DIGITALNA ARHIVA ŠUMARSKOG LISTA
prilagođeno pretraživanje po punom tekstu
| ŠUMARSKI LIST 6/1930 str. 30 <-- 30 --> PDF |
rabe pri izračunavanju vozarine posebne kilometričke udaljenosti za favorizirane pošiljke. Ovo je upravo antipod virtualnim kilometrima, koji su i sada jako u porabi na pr. kod Austrijskih saveznih željeznica (Oe. B. B. Insbruck—Bremen i t. d.). Slično se za stare ere uzimala udaljenost crte Knin—Split sa 132 kilometra, dok ona iznosi samo 102 km. (Nastavit će se — A suivre). JUGOSLOVENSKO TRŽIŠTE DRVETA MARCHÉ AU BOIS´ YOUGOSLAVE ZAGREB, 29.; MAJA 1930. — ZAGREB, LE 29 MAI 1930. TEČAJEVI ZAGREBAČKE BURZE. (Les cours officiels de lai Bourse de Zagreb). Stanje kao na dan 28. aprila 19,30. Vidi S. L. broj 5—1930. La situation comme en date du 28 avril dernier. Voir le Numéro précédent. LITERATURA Dr. Christof Wagner: Lehrbuch der theoretischen Forsteinrichtung. Berlin 1928. str. 333. P´rošla godina doiiela je nemačkoj uredajmoj literaturi jednu krupnu prinovu. Dr. Ch. Wagner, profesor na Univerzitetu u Freiburgu, pisac zapaženih dela »Die Grundlagen der räumlichen Ordnung im Walde« i »Der Blendersaumschlag und sein System« izdao je i ovo treće delo, koje će još dugi niz godina davati pobude za daljnjim razrađivanjem pokrenutih pitanja. Ovo posljednje delo, uzeto kao celina, bezuslovno znači jednu veliku dobit za uredajnu literaturu. Uz to po svojim koncepcijama i metodici upravo iskače iz posleratne stručne literature, makar je ova dala i nekoliko dobrih dela. U neku ruku moglo bi se ono smatrati logičnim nastavkom spomenutih dvaju radova, s kojima zapravo čini jednu organičku celinu. U prvom redu primećuje se jedna osebiua već u samom naslovu. Knjiga se bavi teorijom uređivanja šuma, pa je ta linija konstatno zadržana u ćelom delu. U predgovoru pisac ispravno konstatuje, da su mnoge ranije knjige o uređivanju šuma stajale pod uplivom uredajnog sistema propisanog zvaničtiim instrukcijama za izvesno upravno . |
| ŠUMARSKI LIST 6/1930 str. 31 <-- 31 --> PDF |
područje tako, da su se ostale metode spominjale tek uzgred. I takova dela izgledala su više ili manje kao neki tumač službenih instrukcija. Kao da se htelo već u školi pripremiti studente samo u pravcu izvesnog sistema uređivanja.1 Wagner stoga posve ispravno konstatuje, da takovo gledište nije opravdano. Uređivanje šuma, kao specijalna disciplina, treba da obuhvata šire vidike, da uvađa i u idejnu stranu svojih problema, da jasno i precizno izloži osnove, zadatke i metode, koje primenjuje pri rešavanjn pojedinih pitanja. Delu je zadatak, da u čitaoca probudi izvestan kriticizam, jer će se samo na taj način kasnije uspešno snaći u raznim prilikama. Ta je tendencija posve opravdana. Samo dodajem, da je takovim objašnjavanjem nekih pojmova delo postalo ponešto opširno, pa bi moglo da u početniku pobudi izvesne sumnje i ondje, gdje im nema mesta. Delo stoga nije za prvog početnika. Pravu korist imaće onaj, koji već vlada materijom i koji je već upoznat sa sistemom i metodikom nauke o uređivanju šuma. ., U želji, da našu stručnu javnost pobliže upoznam s ovim zanimivim delom, koje obraduje toliko savremenih pitanja i problema, biću nešto opširniji. Pisac deli ćelu materiju na dvoje: na opšte osnove i organizaciju gospodarenja. Veran svojim ranijim načelima pisac grupiše prvi deo, t. j . opšte osnovice, na dvoje i to: na principe vremenskog i principe prostornog poretka. U tom pogledu ostaje kouzekventan svojim ranijim idejama izloženim u delu »Die Grundlagen der räumlichen Ordnung im Walde«. To su ujedno najljepši i najoriginalniji delovi knjige, pa su neke partije razrađene upravo magistralno. Materijal je uz to metodički i logično sređen tako, da jedan pojam izvire iz drugoga. U drugom delu izlaže autor ekonomsku i tehničku organizaciju gospodarstva, obrazovanje gospodarskih jedinica i konačno se bavi sistematizacijom metoda određivanja prihoda. U prvom delu razrađujući pojam ophodnje (obrata) naglašuje, da Judeichova definicija odgovara zapravo prekidnom gospodarenju. Kod potrajnog gazdovanja ophodnja zapravo znači unapred određeno prosečno trajanje produkcije. Pod uplivom Heyerovog normalnog stanja prećutno se pretpostavlja, da ophodnja gospodarske jedinice ujedno znači i normalno sečno doba svih sastojina. Ophodnja je dakle postala kriterijem za prosuđivanje zrelosti pojedinih sastojina za seču. Stoga se i govorilo o žrtvama, čim je neka sastojina iskorištena pre isteka ophodnje odnosno ako je ostavljena da stoji i iza provaljene ophodnje. To je moglo odgovarati pojmu šematske idealne šume, koja bazira na pretpostavci iste vrste drveća, jednakih boniteta i potpunog obrasta, što u zbilji retko biva. Međutim Ch. Wagner pritnećuje, da se u pravilnoj visokoj šumi ne može istovremeno govoriti o ophodnji gospodarske jedinice i ophodnji pojedine sastojine. Tako pojedine sastojine mogu imati razno doba seče, ali ipak su povezane istom ophodnjom. Zbog toga u običajnom smislu uređivanja šuma ophodnja nije isto, što i produkciono doba pojedine sastojine. Zrelost za seču i sečno doba sastojine određuju ophodnju gospodarske jedinice. Zbog toga ophodnja odgovara prosečnoj sečnoj zrelosti sastojina, a ne — obratno — da bi doba seče ovisilo o visini ophodnje. Na osnovu takovog rezonovanja dolazi Wagner do zaključka da praktični uređaj zapravo i ne treba ophodnje. Ona je tek jedna fiktivna, računska veličina. To je jedna važna konstatacija, ako se uvaži, da je ophodnja do danas bila hrptenica regulisanja vremenskog, a donekle i prostornog poretka. Ophodnja je potrebna jedino u trajnom gazdovanju, u koliko se određuje prihod po dosada običajnim metodama. Za takove je prilike ophodnja: 1. Osnovica ekonomske organizacije i 2. Osnovica za određenje potrajnog prihoda. Ophodnja je naprotiv nepotrebna ondje, gdje potrajni prihod bazira na 1 Toga se dojma ni ja nikako nisam mogao osloboditi radeći svojevremeno po inače dobroj knjizi šćavničkog profesora Muzsnai Qéze: Az Erdorendezéstan. Selmecbânya. 293 |
| ŠUMARSKI LIST 6/1930 str. 32 <-- 32 --> PDF |
tekućem prirastu. U takovom je slučaju ophodnja, u koliko bi se uopšte i određivala, rezultat gospodarenja, a nikako norma, jer svakom trajnom uređaju odgovara ižvesna ophodnja i bez obzira na to, da li ista praktički dolazi do izražaja ili ne. Ona je pro- sečno produkciono doba, koje odgovara određenoj drvnoj zalihi. Kod određenih sasto .jinskiih ip stojbitiskih prilika drvna masa i ophodnja u međusobnoj su ovisnosti. I u pitanju potrajnosti Wagner se odvaja od dosadanjeg običajnog shvatanja. N>e slaže se sa Heyer-Judeichovim širim shvatanjem potrajnosti, koji ovamo supsumiraju i produkcionu trajnost. Ističe kontrast ovog poimanja i Hartig-Hiindeshagenove stroge, potrajnosti prihoda. Svakako su od upliva razlozi shodnosti, kojemu se ^hvatanju treba prikloniti.3 Prema Wagneru ne srne se pojam potrajnosti shvatati uskogrudno i kameralistički. Ona je jedan važan ekonomski faktor uređivanja, osnovica rentabiliteta, koji se u velikom gospodarenju bez nje ne može ostvariti. Autor drži, da između rentabiliteta i potrajnosti ne postoje nikakove protivnosti;´ kako to tvrde pristaše Bodenreinertragsschule s Judeichom na čelu. Potrajnost je u velikom uređaju preduslov najvišeg rentabiliteta. Kao važan surogat potrajnosti navada Wagner obrazovanje rezerve i to bilo u drvetu ili novcu Naročito je zanimivo njegovo shvatanje u pogledu ovih poslednjih. Naglašuje, da u tom pogledu pojmovi još nisu đovoljng pročišćeni. Apsolutnu jednakost prihoda nemoguće je polučiti: a) Zbog kolebanja cena u pojedinim godinama i što radi kalamiteta dolaze do seče nejednake mase. To su godišnja kolebanja prihoda. b)j Što u pojedinim periodima mogu prihodi kolebati zbog abnormalnog razmera dobnih razreda. c) Što seče mogu zadirati i u sam kapital — drvnu masu — snižavanjem ophodnje i zalihe. Polazeći sa gledišta takove diferencijacije prihoda razlikuje Wagner tri vrste rezerva, koje su raznog postanka, a prema tome i različitih zadataka. Stoga i postupak s takovim prihodima mora biti različit. Zadatak rezerva pod a) bio bi izjednačenje razlika u tekućim prihodima, iskorištavanje povoljnih konjunktura ili povećanih etata, da bi se postignutim viškovima ispunili manjci ili praznine slabijih godina. Premda se ova zamisao na prvi pogled čini zavodljivom, teško ju je u celosti provesti, a pogotovo u velikom gospodarenju i u koliko se odnosi na iskorištavanje povoljnih konjuktura, jer je teško predviđati njihovu promenu. Rezerve pod b) također pretstavljaju reservoire, koji se mogu iskoristiti u doba nestašice prihoda, kad smalakše prihodna sposobnost šume ztoog abnormalnog stanja dobnih razreda. Rezerve pod c) su prave rezerve ili nepotrošive glavnice. Dok se kamate prvih dviju rezerva priklapaju glavnici, da bi se kasnije u doba potrebe zajedno s glavnicom potrošile u cilju izjednačenja prihoda, to rezerve pod c) pretstavljaju prave nepotrošive glavnice. Mogu se trošiti samo njihove kamate, dok se u samu glavnicu nesme dirati. To još ne znači, da glavnica mora večno da ostane u formi novca ili vrednosnih arti.ia. Ona se može uložiti u izgradnja šumskih zgrada, saobraćajnih sredstava, melioracije, arondaciju poseda. veštačka zašumljenja i slično. Bitno je da se prihodi takove vrste ne utroše za redovne ili tekuće potrebe. Diferencijacija postanka rezerva važna je za šume javnopravnih korporacija (zemljišnih zajednica, imovnih opština) i onih lica, fizičkih ili juridičkih. koja su samo -´ Vidi također o tome: Dr. H. W. Weber: Forstvvirtschafts-Politik .(>, str. 24. Zielsetzungen. -~,J 3 Ovde se Wagner udaljuje od Rührlovog shvatanja (Geschichtliche Entwicklung und´waldbauliehe Bedeutung der Vorrats-und Zuwachsmethoden :), koji naglašuje izvesnu protivnost ovih dvaju osnovnih principa šumskog gospodarenja (stru. 14). 29a |
| ŠUMARSKI LIST 6/1930 str. 33 <-- 33 --> PDF |
uživaoci redovnog i potrajnog godišnjeg prihoda. Pitanje rezerva od velike je važnosti i po državne šume, makar im se do danas nije posvećivala nikaJcova pažnja. Razlog tome su neodgovarajući zakonski propisi i kameralistički način knjigovodstva. U državnim šumama iskorištavamo danas znatne mase, koje daleko premašuju potrajni etat. Razlogom su abnormalne prilike šuma u pogledu distribucije klasa starosti, jer predvladuju najstariji dobni razredi. Prejaki intenziteti prebornih seča i suviše naglo umanjuju inventar prebornih šuma. Praznina u prihodima bezuslovno će nastupiti. Možda i ranije, nego se tome i nadamo. 0 toj činjenici treba povest1´ računa pri uređivanju naših šuma, pa kad već nije moguće usporiti tempo njihovog iskorišćavanja i svesti ga u racionalne granice, tad neka se bar jedan deo tih abnormalnih prihoda vrati šumi u vidu melioracija, pošumljenja krševa i goleti, izgradnje zgrada i trajnih saobraćajnih sretstava. Vidimo, da je ovo pitanje tolikog zamašaja, da bi mu u buduće svakako trebalo posvećivati veću pažnju. Pritom nesmemo zaboraviti na ogromne štete, koje su šumske rezerve, naročito one u gotovom novcu ili vrednosnim artijama pretrpele poratnom inflacijom i devalvacijom vrednosti. Žalosna iskustva upućuju na najveći oprez pri stvaranju novih novčanih rezerva, ali to još uvjek ne može pokolebati principijelnu ispravnost ovog problema i to tim manje, što ima i drugih načina, da se postignuti viškovi prihoda korisno ulože. Zanimiv je i onaj deo knjige, koji se bavi bilarisiranjem stanja šume i uspeha gospodarenja. Premda, to pitanje zalazi i u oblast šumarske statike, ono je u uskoj vezi i s uređivanjem šuma kao instrumenat ekonomske organizacije uređaja i potrajtiosti, što dokazuju brojni radovi Eberbacha, Trebeljahra, Qod´bersena, Ostwalda, Bernhardta, Liefmanna i drugih. Tretiranje ovog pitanja zapravo je jedna novost u oficijelnoj nauci o uređivanju šuma. Međutim u stvari to i nije tako novo pitanje. U Biollev-evim radovima o prebornoj šumi nalazimo već jedan razrađeni sistem bilansiranja. Opetovano inventarisanje drvne mase, studij pokreta inventara i kontrola seča sastavni su delovi bilansiranja. Na toj bazi dolazi se do konkretnih podataka o imovinskom stanju šutnoposjednika. Na realnim podacima prošlog gospodarenja osnivaju se i odredbe za budućnost. Bilarisiranjem se nadoknađuje velika praznina, koja se dosada mogla primetiti između prošlog i budućeg gospodarenja. Biolley i Hufnagl ispravno navadaju kao veliki nedostatak, što se kod svake revisije privrednih planova uvek iznova otpočimalo, a da se pri tom nije vodilo dovoljnog računa o onom, što je bilo. Nedostajala je veza između prošlosti i budućnosti. Ispravnim bilansiranjem spajaju se sva ta uređivanja u neprekinuti niz opažanja i rezultata, što sve daje solidniju bazu za ekonomisanje od pojedinih fragmentarnih ili epizodnih uređivanja, pa bila ona ma kako duhovita. Razume se, da se to bilansiranje ne srne shvatiti u značenju običnog kameralističkog knjigovodstva. Pitanje je još uvek u stadiju studija, makar su već mnogi pojmovi prečišćeni. Metodi toga rada moraju se prilagoditi naročitim osobinama šumskog gospodarenja. Većina pisaca je za to, da se sastavljaju samo periodične bilanse (10 godišnje) i to prilikom revizije gospodarskih osnova. Tek manjina traži sastav godišnjih bilansa, što međutim nije izvedivo. Najteže je pitanje ocene vrednosti drvnog kapitala. U tom pogledu mogu se razlikovati dve struje. Jedni (Eberbach, (iodberse.n, Spiegel, Bernhardt i drugi) zastupaju primenu običajnih metoda procene prema prodajnim i troškovnim vrednostima. Drugi opet (Krieger, Ostwald; Trebeljahr) zagovaraju primenu prihodnih vrednosti. Martin stoji po sredini, jer spaja oba sistema. Zadatak je budućnosti, da se nade najzgodniji način za rešenje ovog pitanja. Isto su tako zanimiva Wagnerova izlaganja i u pogledu normalnog stanja. Prelazim međutim preko toga pitanja, da bi se mogla dati kritična ocena osnova vremenskog poretka. Najvažniji elemenat vremenskog poretka dosadanjih metoda uređivanja svakako je ophodnja. O njoj ovisi ocena zrelosti za seču, razmer klasa starosti, drvna masa i 295 |
| ŠUMARSKI LIST 6/1930 str. 34 <-- 34 --> PDF |
dispozicija s masama. Ona se stoga može smatrati jezgrom i hrptenieom ekonomske organizacije gospodarenja. Tom prilikom Wagner postavlja pitanja, da li je to opravdano. 1 odmah daje negativan odgovor. Ophodnja je samo jedno indirektno, a uz to i nepouzdano sretstvo za ekonomsku organizaciju gospodarenja. Strogo uzevši ona se i ne da tačno odrediti, jer ona je zapravo zbog razne sečne zrelosti pojedinih sastoiina tek rezultat gospodarenja, a ne njegova norma. Za najpodesnije gospodarenje praksa ne treba ni starosti, ni ophodnje. Važniji kriteriji za ocenu sečne zrelosti svakako su, pored ostalih tehničkih svojstava, dimenzije stabla i tekući priraštaj. Poznavanje tih faktora najvažniji je zadatak provadača gospodarenja. Starost pri tom ne dolazi u obzir, ona je samo računska veličina Hever-.ludeichove škole. Poseban je zadatak oceniti vreme potrebno za polučenje izvesnih dimenzija. Tekući prirast je potrajni prihod neprekidnog gospodarenja. Ako se godišnje iskorišćava ona masa, koja i priraste, to je time osigurana potrajnost, u koliko se provadaju i ostale potrebne mere. Kao daljnji zadatak dolazi određenje ekonomski najpovoljnije drvne mase i njene distribucije na pojedine debljinske razrede prema vrstama drveća i stojbinama. U žarištu pitanja vremenskog poretka nalazi se dakle apsolutni iznos drvne mase i dimenzije stabala zrelih za seču. Pitanje stoga glasi: S kolikom bi se drvnom masom, i koje unutarnje strukture, mogla postići na konkretnom staništu trajno najviša produkcija. Takovu masu naziva Wagner ekonomičnom. Nju postići, to je glavni zadatak ekonomske organizacije gospodarenja. Ekonomična masa nije isto što i normalna. Ova posljednja je formalnog karaktera, jer se računski određuje na osnovu ophodnje, a putem tabela prihoda i prirasta. Osim toga ekonomična se masa ni ne da računski ustanoviti; do nje se dolazi tek putem empirije, pa se tek mora izgospodariti. Eberbach stoga ispravno navada, da je nemoguće računski utvrditi visinu mase, koja bi i šumsko-uzgojnim potrebama najbolje odgovarala. S toga gledišta ne može ni biti normalne drvne zalihe. Ekonomična zaliha varira prema vrsti drveća i stojbini. Nema stoga ni mogućnosti, dal bi se računskim putem mogla pouzdano odrediti. Tu najpodesniju drvnu masu naziva Eberbach velikom nepoznanicom našeg gospodarenja. Tek brižnim studijem stojbine, vrste drveća i obrasta možemo joj se približiti, ali je nikada nećemo sasma postići. Pri tom je potreban studij prirasta i strukture sastojine prema debl.iinskim razredima, što je moguće jedino periodičkim izbrajanjem svili stabala. Put, koji vodi do upoznavanja ekonomične mase, empiričan je. Osniva se na studiju drvne mase, uplivu provedenih seča i kontroli njene strukture. Postavlja se pitanje, da li se za neku konkretnu gospodarsku jedinicu uopšte može odrediti ta ekonomična masa na osnovu dosadanjih metoda nauke o uređivanju šuma (finansijska ophodnja). Ne dolazimo li za svaki stojbinski razred, vrst drva, smjesu i obrast do druge ophodnje? Nije li stoga put, kojim su pošli Biolley i Eberbach, bolji i sigurniji, što više i jedino moguć, da se dođe blizo istaknutom cilju? Potražimo najpodesniju masu i njenu strukturu empirički, bez posredovanja ophodnje, koja u tom slučaju postaje nepotrebnom. Prema tome, pred nama se otvaraju dve mogućnosti za regulisauje ekonomskog poretka gospodarenja: 1. Prvi i utrti put preko ophodnje s drvnom masom i debljinskim klasama ili s površinama i razmerom klasa starosti. Potrajnost se upire na ophodnju, a potrebna masa određuje se pomoću tabela i unapred odabrane ophodnje. 2. Put empiričkog traženja ekonomične mase. Potrajni etat određuje se iz tekućeg prirasta pomoću periodičnih inventarisanja. Studij pokreta drvne mase i njene strukture nadomešta ophodnju. Nauka i praksa držale su se dosada samo prvog puta. Drugi put još nije toliko utrt, da bi i velika praksa mogla njime da krene. Ali, ne da se tajiti, ovaj je drugi put 296 |
| ŠUMARSKI LIST 6/1930 str. 35 <-- 35 --> PDF |
razmerno lakše primenjlv u prebomoj šumi. Teže je u pravilnoj visokoj šumi s jednoličnim i jeđnodobnim sastojinama. Prema Wagncru, još će mnogo vremena proteći, da ovaj drugi način općenito prodre u veliko gospodarenje, jer opetovana inventarisanja zadaju mnogo posla, a uz to mogu biti i povodom raznih netačnosti. Međutim zbog jednostavnosti, jasnoće, teoretske ispravnosti osnova i mogućnosti prilagodenja konkretnim prilikama budućnost pripada svakako empirijskim metodama. U drugom odseku prvog dela Wagner razrađuje principe prostornog poretka. I taj je važan elemenat uređivanja, jer se objekti gospodarenja protežu na prostranim površinama, pa je s gledišta tehničkog uređenja gospodarenja potrebno razraditi i principe prostornog poretka. Prilazimo li šumi i proučavamo li njene prilike u prostornom pogledu, to primećujemo izvesnu strukturu, koja je bilo prirodnog postanka ili je prouzrokovana ranijim gospodarenjem. To pitanje prostornog poretka proučava Wagner sa gledišta izgradnje i strukture sastojine i gospodarskog razdelenja površine. Brojnim sasto´jinskim profilima prikazuje pisac strukturu raznih sastojinskih oblika počam od Tichy-jevih prebornih tipova, pa preko pravilne visoke šume s golom sečom i abnormalnim ili idealnim poređajem dobnih razreda, zatim »Decksystema« Fachwerka, Loshieba, sekoreda, do profila malih sastojina i konačno do valova svoga »Blendersaumschlaga «. kome je Wagner ranije posvetio čitavo jedno delo i kojeg, razume se, ne može mimoići ni ovom prilikom. I ovaj deo knjige s didaktičkog je gledišta od velike vrednosti, a uz to dolaze do izražaja Wagnerove osobine kao vanrednog analitika i metodika. Gospodarsko razdelenje šume tretira Wagner kao rešavanje jednog geografskog problema, što je posve u redu. Okružju (odelenju) nesme se davati karakter sečne površine jedne periode, kako je to bilo u sistemu tipičnih šestarskih metoda. Zairimivo je, da kod rasprave ovih pitanja ne nalazimo šema gospodarskog razdelenja, premda delo inače obiluje tim pomagalima. Moguće da je Wagner mišljenja, da to spada u praksu uređivanja šuma, a ne u delo, koje se bavi teorijskom stranom ovog pitanja. Takovo gledište ne bi bilo bez prigovora, pa pomanjkanje tih podataka smatram nedostatkom ovog inače izvrsnog dela. Bezuslovno je potrebno, da se čuje i mišljenje teorije o raznim sistemima gospodarskog razdelenja nizinskih, brežuljkastih, brdskih i visoko* planinskih šuma. Kod izlučivanja odseka (pododjela) dolaze do izražaja razlike u stojbinskim i sastojinskim prilikama. Prve su trajnog karaktera, a druge prelaznog. Upravo u pogledu diferenciranja ovih poslednjih primećuju se dva naziranja. Jedno smatra odseke slučajnim, prolaznim, pa čak i neželjenim elementom prostornog poretka. Pododjel treba da vremenom — za trajanja prve ophodnje — iščezne, da bi se došlo do jednoličnosti sastojinskih prilika unutar pojedinog odelenja. To je shvatanje pristaša šestarskih metoda. Prema drugim pododjel (odsjek) je trajna jedinica gospodarenja, to jest ekonomiše se sa stanjem, kakovo se upravo zateklo, u koliko nije neophodno potrebno, da se koji odsjek eliminira zbog naročitih razloga. To bi bilo gledište onog ekotfomisanja, koje bazira na odsjeku i koje odelenje posmatra kao jedan geografski pojam. Odsek (sastojina) principijelno se zadržava kao osnovica gospodarenja, jer bi njegovo eliminisanje bilo spojeno s izvesuim žrtvama. Razume se, da pojam odseka (pododelenja) vredi samo za sečinsko gospodarenje pravilne visoke šume. Prebornom gospodarenju nije potreban pojam odseka (pododjela). Kod sitne i srednje šume pododjel zamenjuje godišnja sečina. U drugom delu razrađuje Wagner pitanje organizacije gospodarenja kako u ekonomskom tako i tehničkom pogledu. 1 ovaj je deo pažljivo razređen, samo što pisac pokazuje i suviše sklonosti sistemiziranju. Delo se završava razradom metoda određivanja prihoda. Nas će naročito zanimati sud o Qurnaud-Biolley-evom kontrolnom 29? |
| ŠUMARSKI LIST 6/1930 str. 36 <-- 36 --> PDF |
postupku, koji zapravo predstavlja jedan izrađeni sistem uređivanja i koji prelazi opseg jedne obične metode određivanja prihoda. Wagner ga ubraja medu priraštajne metode u užem smislu. Pustimo 11 iz vida ekonomsku organizaciju, koju pokušavaju da rese normalno-zališne metode, to operisanje sa tekućim prirastom, koji je osnovica Gurnaud-Biolley-evog postupka, predstavlja najbliži i najispravniji put za određenje potrajnog prihoda. Najispravniji je zato, jer on ne treba ni ophodnje ni razdiobe masa ni prirasta u budućnosti na pojedine odseke vremena. Ispravan je to put zbog toga, što već sam tekući prirast na drvnoj zalihi pretstavlja potrajni prihod šume. Te su metode, u Švicarskoj već oprobane, dok se praksa u Nemačkoj ne zagrejava zbog poteškoća oko određenja tekućeg priraštaja. Tek onda, kada posvuda prodre potreba balansiranja, pokazaće se i velika praksa sklonijom, da poduzima i opsežna iriventarisanja drvne mase. U izvesnom pogledu orijentiše se već danas praksa svakako prema ideologiji priraštajnih metoda. Upotrebom metode dobnih razreda nestala je primena čistih metoda pri određivanju prihoda. Današnje metode uređivanja zapravo su kombinacije više elemenata. Tako sama površina, na koju se upire metoda dobnih razreda, ne daje dovoljne garancije za potpuno izjednačenje prihoda. To se postizava ispitivanjem priraštaja i mase, koji na taj način upotpunjuju elemente metode dobnih razreda. Premda se može očekivati, da će se u budućnosti težište regulisanja prihoda postepeno prenašati na priraštaj, to će se u pravilnoj visokoj šumi razmer klasa starosti ipak zadržati kao najpouzdaniji instrumenat (Prüfstein) za određenje potrajnosti i to kao rezultat dosadašnjeg razvoja ovog pitanja. Određivanje prihoda oslanjaće se dakle podjednako i na površinu i na masu. Stoga Wagner proučavajući evoluciju metoda za određivanje prihoda konstatuje, da su se ove razvijale u tri smera —; već prema tome, da li su polazile od površine, mase ili mase i prirasta. Kao metodu budućnosti nazire Wagner sistem, koji nastaje kombinacijom metoda dobnih razreda i priraštajnih metoda. Do primeiie će dakle dolaziti ikonibinovane metode, koje potrajni prihod određuju spajanjem elemenata klasa starosti i priraštaja ili koje prihod izvadaju iz samog prirasta. S druge strane produkciona tehnika teži sve više za napuštanjem jednodobnih sastojina (Verbände). Ta nova orijentacija nauke o uređivanju šuma počiva na pravilnijoj oceni odnosa spram uzgoja šuma. Posle dugih lutanja, do kojih je dolazilo zbog nepoznavanja pravih zadataka, nauka o uređivanju šuma vraća se idejama starog majstora Hundeshagena, da je dovoljno odrediti samo visinu prihoda, a izvršiocu gospodarenja treba prepustiti njegovo realizovanje i da istovremeno rešavanje prostornih i vremenskih zadataka — dodeljivanjem izvesnih površina određenim periodama — u označene svrhe nije potrebno. Wagner završava svoje delo konstatacijom, da je medu metodama, koje danas dolaze u obzir, jedina čista metoda ona, koja operiše s priraštajem. Normalno zališne metode bave se još i ekonomskom organizacijom, dok su metode, koje baziraju na površini (Flachenzuteilungsmethodeii), preduzole, da rešavaju i pitanje tehničke organizacije, dakle da regulišu čitavo gospodarenje. U tome leži razlog za sva razmimoilaženja, koja su od davnina bila tako karakteristična za ćelu nauku o uređivanju šuma. Ovim završujem prikaz o ovoj, na svaki način zanimivoj knjizi. Prikaz je ispao nešto opširniji, nego je to običaj. Ali to je bilo namerno, da se prikaže, da li oficijelna nauka o uređivanju šuma vodi računa o strujanjima, koja i suviše jasno dolaze do Szražaja i u praksi i u literaturi. Zatim da se pokaže, da li su suvremena prev´ranja mogla da pomaknu, i koliko, nauku o uređivanju šuma iz starog koloseka utrvenog Heycr-Judeichovom ideologijom. Teško je, već i zbog inercije, izbaciti jedan sistem iz koloseka, kojim se kretao toliko decenija. Ali ipak je uspelo! Ideje nesretnog Qurnauda, koje su svojevremeno bile smatrane jeretičkima, pa ideje ustrajnog i invencioznog Biolley-a prodrle su i u zvaničnu nauku o uređivanju šuma, u kojoj su stekle 298 |