DIGITALNA ARHIVA ŠUMARSKOG LISTA
prilagođeno pretraživanje po punom tekstu
| ŠUMARSKI LIST 10-11/1931 str. 39 <-- 39 --> PDF |
LITERATURA DR. PETAR DORĐEVIĆ: ANATOMSKA GRAĐA DRVETA, Beograd 1930. Kao plod svoga desetgodišnjeg nastavničkog rada na Beogradskom univerzitetu X- prof. Dorđević napisao je ovaj udžbenik. Izdao ga je, kako i sam kaže u predgovoru, da zadovolji »jednu prešnu potrebu univerzitetske nastave« i stoga ga namenjuje »studentima naših poljoprivredno-šumarskiih fakulteta«. Sem toga »ovo će delo imati da posluži«, kao što sam kaže, »i svima šumarskim i tehničkim praktičarima«, dajući im »jedan naučno izrađen uput za njihove praktične svrhe«. G. Dorđević misli, da je uradio dobro delo, te se pun optimizma nada, da će njegova knjiga odgovoriti željenim uamenama. Da jedna knjiga ima vrednost udžbenika, a naročito udžbenika namenjenog višoj (univerzitetskoj) nastavi, neophodno je potrebno, da pored jezičnih i stilskih uslova, koje puštamo po strani, ispuni bar još ove glavne uslove: 1. Izložena fakta moraju biti naučno ispravna; 2. naučni termini moraju imati svoje strogo definisano značenje, da bi se izbegla svaka moguća zbrka pojmova; 3. materijal mora biti izložen po izvesnom planu i povezan u jedno harmonično ćelo, a zaključci logično izvedeni iz premisa; 4. mora se dati jedna zaokružena, sintetična slika predmeta, koji se raspravlja, a s obzirom na svrhu, koja se ima postići- Da li udžbenik g. Đordevića odgovara ovim zahtevima? Mi ćemo ovde izneti analizu knjige i naše mišljenje, a čitaocu ostavljamo, da sam donese svoj definitivni sud. Da bismo izbegli nepotrebna ponavljanja, koja bi neminovno nastupila prilikom pojedinačne analize navedenih uslova, mi ćemo ovde prosto pratiti redom izlaganja g. Đordevića. Ispod naslova knjige stoji: »Napisao Dr. Petar Dorđević«. To znači, da je knjiga orginalno delo g- profesora Đordevića, originalno po koncepciji i po obradi. Da ga g. Dorđević zaista predstavlja javnosti kao svoje originalno delo, svedoči nam još i to, što u predgovoru nigde ne spominje, da se oslonio na ikakovög autora. Literatura, koju na kraju knjige navodi, kako je to u naučnom svetu uobičajeno, znači, da su dotični pisci u knjizi citirani ili da je time čitaocima hteo dati samo spisak pomoćne literature. Naša je namera da pokažemo i to, da li je i u koliko je knjiga g. Đordevića njegovo originalno delo. G. Dorđević ni u predgovoru ni u tekstu ne navodi, kao što je običaj, nikakvu literaturu na našem jeziku. To znači, da literature na našem jeziku ili nema ili je toliko nedovoljna i neznatna, da je nije vredno ni spomenuti. Svakako je ovo poslednje misao g. D-a, jer on u literaturi na kraju knjige navodi i delo L. Karamana »Anatomsko obilježje drveća«. Mi ćemo pri kraju ovoga prikaza uporediti delo g. Đ. sa delom Karamanovim, da vidimo, da li je ovo potcenjivanje od strane g. Đ. opravdano. U predgovoru tvrdi g. Đ., da je dao i nove odeljke za nauku, jer je po prviput opisao anatomsku gradu nekih vrsti drveta kao »Pinus Peuce« i »Quercus macedonica«. Pokazaćemo, da li ta tvrdnja odgovara istini. Knjiga g. Đordevića ima dva dela: »Anatomska građa drveta« (24 strane) i »Uput za raspoznavanje našeg važnijeg šumskog drveća i šiblja po njihovim anatomskim osobinama « (89 strana). Sem toga ima »Predgovor« (2 strane) i »Dodatak: Važnije egzotično drveće« (18 strana). Na kraju se nalaze: »Sadržaj«, »Literatura« i »Imena biljaka«. 1. U početku knjige pisac daje ovakovu definiciju drveta: »Drvo je onaj deo stabla, grane ili korena, koji zaostane, kada sa njih oljuštimo spoljnje mekane delove, a to je kora«. U ovoj rečenici — definiciji — kazujući, da su spoljašnji delovi stabla, grana i korena »mekani«, g. Dorđević je mogao misliti samo na mlade biljne organe. Međutim 485 |
| ŠUMARSKI LIST 10-11/1931 str. 40 <-- 40 --> PDF |
svakome je vrlo dobro poznato, da se na periferiji starijih drveta (oraha, hrasta, i dr.) nalaze mase, koje se baš odlikuju osobitom tvrdoćom. A g. Dordević je morao vod´ti strogog računa o svima poznatim slučajevima, kad je reč o postavljanju definicije. .1er definicija mora sadržavati opšte pojmove, koji se mogu primeniti na sve slučajeve. 2) Osim toga nezgodno je i to, da se u jednom »naučnom« udžbeniku, kako ga sam g. Dordević naziva u predgovoru, pisac zadovoljava jednom tako vulgarnom definicijom predmeta, o kome piše čitavu knjigu. Takovu je definiciju, istina, dao i Wiesner- Brehmer u svome delu »Die Rohstoffe des Pflanzenreiches« (IV Auflage, 1928, str. 1126). Ali je nemački autor odmah iza te vulgarne definicije dao i strogo naučnu definiciju: »Es ist das sekundäre Gewebe, welches vom Kambiumring (Verdickungsring) nach innen abgeschieden wird...«, a koju je g. Dordević smatrao kao nepotrebnu i prosto izostavio. Navedenu naučnu definiciju nalazimo u svih poznatih i priznatih autora, kao što su Fitting, Haberlandt, Rothert i dr. Biisgen daje i širu definiciju drveta ubrajajući tu ne samo sekundarna tkiva, produkte kambijalnog dcbljanja, već i one neznatne ostatke drvenog dela primarnih sudovnih snopića (hadrom, ksilem) poznate pod imenom »sržna kruna« (»Markkrone«). Pri tome Biisgen razlikuje i dva odgovarajuća termina: »sekundarno drvo« za sekundarna tkiva u drvetu i »primarno drvo« za sržnu krunu. Usled toga što pisac ne daje naučnu definiciju drveta, student nije nikako u stanju. da sazna, šta je to drvo, pa čak ni tada, kad pročita ćelu knjigu g. Đordevića od početka do kraja. Šta više, u docnijem izlaganju pisac ispoljava i očito nepoznavanje osnovnih fakata biljne anatomije i daje sasvim pogrešne pojmove, ubrajajući u drvo i ona tkiva, koja tu apsolutno ne spadaju (na pr. sržnicu na str. 7, ili periferni deo osnovnog tkiva, dakle koru, na str. 11), a izostavljajući baš ona tkiva, koja čine glavnu masu drveta (sekundarno drvo). Sem toga na str. 7 i 11 pisac pada u kontradikciju, jer na str. 7 računa sržnicu u drvo, a na str. 11 je isključuje iz drveta. 3) Odmah iza pomenute definicije o drvetu pisac prelazi na elementarne organe biljaka i kaže: »Biljno telo, pa dakle i drvo nije kompaktno, već je sagrađeno od sićušnih ćelijica, a to su, kao što je poznato, šuplji prostori, koji su odvojeni jedan od drugoga zajedničkim pregradama«. Ovde g. Dordević daje definiciju ćelije. Ali takovu definiciju dao je još Robert Hooke, koji je prvi otkrio ćeliju i opisao u svojoj »Micrographia« publikovanoj 1667. godine. Od druge polovine XIX. stoleća definitivno je utvrđena činjenica, da je ćelija »masa protoplazme, koja sadrži jedro ...« (M. Sehultze, 1861.). U isto je vreme iznesena doktrina protoplazme, t. j . da su protoplazmatične mase jedinice organizacije i t. d. Dakle kad je reč o definiciji ćelije, bitno je upravo ono, što se nalazi u prostoru, koji g. Dordević naziva »šupljim«. Pregrade (membrane) su produkti žive materije (protoplazme), koji imaju osobitu važnost u biljnoj anatomiji, jer se u toj oblasti botanike više obraća pažnja skeletu, a manje živom sadržaju. I samo se u tome smislu može govoriti u anatomiji o »mrtvim ćelijama«, t. j . o ćelijama, čija je protoplazma iščezla posle definitivnog obrazovanja membrana. Definicija ćelije, kakovu je dao g. Dordević, može poslužiti kao jedan neobični primer, kako jedan botaničar (uz to citolog) ponavlja i prihvata posle više od 260 godina definiciju, koju je nauka davno i davno napustila i samo je istorija nauke beleži! 4) Da bi čitaoca uverio, »da je telo drveta zaista sagrađeno od ćelijica, a da su ćelijice opet grupisane u razna tkiva i sisteme tkiva«, g. Dordević nam daje kratki metod pravljenja preseka od Clematis vitalba. Ali u daljem izlaganju ne daje nikakovih pojmova o tkivima ni sistemima tkiva, kao što je to obećao učiniti- Tako na pr. na str. 6 već spominje »osnovno tkivo« (on kaže: »Taj krug likodrveiiih snopića deli osnovno tkivo na dva dela«), iako nigde napred nije rečeno, šta treba shvatiti pod nazivom »osnovno tkivo«. A da je to pisac bio dužan učiniti, pokazuje i njegova sledeća rečenica, u kojoj daje pojmove o kori, srži i primarnim sržnim zracima, koje pisac definiše 486 |
| ŠUMARSKI LIST 10-11/1931 str. 41 <-- 41 --> PDF |
kao određene delove osnovnog tkiva. Kako je moguće shvatiti deo nečega, što nam je potpuno nepoznato kao celina? 5) Oradu sudovnih snopića g. Đordević ovako opisuje:» Orada sudovnih snopića nije jednostavna i u njima razlikujemo dve vrste tkiva ili tkanja. Unutrašnji deo sudovnog snopića... sagrađen je od širokih ćelijica... Ta vrpca tkiva naziva se drveni snopić. Spoljašnji deo sudovnih snopića... sagrađen je od užih ćelijica ... i zove se lika (floem) ili Mein snopić. Pa kako su ove dve vrste snopića (like i drveta) spojene u jednu vrpcu, to se oni jednim imenom i zovu likodrveni snopići, koji se zovu još i potpunim snopićima, za razliku od nepotpunih, kada su sagrađeni samo od jedne vrpce, bilo drveta, bilo Mke, i tada se zovu nepotpuni snopići«. To je sve što u knjizi nalazimo izneseno o građi sudovnih snopića. Ali celokupno izlaganje je od početka do kraja samo skup većih i manjih grešaka. Kada bi građa sudovnih snopića bila zaista takova, kakovu nam prikazuje pisac, tada bi i pored sveg njegovog naglašavanja, da »nije jednostavna«, bila i suviše jednostavna. Jer šta bi moglo biti jednostavniijie, nego dve vrpce, od kojih je svaka sagrađena od po jedne vrste ćelija (»širokih« odnosno »užih ćelijica«)! Naprotiv, sprovodni je sistem jedan od najkomplikovanije sagrađenih od svih sistema tkiva u biljnom telu (vidi: Haberlandt, Physiologische Pflanzenanatomie, 1924, str. 286). U shemi potpunog (složenog) fibrovazalnog snopića nalazimo ove elemente: sitaste cevi, ćelije pratilice, kambiform, leptomski parenhirn, likina vlakna (floem); sudove (traheje), traheidc, hadromski parenhim, libriform (ksilem). Q. Đordević se u svome opisu držao Fitting-a (Lehrbuch der Botanik, XVI Auflage, 1923), koji kaže: »In jedem vollständigen Leitbündel... lassen sich also Qewebestränge zweierlei Art unterscheiden: Qefässtränge bilden den´Qefässteil oder das Xylem und Siebstränge bilden den Siebteil oder das Phloem«. Ali je g. Đordević u svome izlaganju očevidno pobrkao značenja nemačkih izraza »Gewebearten« i »Gewebestränge «, koji u delima nemačkih autora predstavljaju dva potpuno diferencirana pojma, pa je na mesto značenja reci »Qewebestränge« upotrebio značenje reci »Qewebearten«. Da je g. Đordević pažljivo pročitao ceo stav o sprovodnim snopićima kod Fittinga (što ne iznosi ni jednu punu stranu teksta), saznao bi naprotiv, da vrpce tkiva (Qefässstränge, Siebstränge) nisu tako jednostavno sagrađene. U tekstu Fittingovom našao bi i nazive »das Xylem« i »das Phloem« kao sinonime za »Qefässtränge« odnosno »Siebstränge «. Da se ksilem i floem sastoje od više vrsta čeličnih elemenata, a ne samo od po jedne (»širokih« i »užih«, kako to kaže g. Đordević), mi smo to napred već dovoljno istakli. A o tom se mogao lako uveriti i sam g. Đordević posmatranjem onog mikroskopskog preparata od Clematis vitalba, koji preporučuje u svojo knjizi na str. 5 i čiju sliku donosi na str. 6. 6) Iz navedenog citata pod 5) nije nikako jasno, šta pisac podrazumeva pod nazivom »snopić«. Jer po njemu i jedan deo sudovnog snopića opet ima vrednost i naziv snopića! Na pr. »unutrašnji deo sudovnog snopića« naziva »drveni snopić«, a »spoljašnji deo sudovnih snopića« zove »ličiti snopić«! I da bi slika bila još nejasnija, pisac pod ličinitn snopićem (jednina!) podrazumeva spoljašnji deo sudovnih snopića (množina!). Za »drveni snopić« kaže, da čini jednu vrpcu tkiva, da bi odmah zatim posle jedne rečenice tvrdio, da su obe vrste snopića (like i drveta) spojene — opet u »jednu vrpcu« i da se »oni jednim imenom i zovu likodrveni snopići«. Ali time još nije završen haos pojmova. Za tu jednu vrpcu dalje kaže, da su »potpuni snopići«, za razliku od »nepotpunih«, kada su sagrađeni — opet od »jedne vrpce«! 7) Pošto pisac nije iiigde dao definiciju sudovnih snopića, a naročito nije vodio nikakovog računa o njihovoj genezi (a koja je neophodno potrebna za pravilno shvatanje sudovnih snopića), to se kao posledica takovog skroz površnog, nepotpunog i nesređenog izlaganja javljaju teške greške, koje se provlače kroz ćelu knjigu. Ne oba 487 |
| ŠUMARSKI LIST 10-11/1931 str. 42 <-- 42 --> PDF |
zirući ?e na novija ispitivanja u biljnoj anatomiji g. Dorđević još uvek živi u idejama pisaca pre 70 godina. Samo je tako, t. j . tim nepraćenjem literature, moguće objasniti, zašto g. Dorđević govori o sudovnim snopićima kao morfološki samostalnim elementima, kada se već obrazovao i kada je već funkcionisao kambijalni prsten. Samo je tako moguće objasniti, zašto g. Dorđević uopštava one odnose, koji se u literaturi ističu kao tip Aristolochiae, a koji inače apsolutno ne važe za drveta i šiblje (predmet knjige g. Dordevića). 8) Od likodrvenih snopića pisac prelazi na izlaganja o tkivu, pomoću koga stablo, grane i koren sekundarno debljaju, t. j . o kambijumu. Kambijum i njegovo delovanje opisuje ovako: »Kod lišćara i četinjara snopić like ne graniči neposredno sa snopićem drveta, već su ta dva snopića rastavljena jednim slojem živih ćelijica, koje se intenzivno dele, koje imaju tanke duvarove i četvrtast oblik, a poredane su u radijalne redove. Taj sloj ćelijica zove se kambija ili tvorno tkivo, i pošto se nalazi u samom likodrvenom snopiću, zove se još i fascikularna kambija, koja odvaja primarno drvo od primarne Mke. Ove ćelijice fascikularne kambije rastu u radijalnom pravcu u debljinu i kada dostignu svoj normalan porast, one se dele jednim tangencijalnim zidom na dve ćelijice, od kojih jedna prelazi u svršeno tkivo i dodaje se bilo drvetu bilo kori, te na taj način povećava debljinu likodrvenih snopića ...«. Navodimo citat nešto duži, da bi se iz njega tačno moglo videti nepotpuno i pogrešno shvatanje i tumačenje g. Dordevića o kambijumu i njegovom delovanju. Pre svega pisac nam ne daje nikakovu ideju odnosno porekla kambijuma i njegovog formiranja, već odmah prelazi na kambijum posle završenog primarnog stanja. Pokušao je dati i neku definiciju kambijuma, ali su sve navedene karakteristike kambijuma pogrešne. Pogrešno je tvrđenje, da kambijum rastavlja »dva snopića« (like i drveta). Ono se zasniva na njegovom, napred već pokazanom, nejasnom shvatanju sudovnih snopića i njihove grade. Sam pisac protivreči toj svojoj tvrdnji u idućoj rečenici, gde kaže, da se kambijum nalazi »u samom likodrvenom snopiću«. Ovo je drugo tačno, jer je to zaista samo jedan snopić, a nikako dva. Druga je greška u tvrđenju, da se između like i drveta nalazi samo jedan sloj nižih ćelija. Da tu postoji jedna čitava zona živih ćelija, a ne samo jedan sloj, dokaz su nam one teškoće naših studenata (početnika), kada na mikroskopskom preparatu treba da pronađu sloj ćelija kambijalnih inicijala usred šire ili uže zone živih ćelija, koje se nalaze između floema i ksilema. Po sredini te zone nalaze se inicijale kambijuma, a s jedne i druge strane inicijala (prema floemu odnosno ksilemu) segmenti i matere ćelije trajnih tkiva (»Oewebemutterzellen«), koje su poredane u više tangencijalnih slojeva živih ćelija. Treća je greška, da kambijalne ćelije imaju »tanke duvarove«. Svi se autori, sem g. Dordevića, slažu u tome, da su tangencijalni zidovi kambijalnih ćelija tanki, ali da su radijalni zidovi prilično debeli i često snabdeveni jamicama. Rothert (1914) dovodi u vezu nežnost tangencijalnih zidova sa deobom kambijalnih ćelija, koja se poglavito vrši u tome pravcu (obrazovanje novih mebrana). Radijalni su zidovi prilično debeli, jer sadrže neku vrstu rezerve za docnije istezanje kambijalnih ćelija u radijalnom pravcu (Rothert). Četvrta greška. Pisac jednostrano posmatra i opisuje oblik kambijalnih ćelija i stoga pogrešno tvrdi, đa one imaju »četvrtast oblik«. One su takove, ako su posmatrane samo na poprečnom i radijalnom preseku. Ali ako su posmatrane sa tangencijalne strane, onda tek dobijamo pravu predstavu o obliku kambijalnih ćelija i doznajemo, da su one izdužene i na oba kraja jednostrano ili dvostrano zašiljene (»prozenhimatičnog « oblika). 488 |
| ŠUMARSKI LIST 10-11/1931 str. 43 <-- 43 --> PDF |
Peta greška u definiciji kambijuma jeste, da su ćelije jednoslojnog kambijuma ^poredane u radijalne redove«. Nije to nikako moguće i protivno je svakom logičnom mišljenju, da postoji (po pretpostavci g. Đorđevića) samo jedan sloj kambijalnih ćelija i da taj jedan sloj u isto vreme bude poredan u više radijalnih redova. Povod takovom apsurdnom tvrđenju g. Dordevića dao je tekst Fitting-a, koji glasi: »Die meristematischen Kambiumzellen... radiale Reihen bilden«. Ali g. Đordević nije dobro shvatio izlaganje Fitting-a, koji kao i ostali botaničari smatra, da se kambijalni omotač sastoji od jednog sloja kambijalnih inicijala i više slojeva segmenata i matera ćelija trajnih tkiva, koje su poredane radijalno sa obe strane inicijala (»Radialreihe«). Tako shvaćeni kambijalni omotač je, razume se, višeslojan i naziva se kambijalna zona. Ali je g. Đordević tako široko svaćenu kambijalnu zon.u sveo na samo jedan jedini sloj živih ćelija, taj sloj nazvao kambijum i njemu kao jednom sloju pridao slojevitost (?), koja inače pripada celoj kambijalnoj zoni! Tolikim brojem grešaka u jednoj rečenici — i to u rečenici, koja treba da ima karakter definicije — g. Đordević je postigao rekord, tako da bismo ovde mogli prestati sa daljom analizom knjige ubedeni, da će posle toga svakome biti jasno, kakovu ništavnu vrednost ima »naučni« udžbenik g. Đorđevića i koliku muku moraju imati studenti, da se snađu u haosu fakata i pojmova! 9) Đa g. Đordević zaista drži, da se između like i drveta nalazi samo jedan sloj živih ćelija, svedoči nam i njegovo daljnje pogrešno razlaganje o delatnosti kambijuma i diferenciranju segmenata. U navedenom citatu pod 8.) g. Đordević tvrdi ono, šio do danas nije tvrdio nijedan ozbiljan botaničar, a to je: da posle tangencijalne deobe kambijalne ćelije »jedna prelazi u svršeno tkivo i dodaje se bilo drvetu, bilo kori« To znači, da se segment neposredno diferencira u ćeliju trajnog tkiva! Međutim stvar nije tako prosta, kao što je zamišlja g. Đordević. Po pravilu se segment dalje opet deli tangencijalno, pa se produkti ove deobe dele (jedan ili oba) još jednom tangencijalno. Na taj način segment ne daje odmah i samo jedan elemenat trajnog tkiva like ili drveta (kao što to tvrdi g. Đordević), već daje 3—4 elementa like ili drveta. 10) Na kraju navedenog citata pod 8) nalazimo još jednu krupnu grešku. Po g. Đordeviću ona ćelija, što je postala deobom od kambijalne i što neposredno »prelazi u svršeno tkivo«, »dodaje se bilo drvetu bilo kori, te na taj način povećava debljinu liko-drvenih snopića«. Ovde pre svega nailazimo na nelogičnost i nekonzekventnost, što se tiče pojma primarne kore i njene topografije. Na početku str. 6. kaže, da se pod korom podrazumeva »spoljašnji deo osnovnoga tkiva izvan kruga likodrvenih snopića«. A na dnu iste str. 6. kaže, da se kambijum nalazi »u samom likpdrvenom snopiću«. Kada u sledećoj rečenici, na str. 7. tvrdi, da se ćelija odvojena od kambijalne »dodaje bilo drvetu, bilo kori«, onda pitamo mi, kako je to moguće, da se ta ćelija, koja je postala u samom likodrvenom snopiću, dodaje kori, koja se nalazi izvan kruga likodrvenih snopića?? Student je time doveden u besmislenu dilemu: a) ili je kora u sudovnom snopiću (što je protivno osnovnim faktima biljne anatomije)1, b) ili ćelija odvojena od kambijalne ima da se probije ili preskoči ceo floem i da se tako pridruži kori (što je apsurd). Ako student sleduje mislima g. Đorđevića, onda mora ipak prihvatiti prvi deo dileme, t. j . da se kora nalazi u likodrvenom snopiću, jer u istoj rečenici pisac kaže, da se tim dodavanjem ćelija kori »povećava debljina likodrvenih snopića« (!) 11) Na str. 7. g. Đordević objašnjava postanak interfascikularnog kambijumaformiranje kambijalnog prstena. On kaže: »U tangencijalnoj zoni primarnog sržnog zraka koja se sučeljava sa fascikularnom kambijom reaktiviraju se ćelijice svršenoga tkiva i ponova se počnu deliti na isti način, kao i ćelijice fascikularne kambije. Na taj način postane jedan sloj t. zv. interfascikularne kambije, koja se spaja sa susednim 489 |
| ŠUMARSKI LIST 10-11/1931 str. 44 <-- 44 --> PDF |
slojevima fascikularne kambije, te sa njome čini jedan potpuno zatvoren prsten, nazvan kambijaini prsten ili omotač«. Ovde nam g. Dordević iznosi jedan način obrazovanja kambijalnog prstena, ali koji apsolutno ne važi za drveta, već samo za zeljaste biljke i od drvenastih biljaka gotovo samo za lijane (Aristolochia-tip). I g. Dordević misli, da je to opšta shema formiranja kambijalnog prstena! U tome se on poveo za starim piscima (Nägeli, Han stein, de Bary, Sachs, Strasburger, Wiesner) i naročito za Wiesnerom, koga je često u svojoj knjizi i doslovno prevodio- Q. Dordeviću su apsolutno nepoznata novija ispi tivanja u tome pravcu (Kostytschew, 1922, 1924), pa čak ne poznaje ni izlaganja onih autora, koje je pozadi svoje knjige stavio u spisku literature (Biisgen, Strasburger- Fitting). Da je čitao poznate autore, kao što su Strassburger-Fitting, Haberlandt, Rot hert, Biisgen, Sanio, Kostytschew, a naročito širom celog sveta poznati i na mnoge jezike prevedeni »Bonner Lehrbuch der Botanik« (koji i sam navodi na kraju u lite raturi), saznao bi, da postoje tri glavna tipa formiranja i delatnosti kambijuma (vidi Strassburger-Fitting, Lehrb. d. Botanik, 1928, str- 111). Za drveta važi tip III (vidi Strasburgcr-Frtting). Tu se javlja još u začetku, u prameristemu, kontinualni prokambijalni prsten, koji se odmah potom razvija u kambijaini prsten. Drveta se odlikuju kontinualnim prstenom sekundarnog drveta i kontinualnim prstenom sekundarne like. A to nije nikako moguće da se dobije po tipu, koji nam prikazuje g. Dordević. Po tom tipu postaju odvojeni sudovni snopići i docnije nikad ne postaje iz kambijalnog prstena kontinualno drvo i lika, jer interfascikularni kambijum dalje samo daje opet ćelije parenhima. Po novijim ispitivanjima kambijaini prsten kod drveća postaje često još pre nego što se izvrši diferenciranje prvih sitastih cevi i sudova u lisnim tragovima. Primarno i sekundarno tkivo se javlja gotovo istovremeno. Prema tome tu čak ne možemo ni govoriti o egzistenciji sudovnih snopića u smislu samostalnih morfoloških elemenata, kakovi se tipski javljaju kod tipa Aristolochia, tipa Ranunculus i dr. Kad je g. Dordević pisao svoje retke o postanku kambijalnog prstena, pa je staru shemu primio kao opštu, on nije znao, da se po tipu, koji je opisao, upravlja samo 3% biljaka, a da za drveta, kojima je svoju knjigu posvetio, uopšte i ne važi. G. Dordević treba da zna još i to, da većina do danas ispitanih dikotiledona nema sudovnih snopića (morfološki samostalnih). Pa onda sa punim pravom ovde možemo postaviti pitanje: zašto je g. Dordević uopšte i »napisao« knjigu »Anatomska grada drveta«, kad ne odgovara svome naslovu i kad je sem toga prepuna netačnih fakata, nejasnih pojmova i izlaganja, nereda i — jednom reci — prepuna nedovoljnog znanja? 12) Na str. 7. g. Dordević nam na jedan sasvim »originalan« način objašnjava rad »zatvorenog kambijalnog prstena«. On kaže: »ćelijice ovako zatvorenog kambijalnog prstena dele se na opisan način dajući nove ćelijice s unutrašnje strane drvenom snopiću, a sa spoljašnje svoje strane snopiću like, dok ćelijice između ovih ostaju uvek meristematične, t. j . sposobne za deobu«. U vezi s onim, što smo izneli pod 11., dodajemo, da g. Dordević navedenom rečenicom jednim delom ponavlja svoje stare greške (pojam o snopiću i način deobe kambijalnih ćelija) i u isto vreme čini nove greške. Iz teksta g. Dorđevića izlazi jasno, da kambijaini prsten daje nove elemente samo snopićima. Ali pošto se kambijaini prsten sastoji od dva odeljka: fascikularnog i interfascikularnog, student je doveden u nemogućnost, da shvati tvrđenje g. Dorđevića. Jer ako kambijaini prsten daje nove elemente snopićima, to bi značilo, da je aktivan samo fascikularni kambijum, a da interfascikularni kambijum miruje. U tome slučaju ne može se govoriti o radu kambijalnog prstena niti tu može biti govora o prstenu. Ali ako g. Dordević smatra, da i interfascikularni odeljak kambijalnog prstena daje nove elemente snopićima (a to jasno izlazi iz njegovih reci, jer govori o radu kambijalnog prstena), onda tvrdi jedan apsurd. 490 |
| ŠUMARSKI LIST 10-11/1931 str. 45 <-- 45 --> PDF |
U tome bi se slučaju nove ćelije morale na neki način preseliti iz interfascikularne zone u fascikulannu, da bi se dodale »snopićima drveta i like«. Takođe iz navedenog citata može se pogrešno razumeti, da samo ćelije fascikularnog kambijuma ostaju meristematične. A šta je sa ćelijama interfascikularnog kambijuma? 13) Pojmovi dati o kori — na str. 6, 7 i 11 — nejasni su, nepotpuni, pogrešni i kontradiktorni. Na str. 6. kaže, da je kora »deo osnovnog tkiva izvan kruga likodrvenih snopića «. A na str. 7. kaže, da je kora sve ono, što se »nalazi izvan kambijalnog prstena«.. Najzad na str. 11. kaže, da je »periferni deo« osnovnog tkiva »drvo«, ma da je na str. 6. za to isto tkivo kazao, da je kora Na istoj str. U. dodaje i to, da je to »drvo«( a što je u stvari kora!) »odvojeno kambijalnim prstenom od kore«; što bi značilo, da je kora odvojena kambijalnim prstenom od — kore!!! Time što je g. Đordević pod jednim nazivom »kora« obeležavao sasvim različita tkiva, uneta je velika zabuna i student je u apsolutnoj nemogućnosti da odluči, koju od datih definicija da primi kao tačnu. Ako je stilizacija u daljem izlaganju o kori (na str. 7) i vrlo nezgodna, stručnjak ipak može nazreti, da g. Đordević deli koru na unutrašnju i spoljašnju. Po njemu »unutrašnju koru ili liku obrazuje kambijaliii prsten sa svoje spoljnje strane« i nju »sačinjavaju svi likini snopići i delovi primarnih sržnih zrakova, koji ih rastavljaju«. Međutim to je sasvim pogrešno. Jer »likodrveni snopići« nisu formacije nastale radom kambijalnog prstena; »delovi primarnih sržnih zrakova« isto tako. Q. Đordević time još jednom dokazuje, da nezna genezu sudovnih snopića i da nezna, koja tkiva postaju od kambijalnog prstena. Vrlo je površno izneto, da je unutrašnja kora »sagrađena u glavnom od sitastih cevi«. Pošto pisac ranije nije nigde naveo, koji sve elementi učestvuju u gradi primarne kao i sekundarne like, to je ovde ostavio samome studentu, da nagađa, koji se još elementi nalaze u unutrašnjoj kori pored onoga »u glavnom sitastih cevi«. 14) Za spoljnu koru g- Đordević kaže, da je sačinjavaju »sva ona tkiva, koja se nalaze van kruga likodrvenih snopića, a sagrađena je od zelene kore (feloderme), pluta (peridertne) i pokožice«. Čudan je i neshvatljiv tok misli i izlaganja g. Đordevića! Dok je u sastav unutrašnje kore ( a koja je u stvari sekundarna kora ili sekundarna lika, sagrađena od sekundarnih tkiva) ubrojao sve sama primarna tkiva, dotle sada u sastav spoljašnje kore (a koja je u stvari sagrađena od primarnog osnovnog tkiva, koje se nalazi izvan sudovnih snopića do epidermisa) ubraja sve sama sekundarna tkiva. Izuzetno, od primarnih tkiva ubraja još samo epidermis. Ali ni u tome nije za dugo konsekventan, jer se već na str. 11. odriče epidermisa kao sastavnog dela kore! 15. Na duu str. 7. (u istom odeljku, gdc se govori o kori!) g. Đordević kaže, da kambijalni prsten »obrazuje sa svoje spoljnje strane nove ćelijice "ike, a sa unutarnje strane drvene ćelijice, te se stoga kambiialni prsten zove još i zona priraštaja«. Identifikovanje kambijalnog prstena (koji po ranijem tvrđenju g. Đordevića predstavlja samo jedan sloj ćelija) sa zonom priraštaja jeste sasvim frapantna greška. Ono što produkuje kambijalni prsten, naziva se u biljnoj anatomiji priraštaj ili zona priraštaja (»Zuwachszone«). Prema tome ono, što kambijalni prsten produkuje u toku jedne vegetacione periode, naziva se godišnja zona priraštaja ili godišnji prsten. G. Đordević je sasvim pobrkao pojmove, pa je kambijalni prsten (onaj koji produkuje) nazvao zonom priraštaja (ono što kambijalni prsten produkuje). Da zonu priraštaja treba shvatiti u smislu, kako mi to napred ističemo, to potvrđuje i sam g. Đordević na str. 8. kada kaže: »Videli smo, da se u zoni porasta obrazuje više drvenih ćelijica no ličinih ...«. Takova nekonzekventuost i neodređenost u 491 |
| ŠUMARSKI LIST 10-11/1931 str. 46 <-- 46 --> PDF |
pojmovima je obična pojava u izlaganjima g. Dordevića. A da takovo pisanje ne može nikoga naučiti ničemu pozitivnome, po sebi je jasno. 16) U poslednjoj rečenici na str. 7. g. Đordević u pojačanoj meri ponavlja greške, o kojima je bilo reci pod 10. i 12. Ovoga puta.je greška jasnija, jer kaže, da kambijalni prsten daje nove čelijice, koje se »piidaju piimarnoj kori i primarnom drvetu, te na taj način raste u debljinu kako drvo, tako i kora, i to je t. zv. sekundarno debljanje stabla«. Nije istina, da se novi elementi (ćelije) naslanjaju na unutrašnjoj strani sam > na primarno drvo (hadrom), nego to biva i prema parenhimu primarnih sržnih zrakova. Još je manje istina, da se novi elementi sa spoljnje strane kambijalnog prstena direktno naslanjaju na elemente primarne kore, već to biva na primarnu liku (floem) i na delove primarnih sržnih zrakova između dva susedna floema. Da nove ćelije ne mogu preskočiti floem, da bi se naslonile na primarnu koru, o tome je već bilo reci pod 10. Navedenom rečenicom g. Đordević nam u isto vreme daje i definiciju sekundarnog debljanja stabla. Definicija nije dobra, jer se zasniva na pogrešnim pojmovima o kambijalnom prstenu (njegovom formiranju i delatnosti), sudovnim snopićima, kori itd. 17) Na str. 8. g. Đordević kaže: »Spočetka ćelijice kambijalnog prstenja povećavaju samo svoju zapreminu istezanjem u tangencijalnom pravcu, pa se na taj način kambijalni prsten proširi, te popušta pritisku drveta, koje deblja, inače bi se morao rasprsnuti. To je t. zv. primarno debljanje ćelijica i ono može biti često vrlo znatno«. Ovde pisac uvodi jedan neobičan pojam »primarno debljanje ćelijica«, koji ne postoji ni u jednoj biljnoj citologiji i anatomiji, a nije za to dao nikakovog opravdanog razloga. Volumen ćelija se povećava rastenjem ćelijične površine (Flächenwachstum« I i svakom je citologu i histologu vrlo dobro poznato, kako to biva. Dovoljno će biti, da ovde potsetimo na dve opšte poznate teorije: apozicije i intussuscencije. Ali kako je to moguće, da se volumen ćelija (po g. Đordeviću) uvećava »primarnim debljanjem ćelijica«, nama je to apsolutno nepojmljivo. Kad je reč o debljanju ćelija, znamo, da ćelije mogu debljati tek po završenom rastenju u površinu, i to debljanje biva naslaga nj em sekundarnih i tercijernih membrauskih slojeva na primarnu membranu. U citologiji je pojam debljanja ćelija identičan sa pojmom debljanja njihove membrane. Da nije g. Đordević, govoreći o primarnom debljanju ćelija, mislio na primarno debljanje stabla? Ali to je onda tek greška. Kako bi moglo postojati primarno debljanje stabla usred velike mase sekundarnih tkiva jednog stogodišnjeg drveta? 18) Na dnu str. 8. g. Đordević govori o povećavanju obima kambijalnog prstena i kaže, da to povećavanje biva »deobom kambijalnih ćelijica u tangencijalnom pravcu pomoću radijalnih zidova«. Čitajući navedenu rečenicu nikome neće biti moguće da dobije ikakovu predstavu o toj deobi ćelija »u tangencijalnom pravcu pomoću radijalnih zidova«! Jer to je apsurd! Ako je deoba u tangencijalnom pravcu, to znači, da se i deobni zid mora postaviti u tome pravcu, pošto je pravac deobe određen pravcem deobnog zida. Ali da tangencijalni zid bude u isto vreme i radijalan, to je apsolutno neshvatljivo. Najzad to nije potrebno nikome dokazivati, jer svi znamo, da je radijus upravan na tangentu. Q. Đordević je pogrešno preveo rečenicu iz Fittinga, koja glasi: »Das ist nur möglich durch Wachstum und Vermehrung der Zellen in tangentialer Richtung durch gelegentliche radiale Teilungswande,...«. On je preveo »Vermehrung« sa »deoba«, što međutim znači »umnožavanje«. A treba znati, da je umnožavanje (broja) ćelija uvek upravno na pravac deobe (deobnog zida ćelija)! Ako odbacimo apsurd, da se deoba vrši »u tangencijalnom pravcu pomoću radijalnih zidova«, ostaje još jedno pitanje: da li se kambijalne ćelije dele jedino pomoću radijalnih zidova? Da se g. Đordević obazreo i na drugi deo rečenice kod Fittinga, 492 |
| ŠUMARSKI LIST 10-11/1931 str. 47 <-- 47 --> PDF |
našao bi, da deoba kambijalnih ćelija može biti i poprečna: » durch gelegentliche radiale Teilungswände, in anderen Fallen dagegen durch Querteilungen von Kambiuminitialzellen, worauf die Enden der Tochterzellen durch gleitendes Wachstum tangential aneinander vorbeiwachsen«. Ali g. Đordević nema kriterijuma u odabiranju fakata, pa čalc neće ni da pročita do kraja rečenice onih autora, koje prevodi i kojima se služi On piše samo po svome »ukusu«, a bez ikakovog obzira na fakta! 19) Ako i nije dao nikakovu jasnu predstavu o povećavanju obima kambijalnog prstena, kao što smo to već istakli pod 17. i 18., g. Đordević sa izvesnom emfazom konstatuje: »Mi sada razumemo, na koji način kambijalni prsten jednogodišnjeg drveta, čiji prečnik nije veći možda od 1 cm., može obuhvatiti posle 100-godišnjeg porasta drveni deo stabla čiji prečnik može iznosit´ i do 2 m!«. Zatim nastavlja: »To pomeranje kambijalnog prstena ka periferiji stabla biće nam jasno, ako imamo na umu način deobe ćelijica kambijalnog prstena«. Baš naprotiv, studentu (koji je u srednjoj školi i u životu već stekao izvesne pojmove o debljanju stabla) biće tek sada nejasno, na koji se način vrši »pomeranjje kambijalnog prstena ka periferiji stabla«, kada ima »na umu način deobe ćelijica kambijalnog prstena«, kako ga je izložio g. Đordević na str- 8. Podsećamo samo, da g. Đordević na str. 8. tvrdi, da to »povećavanje obima biva deobom kambijalnih ćelijica u tangencijalnom pravcu pomoću radijalnih zidova«. Dakle g. Đordević zasniva svoju jasnost na nekritično odabranim fragmentima fakata, na (od strane g. Đorđevića) okrnjenim i neshvaćenim rečenicama stranih autora i na apsurdnim tvrđenjima! 20) Na str. 9. g. Đordević govori o sržnim zracima. Pored starih grešaka tu nailazimo i na mnoge nove. Stara je i nepopravljiva greška, koju pisac konzekventno sprovodi kroz ćelu knjigu, da kod drveća i šiblja postoje likodrveni snopići još uvek, iako je sekundarno debljanje daleko odmaklo. Kadgod nam pisac govori o perzistenciji likodrvenih snopića, on tada ima uvek ma umu onu staru shemu, o kojoj je bilo reći pod 11., a koja za drveće i šiblje apsolutno ne važi. 0. Đordević kaže: »Sa porastom drveta u debljinu jednovremeno se umnožavaju i sržni zraci, i to u samom likodrvenom snopiću, pošto je isti već dosta odebljao«. Tu nailazimo na više grešaka — u faktima, u stilu i logici. Reč »umnožavanje« pietpostavlja, da su sržni zraci već postojali u likodrvenom snopiću i pre nego što je »odebljao«. A to nije istina- Sem toga naglašavamo i opet, u koliko se tiče drveća i šiblja (koje je predmet knjige g. Đorđevića), da ne samo nema sržnih zrakova u likodrvenim snopićima, već nema ni likodrvenih snopića u smislu morfološki samostalnih elemenata. U navedenoj rečenici g. Đordević tvrdi najpre, da se sržni zraci umnožavaju »jednovremeno« sa porastom drveta u debljinu, pa na kraju završava, da to umnožavanje biva, »pošto je likodrveni snopić već dosta odebljao«. On spaja ono, što se ne da spojiti: simultanost i sukcesivnost dvaju istih procesa! G. Đordević dalje greši, kada tvrdi, da sekundarni sržni zraci »dopiru ka perifernoj strani do spoljnje kore«. On je tako mogao reći samo stoga, jer ne razume ni sekundarne sržnc zrake ni sudovne snopiće ni koru. Student se ovde nalazi u potpunoj neizvesnosti, koju od ove tri nemogućnosti (koje izviru iz navedenog tvrđenja g. Đorđevića) da izabere: a) ili su se sržni zraci već ranije nalazili u flocmu i već bili u kontaktu sa spoljašnjom korom; b) ili se sržni zraci, postali od fascikularnog kamb>juma, na silu probijaju kroz floem do spoljnje kore; c) ili ti sržni zraci prosto preskaču ceo floem, da bi došli u kontakt sa spoljnjom korom. I jedno i drugo i treće — apsurdno je. Što se tiče prostiranja sekundarnih sržnih zrakova »prema sržnici«, g. Đordević kaže, da oni dopiru »kroz drvo prema sržnici, ali ne dostižu do nje, i time se razlikuju 493 |
| ŠUMARSKI LIST 10-11/1931 str. 48 <-- 48 --> PDF |
öd primarnih sržnih zrakova«. Ovde nam nije jasno, na koje drvo misli: da li na primarno (ksilëm) ili na sekundarno (fascikularno drvo). U svakom slučaju iz naveden:h reci izlazi, da sekundarni sržni zraci prodiru kroz drvo samo donekle, a nisu u stanju da izbiju do srži, a da primarni sržm zraci to mogu (jer se time »razlikuju« od sekundarnih, kako tvrdi g. Đorđević!). U istoj rečenici pisac tvrdi, da se tim otsustvom kontakta sa srži sekundarni sržni zraci »razlikuju od primarnih sržnih zrakova«. Iz toga logično izlazi, da se i primarni sržni zraci nalaze u likodrvenom snopiću i da se samo razlikuju od sekundarnih time, što dopiru do srži! Više se nereda u izlaganjima ne da zamisliti — i to u faktima i pojmovima, koji su po sebi inače vrlo prosti. Q. Đorđević dalje kaže u istom periodu, da se umetanjem »sve više novih sekundarnih sržnih zrakova između već obrazovanih tako reći čepa likodrveni snopić na veći broj sekundarnih sržnih zrakova, koji izbrazdaju likodrveni snopić, te se zbrišu konture prvobitnih sudovnih snopića, pa ih je najzad teško i raspoznati jedan od drugog«. Besmislica je reći, da se likodrveni snopić »čepa na veći broj sekundarnih sržnih zrakova«, t. j . da se jedna stvar (A) čepa na više komada neke sasvim druge stvari (B). Mi na.pr. možemo iscepati tabak hartije (A) na više manjih komada opet iste hartije (a, a, a,...), staklenu ploču (B) možemo iseći na više komada staklenih pločica (b, b, b,...). Ali da od A dobijemo b, b, b,... ili od B da dobijemo a, a, a,..., to nam danas nije moguće. A g. Đorđević tvrdi, da je to moguće. Njegovo cepanje likodrvenog snopića na sržne zrake prctstavlja logični apsurd: direktnu metamorfozu jedne stvari u drugu! Odmah za tim pisac čini sličnu grešku, kad govori o »cepanju« primarnih sržnih zrakova »na 6—8 medusnopića«. Opet cepanje A na b, b, b,.. . ! Ali nije samo to. G. Đorđević tvrdi jednu netačnost, kad kaže, da se primarni sržni zrak »čepa na 6—8 medusnopića«. Taj broj 6—8 pisac je uzeo sa sheme iz dela Wiesnerovog (str. 1128), pa je tu shcmatičnu sliku shvatio kao stvarnost i u svoj tekst uneo kao opšte pravilo. Da je g. Đorđević slučajno imao u rukama »Lehrbuch der Botanik « od Franka, gde se nalazi (str. 196) slična shema, ali sa 5 ucrtanih medusnopića, možda bi tada broj 5 proglasio kao opšti. Najzad, da je g. Đorđević slučajno čitao tekstove botaničara (Wiesner-Brehmer, str. 1127; Strasburger-Fitting, str. 111; Haberlandt, str. 614; i mnogi drugi), ili barem onih autora, koje u literaturi na kraju svoje knjige navodi, saznao bi, da taj broj medusnopića varira u raznih biljaka od 1 do više (»mehr oder weniger zahlreicher«, »ein bis mehrere«, »nur je ein ... viel häufiger weit grösser«). Takova površnost i neozbiljnost u donošenju i tumačenju fakata ovde i na vrlo mnogim drugim mestima u knjizi g. Đorđevića za svaku je osudu! Na kraju perioda g. Đorđević se u tekstu poziva na si. 3, a međutim ta slika nema nikakove veze sa onim, što se u tekstu tvrdi. On kaže, da se »cepanje« na 6—8 medusnopića događa »i pre no što se dopuni fascikularna kambija u kambijalni prsten obrazovanjem intcrfascikularne kambije (si. 3)«. Ali na si. 3 vidimo ne samo, da se već obrazovao interfascikularni kambijum i kambijalni prsten, već i da je formiranje sekundarnog drveta i sekundarne kore daleko odmaklo! U vezi s onim, što je g. Đorđević izneo na str. 7 o formiranju kambijalnog prstena (tip koji apsolutno ne važi za drveće i šiblje!), nije nam apsolutno moguće shvatiti izlaganja (na str. 9) o postanku medusnopića. Pisac kaže: »Sem toga i primarni sržni zraci cepaju se na 6—8 medusnopića (dopunska snopića) i pre no što se dopuni fascikularna kambija u kambijalni prsten obrazovanjem intcrfascikularne kambije (si. 3)«. Pošto je g. Đorđević u ranijem izlaganju o formiranju interfascikularnog kambijuma (str. 7) naročito istakao, da taj kambijum postaje iz trajnih ćelija primarnog sržnog zraka (prelaskom iz trajnog u embrionalno starije), to će svaki student pomisliti, da i međusnopići postaju iz trajnih ćelija primarnog sržnog zraka. U navedenoj rečenici 494 |
| ŠUMARSKI LIST 10-11/1931 str. 49 <-- 49 --> PDF |
pisac ističe, da ti medusnopići postaju »i pre no što se dopuni fascikularna kambija u kambijalni prsten«. To znači, da medusnopići mogu postati i za.vrcme formiranja interfascikularnog kambijuma kao i posle toga- Treba znati, da medusnopići postaju vrlo rano, još u embrionalnom tkivu vegetacione kupe, a ne postaju iz trajnih ćelija sržnog zraka ni pre, a kamo li posle formiranja kambijalnog prstena. Da g. Dorđević smatra, da medusnopići postaju iz trajnih ćelija primarnog sržnog zraka, i to po pravilu posle formiranja interfascikularnog kambijuma, a da je ono »i pre« samo izuzetno, svedoči početna rečenica sledećeg perioda, koja glasi: »Pošto su dakle obrazovani sekundarni sržni zraci u likodrvenim snopićima, kao i medusnopići (dopunski) u primarnim sržnim zracima, tada drvo stabla ili grana ...«. Sve, što smo ovde izneli pod 20), odnosi se samo na 16 redova u knjizi g. Dordevića na str. 9.U tih 16 redova nalazi se isto toliko grešaka u faktima i pojmovima. 21) Od druge polovine str. 10 pa do kraja te strane g. Dorđević opisuje gradu korena. Razume se, da i koren nije poštedeo grešaka. Njegov tekst glasi: »U korenu pak raspored sudovnih snopića u toliko se razlikuje od rasporeda u stablu što se u korenu nalazi samo jedan centralni sudovni snopić, koji je radialno sagrađen. Kod korena su dakle snopići like rastavljeni od snopića drvcta, i radijalno su razmešteni po poprečnom preseku korena, i s toga su nazvani nepotpun snopić«. Na sudovne snopiće ne bismo se ovde ni obazirali (jer smo već u više mahova istakli, da o njima g. Dorđević nema jasnih pojmova), da ovde nisu učinjene i vrlo teške greške ne samo botaničke već i logične. Botaničke su greške greške u znanju, a logične greške su greške u mišljenju. U navedenim rečenicama se sadržavaju mnoge nelogičnosti i kontradikcije — i to kontradikcije u samim rečenicama i kontradikcije između pojedinih rečenica- U prvoj rečenici g. Dorđević govori o »rasporedu sudovnih snopića« u korenu, pa u istoj rečenici kaže, da se u korenu »nalazi samo jedan centralni sudovni snopić«. Pojam reci »raspored« pretpostavlja više elemenata (a najmanje dva), da bi se mogli raspoređivati. A gde je jedno, tu ne može biti govora o rasporedu, već samo o položaju. U drugoj rečenici pisac upotrebljava reč »dakle«, a to bi značilo, da je druga rečenica logična posledica prve ili zaključak izveden iz prve rečenice. Međutim od svega toga kod g. Dordevića nema ništa. Ko logično misli, ne može iz prethodnog tvrđenja, da se »u korenu nalazi samo jedan centralni sudovni snopić«, izvesti zaključak, da u korenu ima više snopića like i drveta i još uz to da su ti snopići »rastavljeni«. Još je manje moguće iz pomenutog tvrđenja doći do završnog zaključka na kraju druge rečenice, da svi ti »snopići« skupa (koji su u stvari samo jedan centralno položeni sudovni snopić) predstavljaju naposletku jedan »nepotpuni snopić«. Prema definiciji, koju je i sam pisac dao na str. 6, nepotpun je snopić onaj, koji je sagrađen ili samo od floema ili samo od ksilema. Iako g. Dorđević počinje sa tim, da se u korenu nalazi »samo jedan centralni sudovni snopić«, ipak u drugoj rečenici tvrdi, da u korenu ima više snopića (like i drvcta)1, pa kaže, da ti snopići čine jedan snopić, te najzad zaključuje, da je taj snopić (iako ima i floema i ksilema) »nepotpun snopić« (!). Ovo, što smo dovde izneli, odnosi se samo na prvih šest strana knjige g. Dordevića. Mnogobrojne, takove i slične greške nalaze se i dalje i stoga smatramo, da je nepotrebno i besciljno zamarati čitaoca produženom analizom teksta — to pre, što ni sa ovih šest strana nisu iscrpljene sve greške. Vršiti dalju analizu značilo bi preživljavati Tantalovc muke, tražeći uzalud da pijemo sa izvora istine i jureći za uobraženim plodom misli, koji na najmanji dodir iščezava. Najzad bi to bio i težak Sizifov posao: izvlačiti iz haosa na videlo greške i apsurde, koje g. Dorđević čini i ponavlja neprestano. 22) Iako je na naslovnom listu stavio »Napisao D-r. Petar Dorđević«, knjiga kao celina nije knjiga g. Dordevića. 495 |
| ŠUMARSKI LIST 10-11/1931 str. 50 <-- 50 --> PDF |
Knjiga g. Dordevića nije originalna ni po koncepciji ni po obradi. Ona je najvećim delom doslovni prevod, a malim delom je slobodnije, ali pogrešno izlaganje već poznatih fakata. Podelu prvog dela knjige uzeo je iz Brehmera (Wiiesner: Rohstoffe des Pflanzenreiches, 1928), a podelu drugog dela knjige uzeo je iz Hartiga. Za dokaz toga dortosimo ovde uporedno podelu g. Dordevića i podelu Wiesner-Brehmera i Hartiga: D o r d e v i ć: Anatomska gradaUnutarnja građaSpoljna strukturaFizičko-tehničke A. Četinari drveta drveta drveta osobine drveta Četinari bez smolnih kanala Bez srčevine Sa srčevinom Četinari sa smolnim kanalima Bez srčevine Sa srčevinom... Tamna i zbijena zona jesenjeg drveta široka je i od proletnjeg drveta jasno je omeđena sa unutarnje strane goda Zona jesenjeg drveta uska je i prelazi postepeno bez oštre granice u proletnju zonu B. Lišćari Sudovi na unutrašnjoj strani goda (proletnje drvo) vrlo su veliki i u jasan krug poredani Sudovi izvan proletnje zone drveta ravnomerno su rastureni po godu ili samo na spoljnoj granici goda grupisani u kratke periferne linije Sudovi izvan zone proletnjeg drveta poredani su u periferne talasaste linije, koje su često i razgranate Sudovi izvan proletnje zone drveta grupisani su u radijalne, često razgranate linije Ltd., itd. Wiesner-Brehmer (IV. Aufl., 1928): Die Gliederung des Holzkörpers Der innere Bau der Hölzer Die äussere Struktur der Hölzer Physikalische Eigenschaften der Hölzer Hart ig R.: A. Nadelhölzer Harzkanäle fehlen im Holze Kernholz fehlt Kernholz ist vorhanden Deutliche Harzkanäle sind vorhanden Kernholz fehlt Kernholz ist vorhanden Die Herbstschicht ist sehr breit und fest, gegen das Frühlingsholz scharf abgegrenzt Die Herbstschicht der Jahresringe ist schmal und geht ohne scharfe Grenze in die Frühjahrsschicht über B. Laubhölzer Gefässe an der Innen-Grenze der Jahrringe durch bedeutende Grösse ausgezeichnet (Ringporige Hölzer) Die Gefässe ausserhalb des Porenkreises gleichmässig zerstreut oder nur zu kurzen, meist peripherischen Linien vereinigt Die Gefässe ausserhalb des Porenkreises zu zusammenhängenden, zuweilen verzweigten peripherischen Wellenlinien vereinigt Die Gefässe ausserhalb des Porenkreises sind schwanzförmig, radial gruppirt und zuweilen radial verzweigt. itd., itd. Kao dokaz toga, da ni obrada u knjizi nije originalna, navodimo ovde uporedno tekstove g. Dordevića i odgovarajuće tekstove Wiesner-Brehmera odnosno Hartiga: Đ o r đ e v i ć (str. 9 i 10) : .. . tada drvo stabla ili grana na poprečnom preseku više i ne izgleda da jesagrađeno iz pojedinih likodrvenih snopića i primarnih sržnih zrakova koji leže Wiesner-Brehmer (str. 1128) : Der Holzkörper erscheint dann eben nicht mehr aus einzelnen Bündeln und zwischen diesen liegendem Grundgewebe zusammengesetzt, sondern er lässt. 496 |
| ŠUMARSKI LIST 10-11/1931 str. 51 <-- 51 --> PDF |
između njih. Tada drvo izgleda da je savom zentralen Mark abgesehen, neben građeno pored sržnih zrakova (primarnih den Markstrahlen nur noch einzelne mit i sekundarnih) još jedino iz pojedinih diesen abwechselnden Bündelteile, delova likodrvenih snopića koji su prezweckmässig Holzstränge genannt, unostali posle obrazovanja sekundarnih sržterscheiden. nih zrakova, a koji bi se zgodno mogli Holzstränge und Marktstrahlen sind nazvati drvenim vrpcama. auf dem Querschnitte des Holzkörpers Te drvene vrpce i sržni zraci porewie Radien eines Kreises nebeneinander dani su na poprečnom preseku, drveta, geordnet, so dass jeder Holzstrang zwistabla i grana jedni pored drugoga kao schen zwei Markstrahlen liegt und umradiji jednog kruga, tako da svaka drvegekehrt. nasta vrpca leži između dva sržna zraka Um rasch eine möglichst deutliche i obratno. Vorstellung von der Anordnung und dem Da bismo sebi što lakše predstavili Verlauf der Markstrahlen in einem Laubraspored i tok sržnih zrakova jednog oder Nadelholzstamm zu gewinnen, lišćara i četinara, zamislićemo više koldenke man sich eine Anzahl Wagenskih točkova položenih jedno na drugo räder so aufeinander gelegt, dass die tako, da tulci i žbice padaju tačno jedno Naben und die Felgenkränze genau aufna drugo. U tom slučaju možemo upore-einander passen, die Speichen aber bei diti skup žbica sa sržnim zracima, a sve jedem Rade gegen die der Nachbarräder tulce sa centralnim cilindrom stabla ili verschoben sind. In dem ganzen System grane. lassen sich dann die Speichen mit Mark strahlen vergleichen, während die Qe- U korenu pak raspored sudovnih sno sammtheit der Naben den Markzylinder, pića u toliko se razlikuje od rasporeda die Felgenkränze miteinander die Rinde u stablu što se u korenu nalazi samo darstellen. jedan centralni sudovni snopić, koji je radijalno sagrađen. In der Wurzel eines Laub- oder Na Itd., itd. delholzes herrschen anfänglich von den oben besprochenen, für Stamm und Äste geltenden, insofern abweichende Verhältnisse, als hier nur ein einziges, die Mitte einnehmendes und radial gebautes Qefässbündel vorhanden ist. Itd., itd. Naprcd navedene rečenice su uzete iz prvog dela knjige g. Đorđevića. Takovih prevedenih rečenica ima još vrlo mnogo. Iz drugog dela knjige, koji je gotovo sav preveden (najvećim delom iz Wiesner- Brehmcra, a ponešto iz Hartiga i dr.), navešćeno sarno ova dva primera: 1) g. Dorđević (str. 78): Wiesner-Brehmer (str. 1407— 1408) sa domeeima iz Hartiga (str. 13): Prunus domestica L. (šljiva). Prunus domestica L. Poreklom je iz severne Persije i Zwetsche, Zwetschke, Zwetschge, GePontusa, gdc raste kao drvo do 8 m. meine Pflaume. visine. Kleiner bis 8 m hoher Baum, der nach Podivljalo i u više oblika rasprostraNymann im Pontus, in Lazistan und njeno je od srednje Evrope do Orienta. Nordpersien heimisch ist. Beljika je uzana i crvenkasta do žuto-Verwildert in mehrfachen Formen bela, a srčevina je mrko-crvena (do oder Blendlingen vom mittleren Europa mrko-ljubičasta), kao kod mahagonija. bis zum Orient. 497 |
| ŠUMARSKI LIST 10-11/1931 str. 52 <-- 52 --> PDF |
Proletnja zona pora (sudova) obojena je jasnije i u njoj su sudovi mnogobrojniji no u jesenjoj zoni. Sržni su zraci mnogobrojni i jasni. Anatomske odlike: Sudovi proletnje zone goda stoje pojedinačno ili manji broj u grupi i široki su 0,05—0,08 mm, dok su sudovi jesenjeg drveta široki 0,017—0,03 mm. U sudovima srčevine nalazi se guma (si. 49). Sržni su zraci 3—7 ćelijica široki i većinom 0,36—1,3 mm visoki. Ćelijice sržnih zrakova na tangencialnom su preseku okrugle, debelih zidova, većinom 5,6—11 JU a rede i 28—42 /u, visoke. Končaste traheide čine osnovnu masu drveta; one su debelih zidova i sa spiralnim zadebljanjima. Drvenog parenhima ima malo. Zidovi svih ovih elemenata drveta u srčevini obojeni su crvenkasto-žuto. Drvo je prilično tvrdo, teško, teško se čepa, ali ne traje dugo. Specifična težina prosušenog drveta 0,68-4),90´. Upotrebljava se za stolarske i strugarske izrađevine, a naročito za slavine. Kora je kod mladog drveta glatka i laka, a kasnije ispuca. 2) g. Đorđević (str. 77): Rosa canina (ruža). Beljika je vrlo uska, prljavo-crvenkasta i bele boje, a srčevina smeđa. Krug sudova proletnjeg drveta postepeno prelazi u gušću, jesenju zonu sa užim sudovima- Sržni su zraci jasnije boje i znatno su deblji prema periferiji stabla. »Ružino drvo« u trgovini dobija se od raznih azijskih biljaka. 23) Prevođenje je najčešće nepotpuno i pogrešno. Rečenice i čitave periode stranih ... Splint schmal, rötlichweiss. (U Hartiga: Farbe des schmalen Splintes gelbweiss). Kern rotbraun bis violettbraun. (U Hartiga: ... braunroth ähnlich dem alten Mahagoniholze). Frühholzzonen der Jahresringe heller. (U Hartiga: Porenkreis hell gefärbt). Défasse unkenntlich, bei Lupenbetrachtung im Frühholz meist zahlreicher als in anderen Teilen der Jahresringe. Markstrahlen zahlreich, deutlich. Anatomische Holzcharakteristik: Qefässe einzeln oder zu wenigen Gruppen, im Frühholz 0,05 bis 0,08 mm, im äusseren Spätholz 0,017 bis 0,03 mm weit... in denen des Kernholzes Kerngummi. Markstrahlen ... 3—7 Zellen breit, meist 0,36—1,3 mm hoch ... Markstrahlzellen im Tangentialschnitt rund, dickwandig, meist 5,6—11 fi, seltener 28—42 fi hoch. Fasertracheiden bilden die Qrundraasse, sie sind dickwandig... und mit feinen Schraubenleisten . . Holzparenchym spärlich. Die Wände aller Elemente sind im Kernholz gelbrötlichbraun. Ziemlich hart, schwer, ziemlich schwerspaltig, von geringerer Dauer. Spez. Lufttrockengewicht: 0,68—0,90. Das Holz gilt in der Drechslerei als das beste Material für Fasshähne. (U Hartiga: ... und wird von Tischlern und Drechslern gesucht). (U Hartiga: Die Rinde ist anfänglich glatt und dunkel, bald bildet sich eine flachrissige dunkle Borke). Harti g (str. 12—13): Rosa. Farbe des schmalen Splintes schmutzig röthlichweiss, des Kernholzes bräunlich. Der Porenkreis allmählig in die kleinen Poren übergehend. Markstrahlen nach aussen sehr dick werdend, heller gefärbt. Das »Rosenholz« des Handels gehört verschiedenen besonders asiatischen Holzarten zu. , fragmentarno, iskidano, nejasno, bez reda autora, koji su u njih imali određeno mesto 498 |
| ŠUMARSKI LIST 10-11/1931 str. 53 <-- 53 --> PDF |
i značenje, g. Đordević je prosto uzimao bez naročitog kriterijuma i plana i redao ih u svojoj knjizi na »svoj« način. Time je izgubljena homogenost u izlaganjima i tako kombinovani izgubili su prevedeni pasusi smisao, koji su u stranih autora imali na svome originalnome mestu. U potvrdu napred rečenog navešćemo nekoliko primera iz knjige g. Dordevića: Pod 2) smo ukazali na to, da je g. Đordević samo preveo vulgarnu definiciju drveta, a sledeću rečenicu, naučnu definiciju, da je prosto izbacio. Pod 18) smo istakli, kako je g. Đordević prvi deo rečenice iz Fitting-a preveo pogrešno, a drugi deo rečenice bez ikakovog razloga izostavio i na taj način dao apsurdan pojam o načinu deobe kambijalnih ćelija. Sledeći primer nam ipokazuje, kako g. Đordević prevodi ne samo nepotpuno, već i nejasno, sastavljajući rečenice iz fragmenata, uz to kontradiktornih, uzetih od dva razna autora: g. Đordević (str. 43): Wiesner-Brehmer (str. 1294): Sržni zraci mogu biti jednoslojni ili Einschichtige und mehrschichtige višeslojni, koji su vrlo veliki i u njima Markstrahlen, letztere mit zentralem se nalazi i po jedan centralni smolni Harzgang. In beiderlei Markstrahlen kanal. Tracheiden mit sehr auffalliger grob- Sredina sržnog zraka bora sagrađena zackiger Wandverdickung und meist sehr je od više redova parenhimskih ćelijica dünnwandigen Parenchymzellen. Gegen sa tankim duvarovima i velikim okastim die letzeteren sind die benachbarten prostim porama, koje zauzimaju gotovo Holzstrangtracheiden mit meist je einem ćelu širinu traheida. grossen, die Höhe der Markstrahlzelle Sem parenhimskih ćelijica nalaze se wie die Breite der Tracheide einnehmensa gornje i donje strane sržnog zraka den Tüpfel versehen, der im Frühholz više redova traheida, čiji su unutrašnji nur schwach, im Spätholz breit behöft zidovi zupčasto zadebljani, a pore u erscheint und hier eine schief spaltenn. iima male su i okružene. förmige Pore zeigt. (Iz Wiesnera). Hartig (str. 7): Die äusseren Reihen (Tracheiden) haben gehöfte kleine Tipfei und starke, zackig verdickte Wandungen, die inneren besitzen grosse einfache Tipfei und nicht verdickte Wandungen. Prva rečenica g. Dordevića odgovara prvoj rečenici iz Wiesnera. Treća rečenica odgovara prvom delu navedene rečenice iz Hartiga. Prva polovina druge rečenice g. Dordevića odgovara prvoj polovini navedene rečenice iz Hartiga i delom (što se tiče parenhima) iz druge rečenice Wiesnerove. A završni deo iste rečenice g. Dordevića opet pripada Wiesneru. Kad je g. Đordević »iskombinovao« svoj konglomerat od rečenica oba autora, nije zapazio jednu važnu stvar, a to je, da se Wiesner i Hartig ne slažu, što se tiče mesta nalaženja i vrste pora. Hartig kaže (a isto i g. Đordević), da se na parenhims´kim ćelijama nalaze »velike proste pore«, a Wiesner kaže, da se na traheidima drveta, ´ koji su u dodiru sa parenhimskim ćelijama sržnog zraka, nalaze opšančene jamice. G. Đordević je dakle pristao uz starijeg autora (1876) i njegovoj rečenici dodao jedan fragment (koji je kontradiktoran) iz drugog autora (191218 g.) i time učinio svoje izlaganje potpuno apsurdnim. Zašto je g. Đordević uzeo iz Wiesnera samo »die Breite der Tracheide einnehmenden Tüpfel«, a nije se obazreo napred na »die Höhe der Markstrahlen « i pozadi na »der im Frühholz nur schwach...« etc., apsolutno nam nije shvatljivo. 499 |
| ŠUMARSKI LIST 10-11/1931 str. 54 <-- 54 --> PDF |
Najzad navodimo i primere, iz kojih se vidi, da g. Dordević ne shvata tekstove stranih autora i daje pogrešni prevod: g. Dordević (str. 25) : W i e s n e r - B r e h m e r (str. 1189) : Ima drveta koja mirišu vrlo karakte- Viele Holzarten besitzen einen eigenristično i intenzivno, na pr. drvo ljubičice tümlichen charakteristischen Duft. So (Acacia homalophylla, A. Cunn.) iz Juž- zeigen z. B. ... während das tropische ne Australije, ružino drvo (Physocalym- »Veilchenholz« und manche »Rosenhölma scaberrimum Pohl) iz Brazilije« zer« ihrem Duft ihren Namen verdanken« Q. Dordević greši, kad prevodi »Veilchenholz« sa »drvo ljubičice«, a »Rosenholz« sa »ružino drvo«. Pod takovim nazivima svaki bi razumeo iz knjige g. Đorđevića, da je tu reč o drvetu naše ruže ili ljubičice. Međutim to apsolutno nije. To su trgovačka nemačka imena za sasvim druge vrste biljaka, a data su, da označe boju ili miris izvesnih drveta, koja podsećaju na boju ili miris ruže ili na miris ljubičice. Što se tiče »ružinog drveta«, koje navodi g. Dordević i za koje kaže, da ima »karakterističan i intenzivan miris«, slučajno stvar stoji sasvim drugače. To »ružino drvo« (Physocalymma scaberrimum), za razliku od svih ostalih drveta iz grupe »Rosenhölzer «, nema nikakovog mirisa. Wiesner (str. 1536) naročito naglašava: »Es ist geruchlos. Der Name »Rosenholz« bezieht sich auf die Färbung«. Dakle naziv tome drvetu (»Rosenholz«) dat je ne po »karakterističnom i intenzivnom mirisu«, kako to tvrdi g. Dordević, već po boji drveta!! Navešćemo samo još jedan primer pogrešnog prevođenja: g. Dordević (str. 64): Wiesner-Breh mer (str. 1464): Drvenasta vlakna, koja čine osnovnu Holzfasern bilden die Grundmasse, sie masu drveta, prilično su široka i nemaju sind ziemlich weitlumig und tragen kleioukotinaste pore na svojim radijalnim ne schiefspaltenförmige Tüpfel auf den zidovima« : Radialwänden. Prevod navedene rečenice bio bi i suviše verati svome originalu, da je g. Dordević malo bolje zagledao u rečnik. Tada se njemu ne bi moglo desiti, da nemačku reč »kleine« smatra za »keine« i time potpuno izvrne smisao originala. Ovaj nam primer u isto vreme pokazuje, kako g. Dordević »stručno« greši, i to na materijalu, koji je 10 godina pokazivao svojim studentima (tiče se kiselog drveta, pajasena). Ovakovih i sličnih primera mogli bismo navesti mnoštvo, ali i ovi će biti dovoljni, da ilustruju način prevođenja i pisanja g. Đorđevića. 24) U predgovoru g. Dordević ne spominje ni jednom reci knjigu L. Karamana »Anatomsko obilježje drveća«, premda je u literaturi navodi. Red je bio, da g- Dordević dade ocenu te knjige, da istakne razlike između svoje i njegove i pokaže, u čemu se sastojala prešna potreba, koja ga je naterala na štampanje. Mi ćemo ovde staviti nekoliko paralela između jedne i druge knjige, ali možemo već odmah reći, da to upoređenje ide u prilog knjige Karamanove. Podela materijala potpuno je ista kod obaju pisaca, a dolazi iz istoga izvora, Hartiga. Broj opisanih vrsta gotovo se podudara (129 :130´), ali s tom razlikom, da se kod g. Đorđevića nalaze mnoge egzotične vrste, koje Karaman ne donosi. Prema tome broj vrsta drveća i šiblja, što se kod nas nalaze, veći je u knjizi Karamanovoj. Karaman opisuje samo one karaktere drveta, koji se mogu zapaziti prostim okom ili lupom, g. Dordević naprotiv pored ovih karaktera donosi i one, koji se mogu zapaziti jedino na mikroskopu. Po tome bi knjiga g. Đorđevića bila potpunija, da on upravo tu nije napravio jednu zbrku. Brehmer je osobine drveta stavio u dva odeljka. One, koje se zapažaju prostim okom ili lupom, stavio je u odcljak »Holzcharakteristik«, a one, za čije je opažanje potreban mikroskop, u odeljak »Anatomische Merkmale«. G. Dordević je ova dva odeljka pobrkao. Cesto je puta tako krpio rečenice, da bi jedan 500 |
| ŠUMARSKI LIST 10-11/1931 str. 55 <-- 55 --> PDF |
deo rečenice uzimao iz prvog odeljka, a drugi deo rečenice iz drugoga (uporedi na pr. bukvu kod oba autora). Tako je čitavo izlaganje g. Dorđevića ispalo konfuzno. Ni student ni praktičar ne mogu se snaći, što imaju da zapažaju makroskopski, a što mikroskopski- Biće da se i sam g. Dorđević u tome brka, kad od studenta zahteva, da na malom mikroskopskom preparatu traži talasaste linije. Jedino, glede čega se iz knjige g. Dorđevića sigurno zna, da spada u područje mikroskopa, to su oni silni mikroni, koji se nalaze u knjizi. A to je tek nepotrebno. Niti studenti g. Dorđevića znaju meriti te mikrone niti ih on u to mercnje upućuje niti će im to u praksi, kao budućim šumarima, biti potrebno. Našim praktičarima, koji se mikroskopom redovno ne služe, potrebno je makroskopsko raspoznavanje, a to upravo imaju u knjizi Karamanovoj. G. Dorđević bio bi bolje učinio, da je odeljke »Holzcharakteristik« iz Brehmera preveo u celosti, a iz odeljka »Anatomische Merkmale« ´uzeo najnužnije i to dao štampati sitnim slovima. Ovako, kako je on uradio, teško je upotrebivo. Jezik Karamanov nije tako rogobatan kao u g. D., rečenice su kraće i jasnije. Najzad knjiga Karamanova, ako je i izrađena po Hartigovoj, mnogo je originalnija nego knjiga g. D-ća. To je gotovo podvostručena Hartigova knjiga. Ipak Karaman i u naslovnom listu kaže, da je knjigu preradio po Hartigu, pa u predgovoru napominje, da je od Hartiga tražio dozvolu za tu preradbu, a ta mu dozvola nije bila ni potrebna, jer se ne radi o čistom prevodu. G. Đ. naprotiv ne spominje Brehmera ni na naslovnom listu ni u predgovoru ni u tekstu, tek ga je spomenuo u literaturi i to vrlo pogrešno, navodeći ga kao autora knjige, kojoj Brehmer nije ni autor ni začetnik- Iz ovoga izlazi, da je knjiga Karamanova bolja od knjige g. D-ća i da nije bilo nikakove prešne potrebe, da se štampa nova knjiga ove vrste. A ovakova, kakovu je dao g. Đ., bila je pogotovu skroz nepotrebna. 25) G. D. kaže, da njegova knjiga sadrži i nove odeljke za nauku, dakle da je knjiga jednim delom i samostalan naučan rad sa novim naučnim faktima. Da nas na to nije upozorio sam g. D., mi to iz njegove knjige ne bismo nikako mogli razabrati. Opis i onih vrsta drveta, kao Pinus Peuce i Ouercus macedonica, koje autor predstavlja kao naučan rad, ni po čemu se ne izdvaja od opisa drugih vrsta. Sve je to rađeno po jednom te istom kalupu, a taj kalup ne pripada g. Đ-ću. Autor nam po svom običaju ni jednom reci ne spominje metod rada za taj svoj naučni odeljak, a to je vrlo važno za ocenu rezultata u jednom naučnom radu. Šta više, za Pinus Peuce autor nam ne donosi niti nikakovih slika za potvrdu svojih navoda, nego taj bor opisuje prosto novelistički. Da naglasi važnost svoga naučnog odeljka, g. Đ. tvrdi, da su te vrste opisane po prviput. Za ovakovu jednu kategoričnu tvrdnju g- Đ. je kao stručnjak morao da prođe ogromnu literaturu. Međutim njegova tvrdnja ne odgovara istini. Anatomska građa drveta tih vrsta bila je i proučena i opisana već pre g. Dorđevića. Burgerstein je u »Wicsner´s Festschrift« (Vergleichende Anatomie des Holzes der Könliferen, Wien 1908, str. 112) opisao anatomsku građu četinara i svrstao ih po njihovim anatomskim osobinama u više grupa. Tu je on odredio mesto i za Pinus Peuce i stavio taj bor u istu grupu sa Pinus Cembra, P. strobus etc. Isto tako anatomsku građu za Quercüs macedonica doneo je Piccioli u »Tecnologia del legno, 1919.« Ovi radovi niti su izašli u kakovim zakutnim provincijskim spisima, da bi ih bilo teško pronaći, niti g. Đ. živi na kakovom osamljenom Robinzonovom ostrvu, da ne bi mogao pribaviti potrebnu literaturu. Ovo je očit dokaz tome, s kakovom ozbiljnošću i spremom g. D. pristupa naučnom radu. Pre nego što završimo svoja razmatranja i prikaz knjige g. Dorđevića, ne možemo a da ne učinimo i još jednu napomenu odnosno drugog dela knjige. G. Dorđević se nije potrudio, da opis biljaka prilagodi naslovu »Uput za raspoznavanje našeg važnijeg šumskog drveća i šiblja.. .« On za najveći broj opisanih drveta i šibova ne spominje ni jednom reći njihovo geografsko prostiranje u našoj dr501 |
| ŠUMARSKI LIST 10-11/1931 str. 56 <-- 56 --> PDF |
žavi. Mnoge biljke, koje su izrazito kulturne biljke, g. Đordević stavlja pod naslov »našeg šumskog drveća i šiblja«. Do danas nismo čuli, da šljiva, vinova loza, kajsija čine elemente šume. S druge strane g. Dorđević ubraja u »naše« šumsko drveće i Pseudotsuga Douglasii, a našu klokočiku stavlja u »Dodatku« na str. 131. u «Eksotično drveće«!!! Kao rezultat analize napomenute knjige g. Dorđevića nalazimo, da ta knjiga ne ispunjava nijedan od napred navedenih i neopohodno potrebnih uslova. 1. Naučna fakta većinom su neispravna, a u koliko su izvesna fakta na jednom mestu u knjizi i ispravna, na drugim su mestima ista fakta nepotpunim ili kontradiktornim izlaganjima dovedena u sumnju; 2. Većina vrlo važnih termina ili nema naučne definicije ili je definicija data sasvim pogrešno. Mnogi su termini definisani na više mesta u knjizi, ali nekonzekventno i kontradiktorno. Na taj su način u knjizi g. D. mnogi osnovni pojmovi ostali potpuno nejasni i konfuzni, pa ima čak i definicija, koje su po sebi apsurd. 3. Plan je u knjizi dobar, u koliko se to odnosi na (pozajmljene naslove pojedinih većih ili manjih odeljaka uzetih (prevedenih) od stranih autora. Ali u onome, što se raspravlja pod tim naslovom, nema nikakovog reda ni plana- Fragmentarna i maglovita izlaganja ne mogu se ni na koji način povezati u jednu harmoničnu celinu. Na mnogim se mestima u knjizi zapaža otsustvo logičnog mišljenja, jer su zaključci doneseni bez prethodnih premisa, pa čak i u protivnosti sa datim premisama. 4. Po naslovu knjige (»Anatomska grada drveta«) i po onome, što g. D. kaže u svom predgovoru, knjiga treba da bude univerzitetski udžbenik i »naučno izrađen uput za praktične svrhe«. Pošto se drugi deo knjige »Uput za raspoznavanje našeg važnijeg šumskog drveća...« zasniva na poznavanju anatomskih fakta izloženih u prvom delu knjige i pošto smo već utvrdili, da su anatomska »fakta« g. Đ. većinom neispravna ili kontradiktorna ili apsurdna, to ne može biti ni govora o sintezi oba dela knjige. Time nije postignuta nijedna od obe svrhe ove knjige. Ta knjiga ne može biti ni univerzitetski »udžbenik« ni »naučni uput za praktične svrhe«. 5. Knjiga g. Đ. nije originalno delo ni u koncepciji ni u obradi. Čitave su partije doslovni prevodi iz knjiga stranih autora, a podela materijala uzeta od Wiesnera i Hartiga. Prevođenje je često pogrešno, tako da misao u prevedenoj rečenici stoji u potpunoj suprotnosti sa originalom. Velik je broj rečenica preveden samo fragmentarno, usled čega je originalna misao ostala nepotpuna ili iskidana. Karakteristika je knjige g. Đ. i ova: on je prenosio čitave rečenice ili delove jednog perioda, koji su u delima stranih autora bili na raznim mestima u organskoj vezi sa ostalim tekstom, pa je takove delove nizao jedan za drugim ne trudeći se da ih prilagodi mestu, na koje ih stavlja u svoju knjigu. Ovo otsustvo logične i organske veze uzrok je čestom i uz to kontradiktornom ponavljanju fakata i pojmova. 6. Prevedene rečenice, periodi i veće partije nisu pod znakom navoda niti su strani autori (izuzev nekoliko izuzetaka) citirani u tekstu knjige g. Đ., kao što je to inače običaj i dužnost u naučnom svetu. Toj dužnosti nije g. Đ. odgovorio ni time, što je na kraju svoje knjige dao spisak literature, jer se u tekstu ne poziva na tu literaturu (izuzev Neger, Hartig, Jones i Nördlinger). S druge strane u tekstu g. D. nalaze se izvesni autori (Mayr, ..., Miinch, Jauka), koje ne navodi u spisku literature. I najzad Brehmera, glavnog autora knjige g. D. ne spominje nigde u svome tekstu(?). Šta više g. D. namešta svoje citiranje. Za delo »Rohstoffe des Pflanzenreiches«, iz koga je, kao što smo vidjeli, preveo vrlo velik deo svoje knjige, stavlja na tri mesta tri razna autora. Treće izdanje toga dela (1918) pripisuje u tekstu Wilhelmu, a u literaturi Wiesneru, dok četvrto izdanje, kojim se naročito služio, pripisuje u literaturi Brehmeru. Začetnik dela, pod čijim je imenom i izišlo, nije nitko drugi, već Wiesner, 502 |