DIGITALNA ARHIVA ŠUMARSKOG LISTA
prilagođeno pretraživanje po punom tekstu
| ŠUMARSKI LIST 1/1932 str. 35 <-- 35 --> PDF |
.... .... ... y ...... ........ ....... . ...... ..... ... .... ..... ce . .. ... ... ........ .... .... ..... ....... y ...... ..... ... ..., .... .. ......., .. .. .. ce ... ...... ..... .........., ........ ..: „......... je, ... ce ..... ........., ... ..... .. ce ....... . ....... ...., y ...... .... .. .... ... ...... .........?" Ha ..... ........ ........ je ..........: ..... ... ...... ...., ...... .... . .. .. ..... ...... ......... ... ...... ......... ....... ... .. ... y ...... ...... ..... .... ...... .... . ....... .. .. ...... .... ........ .. .... .. ........... .. ...... ...... ... .... ..... .... je ........ . ..... .... ......... .. ...... ......... ... . ...... ...., .... ce ... .... .. .... .... .... .............. ..... .. .. ... ...... .. ....... y .........., ....... .. . .... ... .... ....... y .......... .. ... .... ....... .... ...... ... .... ...... ...... .. .... y ..... . ..... .... ............. ........... ..... je . y ...... ...... .... ..... ...... y ......, .. . y ...... .... ..... ..... ... ...... . ..... ...... ............ ..........., a .. ....... .. ....... . y ... .... ...... .... ..... .... .. ce .. ......... . ..... ........., .. je ..... ....... y ......... ......... ..... ....... ... ....... y ........ ...... .. ...... ....... je ..... ......... .. ..... .... y ...... ......, .... ... 300 .... . .... je ...... ........ ........., a .. .... ......... .......... .. .. ....... ......... .... .. ..... .... .. ............ ...... no ........... ......, ... ... ... .... ... ........ ........ ......... ....... ... ........ .. ........... ....... ......... je .... .. ..... .......... ....., .... .. .... ........: .... je, ............ ............ . a ib . . y . a y . a c, y j e . . o . o r y h e . . p . aa> e . o . a no . o c a . a . . e . ...... ? ... je ....... ....... ..... .. ....... .. 17. ..... . ..., .. ce .. ...... .... ....... .. .......... . ............. . ....... .. . y . a . . . . . . . . .. A ... he ce ... ... ....... .... .... ....... . .... ....... y ......... ......., ..... je ....... ..... Ha .. ce .... ..... ........ ... ... .... ..... . ........ ......., . ..... ce . .... .. ...... ...... y ........ ....... ... ....... .. ......... .. ...., .. ....... ... .. ..... ........ . ...... .... y .... .. ........... .... . . . . y . a .... ..... .. je ........ ....... . ...... . .......!, .... je ...... y .... VII. ........, .... je ........ ....... .. ......... z ... y .... .......... ........ ......, .. ..... ..... .. .......... ...., .. je ........ ........ ........., ... je ...... ..... ..... ....... y ..... .............. ........ . ......... ... y ...... ............ ....., ... ... je ...., ...... ...... ....... .... .. .... ce ........... .. .. ............. ............, ... ... .. .... ...... ......, y ........ ......, ........ ........ je .. ...... . .. ..... ......., .. .... ce ...... .. ............ . .... ...... .... ..... ..... je ......, ... .. je ..... ...... .... „.... .........", a .... je ..... . .. ......... ....... ... ............. .. § 132. .... .. ...... KNJIŽEVNOST KAKO I ČIME SE BRANI G. PROF. D-r. PETAR ĐORĐEVIĆ? Na moju kritiku objavljenu u »Šumarskom Listu« za prošli oktobar g. proi. Dr. Putar Dordević dao je odgovor u istom listu za novembar. Na taj njegov odgovor evo moga protuodgovora: 33 |
| ŠUMARSKI LIST 1/1932 str. 36 <-- 36 --> PDF |
I. — G. D. je još odmah u početku vrlo pogrešno shvatio značaj i vrednost moje kritike, kada tvrdi da je ona »lični napad moga asistenta — a u vrlo providnoj nameri«. To nije istina. Nisu tu u pitanju ni lične stvari g. Đ. niti su tu u pitanju moje lične stvari. U pitanju je samo jedna botanička knjiga na čijem naslovu stoji naziv »Anatomska građa drveta i uput za raspoznavanje našeg važnijeg drveća i šiblja po njihovim anatomskim osobinama« i »Napisao Dr. Petar Đorđević, redovni profesor beogradskog univerziteta«. Da o jednoj botaničkoj knjizi dam svoj sud, to je moje puno pravo, jer za to imam sve potrebne kvalifikacije. Nisam kritikovao g. Đ. lično, niti kao šefa katedre, već samo kao pisca knjige »Anatomska građa drveta...«. Nisam kritikovao ni kao potčinjeni svoga pretpostavljenoga, jer nije u pitanju nikakav službeni akt instituta, već sam kritikovao kao stručnjak botaničar jednu knjigu iz oblasti Botanike. Činovnički položaj autora knjige nije mogao niti smeo da me spreči da se koristim svojim pravom koje mi pripada kao naučnom radniku na polju Botanike. Jer nauka ne poznaje starije i mlađe, već samo naučne radnike i istinu. G. D. na kraju svoga odgovora sam presuđuje: »A posle kritike iz takvih motiva, g. V. nema više kvalifikacija za naučnu kritiku,...«. Ali g. Đ- kao pisac jedne knjige, uz to rđave, nije taj koji ima o tome da presudi, da li ja imam uopšte naučnih kvalifikacija i kvalifikacija za naučnu kritiku. Nemo judex in causa propria! Da li su moje zamerke u kritici opravdane ili ne, to može oceniti samo objektivni sud stručnjaka. Iz odluke takvog suda moglo bi se tek doznati: koji od nas dvojice nema pravo i koji od nas dvojice ne zna ni osnovna botanička fakta i prema tome nema naučnih kvalifikacija. Pored toga što sam kao naučni radnik imao pravo da dam ocenu o jednoj knjizi iz svoje struke, postojao je još jedan razlog. G. Đ. je svoju knjigu napisao »da posluži u prvom redu kao udžbenik... studentima naših poljoprivredno-šumarskih fakulteta«, a sem toga da pruži »šumarskim i tehničkim praktičarima jedan naučno izrađen put za njihove praktične svrhe«. G. D. je morao u svojoj knjizi govoriti samo naučne istine i paziti da studenti i praktičari kojima je knjiga namenjena ne pođu krivim putem. Međutim, g. D. je napisao jednu knjigu koja je rdava i s naučne i pedagoške i logične strane. Savest naučnog radnika i zakletva nastavnika nisu mi dozvoljavali da preko takve knjige pređem ćuteći. I dao sam svoju kritiku- Uveren sam i pri tome ostajem, da onaj, koji po knjizi g. D. predaje, upućuje mlade generacije krivim putem i na ispitu traži od kandidata greške i apsurde mesto pozitivnog znanja. Kada tako govorim o udžbeniku g. Đ., ja sam potpuno svestan težine svojih reci. Neka mi se dokaže da je udžbenik napisan ispravno i naučno, povući ću sve posledice i dati punu satisfakciju. G. Đ. u svojoj odbrani ukazuje na moju nelojalnost. Ali, time samo dokazuje, Ota on, g. D., lojalnost ne shvata pravilno. Lojalnost ne srne biti jednostrana i ne srne se shvatiti samo kao osobina mlađeg prema starijem. Lojalnosti mora biti i prema onima dole, čija je duša većinom botanička tabula rasa na kojoj mi svojim autoritetom pišemo. Lojalnosti mora tako isto biti i prema onima gore, t. j - prema onim viđenim stranim botaničarima, iz čijih je knjiga g. Đ. na široko i tekstuelno ispisivao, pa mu to ipak nije smetalo da stavi svoje ime kao autora, ili čije je citate u svojoj odbrani bez ikakva razumevanja navodio, u nameri da dokaže svoje greške i apsurde. Ja sam prema g. D. uvek pokazivao dovoljno lojalnosti, pa i povodom njegove knjige. Na vreme sam ga upozorio, da u svoj prospekat nije uneo našu moliku, Pinus peuce. To je primio i po tome postupio. Zatim, kad je knjiga već izašla iz štampe, ja sam g. Đ., pre nego što će knjiga ući u prodaju, na vreme upozorio, da se u njegovoj knjizi nalaze mnogobrojne i teške botaničke greške i u osnovnim botaničkim faktima, To ni sam g. D. u svome odgovoru nije porekao, niti to kao častan čovek može poreći. Kad je g. D. i pored naših dužih objašnjavanja ipak ostao pri svome, ja nisam mogao izmaći svojoj savesti i svojoj dužnosti. 84 |
| ŠUMARSKI LIST 1/1932 str. 37 <-- 37 --> PDF |
G. D. tvrdi u svom odgovoru, da sam i ja bio korektor njegove knjige i na taj način pokušava da svali na mene jedan deo svojih grešaka. Time tvrdi jednu veliku neistinu. Izjavljujem: korektor knjige g. D. nisam bio, jer njegov manuskript nisam ni video. Da sam zaista bio korektor njegove knjige, g. Đ. bi me začelo spomenuo u predgovoru kao što je to sasvim uobičajeno u naučnom svetu. Ne želim niti hoću da budem hircus expiatorius g. Dordevića: tim pre, što g. Đ. nije hteo primiti nijednu od mojih primedaba koje sam mu usmeno učinio pre ulaska knjige u prodaju. Pošto je presudio da nemam kvalifikacija za naučnu kritiku, g. Đ. na kraju svoga odgovora izjavljuje, da više sa mnom neće polemisati. Kakogod hoće! Ja nisam ni pisao svoju kritiku radi g. D-, kao što ni g. D. nije ni svoj odgovor pisao radi mene. Obojica smo pisali radi obaveštenja javnosti, u prvom redu stručne i nastavničke javnosti- To i sam g. D. na nekim mestima u svome odgovoru jasno ističe ov4m recima: »Ali s obzirom na prilike kod nas« (?!), ili »... radi obaveštenja poštenog sveta«. JPrema tome, g. Đ. se nije zadržao na terenu stručne i naučne diskusije, već je bez ikakve potrebe sišao na teren ličnih napada. Ja na tome putu ovde ne mogu sledovati primeru g. Đ. II. — G. D. vrlo neverno citira misli stranih autora (Hempel-Wilhelm, Moliscii, Fitting, Bonnier-du Sablon, Brehmer, Neger) i na taj način hoće da dokaže ono što ti autori nisu tvrdili. Čudnovata stvar, kako g. D- ne uvida da navedeni citati iz dela stranih autora ne potkrepljuju njegove greške i apsurde! Pored toga što g. Đ. često citira samo fragmentarno, on navodi citate . ne razumevajući ih ili ne prati ideju stranog autora do kraja ili navodi citate koji nemaju apsolutno nikakve veze sa pitanjem o kome je reč. Evo primera: 1) U tač. 3. svoje odbrane g. D. tvrdi da su botaničari Hempel-Wilhelm u svome delu »Die Bäume und Sträucher« dali istu definiciju ćelije kao i on. Međutim to apsolutno nije istina. Iz citata koji navodi vidi sc da je »Das Innere der Holzgewächse, wie der meisten Pflanzen,... aus »Zellen« zusammengesetzt«; zatim, da su te ćelije »winzigen ringsum meist geschlossenen Kammern vergleichbar« ´i da su »miteinander zu einem gemeinschaftlichen Ganzen, einem »Zellgewebe« vereinigt«. U tome se citatu apsolutno ne tvrdi da su ćelije »šuplji prostori«, a g. D. tvrdi u svojoj knjizi da su ćelije »šuplji prostori«. Šta više, pomenuti strani autori na kraju svoje rečenice govore i o sadržaju ćelija: ».... nach Gestalt und Inhalt jedoch sehr von einander abweichen«, a to je g. D. zaboravio (?) da citira. Sem toga Hempel-Wilhelm i nisu imali nameru da u navedenoj rečenici dadu definiciju ćelije- Oni su prosto kazali, da su biljke sagrađene iz ćelija, koje se mogu uporediti sa »Kammern«; da su te ćelije spojene u »Zellgewebe« i da se jedna od druge razlikuju »nach Gestalt und Inhalt«. Međutim, g. D. je u svojoj knjizi dao definiciju ćelije, kad kaže da je biljno telo sastavljeno iz ćelija, »a to su kao što je poznato šuplji prostori,...«. Takvu definiciju ćelija, da su one »šuplji prostori« (Hohlräume), možemo naći još jedino u XVII i XVIII stoleću kod R. Hooke, Nohemiah Grew i C. F. Wolff, vrlo viđenih botaničara svoga doba. 2) U tač. 9- g. Đ- navodi jedan duži citat iz G. Bonnier-L. du Sablon: Cours de Botanique, str. 199., da bi potkrepio svoje tvrđenje da posle tangencijalne deobe kambijalne ćelije jedna od dveju ćelija prelazi u svršeno tkivo, a druga ostaje i dalje meristematična. Ali je g. D. iz celokupnog teksta i si. 273. francuskih botaničara mogao uvideti, da se ceo taj citat odnosi samo na shemu. Oni su iz pedagoških razloga hteli da uproste proces rada kambijuma i da taj proces učine jasnijim i shvatljivijim. Takvo shematičko pretstavljanje mogao je g. D. naći i kod drugih autora (npr. Rothert). Međutim, da je g. D. slučajno pročitao do kraja sve ono što francuski botaničari pišu pod istim naslovom »Fonctionnement d´une assise génératrice««, tada bi u poslednjem 35 |
| ŠUMARSKI LIST 1/1932 str. 38 <-- 38 --> PDF |
periodu na idućoj str. 200. našao ovo objašnjenje njihove sheme: »Le fonctionnement d´une assise génératrice, tel qu´il vient d´etre décrit, est un peu théorique- En réalité le cellule génératrice est souvent difficile a distinguer des cellules l1, l2 et b\ b2; de nouvelles cloisons continuant quelquefois a se former parallelement aux premieres dans ces dernieres cellules«. Kao što se vidi iz toga citata, francuski botaničari ne misle kao g- D., t. j . da posle tangencijalne deobe kambijalne ćelije jedna prelazi u svršeno tkivo, a druga ostaje meristematična. Već tvrde, da se kambijalna ćelija (t. j . inicijala) teško razlikuje od njenih segmenata l1, .´, b1, b2 i da se i ti segmenti dele. A treba znati: ćelije koje se u kambijalnoj zoni još dele ne pripadaju svršenom tkivu već meristemu. Kada g. D. i pored toga piše u svom odgovoru, da »ipak tvrde ne jedan no više botaničara « da je diferenciranje segmenta neposredno, onda on tvrdi neistinu. Tako ne tvrdi nijedan viđeni botaničar, pa ni francuski botaničari koje neverno citira, jer ne prati njihovu ideju do kraja. Kad g, D. već ne poznaje botanička fakta, onda treba ´barem da ima dovoljno respekta prema viđenim svetskim botaničarima na koje se poziva: treba da ih pažljivo pročita i razume, pa onda da tvrdi! Zamerku g. D.: »A valjda neće ni g. V. ubrojati francuske botaničare u neozbiljne botaničare?«, odbijam od sebe kao vrlo proizvoljnu- Q. D. je time samo ozbiljno potvrdio svoje nerazumevanje tih botaničara. 3) U tač. 17- svoga odgovora g. D. se usuđuje da svoju grešku pokrije jednim citatom iz Fittinga: Lehrbuch der Botanik. Ali g. D., na naše veliko zaprepašćenje. ni tu ne uviđa da taj citat (kao i mnogi drugi u njegovoj odbrani) nema apsolutno nikakve veze sa onim što je g. D. tvrdio u svojoj knjizi i što potvrđuje u svojoj odbrani. I ne samo, da taj citat nema veze sa tvrđenjem g. Đ., već je u izvesnim svojim delovima katastrofalan po g. Đ. Fittingov tekst odnosi se na primarno debljanje ili ojačavanje (»primäres Dickenwachstum oder Erstarkung«) stabla ili korena (»der Spross- und Wurzelteile«), a koje se dešava odmah ispod vegetacione kupe u zoni izduživanja tih organa i prelaska meristemskih ćelija u trajne (diferencirane) ćelije. Evo u celini tog teksta, pošto se iz fragmentarnog i nepotpunog citiranja g. Đ. ne može dovoljno zapaziti misao stranog autora: »Wir sahen, dass die Spross- und Wurzelteile, die in den Vegetationspunkten durch Vermehurng der embryonalen Zellen neu angelegt worden sind, durch Streckung fertig ausgebildet werden. Mit diesem Längenwachstum ist meist auch ein gewisses Dickenwachstum der Teile verbunden, das wie das Längenwachstum lediglich auf der bedeutenden Vergrösserung der meristematischen Zellen während ihrer Umbildung zu Dauerzellen, aber nicht auf Zellvermehrung beruht (primäres Dickenwachstum oder Erstarkung)«. Dok Fitting govori o debljanju stabla ili korena koje se isključivo vrši u blizini vegetacione kupe, a zasniva se na »Vergrösserung« (povećavanje, a ne debljanje!) meristemskih ćelija za vreme njihovog diferenciranja u trajne ćelije, i takvo debljanje stabla ili korena (Fitting kaže »Spross- und Wurzelteile« ili docnije samo »der Teile«) naziva primarnim debljanjem ili ojačavanjem (»primäres Dickenwachstum oder Erstarkung «), dotle g. Đ. to tvrdi za meristemske ćelije kambijuma. Prema tome navedeni citat iz Fitinga ne može ni u kom slučaju ići u prilog tvrđenja g. D. Sem toga g. Đ. ne zapaža, da citiranjem Fitinga ne samo što ne uklanja svoju grešku, već i svoje ranije tvrđenje da su ćelije kambijuma meristemske — upropašćuje. Jer ono »während ihrer Umbildung zu Daurzellen« ne može se ni na koji način dovesti u vezu sa kambijalnim ćelijama za vreme proširivanja kambijalnog prstena na veći obim. Može biti govora o mirovanju i periodicitetu u radu kambijuma, mogu inicijale sržnih zrakova biti u trajnom stanju od jeseni do proleća (promena funkcije), ali da se to proširivanje kambijalnog prstena (što znači u doba najintenzivnijeg aktiviteta kambijuma) vrši (kako to g. D. zamišlja) istovremeno sa prelaskom kambijalnih ćelija 36 |
| ŠUMARSKI LIST 1/1932 str. 39 <-- 39 --> PDF |
u trajno stanje, to spada u kategoriju apsurda. Jer, njihovim prelaskom u trajno stanje, kambijalne ćelije bi prestale biti meristematične; na taj bi način kambijum bio ugušen, a debljanje stabla bi za navek prestalo. Rezultat: mesto proširavanja kambijalnog prstena, nestalo bi kambijalnog prstena! Eto do kakvih se apsurdnih zaključaka mora doći, kad se navodi citat kome tu nije bilo mesta i koji se odnosi na sasvim druga pitanja! G.. Đ. počinje tač. 17- svoje odbrane time, da sam ja njegovu misao izvrnuo, tobože da sam ja tvrdio da je g. D. govorio o debljanju čeličnih membrana. Moja je rečenica bila jasna i odnosila se samo na termin g. D. »primarno debljanje ćelije«. 1 vrdio sam u kritici, a to isto i sada tvrdim, da takvo debljanje ćelija ne postoji. To najbolje pokazuje i navedeni citat iz Fitinga. Prema tome, g. Đ. ie izvrnuo i Fitingovu i moju i svoju misao! 4- Svoj apsurd o deobi ćelija u tangencijalnom pravcu pomoću radijalnih zidova, opet g. Đ. misli da je pokrio citatom iz Fitinga (tač. 18. odbrane)- Međutim, navedeni citat tvrdi sasvim nešto drugo, a što je inače po sebi vrlo tačno i ispravno. Fitting kažđ da čelični elementi inicijalnog sloja kambijalnog omotača »durch fortgesetzte Teilungen mittels tangentialer Scheidewände« daju (»geben«) »Tochterzellen in radialer Richtung nach aussen, in viel grösserer Zahl aber nach innen ab«. Dakle, tangencijalnom deobom tih ćelija postaju radijalni nizovi kćeri ćelija. A šta tvrdi g Đ. u svojoj knjizi? Tvrdi jedan apsurd: da se ćelije dele u tangencijalnom pravcu (št) znači tangencijalnim zidovima) pomoću radijalnih zidova! To bi isto značilo što i podeliti jednu sobu u uzdužnom pravcu (uzdužno) pomoću poprečnog zida! Tako je tvrdio g. D. Ali Fitting, na koga se poziva, to nije tvrdio- Niti je to iko tvrdio, niti ć.: to iko tviditi kome je stalo do logike. 5 U tač. 20. svoga odgovora g.. . citira dve rečenice iz Bremera (str. 1128. str. 1127). Dok taj autor jasno kaže, da sa umnožavanjem sekundarnih sržnih zrakova nastupa »Zerspaltung der Qefässbündel«; što znači: cepanje sudovnih snopića na manj? đelove snopića. Dotle g. D. odmah posle citata koji nije razumeo tvrdi, da se likodrveni snopići cepaju na veći broj sržnih zrakova; što znači: cepanje jedne stvari (A) na veći broj delova neke druge stvari (b, b, b,...), ili cepanje jedne staklene ploče na veći broj komadića hartije! I g. Đ. još naglašava: »Dakle ipak nije besmislica moje tvrđenje o cepanju likodrvenih snopića na veći broj sržnih zrakova, već je zaista besmislica polemisati i dalje sa g. V.«. Ako tvrđenje g. D., i protiv citata iz Bremera, nije besmislica, onda ja rado pnhvatani drugi deo dileme g. D.: da je »zaista besmislica polemisati i dalje sa g. V.«. U drugom citatu stoji još jasnije nego u prvom, da u primarnom sržnom zraku postaju medusnopići koji dele primarni sržni zrak u manje delove sržnog zraka (»Teilstrahlen «). A g. D. tvrdi i u knjizi i u odgovoru da se primarni sržni zraci cepaju na medusnopiće (!), ili cepanje B. na a, a, a,...!!! I g. D. ipak ima smelosti da tvrdi, da. se u navedenim citatima nalazi ono isto što i on tvrdi, t. j . apsurdi. 1 završava u svome odgovoru: »Ali to g. V. nije poznat}, pa mu to ipak nije smetalo...«. Priznajem da mi takvi apsurdi nisu bili poznati, niti želim da ili poznam. Mogao bih ovde još nabrajati primere, kako g. Đ. ne razume strane autore koje citira i kako svoje apsurde hoće da pokrije autoritetom viđenih botaničara. Kao što je na navedenim primerima pokazao očito svoje neznanje i nerazumevanje (ne zna fakta botanička i ne razume strane autore); kao što je to ovde uradio, tako je uradio i na vrlo mnogim mestima u svojoj odbrani, a tako je isto i svoju knjigu sačinio. III. U svome odgovoru g- D. izvrće smisao i svoje rečenice i moje kritike, i time pokušava da ćelo pitanje skrene drugim pravcem. 1. Tako povodom definicije o ćeliji (tač. 3. odgovora) g. Đ- tvrdi: »Međutim citirana definicija u mojoj knjizi važi za mrtve ćelijice iz kojih je sagrađeno drvo, o 37 |
| ŠUMARSKI LIST 1/1932 str. 40 <-- 40 --> PDF |
kome je reč«. Da ponovimo ovde još jednom u celini tu rečenicu iz knjige g. D. On piše: »Biljno telo, pa dakle i drvo nije kompaktno, već je sagrađeno od sićušnih ćelijica, a to su, kao što je poznato, šuplji prostori, koji su odvojeni jedan od drugoga zajedničkim pregradama«. Zar se tu ne govori u prvom redu o biljnom telu kao celini, gde spadaju i mnoga druga tkiva sem drveta (kao tkiva), a tek za tim o drvetu (tkivu) kao delu te celine (biljnog tela)? Prema tome,, ta se rečenica (definicija ćelije) odnosi na sva tkiva biljnog tela i na sve ćelije, a ne samo na drvo. To je pravi smisao rečenice g. D. a ne onaj izvrnuti smisao u njegovom odgovoru. Nego da primimo za moment i tumačenje g. D. Recimo, da je mislio samo na drvo. Ali tada nastaju pitanja: zar je drvo sagrađeno samo iz mrtvih ćelija? Zar drveni parenhim, zamenski konci i sržni zraci nisu sagrađeni od živih ćelija, a tako isto spadaju u elemente drveta? I, najzad, ne znači li to, da g. D. na stare greške nagomilava nove i teže??-.. To je samo dokaz, kako je teško i nemoguće braniti ono što ne valja. 2. Time, što su citati g. D. u tač. 5. i 6. iz 1923. god. on se u tač. 7. svoga odgovora brani od zamerke da »g. D. još uvek živi u idejama pisaca pre 70 godina«. Ja u svojoj kritici nisam rekao, da g. Đ. citira pisce od pre 70 godina, kako je to g. Đ. pogrešno razumeo, već da g. Đ. živi u idejama pisaca od pre 70 godina. Jer Aristolochiatip koji je do skorili vremena važio kao opšti tip u biljnoj Anatomiji zaista potiče od pre 70 godina- On se mogao zadržati do poslednjih vremena samo pod velikim uticajem autoriteta klasičnih botaničara (Sachs, de Bary. Nägeli, Strasburger, etc.). A danas svaki botaničar koji prati naučnu literaturu i progres svoje nauke zna, da taj tip Aristolochiae ne važi za drveće i šiblje (predmet knjige g. D.) kao opšti tip. I g. D. je pored svega toga ipak uzeo za osnovu svoje Dendrologije Aristolochia-tip kao jedini tip!! Da je g. Đ. pažljivo čitao Fitinga na koga se poziva, pa makar i iz 1923 godine (ma da je postojalo izdanje iz 1928 god.), tada bi, na svoju veliku žalost, saznao da je Fitting savremcn u svojim izlaganjima, a da g. D. ipak živi u idejama pisaca pre 70 godina. Taj poznati i priznati botaničar ovako piše: »Meist sind es einjährige und kletternde Pflanzen, die oft erst in ziemlich alten Internodien, lange nach Beendigung der Erstarkung, sekundär in die Dicke zu wachsen beginnen. An den Zweigen der Bäume fängt das sekundäre Dickenwachstum meist schon an, ehe die primären Dauergewebe ausgebildet worden sind. — Nur der erstere Fall sei hier besprochen, obwohl er keinenswegs häufig ist (vgl. Fig. 160, 161)«. Dakle, po Fitingu »der erstere Fall« ( = Aristolochia-tip) nije ni čest uopšte, dok je on po g. Đ. jedini tip, i to još u Dendrologiji! Tvrđenja g. Đ. samo su dokaz, da Fitinga nije pažljivo čitao, ili ako je čitao, da ga nije ni malo razumeo. I poreg svega toga g. D. se usuđuje da kaže u svom odgovoru kako Fitting »pogađa « mene ! ! 3) U tač. 13. svoga odgovora g. D. me napada svom žestinom, tvrdeći da sam izopačio njegovu misao i napao ono čega nema u njegovoj knjizi. U pitanju je primarno drvo. Ja sam iz izlaganja u knjizi g. D. razumeo da on pod primarnim drvetom podrazumeva ćeli mladi izdanak čija su tkiva još primarna. Međutim g. D. u svome odgovoru kaže da je primarno drvo shvatio kao tkivo, a ne kao izdanak- Ja bih i sada bio sklon, i posle objašnjena g. D., misliti, da je ipak tu u pitanju ceo mladi izdanak, jer se iz knjige kao i citata u odbrani vidi, da je g. D. pobrojao sva tkiva koja se nalaze na poprečnom preseku mladog izdanka čija su tkiva primarna. G. Đ. pre svega napada me, da sam njegovoj »umetnutoj« rečenici: »a periferni deo zove se drvo« dodao reci »osnovnog tkiva« kojih nije bilo u originalu, i da sam na taj način sastavio svoju rečenicu »periferni deo osnovnog tkiva drvo«. Ali radi boljeg razumevanja celog spornog pitanja, da ponovimo ovde ceo njegov tekst: »Osnovno tkivo primarnog drveta četinara ili lišćara sastavljeno je u glavnome od parenhimskih ćelijica. Središnji deo toga tkiva zove se sržnica, a periferni deo zove 38 |
| ŠUMARSKI LIST 1/1932 str. 41 <-- 41 --> PDF |
se drvo, i ono je odvojeno kambijalnim prstenom od kore, a ona je pak obložena, slojem pokožice«. Ja sam sasvim logično izveo da se u pitanju sržnice, i drveta misli, da su to delovi osnovnog tkiva, i to sržnica »središnji deo toga tkiva« (t. j . osnovnog tkiva), a drvo »periferni deo« — čega? — opet osnovnog tkiva. A da sam ipak imao pravo tako misliti, to nam je najbolje potvrdio i sam g. Đ. u svome odgovoru- Iako on protestuje protiv mojeg objašnjenja, on sam objašnjavajući istu rečenicu »a periferni deo zove se drvo« kaže da se drvo odnosi »na periferni deo osnovnog tkiva primarnog drveta,.. «. Kao što se vidi i sam g. Đ. svojoj rečenici dodaje rcči »osnovnog tkiva«. Najzad, ja nisam rekao »periferni deo osnovnog tkiva drvo«, već da je »periferni deo« osnovnog tkiva »drvo«. Ono »je« u mome tekstu pokazuje isto što i »zovese « u tekstu g. Đ. Iz napred navedenog đtata iz knjige g. D. vidi se pre svega, da je najpre reč o osnovnom tkivu primarnog drveta, i tu se kaže da je to tkivo u glavnom parenhimsko. Zatim sleduje druga složena rečenica koja raščlanjuje prvu i završava na kraju sa nabrajanjem i ostalih tkiva na poprečnom preseku mladog izdanka (i ako onaj kambijalni prsten nešto odudara i nije u skladu sa ostalim nabrojanim primarnim tkivima!). Pcšto se zna, a to je i sam g. D. tvrdio na str. 6. svoje knjige, da je kora periferno osnovno tkivo, to je moj zaključak da je g. D. identifikovao drvo sa primarnom korom bio sasvim logičan. A onim, da je drvo odvojeno kambijalnim prstenom od kore, napravljena je samo još veća zbrka. Jer posle identifikovanja drveta sa korom (od strane g. Đ.), moralo se neminovno doći do onoga zaključka u mojoj kritici, da je, po g. Đ., kora odvojena kambijalnim prstenom od kore!! Ali da prihvatimo i tumačenje g. D., da on n´ijc mislio na tkiva (na poprečnom preseku) celog stabla. On kaže u svojoj odbrani: »Prema tome ne stoji nigde u mojoj knjizi, da se periferni deo osnovnog tkiva jedne grane ili stabla zove drvo, već se taj izraz (»drvo«) odnosi, kao što sam napred izložio, na periferni deo osnovnog tkiva primarnog drveta, a ne celoga stabla«. Sada tek od svega toga ne razumemo ništa. Pre svega treba znati, da se u biljnoj Anatomiji pod nazivom primarno drvo (kao tkivo) prodrazumeva samo ksilem sudovnog snopića. I drugo treba znati: ksilem apsolutno ne pripada osnovnom tkivu. To su osnovna znanja iz Botanike. Prema tome, apsurdno je tvrđenje g. Đ., da je drvo periferni deo osnovnog tkiva uopšte. Besmislica je tim veća, što g. D. smatra da je to drvo samo jedan deo osnovnog tkiva, t- j . »periferni deo osnovnog tkiva«. A čijeg osnovnog tkiva? — «... osnovnog tkiva primanog drveta«. To bi značilo, da je drvo (kao tkivo) deo primarnog drveta (kao tkiva), i to kao periferni deo osnovnog tkiva primarnog drveta! Apsurdi i samo apsurdi! (| " ´..!?: "´" Najzad, po g. D. je sržnica središnji deo osnovnog tkiva primarnog drveta. To znači, da je i sržnica, po g- Đ., sastavni deo primarnog drveta. A to je opet apsurd. Jer, kao što smo već napred istakli, primarno drvo (kao tkivo) identično je sa ksMemom sudovnog snopića. A sržnica čini sastavni deo osnovnog tkiva. G. Đ. ostavljamo do volje da izabere bilo jedno bilo drugo tumačenje njegovog teksta. Ali u svakom slučaju ostaju teške greške i apsurdi u njegovima izlaganjima. G. D. u svojoj odbrani izjavljuje, kako će posle njegovog objašnjenja »jasno biti svakome, da je g. V. i ovde izvršio jednu običnu obmanu čitaoca navodeći neverno citate ...«" Ali da ni jedno ni drugo objašnjenje, koja proističu Sz knjige i odgovora g. Đ., nije zasnovano ni na kakvim naučnim činjenicama, o tome je napred bilo već dovoljno reci. I posle svega toga malo nezgodno padaju reci g. D. da sam ja izvršio »jednu običnu obmanu čitaoca«. IV- G. Đ. često brka značenja dvaju pojmova koji se izgovorom približuju jedan drugom i na taj način kod lica kojima Botanika nije struka može izazvati pogrešno stvaranje suda. 39 |
| ŠUMARSKI LIST 1/1932 str. 42 <-- 42 --> PDF |
1) Braneći se od zameraka u mojoj kritici, da nije dao pojam o osnovnom tkivu, g. Đ. tvrdi u svome odgovoru da je pojam osnovnog tkiva dao na mestu gde je spomenuo »osnovnu masu«, jer su po njegovom mišljenju oba izraza (osnovna masa i osnovno tkivo, odnosno Qrundgewebe i Grundmasse) identična. Međutim, taj smisao »osnovna masa« u knjizi g. D. nema. Jer, na vrlo mnogim mestima u svojoj knjizi g. D. pod osnovnim tkivom (= osnovna masa po g. Đ) podrazumeva i ona tkiva koja apsolutno nemaju ničega zajedničkog sa osnovnim tkivom (ni u fiziološkom ni u anatomskom smislu). G. Đ. pod osnovnom masom ( = osnovno tkivo po g. Đ.) podrazumeva i drvena vlakna i vlaknaste traheide. Na primer: Na str. 16. svoje knjige piše: »Drvena vlakna... čine osnovnu masu stabla i granja drveća«. Na str. 127.: »Drvenasta vlakna obrazuju osnovnu masu«. Na str. 128: »Vlaknaste traheide čine osnovnu masu i debelih su zidova«. Na str. 129.: »Drvenasta su vlakna širokog lumena, umereno tankih zidova i čine znatan deo osnovne mase«. I t. d., i t. d., mogli bismo ovde navesti primera koliko se god želi, gotovo sa svake strane II dela knjige g. D. Da drvena vlakna i vlaknaste traheide pripadaju osnovnom tkivu, to do danas još niko nije tvrdio, niti će iko u buduće tako što tvrditi. Tako je to, kad se jedna greška ne priznaje, već se hoće da brani novom i još težom greškom. 2) G. D. u tač. 5. svoje odbrane pokušava citatom iz Moliša: Anatomie der Pflanzen, da dokaže svoje tvrđenje, da se likodrveni snopići sastoje iz dve vrste tkiva. Tu je g. Đ. opet pobrkao značenja dvaju pojmova (tkivo i vrsta tkiva, odnosno Gewebe i Gewebeart). Molisch ne kaže da se sudovni snopić sastoji iz dve vrste tkiva (Gewebearten), kao što bi to hteo da prestavi g. D. u svome odgovoru, već Moliscli kaže iz dva različita tkiva (Gewebe). Uputiću ovde g. D. opet na Fitinga (Lehrbuch der Botanik). Za tkivo (Gewebe) Fitting kaže: »Jeder innigere Verband umhäuteter Protoplasten wird als Zellgewebe bezeichnet«. A za vrstu tkiva (Gewebeart) kaže: »Verband aus lauter gleichartigen Zellen nennt man eine Gewebeart«. To je potpuno jasno i za svakog razumljivo. Što se tiče Moliša, iz njegovog se citata vidi da je uzeo naziv tkivo (Gewebe) u njegovom širem značenju. A što sve taj pojam obuhvata, to se vrlo dobro vidi iz drugog dela istog citata koji je g. D. naveo. U tom delu citata Molisch objašnjava koja su to dva različita tkiva: »...ein markwärts gelegenes (Gewebe Vuković), der Holzteil oder das Xylem X und ein rindenwärts gelegenes (Gewebe Vuković), der Siebteil oder das Phloem Ph«. Da se ksilem odnosno floem ne sastoje iz po jedne vrste tkiva (jedne sa širokim i druge sa užim ćelijama po g. D.), već da se sastoje svaki iz po više vrsta tkiva, to ni početniku u Botanici nije potrebno naročito dokazivati. Zato Molisch " i nije tu rekao da se sudovni snopić sastoji iz dve vrste tkiva (Gewebearten), nego iz dva različita tkiva (Gewebe). Jer »Gewebe« u njegovom Širem značenju može obuhvatiti više »Gewebearten«. Da zaista pojam tkiva može biti uzet u širem smislu, ima puno dokaza u biljnoj Anatomiji. Da spomenemo ovde samo jedan slučaj. U biljnoj Anatomiji često se govori o sekundarnom tkivu u jednini. Na pr.: Drvo je sekundarno tkivo postalo delovanjem kambijalnog prstena sa unutrašnje strane. A bila bi velika besmislica, ako bi se tu naziv sekundarno tkivo shvatio kao vrsta tkiva, jer se u tome sekundarnom tkivu (drvetu) nalaze ne samo više vrsta tkiva, već i više sistema tkiva (sprovodni, mehanički i dr. sistemi tkiva). Kada g. Đ. tvrdi da su likodrveni snopići sagrađeni od dve vrste tkiva, jedne sa širokim i druge sa užim ćelijama, on pravi jednu tešku botaničku grešku. Iz te ga greške ne može izvući Molisch, jer taj botaničar nije tako tvrdio. G. D. je pozvao u pomoć i dendrologe Hempela i W.ilhelma iz 1889. god. i navodi jedan njihov tekst. Ali, iako je njihovo delo (Dendrologija) u mnogome zastarelo, ipak ni oni ne kažu, da se sudovni snopić sastoji iz dve vrste tkiva, 40 |
| ŠUMARSKI LIST 1/1932 str. 43 <-- 43 --> PDF |
već iz »Holztheil« i »Basttheil«, od kojih na njihovoj slici 9. prvi pokazuje šire, a drugi uže ćelije. Posle citiranja tih botaničara-dendrologa g. Đ. ovako piše u svome odgovoru: »Pa to isto tvrdim i ja u svojoj knjizi, i taj obim ove definicije dovoljan je i za moju dendrologiju kao i za Hempelovu,...«. Ali, na žalost, ipomenuti autori ne tvrde ono isto što i g- Ü. čak ni u 1889 godini, a g. Đ. to tvrdi u svojoj knjizi u 1931 godini. Što se tiče reci g. Đ. »Za moju dendrologiju kao i za Hempelovu«, naglašavam da su one reci »moju dendrologiju« mogle sasvim izostati, jer kao što ćemo to i docnije raspraviti, Hempel-Wilhelm su u stvari jednim delom autori knjige g. Đ., koji je iz njihovog dela na široko ispisivao ´i tekstuelno- Samo g .Đ. svakako nije znao da je njihovo delo »Die Bäume und Sträucher« u mnogome već zastarelo, jer je štampano (I. deo) ravno pre 42 godine. Ali, na stranu to, malo je neobična pojava u naučnom svetu, da jedan pisac Đendrologije tuđu dendrologiju smatra za svoju! 3) U tač. 10. svoje kritike napao sam tvrđenje g. D. da se ćelija postala tangencijalnom deobom kambijalne ćelije dodaje kori. Moj zaključak došao je kao neminovna posledica izlaganja g, D. o kori i o kambijumu na str. 6. njegove knjige. A čime se brani g. D.? Brani se time, da je posle tvrđenja o dodavanju ćelije kori dao »opštu definiciju o celokupnoj kori« na str. 7., a onu raniju definiciju kore, na početku str. 6., smatra kao »uzgrednu definiciju kore«. G. D. dalje tvrdi, da sam ja u svojoj kritici »prosto prećutao« onu opštu definiciju kore. Međutim tako stvar ne stoji. Ona prva definicija kore (na str. 6.), od koje g. D. beži bez ikakve potrebe, nije »uzgredna«, već je ona u stvari definicija spoljašnje ili primarne kore, a koju je g. Đ. nazvao »kora«. Druga ili po g. D. opšta definicija kore, treba da znači ono, što se u običnom govoru i životu naziva korom, t j . sve ono što se može spolja odvojiti od drveta kao kora, a koja u stvari pretstavlja za botaničara čitav kompleks raznih tkiva: primarne kore (u starijih stabala većinom nema primarne kore), sekundarne kore, periderma i ritodome. I za taj kompleks tkiva g. D. opet upotrebljava isti naziv »kora«. Na stranu to, da li je g. D. smeo istim imenom »kora« da nazove i primarnu koru na str. 6. i taj kompleks tkiva na str. 7. svoje knjige. Ali do tog momenta, kad je g. D. tvrdio da se ćelija odvojena tangencijalnom deobom od kambijalne dodaje kori, — do tog momenta postojala je samo prva (ili »uzgredna« po g. D.) definicija primarne kore i bilo je govora samo o fascikularnom kambijumu (o kambijalnom prstenu, njegovom formiranju i radu, do tada nije bilo ni pomena). Pošto se primarna kora (i po definiciji g. D.!) nalazi izvan kruga likodrvenih snopića i pošto je dotle bio poznat samo fascikularni kambijum, to je moj zaključak u kritici bio sasvim na svome mestu. T. j . da se ćelija odvojena deobom od kambijalne može pridružiti kori, samo ako na neki način preskoči floem sudovnog snopića, ili se kroz floem probije do kore koja se nalazi izvan floema. Da g. D. nema prečišćene pojmove o kori, to potvrđuje i docnije na dnu str. 7. svoje knjige. Pošto je već bilo govora i o kambijalnom prstenu (njegovom formiranja i radu), g. D. tvrdi da se nove ćelije odvojene tangencijalnom deobom od kambijalnog prstena dodaju — »primarnoj kori«!!! Kad g. Đ. na istoj strani (pri vrhu i dnu) dva puta kaže istu grešku, to znači da je to njegovo ubeđenje! Da je g. Đ. malo bolje preveo autore (jednim delom) svoje đendrologije, svakako ne bi učinio tu pogrešku o dodavanju ćelija primarnoj kori- Jer Hempel-Wilhelm ovako pišu na str. 12. svoje đendrologije: »Das Cambium, ein »Bildungsgewebe«, ermöglicht und vermittelt das Wachstum des Leitbündels in radialer Richtung, indem es dem Holz- und dem Basttheil desselben stetig neue Zellen zufügt«. Pomenuti autori to govore na mestu, gde je reč još o fascikularnom kambijumu. Ali ne kažu, kao g. Đ., da se nove ćelije dodaju kori (i to primarnoj!), već »dem Holz- und dem Basttheile« sprovodnog snopića. Tako isto kaže i Brehmer, drugi autor knjige g. D., a čiji citat donosi i sam g. D. u tač- 11. svoga odgovora. 41 |
| ŠUMARSKI LIST 1/1932 str. 44 <-- 44 --> PDF |
Moje primedbe o kori, unutrašnjoj i spoljašnjoj, ostaju i dalje u punoj važnosti, kao što su iznete i u kritici, i pored tač. 14. u odbrani g. D. Unutrašnja kora je u stvari sekundarno tkivo, pa se stoga još i naziva sekundarna kora. Ona je u drveća najvećim delom prozenhimatična. 0 sudelovanju likodrvenih snopića u sastavu sekundarne kore drveća i šiblja (predmet dendrologije g. Đ.) ne može biti ni govora, jer u njih, sa vrlo malim izuzetkom, i nema likodrvenih snopića u smislu samostalnih morfoloških elemenata (Kostytschew, 1922, 1924; Carstens, 1931). Kad je g. D. uzeo Aristolochia-tip kao osnov svoje knjige (ma da to apsolutno nije smeo uraditi da je iole pratio progres svoje nauke), onda neka nam odgovori na ovo pitanje: smatra li g. Đ. i one primarne delove snopića (floem) kao sastavne delove unutrašnje kore, kada tvrdi da unutrašnju koru sačinjavaju svi ličini snopići? Ali, uza ludno je ovde p´itati, jer je g. D. dovoljno dokazao da o mnogim faktima iz anatomije drveća i šiblja nema ni pojma. Spoljašna kora je u stvari primarna, zelena kora. Tvr đenje g. D- da je i pluta sastavni deo te kore, pogrešno je. Najzad treba znati, da kod starijeg drveća više i nema spoljašnje kore, jer se ona većinom pre ili posle odbaci plutom (feloidima) kao deo ritidome. 0 tome nam g. D. ništa ne odgovara. Sem ako nije ćutanje — priznanje! Citat koji navodi iz Hempel-Vilhelma ne dokazuje mnogo, jer njihovo dclo pripada starom shvatanju (1889 g.). G- D. bi daleko bolje uradio, da je izneo koji citat iz Büsgen-Münch: Bau und Leben unserer Waldbäume (1927) ´ili iz Münch: die Stoffbewegungen in der Pflanze (1931). Jest, ali bi g. ü. tada, na veliku svoju žalost, doznao da nema pravo i da zaista živi u botaničkoj prošlosti! V. — G. Đ. izvesnim terminima koji imaju u knjizi jedno značenje daje drugo značenje u svome odgovoru- Tako npr. ja sam u svojoj kritici napao tvrđenje g. Đ. da se između like i drveta sudovnog snopića nalazi jedan sloj živih ćelija, t. j . jedan red ćelija u smislu g. D. U svome odgovoru (tač. 8.) g- D. izvrće smisao svoga ´izraza (jedan sloj ćelija = jedan red ćelija) i tvrdi da je on pod jednim slojem podrazumevao više redova ćelija. Ja tvrdim i sada, da je g. D. tu i svuda u svojoj knjizi konsekventno pod jednim slojem ćelija podrazumevao samo jedan red ćelija, a ne 2 ili više. Evo dokaza: Na str. 30. svoje knjige piše: »Na tangencijalnom preseku vide se sržni zraci poprečno presečeni u obliku uskih i kratkih traka, jer su sagrađeni od jednog sloja ćelijica«. Na str. 4L: »Sržni zraci smrčenog drveta većinom su sagrađeni ođ jednog sloja ćelijica, i tada nemaju smonih kanala, koji se nalaze samo u višeslojnim sržnim zracima«. U drugom citatu je jasno, da su zraci »od jednog sloja ćelijica« ( = jednoslojni zraci) stavljeni nasuprot »višeslojnim sržnim zracima (== zraci od više slojeva ćelija). To se isto vidi i iz sledećeg citata sa str. 43.: »Sržni zraci mogu biti jednoslojni ili višeslojni...«. Na str. 132.: »Drveni parenhim proteže se u nepravilnim i valovitim1 tangencijalnim trakama od 5 slojeva na debljim, a 1—2 na užim mestima«. Na str. 18.: »Na tangencijalnom preseku stabla ili grane vidimo sržni zrak u poprečnom1 preseku, i to ili kao> jeda n re d uspravno poredanih ćelijica, ili kao grupu od viš e redov a okruglastih ćelijica u obliku vretena. U prvom slučaju sržni se zrak zove i e d n o s 1 o j n i m, a u drugom slučaju višeslojni m«, itd. Ne može se zamisliti, da jedan pisac na raznim mestima u istoj knjizi daje istom terminu različito značenje, a da to prethodno ne objasni Inače knjiga dobija karakter jedne zbirke zagonetaka i rebusa. Nevedeni citati iz knjige g. Đ. dokazuju, da je g. D. i za kambijum kazao da se sastoji iz jednog reda ćelija, kad je tvrdio da se sastoji iz jednog sloja ćelija. A da je g. D. zaista samo tako zamišljao kambijum, a ne kao što to hoće da popravi u svome odgovoru, ima i drugih dokaza. Pre svega, njegovo objašnjavanje rada kambijuma je jasan dokaz za to, da je g. D. pod jednim slojem kambijalnih ćelija smatrao jedan red kambijalnih ćelija. Citat koji sam navodi od G- Bonnier- L. du Sablon (tač. 9. odbrane) li uzimanje njihove sheme za stvarnost najrečitije govore, da je g. D. pod jednim slojem kambijalnih ćelija zamišljao samo jedan red tih 42 |
| ŠUMARSKI LIST 1/1932 str. 45 <-- 45 --> PDF |
ćelija, jer se u toj shemi nalazi zaista samo jedan jedini red kambijalnih ćelija, a sa obe strane su, kao što to tvrdi i sam g. Đ-, svršene ćelije like odnosno drveta. O tome citatu već je bilo reći ovde pod II, 1). Prema tome, ostaje i dalje u važnosti moja zamerka iz kritike, da je tvrđenje g. D. apsurd, kada kaže da ćelije jednoslojnog kambijuma ( = 1 red) mogu biti poredane u više redova. VI. — U cilju da se odbrani od grešaka u knjizi g. Đ. u svome odgovoru upada u nove i teže greške, ma da se iz starih nije uspeo izvući. Zato smo već naveli primere pod ., III, IV. Ovde ćemo ukratko samo pobrojati neke od njegovih grešaka. Nova je greška da se drvo sastoji iz mrtvih ćelija (tač. 3. odbrane); da vlaknaste trahe´ide i drvena vlakna pripadaju osnovnom tkivu (u vezi sa tač. 4. odbrane, pošto je osnovnu masu identifikavao sa osnovnim tkivom); da se kambijum deli stvarno po shemi Q. Bonnier-L. du Sablon (tač. 9. odbrane); da se kod Clematis vitalba obrazuju po 6—8 međusnopića između svaka dva susedna snopića lisnih tragova (tač. 11. odbrane), jer se, kao što ćemo to docnije raspraviti, u te biljke obrazuje samo po 1 medusnopić; da je periferni deo osnovnog tkiva primarnog drveta drvo!! (tač. 13. odbrane); da je primarno debljanje stabla ili korena isto što i primarno debljanje ćelije (tač. 17. odgovora); da se tuđi tekstovi smeju prepisivati baš i tektuelno, (i ipak staviti sebe kao autora!) (tač. 22. odbrane); itd. itd. O tome da je strane autore g- Đ. vrlo pogrešno shvatao i da ih je citirao bez ikakve veze sa onim što tvrdi g. Đ.. bilo je dovoljno reci ranije. VII. — G. Đ- je od samog početka stavio svoju knjigu na pogrešnu osnovu, na staro gledište koje je u Dcndrologiji napušteno, jer ne odgovara faktima. G. D- o novim činjenicama nema ni pojma, jer se u svome odgovoru brani citatom i autoritetom autora sa starim gledištem. G. D. naziva insinuacijom moje tvrđenje u kritici da »g. Đ. još uvek živi u idejama pisaca od pre 70 godina«. O tome je već bilo reci ovde pod III, 2). Rekli smo da je to apsolutno tačno, a sada to isto i ponavljamo, da g. Đ. sa svojim poznavanjem mnogih botaničkih fakata živi u idejama botaničke prošlosti. U tač. 11. svoga odgovora g. Đ. citira Bremera (jednog od autora dendrologije g. D.) i misli da je time uspeo da dokaže savremenost svoje knjige- G. D. misli, ako je Bremerov odeljak (članak) »Hölzer« iz 1928 godine, da je eo ipso stvar dokazana! I g. D. kao odličan poznavalac (?) literature iz oblasti Botanike smatra da je Bremerovo delo »najmerodavnije« u svojoj vrsti. Zaista, priznajemo da je to delo od velike vrednosti uopšte. Ali je u opštim izlaganjima gde se raspravlja o sudovnim snopićima, formiranju i radu kambijalnog prstena i to delo staro- Mogao je g. Đ. u svoju odbranu navesti ne samo Bremera, već i sve poznate botaničke autoritete i klasičare, kao što su: Sachs, de Bary, Nägeli, Strasburger etc.; mogao je tako isto prepisati ćelu Lajpcišku ili koju bilo drugu veliku svetsku biblioteku sa zaključno 1921. godinom — pa mu to ipak ne bi ništa koristilo. Ja imam veliko poštovanje prema velikanima klasične Botanike, ali sam uveren, kada bi oni danas bili živi, da ne bi tako mislili i pisali kao u svoje doba. Tu nedavno je (31 oktobra, 1931 g-) profesor fizike Max Plank, u svome članku »Neue Erkenntnisse der Physik«, ovako pretstavio današnje (moderno) i staro doba: »Würde Newton oder ein anderer Meister der klassischen Physik heute auferstehen, er würde vielleicht glauben, dass entweder er oder die modernen Physiker verrückt geworden seien. So sehr wurde das Weltbild verändert«. Pred faktima se imaju pokloniti svi autoriteti. Razlike medu botaničarima mogu postojati samo u filosofskom gledištu na svet i u tumačenju fakata, ali u faktima nema niti može biti razlike. Moderna su istraživanja pokazala i utvrdila upravo ono, što sam i ja u svojoj kritici izneo. Što Brehmer (1928) i pored toga donosi staro gledište, to dolazi svakako otuda, što nije hteo dirati u plan jedne stare (u svoje doba odlične) knjige koja je skoro nepromenjena ostala kroz tri izdanja od 1900 g. do 1928 g. Uz to valja napomenuti. 43 |
| ŠUMARSKI LIST 1/1932 str. 46 <-- 46 --> PDF |
da je Brehmer taj članak »Hölzer« naslcdio od Vilhelma koji je taj članak u 1900 g. i napisao. Prema tome, g. D. nije morao da citira Bremera (1928), već je mogao direktno navesti Vilhelma, pravog autora toga članka, ili je mogao navesti dendrologiju Hempel-Vilhelma (1889) iz koje je g. D. naširoko ispisivao, u kojoj se na isti način kao i u Bremera opisuju sudovni snopići i kambijalni prsten (jer je tu isti osnovni pisac Wilhelm) i na koju se g. Đ- često poziva u svojoj odbrani. Da se izlaganja moraju saobraziti novim, utvrđenim činjenicama, to neće niko poricati, pa ni g. Đ. Za to nam baš može poslužiti kao primer Fitting koji je nasledio članak »Morphologie« od Štrasburgera u čuvenom (ćelom svetu poznatom i na mnoge jezike prevedenom) »Lehrbuch der Botanik«. Fitting je već u 19>2´3- g. učinio izmene u smislu novih činjenica o kojima je ovde reč. 0 tome je ovde već bilo govora povodom moje zamerke u kritici da »g. D. još uvek živi u idejama pre 70 godina« (pod ., 2) i tom smo prilikom naveli i jedan citat iz Fitinga. A istu izmenu, i još jasniju i odlučniju, mogao je g. Đ. naći u Büsgen-Münch: Bau und Leben unserer Waldbäume (1927). U tome delu, na str. 94., ovako stoji povodom Aristolochia-tipa: »Biese Wachstumweise hatte man bis vor kurzem als den Grundtypus des sekandären Dickenwachstums angesehen; sie ist aber nach Kostytschew eine seltene Ausnahme und fehlt bei allen Bäumen u. Sträuchern die einen geschlossenen Holzkörper bilden«. Ali, na žalost, g. Đ. je imao u rukama samo pretposlcdnje izdanje te knjige iz 1917 g. (vidi literaturu na kraju knjige g. Đ.!). A tu, razume se, nije mogao još ništa naći od svega toga. Kad g. Đ. svoju knjigu izdaje u 1930 (1931 na spoljnim koricama!), a ne obzire se ni malo na nove činjenice čiji je i on savremenik, to samo dokazuje jednu veoma žalosnu pojavu: da se pisac knjige »Anatomska grada drveta...« ne ume da služi naučnom literaturom svoje struke i da ne prati progres svoje nauke! On nema nikakvog kritičkog odabiranja, već prvu knjigu koja mu dođe do ruku uzme i iz nje ispisuje »baš i tekstuelno«. Zato njegov citat iz Bremera, da bi se odbranio od svojih grešaka, i nema nikakve vrednosti i samo dokazuje, da se naučni duh pisca knjige »Anatomska grada drveta .. « još nije uspeo do savremene naučne visine. Još nešto. Na kraju tač. 11 svoje odbrane g. D. hoće da me izvede »iz zablude«. Najpre tvrdi (razume se neistinu) kako sam ja u kritici kazao da opisani način obrazovanja kambijalnog prstena važi »samo za Aristolochia sipho«, pa dodaje (razume se bez ikakve potrebe) »da on važi i za Clematis vitabla, sa napomenom, da se fascikularna kambija ponaša i ovde kao i kod Aristolochia, a da interfasdikularna kambija obrazuje ne samo osnovno tkivo, već i t. zv. medusnopiće (interfascikularne snopiće), kao što sam ja to opisao na str. 9. svoje knjige«. Pre svega, ja nigdje u svojoj kritici nisam tvrdio, da »opisani način obrazovanja kambijalnog prstena« važi »samo za Aristolochia Sipho«. Ja Aristolochia Sipho nisam ni pomenuo. nego samo tip Aristolochiae i Aristolochia-tip. I dodao sam, da se po tome tipu upravljaju zeljaste biljke i od drvenastih gotovo samo lijani. TIHI samim je već rečeno, da se po istome tipu upravlja i Clematis vitabla, razume se kao lijan. Kad g. D. ´ipak tvrdi da meni to »nije poznato«, onda tvrdi neistinu, ili barem dokazuje da njemu, g. D., naziv lijani, kao naziv za čitavu jednu ekološku grupu biijaka, nije poznat. Drugog objašnjenja nema. Dalje G. D. u svome odgovoru tvrdi, da je na str. 9. svoje knjige opisao način obrazovanja međusnopića kod Clematis vitalba. I zaista, na tome mestu nalazimo da se obrazuju međusnopići, i to po .—8 na broju između svaka dva susedna snopića. Ja sam u svojoj kritici naročito istakao, da je taj broj 6—8 g. Đ. preneo sa sheme (g. D. ima veliku sklonost da odnose sa shema shvata kao stvarnost!), a da taj broj u stvari kod raznih biljnih vrsta varira od 1 do više. Kada g. D. sada u svome odgovoru još izjavljuje, da je u njegovoj knjizi »uzet kao tip baš Clematis vitalba« i da je opisan onaj način obrazovanja kambijalnog prstena, »koji važi za tu vrstu biljke«, onda g. D. time još eklatantnije dokazuje svoje neznanje. Neka g. D. bar sada dozna, da se kod 44 |
| ŠUMARSKI LIST 1/1932 str. 47 <-- 47 --> PDF |
Clematis vitalba ne obrazuju po 6—8 međusnopića između snopića lisnih tragova, već samo po 1 (i slovom: jedan) međusnopić! U to ga najbolje može ubediti Haberlandt, čiji tmtoritet u biljnoj Anatomiji svakako poznaje i g. D. (i ako ga nije pomenuo u svojoj literaturi na kraju knjige!?). Haberlandt: Physiologische Pflanzenanatomie, 1924, S. bl4, piše: »Bei Clematis vitalba tritt z. B. zwischen zwei Blattspurbündeln nur je ein Zwischenbündel auf«. Posle tolikih i takvih grešaka koje čini g. D. izvodeći me »iz zablude«, ja mu se ovde mogu samo zahvaliti na njegovoj dobronamernoj želji. Ne mogu ni pod kojim uslovom primiti njegovo gledište, jer se bojim da ne bih tada zapao u takvu zabludu, iz koje me više niko ne bi mogao izvući. Na kraju tač. 11. svoga odgovora g. D. tvrdi da je u njegovoj knjizi »uzet kao tip baš Clematis vitalba,...«. Na stranu sve greške, koje je g. Đ. počinio prilikom svojih izlaganja o formiranju i radu kambijalnog prstena, sudovnim snopićima, itd., ovde postavljamo jedno pitanje, da budemo jednom obavešteni i načisto: Kako jeg. D. smeo da r.o´tavi kao osnov svojoj dendrologiji tip koji za drveće i šiblje nema gotovo nikakvog značaja? I zar se tako nesavremena knjiga smela nameniti kao udžbenik studentima naših poljoprivredno-šumarskih fakulteta i kao naučni (?) uput šumarskim i tehničkim praktičarima? G. Đ. je svoju knjigu počeo pogrešno još iz samog osnova. Imajući to u vidu i s obzirom na mnogobrojne druge greške i apsurde učinjene u knjizi g. Đ., naš bi zaključak bio vrlo jednostavan i prost: knjiga »Anatomska grada drveta .. « ništavne je vrednosti i štetna, te bi je kao takvu trebalo što pre ukloniti sa očiju onih koji očekuju blagodati od nauke i koji se naukom bave. VIII. — Knjiga g. D. nije ni po koncepciji wi po obradi originalno delo, iako na naslovu stoji »Napisao D-r Petar Dordević«. Između teorisanja g. D. i njegove prakse, t. j . između onoga što u odgovoru tvrdi i onoga što je u svojoj knjizi uradio nema nikakve veze. Dok g. Đ. ima sasvim pravilno teorisko shvatanje vrlo delikatnog pitanja tuđe literarne svojine, dotle je u svojoj praksi potpuno nedosledan. Teorij a (u tač. 22. odgovora g. Đ.): »Pozajmiti od drugog pisca već utvrđene činjenice, koje u najviše slučajeva nisu rezultat njihovog ličnog istraživanja, već prenesena fakta iz kakvih drugih dela, opravdano je i dopušteno. Isto tako poštenije je, naročito u nauci, uneti ono što je dobro baš i tekstuclno, i time ne utirati trag porekla, nego li te iste tekstove izopačiti i red reci promeniti, da se samo ne bi moglo poznati odakle su uzete. To se g. V. zove obmana!« Praks a (u knjizi g. Đ.): G. Dordević nije samo pozajmljivao utvrđene činjenice od drugih pisaca i nije samo unosio one činjenice koje su postale opštom svojinom, već je iz dela stranih autora prevodio, i to prevodio čitave partije i odeljke. G. D., znači, ne pravi razliku između pozajmljivanja činjenic a i pozajmljivanja čitavih tekstov a iz dela stranih autora. Samo se tako može i objasniti, zašto je g. Đ. na prikupljenim tuđim tekstovima stavio svoje ime kao pisca. Dok je pozajmljivanje utvrđenih činjenica zaista ne samo dopušteno, već i neophodno potrebno, da bi knjiga bila na savremenoj naučnoj visini, dotle je prevođenje tuđih tekstova i stavljanje svoga imena kao autora jedan apsolutno neopravdan i nedopušten akt. Time je već prekoračeno u tuđe pravo literarne svojine. Tuđa izlaganja mogu se donositi i tekstuelno, ali se u tom slučaju uvek neizostavno mora naznačiti čiji je tekst i iz koga je dela uzet. Međutim, g. D. je preko svega toga prešao. Niti je manje tekstove stavljao pod navodnice, niti je čitaoca upućivao na autora i delo iz koga su oni uzeti, niti je za veće tekstove naznačio njihovo poreklo. Pa ipak je stavio na naslovu: »Napisao D-r Petar Đorđevjć!« Čime se g. D. brani? Time, što je na kraju svoje knjige dao spisak pomoćne literature. On kaže: »Zato se i navodi literatura kojom se pisac služio«. Ali to nabrajanje literature ipak ne može da opravda postupak g. D. da sebe stavi za autora tuđih tekstova. Po takvom shvatanju bi svaki od nas mogao da prepiše ili prevede jednu tuđu knjigu i samo da izreda literaturu pozadi, pa onda slobodno može staviti na naslovu knjige svoje ime kao pisca!! Ako se o nekoj stvari ne može reći ništa više i bolje, nego što je to rekao ili napisao 45 |
| ŠUMARSKI LIST 1/1932 str. 48 <-- 48 --> PDF |
drugi, onda tu ima još uvek načina da se to istakne: bilo u naslovu knjige, bilo stavljanjem tih tekstova pod navodnice i upućivanjem na izvore (autora i delo). Najzad, ako je neko rekao ili napisao o nečemu nešto što je do danas najbolje i najiscrpnije, onda se takav pisac mora naročito istaći. Prema tome, g. D. je odmah došao u sukob sa svojom teorijom, time što je mesto uzimanja činjenica iz tekstova stranih autora uzimao same njihove tekstove. I to ne samo one tekstove, u kojima se izlažu botaničke činjenice, već čak i one tekstove u kojima pisci daju slikovite pretstave poredenjem sa stvarima i odnosima iz običnog života! Tako npr. na str. 10., da bi se dala prestava o rasporedu i toku sržnih zrakova, g. D. prevodi od reöi do reci upoređivanjc tih odnosa sa kolskim točkovima iz Bremera (vidi o tome uporedni pregled tesktova na str. 497. moje kritike). G. D. ima svoj osobiti roetod u uzimanju tuđih tekstova. On vrlo često nije išao baš istim redom u izlaganjima kao što je to kod stranog pisca. Sem toga, pod istim poglavljem nalazimo u knjizi g. D. pasuse uzete od dva, tri, pa i četiri pisca. Pri tome je katkad počinjao tekstom iz sredine ili s kraja jednog pisca, pa se onda navraćao na početak istog pisca ili nastavljao sa umetanjem pasusa iz drugog pisca. Tim premetanjem, izbacivanjem i umetanjem g. D. je u veliko promenio red u izlaganjima stranih pisaca, i opet došao u ozbiljan sukob sa svojom teorijom. Ne samo što je izmenio red u izlaganjima stranih pisaca, već je time pokušao i da utre trag porekla originalnih tekstova, tako da se bez naročitog traganja od strane stručnjaka ti tekstovi ne bi mogli lako dešifrovati: čije je šta i odakle uzeto- Najzad, g. D. je mnoga izlaganja stranih autora sasvim pogrešno i naopako razumcvao i pogrešno prevodio (primere za to vidi ovde pod 11). Uz to je činio i mnogobrojna skraćivanja tekstova i rečenica, i ta je skraćivanja vršio sasvim ad libitum. Prema tome, g. D. je i time došao u sukob sa svojom teorijom, jer je tuđe tekstove izopačavao i tako mnogima je utro ne samo trag već i svaki smisao uopšte. Za ta moja tvrđenja evo jednog primera (str. 16. knj. g. Đ.): g. Dordević: Razni autori: Sklerenhimska ili drvena vlakna jesu Die Sklerenchymfasern sind schmal tanke, vretenaste i vrlo izdužene ćelijice spindelförmige, sehr langgestreckte Zelsa zašiljenim vrhovima i pukotinastim len mit zugespitzten Enden und mit spärprostim porama, koje su koso poredane lichen schräg aufsteigenden, spaltenför po ćelijičnim duvarovima (Fitting, str. migen Tüpfeln (Fitting, str. 44.)44.). .. . mit meist stark vedickten Wän Njihovi su zidovi jako zadebljah den (Hempel-Wilhelm, str. 13), mit meist (Hempel-Wilheml, str. 13), lumen im je fast verschwindenden Innenräumen (Brevrlo mali (Brehmcr, str. 1143), bez pro-hmer, str. 1143), entbehren des plasmatoplazmatičnog su sadržaja (Neger, sti. tischen Inhaltes (Neger, strp. 222), und 222) i u poprečnom^ preseku poliedrične haben polygonalen Querschnitt (Fiting, su (Fitting, str. 44). Sklerenhimska str. 44). Manche Sklerenchumfasern, z. vlakna nekojeg drveća (Mahagoni i B- die der Mahagonihölzer, des Teakholteak- drvo) izdeljena su poprečnim zizes erscheinen durch dünne Querwände dovima (si. 11. c) (Brehmer, str. 1143). gefächert (Abb. 17 C) (Brehmer, str. Sklerenhimskih vlakana nema kod 1143). Sie kommen nicht bei jeder Holzsviju vrsta drveća, ali gde ih ima, art vor, ihre Gegenwart erhöht die Feona povećavaju čvrstoću drveća (Hem-stigkeit des Holzes (Hempel - Wilhelm, pel-Wilhelm, str. 13). Sklerenhimska str. 13) . . finden sich Sklerenchymfavlakna nalaze se samo kod mnogih sern nur bei vielen Laubhölzern und ... lišćara, a kao pratioci sudovnih snopića u als Begleiter der Gefässbündel in monostablima monokotilnih biljaka (Brehmcr, kotylen Stämmen (Brehmer, str. 1143). str. 1143). Drvenastih vlakana nema u Die Holzfasern fehlen im Holz der 46 |
| ŠUMARSKI LIST 1/1932 str. 49 <-- 49 --> PDF |
drvetu četinara, a kod lišćara nema u Nadelhölzer, Holzfasern fehlen im drvetu bukve, šimšira, gloga, šibikovine. Holz des Weissdorns, der Stechpalme, Kod javora, pitomog kestena, hrasta, des Buchsbaums, der Buche und des graba, leske i trešnje nema (Neger, str. Schneeballs. Ersatzfasern fehlen bei: 223, red 9. i 10 ozgo) onih drvenih via- Ahorn, Pfaffenkäppchen, Edelkastanie, kana sa ostacima plazmatičnog sadržaja, Eiche, Hainbuche, Hasel, Kirsche (Neger, t. zv. zamenskih konaca (Neger, str. 223, str. 223, red 9. i 10- ozgo). Holzfasern, red 1—3 ozgo), koji su postali od pa- die noch etwas plasmatischen Inhalt berenhimskih ćelijica, koje su prestale de- sitzen. . werden als Ersatzfasern beliti se i dobile su vretenast oblik (Breh- zeichnet (Neger, str. 223, red 1—3 ozgo). mer, str. 1143) a duvarovi su im slični Sie entstehen dadurch, dass häufig die sa normalnim parenhimskim ćelijicama Kambiummutterzelle des Holzparenchyms (Brehmer, str. 1143) i služe kao skia- ungeteilt bleibt. Hierdurch bilden sich dišno tkivo (Neger, str. 2)23). Zellen von spindelförmiger Gestalt (Brehmer, str. 1143); unterscheiden sich jedoch von diesem (iegentlichen Holzparenchym, Vuković) in Beziehung auf Wände nicht (Brehmer, str. 1143) und dann als Speichergewebe dienen können (Neger, str. 223). U gornjem primeru mi smo u zagradama dodavali imena autora, da bi se videlo od koga je šta uzeto. Taj nam primer u isto vreme pokazuje, kakva bi morala izgledati knjiga g. D., da je tuđe tekstove citirao. Sem toga što je navedene autore (njihove tekstove) izmešao, g. D. čini i jednu tešku botaničku grešku, jer nije razumeo stvar i stoga pogrešno prevodi. Tako npr. on u navedenom tekstu kaže da zamenski konci postaju »od parenhimskih ćelijica, koje su prestale deliti se...«. To nije istina, niti tako stoji u originalnom tekstu Bremera. Ne postaju zamenski konci od parenhimskih ćelija, već od matera ćelija tkiva kambijalnog omotača (= Gewebemutterzellen des Kambiums); a od tih istih ćelija postaje i drveni parenhim. Obe vrste ćelija imaju zajedničko poreklo, pa su stoga i homologni elementi. Ali ne postaju jedne od drugih. I zaista g. Đ. ima puno pravo kada u svojoj teoriji za takve postupke kaže: »To se g. V. zove obmana!« G. Đ. u svojoj odbrani (tač. 22) neverno tvrdi, da sam ja u svojoj kritici, kao dokaz toga da g. Đ. doslovno prevodi, uporedio samo raspored (sadržaj) njegove knjige sa rasporedom u Visner-Bremera i Hartiga. Po dodaje, da su to »sve same besmislice i eklatantni dokaz neznanja g. V. šta je to jedan udžbenik, i da li ima uopšte potpuno originalnih udžbenika- To bi značilo, kada neko p´iše na pr. udžbenik, on bi morao, po g. V. u tom udžbeniku izneti sve originale, i ne bi smeo pozajmiti ništa od drugog pisca — drugim recima morao bi stvoriti novu Botaniku! E, toga majstora nema g. Vukoviću. A da slični udžbenici jedne iste discipline moraju imati i sličan raspored sadržaja knjige, biće svakome jasno samo ne g. V. — kada govori o mojoj knjizi«. Pre svega, ja nisam uporedio samo sadržaj knjige g. Đ. sa sadržajem iz knjiga pomenutih autora, već sam takovo isto uporedenje učinio, samo radi primera, i sa izvesnim tekstovima. Na isti način bismo mogli, ako se želi, gotovo ćelu knjigu g. Đ. razvrstati na dela Hempel-Vilhelma, Bremera, Hartiga, Negera. I to ne samo što se tiče rasporeda nego i tekstuelnog izlaganja. Čovek se zaista mora čuditi toj frapantnoj kongenijalnosti u izlaganjima (tekstovima) g. Đ. i izlaganjima (tekstovima) iz knjiga pomenutih stranih autora! A što i pored svega toga tekstuelnog slaganja g. D. sa stranim autorima ipak postoje mnogobrojne greške i apsurdi, to dolazi malim delom od starog gledišta starih knjiga, a velikim delom od toga što g. Đ. nije mnoga izlaganja stranih autora razumevao niti ih je dobro prevodio; zatim usled metode g. Đ. koja se sastojala u skraćivanju tekstova i rečenica i ´izbacivanju rečenica i é7 |
| ŠUMARSKI LIST 1/1932 str. 50 <-- 50 --> PDF |
reći sasvim ad libitum; i usled metode rasparčavanja i mešanja tekstova i rečenica raznih pisaca. G. Đ. je često logični i pravilni red u izlaganjima stranog pisca sasvim ispreturao, i na taj način sa uspehom lepu celinu razbio na razne strane u svojoj knjizi. Ono što je trebalo neminovno da dođe ranije, stavio je docnije, i obratno. Na taj su način mnogi pasusi izgubili ne samo onaj smisao celine, već su izgubili i svoj sopstveni smisao uopšte. Time se može objasniti i pojava čestih ponavljanja, grešaka, nepotpu nosti, kontradikcija i apsurda u izlaganjima g. D. Mišljenje g. D- da nema »uopšte potpuno originalnih udžbenika«, sumnjam da će još smeti ponoviti i zastupati ga. Originalan je i onaj udžbenik u kome se nalaze već utvrđene činjenice (opšta svojina) i činjenice zasnovane na tuđim novijim posmatra njima, ali u kome su raspored, tumačenje i vezivanje činjenica originalni. Najzad pri pisanju udžbenika mora se voditi računa da se fakta barem originalno rasporede i po dese u pedagoškom smislu, kao i da odgovaraju nivou i shvatanju sredine kojoj je namenjen. ü. Đ. lepo kaže (opet teoriski), da »udžbenici iste discipline moraju imati i sličan raspored sadržaja knjige«. Ali po praksi g. Đ. tako ne stoji. Raspored sadr žaja njegove knjige nije sličan već isti sa rasporedom u drugih pisaca. A isto tako i tekstovi nije da- su slični nego skoro za dlaku isti. Upravo diferiraju samo u greškama koje je g. D. u svojim izlaganjima obilno počinio. IX. — 1 pored toga što g. D. u svojoj odbrani, na kraju tač. 13., kaže da će »s obzirom na prilike kod nas...« odgovoriti na sve tačke moje kritike, on to ipak ... učinio. Na primer: U tač. 14- svoga odgovora nije dao odgovora na moju zamerku o spoljašnjoj kori; u tač. 16. nije odgvorio na zamerku o dodavanju ćelija primarnoj kori; u tač. 20. nije odgovorio na zamerku o dopiranju sekundarnih sržnih zrakova do spoljne kore; u istoj tačci nije dao objašnjenja o svojoj grešci o cepanju primarnog sržnog zraka na 6—8 međusnopića; nije objasnio zašto je našu klokočiku stavio u grupu egzotičnog drveća; itd. Znači da g. Đ. te greške priznaje. X. — Q. Đ. nije uspeo u svome odgovoru da obesnaži ni jednu jedinu od mojih zameraka u kritici. Ne samo to, već je svojim odgovorom starim greškama dodao i izvesan broj novih. Zamerke koje sam učinio u kritici odnose se samo na osnovna fakta i pojmove iz Botanike i to samo na one koji se sadržavaju u knjizi g. D. Jer je ta knjiga po sebi imala za đilj da studente i praktičare upozna sa osnovnim činjenicama, kao što je to i sam g. Đ. u tač. 5- svoga odgovora naglasio. Prema tome, diskusija nije vodena ni o kakvim detaljima i spornim pitanjima iz nauke, već samo o elementima. S obzirom na to, greške su u knjizi g. D. vrlo teške, jer su došla u pitanje osnovna fakta biljne Anatomije. U sadanjem svom odgovoru nisam se mogao osvrnuti na svaku tačku odgovora g. Đ-, jer bi za to trebalo gotovo udvostručiti ovaj naš odgovor. Nisam se obazreo .. sve tačke odbrane g. Đ. ne zato, što bi ostale bile ispravne, već zato što je meni !ovde bila namera da pokažem čitaocima odbrane g. D. kakvim se argumentima i kakvim načinom g. Đ. brani. Ovde napominjem da je g. D. samo prividno uspeo sa citatom iz Negera (tač. 23- odgovora), koji na str. 235. svoje knjige navodi i Phvsocalvmma seaberrimum i grupe »Rosenhölzer« sa karakterističnim i intenzivnim mirisom. Ali da je g. Đ. pročitao i str. 1283. Negerovog dela gde se specijalno govori o tome drvetu, saznao bi da je ono na str. 235- bila samo jedna omaška, a da je u stvari Phvsocalvmma seaberrimum »duftlos«. Kada Brehmer (jedan od autora knjige g. D.) na str. 1536. svoga dela naročito naglašava za Physocalymma seaberrimum da je »geruchlos« i da se ime »Rosenholz« odnosi »auf die Färbung« ; kada Neger (drugi autor knjige g. D.) za to drvo na jednome mestu (str. 235.) navodi da miriše, a na drugome mestu (str. 283.), i to pravome mestu gde je reč samo o tome drvetu, kaže da je »duftlos«, onda nastaje pitanje: Šta je to odlučilo g. Đ. da primi onu omašku iz Negera kao fakt? Zaključak. — Smatram da je dalja diskusija sa g. D. kao piscem knjige »Anatomska građa drveta.. « nemoguća, pošto ni na jednu moju zamerku iz kritike nije 48 |