav je posao suviše težak i skup. Toliko detaljna istraživanja mogu se vršiti samo u naučne svrhe, kad se ne traži da uloženi kapital bude što pre amortizovan i da praksa što pre dobije potrebna za nju upustva. Za što veći i brži uspeh mislim da je najbolje uzeti način utvrđivanja tipova sličan onom, što ga primenjuje G. I. Poplavskaja, osim toga podelu rada A. Turundajevskog, više klasifikacione jedinice klimatskopedološkog karaktera slično G. F. Morozovu, a nomenklaturu i podelu na grupe asociacija V. Sukačeva. Flora nekog mesta (ne u smislu pojedinih biljaka, već u celini, t. j . biljno udruženje) je najosetljiviji instrumenat za određivanje uslova spoljne sredine. Za našu šumarsku praksu potpuno je dovoljna tačnost očitanja, koju mi sada možemo da postignemo. Kao što smo pre videli, »čitanje po fitosociološkoj metodi G. I. Poplavske dva, puta je tačnije od očitanja po zemljištu B. I. Ivanjenka. Sa napretkom tipologije i ekologije biljaka naša očitanja biće sve tačnija, lokalni karakter klasifikacije tipova sve više će se gubiti i ona će se sve više približavati prirodnogenetičkoj klasifikaciji u svetskom maštabu, slično onoj koju zamišlja prof. Sukačev. Koliko je važno unapred izraditi tačan program rada, imao sam prilike da se uverim. Prvi opis borove sastojine, koji sam izradio na Avali, bez tačno određenog plana, morao sam baciti, jer kad sam kroz neko vreme hteo da ga sredim, nisam mogao da se snađem u tom opisu. Da se takvi slučajevi ne bi ponavljali, izradio sam tablice prema metodici V. N. Kutšea. Spoljni oblik tablica takode je od velike važnosti, jer one moraju biti tako sastavljene, da budu pregledne i zgodne za upoređivanje. Ceo opis treba podeliti prema Kuntšeu u dva dela: 1. Uslovi staništa i 2. opis šumske asociacije. Biogenetski pak uslovi, u koliko su poznati i od važnosti, mogu biti uneseni u rubriku »primedba« na kraju formulara. U rubrici »datum« mora biti tačno označen dan istraživanja, jer je to od velikog značaja po sastav travnog pokrova. Mesto gde je probna površina uzeta označuje se sa približnom tačnošću, ali tako da može biti nađeno, jer to može biti potrebno u trećoj fazi rada, detaljnog utvrđivanja znakova i osobina tipa. Oblast, podoblast i grupu asociacija označivao sam prema šemi prof. Stebuta iz pomenutog njegovog dela. Nadmorska visina može se uzeti iz karte. Nagib terena određuje se sa najvećom mogućom tačnošću, 637 |
| ŠUMARSKI LIST 11/1933 str. 16 <-- 16 --> PDF |
jer ovaj faktor veoma jako utiče na tip sastojine. Rubriku »reljef« treba popunjavati s obzirom na makroreljef (reljef čitavog kraja) i mikroreljef (reljef probne površine — lokalni). Detaljno istraživanje zemljišta na svakoj probnoj površini je nepotrebno. Za ovo je dobro iskoristiti prirodne preseke zemljišta (obronke). Ako takvih prirodnih preseka u blizini probne površine nema, može se iskopati pedološka rupa. Geološki substrat je takođe od velike važnosti, jer naročito u brdskim krajevima on određuje hranljivost tla. Za opis sastojine najpre se treba odlučiti odnosno podele šume na spratove. Ja sam se držao šeme predočene na priloženoj slici. U toj šemi imamo 2 šumska sprata, zatim podrast (sastavljen od vrsta, koje ulaze u sastav šumskih spratova i koje su već izašle ispod uticaja š. džbiraja), podšumu (koju sačinjava džbunje i džbunjasto razvijene vrste drveća), podmiadak (sastavljen od vrsta, koje ulaze u sastav šumskih spratova, a koje su još pod uticajem podšume) i prizemni sprat (sastavljen od trava i mahovina). I ..... ...... ....... ...- IJIBVKIE non ../...., ..... Naravno u nekoj određenoj šumi mnogi elementi ove šeme mogu izostati, a isto tako može biti i više šumskih spratova. Posle ovakve podele šume pristupa se opisu svakog pojedinog sprata. Za određivanje karaktera smeše najbolje je poslužiti se ovim gradacijama: 1. difuzan — ravnomeran, 2. difuzan — neravnomeran, 3. grupimičan, 4. pojedinačan. Od oka se ocenjuje i označuje sklop i sastav pojedinih spratova, onako kako je to primljeno u taksaciji. Treba takođe približno proceniti visinu, srednji prečnik i starost srednjeg stabla za svaku vrtu drveća. Za podšumu takođe treba proceniti njen sklop i navesti za svaku vrstu stepen učešća u aspektu desetinkama, na isti način kao i kod šumskih spratova. Kod opisa podmlatka treba označiti njegovo zdravstveno stanje, količinu na jedinici površine i saodnošaj između pojedinih vrsta. Za opisivanje travnog pokrivača postoji mnogo veoma detaljnih i vog niza drugih fitosociologa ruskih i zapadno-evropskih. Prosto nabrakomplikovanih metoda. Na primer Alehina, Ramenskog, Pačeskog i čita 638 |
| ŠUMARSKI LIST 11/1933 str. 17 <-- 17 --> PDF |
janje trava, kako su to radili predstavnici Morozovleve škole, ne može nas zadovoljiti, zato nalazim da je najpodesniji metod, što ga predlaže Kutše, koji nije suviše komplikovan, a u isto vreme daje dovoljno jasnu predstavu o travnom pokrivaču. Procenjuje se od oka stepen zas-trtosti tla travama (gustina travnog pokrivača), koja se označuje desetinkama (sa 1,0 označuje se potpuno biljem obraslo tlo). Zatim se pristupa određivanju florističkog sastava travnog pokrivača i raspoređivanju biljaka u postepeno padajući niz prema ulozi, koju igraju pojedine vrste u aspektu. Najpodesnija je za ovo skala Drude: Soc (Socialis) — u masama; Cop3 1 ^ Cop" ) (Copiosus) — obilato (u padajućem nizu); Cop1 J Sp. (Spansus) — razbacano; Sol. (Solitarius) — pojedinačno; Un (Unicum) — slučajni primerci; Gr. (Gregarius) — grupimično (ova oznaka može biti upotreb- Ijena kao dodatak ma kojoj gornjoj oznaci). Pod opisom mahovina gustina se označuje obično kao i kod travnog pokrivača, a što se tiče opisa vrsta, V. N. Kutše predlaže podelu u 3. grupe: 1. Granate zelene mahovine sa dlakastim rizoidima (Giloconium, Dycranium) ; 2. Rizoidne mahovine, sa rizoidima sličnim korenju (Polvtrihum) ; 3. Barske mahovine, sa plitkim rizoidima (Sphagnum). Evo u kratkim potezima metodike opisivanja, po kojoj sam radio. Prilazem jedan primer ovakog opisa (Vidi priloženi obrazac). V. Praktični značaj i ciljevi tipologije. »Očigledno je, da sadašnja nauka o šumama strada zbog jednog važnog nedostatka. Kod velikog broja načina podizanja, uzgoja i seče sastojina nauka ne daje kategoričkih i potpunih znakova objekata, na koje te načine treba primenjavati.« (Kutše: Nauka o tipovima šuma). Jedino tačno utvrđeni i proučeni tipovi mogu dati odgovor na pitanje, gde i kakve načine uzgoja i uređenja treba primenjivati. Sastojina kao veštačka jedinica ne može dati odgovor na to pitanje, jer sastojine istog boniteta mogu imati različite uzgojne i šumsko-gospodarske osobine. Utvrđivanje tipova i njihovih osobina ´može biti postignuto samo napornim radom i dosta velikim materijalnim žrtvama. Prema tome pitamo se, ima li smisla preduzimati taj rad i da li će on doneti rezultate, koji bi nadoknadili podnesene žrtve? I ako tipovi i njihove osobine još nisu dovoljno proučeni, možemo navesti mnogo primera, gde je tipologija donela veoma mnogo koristi kako kod uzgoja, tako i kod uređenja šuma. Neću nabrajati klasične primere, iz kojih se jasno vidi velik značaj i počasna uloga, koju će igrati tipologija među praktičkim šumarskim disciplinama. Dovoljno je reći, da i neprijatelji tipologije, kao prof. Orlov, sada već priznaju njenu praktičku važnost, ako i ne u toliko apsolutnoj formi, kako bi to hteli tipolozi Morozovljeve škole, koji preteravaju u ovom smislu. Ma da osobine tipova još nisu dovoljno proučene i klasifikacija izrađena, neki tipolozi traže da se uvede odmah uređenje i uzgoj šuma po tipovima. Sasvim opravdano prof. Orlov podvrgava uništavajućoj kritici klasifikaciju 63.9 |
| ŠUMARSKI LIST 11/1933 str. 18 <-- 18 --> PDF |
Mesto : (Pređeo, ođel, bliže oznake) Klimatski Edafski Orografski Biogenetski faktori : faktori: faktori : faktori : Nadmorska visina : Oblast i pođoblast ; Opis zemljišta : Reljef : Ekspozicija: Uticaj ćoveka i životinja : Nagib : Opi s šumsk e asociacije : sastav 0.4 karak. sm dif. jedn. Travni pokrivač Mahovine i liš sr. preen: 0.40 Gustina 0.4 Gustina 0 6 sr. visina: 25 Festuca ovina-cop 1 Catharina undulata starost : 60 Lusula campestris-Sp. gr Unium caspidatum cs S s I o CL O bonitel : IV. masa po 1 ha : sastav : 0 6 Carex digitata- Sp. Gr. Menta arve >sis — Sp. Thimus montana - Sp. Thuidiumi recognitum t. d. ce karak. sm : Digitalis furi´escens sol sr. prečn: Viola silvestri-« — sol sr. visina : i t. d. starost: bonitet : masa po ha : CS S 3 X» ´a o a. Aspekt uzet u M », Ö O Q. ped. (0.7) dobar septembru C3 1-lm 2 Q. cerris (0.3) .. o ! zapreminske tablice barona Krjudenera, jer je to bio preran i nesrecan opit primene onda još nerazvijene nauke. Proi. Orlov, koji je budno pratio razvoj tipologije, nikad nije propuštao zgodnu priliku da podvuče njene pogreške i ovim je stvarno davao podstreka za traženje novih puteva sa povećanom energijom. Stvarno prof. Orlov ne kritikuje tipologiju kao nauku već samo neuspele slučajeve primene tipologije u praksi. Svoje gledište na nauku o tipovima on izražava ovim recima: »Ako bi tipovi bili proučeni u šumsko-uzgojnom smislu, utvrđivanje bi njmovo olakšalo gazdovanje, dajući dobar put za postizavanje gospodarskih ci 640 -> |
| ŠUMARSKI LIST 11/1933 str. 19 <-- 19 --> PDF |
ljeva. Doklegod ovoga nema, utvrđivanje tipova šuma može imati samo orijentacioni značaj, dopunjujući i olakšavajući opis i klasifikaciju sastojina prema sastavu, bonitetu i dobroti« (Prof. Orlov: Uređenje šuma). Utvrđeni i proučeni tipovi šuma bezuslovno stvaraju preokret u uređenju šuma, ali za sada tipologija, koja je tek počela da se razvija, mora da se zaista zadovolji sa ulogom, koju joj određuje profesor Orlov. O budućoj ulozi tipologije prerano je govoriti. Glavni je zadatak tipologije dati prirodnu gazdinsku jedinicu (tip), koja mora zameniti veštačku jedinicu (sastojinu) i time olakšati i uputiti rad šumarskih stručnjaka u pravcu, koji odgovara osobinama ovih jedinica. Résumé. Apres un aperçu de . origine, du développement et de la situation actuelle de la typologie forestiere dans la Russie et ses pays-voisins, . auteur expose les moments a considérer quant a . application eventuelle de la typologie dans la Yougoslavie. Ing. RUD. KOLIBAŠ (ZAGREB): TRIDESETGODIŠNJICA HRVATSKOG NAPUTKA ZA SASTAV ŠUMSKO GOSPODARSTVENIH OSNOVA (LE TRENTIEME ANNIVERSAIRE DE L´INSTRUCTION CROATE POUR L´AMÉNAGEMENT DES FORETS) Zakonom od 26. ožujka 1894. o stručnoj upravi i šumskom gospodarenju u šumama stojećim pod osobitim javnim nadzorom, koji je vrijedio za područje bivše kraljevine Hrvatske i Slavonije, bilo je određeno, da su svi vlasnici šuma, stojećih pod osobitim javnim nadzorom, dužni sa šumama, što ih posjeduju, upravljati i gospodariti po načelima sastavljenih gospodarstvenih osnova, koje trebaju da ustanovljuju, kako će se polučiti što veći i trajniji užici s obzirom na stanje šuma. U vezi sa ovim zakonom izdana je naredba bivše Kr. Hrv.-slav.-dalm. zemaljske vlade odjela za unutarnje poslove od 23. travnja 1903 broj 23.152 o sastavku gospodarstvenih osnova i programa, te godišnjih, drvosječnih i ogojnih predloga. Dana 23. travnja ove godine navršuje se dakle trideset godina od izdanja spomenute naredbe, koja se u praksi naziva »naputkom« za sa stav gospodarstvenih osnova. Želim, da prigodom ove tridesetgodišnjice »naputka« ukratko opišem vlastite dojmove i opažanja, koja sam imao kroz ovih trideset godina u predmetu sastavka gospod. osnova, dok ću se posebnim člankom osvrnuti na praktične upute za njihovo sastavljanje. U prvom redu odajem duboko poštovanje sastavljaču naputka, ne umrlom, zaslužnom i odličnom hrvatskom šumarskom stručnjaku, blago st |