DIGITALNA ARHIVA ŠUMARSKOG LISTA
prilagođeno pretraživanje po punom tekstu




ŠUMARSKI LIST 5/1902 str. 30     <-- 30 -->        PDF

— 272 —


knaul dringen, das Geiiste baut slch im lanern so dicht auf
und ist derart gegenseitig verwurzelt, dass da nur Messer
und Beil Licht schaff´en konnen«.


Die Lebensfahigkeit und das Vermogen, sich an die widersprechendsten
ausseren Bedingungen zu gewohnen, sind bei
dieser Epheuart ganz exceptioiiell. Wer solite es glauben, dass
dieselbe Art, welche im nassen Kolchis die Leiber der Rieseueichen
verrotteter Baume im Sumpfe der unteren Phasis
total bekleidet, auch als Uuterlage der trockenen Trachjtfelsen
bei der brennenden Sommersonne in Tiflis niclit verschmaht
und ihn im Veri auf e von wenigen Jahren derart hoch liberpolstert,
dass man gar niclits von Stein sieht. Freilich wurde
er dazu, weil angepflanzt, durch die Verhatnisse gezwungen.
Wo unbeeinflusst, da suclit dieser Epheu mit Vorliebe den
Hochstamm zum Klettern, sein Haupttrieb erreicht bis Sclienkeldicke.
Was icli hier vom gewohulichen Epheu, in seiner
3—5 spitzigen, weissgeaderten Blattform sah, war bescheidene
Bodenpflanze und hatte mit seinen sparlich bebliitterten Trieben
gerne Felskopfe besponnen«´


Naš bršljan dostao se više imena. U rječniku, što ga izdaje
jugoslavenska akademija, čitamo i imena: br stran,
brestran, brsta n, brstan i bršljen, a svima je
korjen »bhrusk« = vrtjeti se, uvijati se. Bršljan i brštan postao
je od rieči, koja se sama nije sačuvala. U Hercegovini
ima i Brštanica selo, a narod pjeva: »Kako »brštan« stabla
dubi, grli, a golub golubice ljubi, ma danice vik te tvoj dragi
grli i ljubi«, a znade narod i za ime »baršcan« (»pod zelenim
baršćanom«) . »Jedan momak od roda djevojačka, uzme
čuturu punu vina, na čuturi vienac od šimšira i »bršljana«.
Hoćeš Jela zaista u »Bršljan goru« zelenu? Divna li je gora
»brštanova«. Jedno gora jadlikom, drugo gora />brštanova«
(Iveković, Rječnik).


´ Ovaj se bršljan u tamošnjim krajevima uzpinje 1200 m. visoko, đočim
bršljan obični aegue i visinu ođ 2.000 m.




ŠUMARSKI LIST 5/1902 str. 29     <-- 29 -->        PDF

— 271 —


kojim su vjenčali pjesnike.´ Liepa je odlika H. hibernia ,
koja raste veoma brzo, lišće joj je veliko i jasno zeleno. Ima
i jedna silnolista´ odlika u koje je lišće posuto zlatožutim piknjama
(H. hibernica minor maculata,) Druga je opet šarena
lista i sbita uzrasta (H. aurea densa). Prema obliku lista ima
i odlika: palmata, digitata, sagittaefolia, a ako je
lišće veoma fino razdieljeno. onda je to H. Doner ailensi s.


Vilmori n navodi jednu odliku sa »bielim« bobuljama,
pak dodaje, da je u Njemačkoj riedka; vrtljarska forma b accifer
a lute a ima dvojinom veće i »žute« bobulje, doČim je
lišće u chrjsocarpa variegata »šareno«. Ima takovih
suvrstica i u H. canariensis , jedna za širokim, srebrnastobielim
obrubom. H. colchica f. rhombifoli a odlikuje se
cvjetnim peteljkama, cvjetnim pupovima i čaškama. koje su
obrasle žućkastim, padavim IjušSicama, docim su cvjetne peteljke
i Časke u običnoga bršljana obrasle zvjezdastim dlakama.
(Blumengartnerei. Leipzig, 1896. p. 407, 408.)


Profesor Gustav Rade , koji je napisao znamenito djelo:
»Grundziige der Pflanzenverbreitung in den Kaukasuslandern
von der unteren Volga iiber den Manjtsch-Scheider bis zur
Scheitelflache Hocharmeniens« (Lepzig, 1889.) opisuje nam


H. colchica na str. 115. ovim rjeČima; ... . Was H.
colchica voUbringt, ist dem gewohnlichcn Epheu unmoglich,
Jener legt sich aufs Innigste mit den zahllosen Wurzcln an
sein Opfer und klettert hoch hinauf bis in die Spitze; seine grossen,
lederdicken Blatter, gerundet, Handflachengrosse erreichenđ,
obenher trauergrunschwarz, verhiillen den oft schon abgestorbenen
Trager total. Breiter legt sich seitwarts diese dichte
Blattfiille aus, oft zu 8—12 Fuss im Durchmesser anschwellend,
dann wieder schmaler werdend, eingeschniirt, sich abermals
erweiternd und nach aussen hin die mattgriine Bliitendolde,
oder spjiter die schwarzen Beeren hervortreibend. Das ganze
ist starr, massig, kalt und trist in der Farbung. Nicht tief
kann die Hand von aussen her in diese abgerundeten Epheu´
u fiziološko-botaničkom zavodu kr. universe u Zagrebu čuva se taj bršljan
u dva eksemplara iz Grčke. Plodonosne grančice oponašaju listom, list naše jalše.




ŠUMARSKI LIST 5/1902 str. 28     <-- 28 -->        PDF

— 270 —


Korjenje je u bršljana dvovrstno: pravi se korjen širi
pod zemljom horizontalno i na daleko, a drugim se korjenjem
hvata i lovi bršljan o razne predmete


Prvo korjenje zove Niemac »Saugewurzel«, njime bršljan
iz zemlje upija hranu, njime se on hrani, dočim se žilamahvatalicama
ne hrani,´ Na starijim stablima ove većinom usahnu,
i kada se ne srastu sa podlogom, razmaknu se na sve strane,
stvarajući čupave brade, koje takim pojedincima podavaju osobito
lice. Zile-hvatalice razviju se vazda s dolnje, dakle sa
osojne strane, a porastu iz zraka srčike (Markstrahlen).


Ima ih, koji misle da bršljan i onda raste, kada mu podreženo
glavni korjen, njegovu životnu žilu, ali u istinu nije tako. On
se zakorjenjuje, ako ne u zemlju, a ono na zidu, na stieni,
pećini, u razpuklinama, koturinama i orušinama, a pogine, ako
mu bilo koju od ovih podloga oduzmemo. Kadkada potjera
korjen i u kojoj rupi ili šupljini stabla, koja je puna prladi i
takav bršljan raste i onda, ako ga presadimo. No bršljan raste
i cvate i onda, ako ne ima spomenutih podloga, nu ako ga
pobliže razgledamo, opaziti ćemo, da je drugomu bršljanu prirasao
ili s njime i srasao, pa mu ovoj onda privaža nuždnu
hranu. Ako to bude u velikoj visini, ako iz svoga druga izbije
postrance, to izgleda poput grma ili kada cvate poput velike
i bujne kita cvieća. Nije li se bršljan shodno smjestio,
pa mu korjen pođrežemo, malo će po malo uvenuti, ali će poginuti
i žile-hvatalice, što opet svjedoči, da se ove hrane od
njega, a ne drveta, kojem se bršljan priljubio.


S e e m a n n razlikuje tri vrste bršljana, drugi botaničari,
kao n. pr. Bentha m svadja sve oblike (forme) na jednu
vrstu. Seeman priznaje; Hedera Helix (Evropa), H. canariensi
s (Sjev. Afrika, Kanarinski otoci, Portugal, Irska) i


H. eolchica (od Japana do Kolchisa).
Zrna (bobulje) u običnoga su bršljana crne, nu u južnoj
Evropi raste jedna odlika sa »žutim« bobuljama, poznata kao


H. chrjsocarpa ili H. poetarum, jer da je onaj bršljan
´ žile hvatalice ima od tudjih bilina n. pr. Ficus repens, F. barbatus, Hoya
carnosa (Wiesner: Organographie u. Systematik d. Pflanzen. II. Aufl. VVien. 1891.)




ŠUMARSKI LIST 5/1902 str. 27     <-- 27 -->        PDF

— 269 —


mela-, als die kletterden Sprosse, welche den aufrechten bliilien-
Sprossen vorhergehen, uiemals Bliiten und Friichte entwickeln,
also gewigsermassen eine ungeschlechtliche Generation darstellen«.
(Kerner 1. c. Bd. I. p. 669.) Ucvast je u bršljana krugljasti
štitac u kojem je mnogobrojno, a žućkasto-zeleuo cviede nasadjeno
na jednako duge peteljke. Ćaska (Kelchsaum) u cvieta slabo
je razvita, a može obodom biti ciela ili razdieljena u pet
kratkih zubaca. U vienčidu ima pet s poda dlakavih latica sa
pet prašnika i jajolikim prašnicama. Pestić se do vrška složio
u jednostavni stupić.


Bršljan plodi u početku zelenom, poslije crnom, mesnatom,
modrom maglicom pokrivenom bobuljom, koja ponese 5—7
košdatih sjemenaka, koje oblikom oponašaju nabubrenu pšenicu.
Bobulje su otrovne , na vrhu okrunjene ostancima
časke, nu Unatoč tomu zoblju ih (po Nordlingeru) golubovi i
druge ptice, pa bršljan na taj način dospjeva valjda i tamo,
gdje mu se ne bi nadali.


U primorju cvate bršljan mjeseca rujna i listopada, oko
Zagreba procvate takodjer u rujnu, u južnoj Istriji (Freyn:
Flora von Siid-Istrien) cvjeta ved u kolovozu i cvate do rujna,
a u hladnijim krajevima Evrope cvate takodjer mjeseca rujna
i listopada´. Zrelih bobulja našao sam u primorju ved mjeseca
prosinca. Kada bršljan cvate, zuje oko njega pčele, pak od
insekta naročito rado muhe, nu sabrani med, da nije najtečniji,
a Kerne r upozoruje, da cviet miriši po »razsoli« (Heringslake).
U srednoj Evropi podnosi bršljan prilično strogu
zimu, dočim južno-evropske vrsti valja pokrivati, da ne pozebu.
Opazio sam, da lišde na plodonosnim grančica može biti
i j a j 01 i k 0, s r d č a s t o, ali sam našao i takovo, koje je
t r 0 k r p a 8 t 0. Ako je zima blaga, razvija se mlado lišde u
primorju preko zime (prosinac, siečanj), ali i u prvoj polovici
travnja, što ovisi svakako i o položaju (osoje, prisoje) i staništu.


´ Willkomm navodi za. vrieme cvatnje listopad, studeni. (Fiilirer in d. Reich
đ. Pflanzen. p 568.).




ŠUMARSKI LIST 5/1902 str. 26     <-- 26 -->        PDF

— 268 —


jajoliko, a po Kerner u može biti i srčasto, pak se je poredalo
na okolo grančica. Razlikuju se još u dvojemu. Listovi
jalovih grančica su bielo- ili zelenkasto-bielo žilasti, pak im
grančice izbijaju i žilam-hvatalicama, dočim toga u fertiluih
grančica ne ima.


Lišće je u bršljana tamno-zeleno, golo i sjajno, na naličju
bliedo, nu u zimi može ono biti i zagasite (braun) dapače
i bakrenaste boje. Prekrasan je bršlji^n onda, kada ima na
njemu zelena, sucrno-zelena i poput krvi crvena lišča po kakovu
mi se oko paslo koncem prošle zime u selu Mikulići.
Kadkad je lišće »pjegasto«, što ga čini još i ljepšim, a te
pjege potiču od nekih gljivica-nametnica. Tako živi na listu
Sphaerella hedericola, Gloeosporium paradoxum, PhjUosticta
hedericola, Ascochjta maculans, Septoria Hederae, Phoma
hederacea, ali ima bršljan na korjenu i jednog cvatućeg nametnika,
zovemo ga Orobanche Plederae (A. B. Frank : Die
pilzparasitaren Krankheiten der Pflanzen, p. 312, 378, 392 i t. d.)


Plodonosne mladice razviju se tek kod bršljana, koji je
doživio neku starost, a ono im se lišće razvije u sunčanom
svjetlu. Već smo prije spomenuli, da se takova mladica, ako
je posadimo, razvije u stabalce i potjera i korjen, a osim toga
se i razgrana ... . »aber merkwiirdigerweise werden die
Sprosse, welche sich entwickeln, auch -vVenn sie nun dicht
iiber die Erde entspringen, nicht zu kletternden Stammeu,
sondern zeigen genau denselben Bau, dieselbe aufrechte Stellung
und daselbe Laub, wie die Sprosse am obersten Saume
einer Fel8wand oder am Gipfel eines hochstiimmigen Baumes.
Wer solchen im Topfe kultivirten Epheu zum erstenmal sieht,
ist versucht, denselben fiir irgend eine aufrechte tropische
A r a 1 i a zu halten, und selbst gewiegte Gartner und Plianzenkenner
konnen durch solcke Stdcke irre gefiihrt werden. Unwilkiirlich
Avird man beim Anblicke der in ihrer iiusseren Gestalt
und im innern Baue so abweichenden aufeinander folgenden
Sprossbildungen auch an den Generationswechsel, wie
er sich bei den Gefasskrjptogamen voUzieht, erinnert, um so




ŠUMARSKI LIST 5/1902 str. 25     <-- 25 -->        PDF

— 267 —


koji plazi po zemlji i laži po zidovima, stjenama, pećinama,
veli Kerne r (Pflanzenleben, Bd. II. p. 476.) da je lišće


»stumpf gelappt«, nu Engler i Prantl pišu »meist eckig
gelappt«, što opaža i Luerssen (Handbuch đ. systematisclien
Botanik 1882., II. Bd., p. 789.) doćim piše Nordlinge r
»drei — bis fiinflappig«, što čitamo i u G o e b e 1 u (Organographie
d. Pflanzen. Jana, 1898. I. Thl. p. 138.) Strassburger,
NoU, Sclienk i Schimper (Lehrbuch d. Botanik
fiir Hochschulen, Jena, 1902. IV. Aufl. p. 467) vele:
. . . »mit ungleich »gestalteten« Blattern an den sterilen und
fertilen Zweigen«. Koehn e (Dendrologie. Stuttgart, 1893.,
p, 434) piše . . . »die der Laubzweige grosstenteils 5-lappig«. F.
Schwar z veli »Blattform variiert stark« (Forstliche Botanik,
Berlin 1892. p. 352), nu na str. 422. čitamo: »Blatter
gelappt oder weniger getheilt.


Mogli bismo navesti i više primjera, nu i ovi su dostatni,
da nam potvrde raznoličnost bršljanova lista, koji nam oda


vaju, da su dotični botaničari pred sobom imali razne pojedince.
Nama je pao u oči bršljan u hrvatskom primorju iz oko


line grada Bakra, koji je oblikom svoga lista toli osobit, da
bi ga valjalo razmnožati po vrtovima, jer oponaša list »Ara-
lie«. Listovi su na jalovim granama dvoredni, ponajveć razdieljeni
u 6 križaka (krpa^t, ali te križke nisu tupe, već su »zašiljene
«. Osobit je oblikom lista i onaj bršljan, kojega smo
našli na Moslavačkoj gori kod Kutinca na zidu tamošnjih ruševina.
Peteljke su u listova tako duge, da to pada u oči, listovi
su veliki, imadu tri križke od kojih srednja može izverugana
biti, a oponašaju oklikom ponešto list od »trokrpe«
(Hepatica triloba), ali ima na istoj grani i takovih listova, koji
oponašaju oblik lista od »modrice« (Omphalodes verna),,
proljetnice, koja se medju svim našim cviećem iztiče najkrasnijim
modrilom.


Drugoga je oblika lišće na cvatućim granama, koje su
uzpravne. Ono je »obično« cjelovito, bodkasto, dugoljasto ili




ŠUMARSKI LIST 5/1902 str. 24     <-- 24 -->        PDF

— 266 —


Bršljan spada u porodicu Araliacea, kojoj je ime od
biline »Aralie« i u nas poznate krasnice.


Te su biline zastupane naročito u indijsko-malajskim krajevima
i u tropskoj Americi. To su stabalca na žilam-hvatalicama
ili grmovi i trajne zeline, koje se odlikuju krpastim,
dlanastim ili perastim, uglednim lišćem. U Evropi zastupa ovu
veliku porodicu samo rod »Bršljan« (Hedera), koji se sa Kanarskili
otoka i Madejre širi u sjevernu Afriku, većim dielom
Evrope (osim daleka sjevera), zapadnom Azijom i preko Himalaje
do Kine i Japana, dalako u onom slučaju, ako prihvaćamo
samo jednu vrstu (E n g 1 e r-P r a n 11: Die natiirlichen
Pflanzenfamilien. Leipzig. 1894. Lfrg. 111., p. 15.) Za obični
bršljan označuje nam W i 11 k o m e n ovo područje u Evropi:
Seže od Škotske preko skaninavskoga poluotoka do otoka
Oesela, odkuda se širi Kurlandijom u Volhiniju, Podoliju i
preko Krima u Kavkaz. U Alpama se uzdiže 1300 m. visoko,
u Bavarskoj šumi samo do 800 m. Nordlinger navodi, da
je u sjevernoj Evropi najobičniji uz obalu morsku, gdje u
Englezkoj i Bretagni pokriva čitave krajeve, bilo na krednatom,
bilo na škriljavom tlu. (Deutsche Forstbotanik. Stuttgart,
1876. II. Bnd. p. 67, 68.)


Bršljan se prvi puta pojavlja u mladjoj dobi krede. U
slojevima Grenlandije i sjeverne Amerike našlo se fosilnih
ostanaka. Iz tercijara poznata je Heder a prisca , dočim
u slojevima kvartera u Danskoj, Montpellieru, Kesonu, la Celle,
nalazimo razne forme od običnoga bršljana.


Poznatije su fosilne forme H. ovalis (iz Nebraske), H.
Schimperi i H, platanoides (iz krede Kansasa); iz
Grenlandije H. cuneata i H. primordialis (ova i iz
južne Francezke), H. Kargii iz gornjega miocena i H. Strozz
i i iz pliocena (Z i 11 e 1: Handbuch der Palaeontologie. Miinchen
u. Lepzig 1889. p. 608.).


Nazvali smo bršljan »raznoličnim«, pa je on oblikom svoga
lista u istinu takav. Drugo je lišće na jalovim (sterilnim), a
drugo na plodonosnim (fertilnim) grančicama U onoga bršljana




ŠUMARSKI LIST 5/1902 str. 23     <-- 23 -->        PDF

— 265 —


»medoctarum hedera e praemia frontium dis miscent superis«
pjeva Horac.


Krasne su od bršljana sjenice po gotovO onda, ako je
bršljan ovio i koje susjedno drvo a liepi su naročito u zimi
zidovi, koji se od njega zelene, a svakako bijaše najveći onaj
bršljan-zid u nadbiskupskom perivoju, što se je protegnuo izmedju
južne i sjeverne kule, a pred njime porasla šuma crnogorice.
Ugodan nam je bršljan i u kući, kada ga razpeljamo po konopcima
bilo na hodniku, bilo na prozoru, a možemo ga gojiti
i u visećim posudama. Bršljan možemo u posudama uzgojiti
i tako, da uzraste okomice, kao što raste i drugo cvieee,
a tom prilikom prestaje biti bilina povijuša. To je bršljan, kojega
zovu vrtlari H. arborea ili H. arboresceps.


Kako je drvo bršljanovo šupljikasto, pravili su Rimljani
od njega posude za filtriranje vina. U sjevero-zapadnoj Njemačkoj
kite k Božiću sobe bršljanom i božikovinom, koju
k uzkrsu rabe u crkvama, a kite njome žrtvenike, pa je zato
zovu i »Stechpalme« (»Gartenlaube« 1900. br. 49.) Gdje u
našoj domovini ne ima smreke, jele, bora, masline ili bilo što
zimzelena, okite kuću bršljanovim grančicama, a okite njime
i »macice«, koje nose na cvjetnu nedelju u crkvu na blagoslov
i poslije ih u kući na sgodnom mjestu pohrane.


Nekoć je bršljan rabio i u Ijekarstvu, list n. pr. proti
gukama (skropheln) i čirovima,´ a rabili su i zrna, crvenkastožutu
ili zagasitu smolu U bršljanovu listu ima jedan gljcosid
zvan »helixin«, nadalje inosit, carotin; ima mravlje-ceceljeve-
bršljanove i jabučne-kiseline i sladora; u sjemenju
ima krute i tekuće masti, mastila, cholesterina; u plodovima
crveno-modra mastila.^ Ako se lišće kuha, daje jedno mastilo,


kojim si Talijani i danas bojadišu vlasiUpoznajmo sada bršljanovo rodoslovjepobliže.
u crno.
i razgledajmo ga
´ Proti čirovima rabi naš narod bršljan i sada.


^ G. DragendorfF: Die Heilpflanzen der verschieđeneu Volker unđ Zeiten.
Stuttgart. 1898. p. 503. — H. Karsten : Flora von Deutachland, Oesterreich und


d. Scliweiz. Gera — Untermhaus. 1895. p. 386.


ŠUMARSKI LIST 5/1902 str. 22     <-- 22 -->        PDF

— 264 -Mačj
a pećina , koja je sva zarasla bršljanom i sladkim
korjenom, pa je njime zarasla i jedna kula na Zelin-gradu.^


Bršljan voli osobito hrastu, a to valjda za to, što mu je
kora hrapava na kojoj se svojim žilicama lahko hvata. Riedji
je na stablima gladke kore, ali ne stoji nečija tvrdnja, da ga
nitko nije našao na drvetu crnogorice ili masline. Ovo stablo
več smo napried spomenuli, a tko želi gledati bršljan na smreki,
jeli, boru, toga upućujemo na nadbiskupsku bašću u Zagrebu
ili na Pongračev perivoj, a sveučilištni profesor dr. Hein z
upozorio nas na bršljan iz perivoja g. Fiedlera, koji je povijao
stablo od virginske borovice (Juniperus virginiana,) kao što u
nadbiskupskom vrtu povija stabalca smrekuše (Thuja) oko tamošnjega
izvora; ima ga i po vodoklenu, jablanu, akaciji i
drugom drveću.


Naša čarna Plitvička jezera mnogo bi gubila u svojim
šumama, da ne ima bršljana, a krasno pristaje dolomitnim
stjenama i pećinama na dolnjim jezerima. Mnogo bi gubili i
naši cvietnjaci i perivoji, pusto i mrtvo bi bilo kamenje, kojima
je vrtlar zarubio gredice, da ne ima bršljana, ali bi bili
pusti i grobovi naših milih pokojnika, da ne ima bršljanove
svježe žive, ali i žalobne zeleni, kojom se privija svakomu kamenu
humka, spajajući i vezući kamenje svojim korjenjem i
grančicama. Malo po malo razaraste se na okolo, malo po malo
pokrije cio grob, a podaje nam osobito žalobnu sliku, kada
se vine na križ, pa se onda s križa spušta prama zemlji.


Već od davnine bršljan je simbol prijateljstva i ljubavi.
Bijaše posvećen bogu Dyonisu, u Egipćana bogu Osirisu, a gdje
je bujno porasao, tamo je taj bog boravio. Njemu u čast kitile
su se bršljanom bahantice i za to je bršljan uzrokom
razkalašenosti. Thjrsov štap bijaše povit bršljanom; povijali su
8 njime vaze i razno posudje i vjenčali s njime pjesnike;


´ U botaničkom zavodu kr. sveučilišta čuva se odrezak bršljana, koji je ovamo
prenesen iz zadnje šumarsko-gospodarske izložbe bez oznake mjesta. Taj je odrezak
dug 198 cm., a sastoji od dva prirasta bršljana od kojih se jedan širi rašljasto, gdje
ima u obsegu 49 cm., dočim mjeri u dnu 30 cm., a na onome dolje mjestu, gdje je
prirasao 44 cm.




ŠUMARSKI LIST 5/1902 str. 21     <-- 21 -->        PDF

- 263


bršljan od njega stvorio »bršljan-drvo«; od kojih je na daleko
znana Italija.´


Liepih bršljana ima u zagrebačkoj okolini na Bukovcu
gornjem u šljiviku seljaka Imbre Šormana, gdje u živici povijaju
dva hrasta. Znameniti su i oni bršljani u Paukovcu od
kojih ima jedan u visini od 1´5 m., 50 cm. u obsegu, a povijaju
stare hrastove. U selu Lupoglavu kod Bošnjakovine voli
narod bršljan osobito i ovo je selo pravo »bršljan-selo«. Tu
ukrasuju seljaci bršljanom svoje kude, pa ima kuda, kojima
je pročelje bršljanom posve zaraslo.


U zagrebačkoj okolini zapada prvenstvo onaj bršljan
u selu Mikulidi kod Šestina. Tu se uzdiže tik ceste vila veleposjednika
Pongratza, kojoj sjevernu do 10 m. visoku četverouglastu
kulu povija bršljan tako na gusto, da je zastro sve zidove,
a krasan je iz daleka i s proljeća pun je crna ploda.


Bršljan voli brdovite krajeve i za to je u ravnicam riedak,
pa tako i u ravnoj Slavoniji, ali ga ima i tu po starim gradovima
i gradinama; ima ga na Papuku, našli smo ga u Jaukovcu,
gdje laži po pedinama špilje u kojoj je grobnica Josipa
Jankovida.


U slavonskim ravnim šumama zamienjuje bršljan zimzelena
paveuka, koja kadkada pokrije cielo tlo n. pr. u šumi
Lipiku kod Osieka.


Na Moslavačkoj gori pristaje bršljan liepo ruševinama
grada Garida, gdje druguje sa bielom lozom (Clematis Vitalba),
koja mu je u debljini preotela prvenstvo. Ima ga i na ruševinama
kod Kutinca, a ima u onim krajevima i mjesto Bršljanica.


U Zagrebačkoj gori ima jedan omašan bršljan na razvalinama
Medvedgrada, ali je nedaleko od tamo i ogromna


* U Zagrebu, u Ungoj ulici, a u vrtu iza ljuće Jakčinove ima stablo na kojem
ae bršljan širi poput palmete. Ovdje bijaše i sjenica, koju je bršljan na
gusto povio, a jedna od najkrasnijih sjenica, koju smo ikada vidjeli. Prije dvie godine
dao ju gospodar odstraniti, a valjda za to, da iztakne svoje liepo bršljan-drvo.


ŠUMARSKI LIST 5/1902 str. 20     <-- 20 -->        PDF

— 262 —


gorice ne prijaju. Tu sam ga gledao po pećinama znamenite
špilje Hajdove hiže kod Kuželja u malim pojedincima, a lanjske
godine u šumama izmedju Crnoga luga i Delnica, gdje je
običniji i na jednoj trešnji kod Novih laza. Osobit je bršljan
onda, kada povija vrata (ulaz) koje špilje, kada se uz paprad,
debelu mahovinu i razno cvieće, priljubi pećinama. Takovih
špilja ima u gornjoj Krajini i druguda u domovini, a vanredno
se ugodno dojimlje oka, ako je zarubio vrelo kojega
gorskoga potoka ili potočića.


Od šumskoga drveća voli bršljan osobito hrast, ali ne
pada tako u oči na mrkoj mu i hrapavoj kori, kao na deblu
bukve-bjelušice; preugledan je naročito u zimi na bieloj kori
breze, a pada u oči to više, ako je iza breza porasla jela ili
smreka, kako to n. pr. gledamo u Pongračevu perivoju u Zagrebu.
Kadkada se bršljan po deblu uzdiže okomito, kadkad
skrene na desnu ili lievu stranu, a kadkad ga povija te se
vine na vrh krošnje kao čudo-bršljan, koji će zaustaviti svakoga
prolaznika.


Takovih divova ima više u domovini, nu prvak je valjda
medju njima svakako onaj bršljan kod Klenovnika u hrvatskom
Zagorju, u hrastovoj šumi kod Goranca, od kuda te
vodi put u špilju Dopolanjščicu. Vinuo se je na vehk hrast
do vrh krošnje te ga ovija poput ogromne zmije. U dnu ima
u objamu pol metra i još je u prsnoj visini 44 cm. debeo.


U samoborskoj okolini poznata je sa svoje romantike
Rudarska draga, koja se uklopljena medju visoke kamene vrhove
protegla na sat daleko. Protiče ju zdeni potok Gradna
uz koju je bujno porasla jova ili jalša (Alnus glatinosa). Na
pragu sela Rude stoji tik potoka jedna visoka jova, koju do
vrh krošnje povija zimzeleni, odebeo bršljan. Na drvu nije
bršljan tako bezazlen, kao što se možda u prvi mah čini. Jakom
snagom povija ne samo deblo, već i svrži i grane, te ih duši
i pridušuje tako, dok ih napokon i zaguši, zapremiv po malo
cielu krošnju. Stablo je izgubilo svoj prvobitni nakit, ali je




ŠUMARSKI LIST 5/1902 str. 19     <-- 19 -->        PDF

— 261 —


vine na stablo, ne raste u visinu, već ide u debljinu. Takovih bršljana
ima n. pr. pod vrhom Cistom kod Bakra, koji budu u
dnu i 19, 25, 27 cm. debeli (u objamu), ali ponesu malo ploda.


Na osovnim i gladkim stjenama udomio se bršljan takodjer,
a kako se je priljubio i razgranao, čini ti se, da ga
tamo smjestila čovječja ruka.


Najvažniji je bršljan drug mirinama, razvalinama, podrtima,
ruševinama, po gotovo pak starim gradovima, kojima
obiluje hrvatsko primorje. Tu je Grobnik, Trsat, Bakar, Hre-
Ijin, Novigrad i Zrinskigrad u Kraljevici, tu u Vinodolu Drivenik,
Grižane, Kotor, Belgrad, Bribir, Novi, ali bršljan nije
nijednoga zapustio. Povija stiene, tornjeve i kule, laži u dvorištima
po drveću i grmlju, plazi po zemlji, kamenju i pećinama.
U blizini grada Grobnika, nedaleko »Oriha« ima drevna
jedna kula, koja je brsljanom tako na gusto zarasla, da se iztiče
poput ogromnog zelenog, valjka, a u Grobničkom polju
kod Podčudnića ima opet jedna kuća, kojoj je bršljan pokrio
cielo pročelje, a debeo je poput stegna.


On se priljubi zidu, stieni i litici, on voli razno drveće,
on raste u hrvatskom primorju u najvećem žaropeku sunca
tako bujno, kao i u hladovitim krajevima domovine. Raste i
uz gorske potoke i potočiće, ali izbjegava močvare i ritove.


Što dalje prama jugu, to je bršljan bujniji, nu u Evropi
najbujniji svakako u Italiji. U Canipagni kod Rima ima tisućljetnih
rimskih spomenika, koje u raznim oblicima povija
bršljan. Ima pojedinaca, koji bi sviet zadivili. I tamo mu se
lišće zeleni po vrućim stjenama i pećinama bez rose i kiše i
po nekoliko mjeseci. Na rimskim razvalinama i na utvrdama
u Abruzzama ima divova, koje sunce sigurno već tisuću godina
ogrieva*.


Krenemo li iz hrvatskoga primorja u krajeve Gorskoga
kotara, biva bršljan sve to riedji, jer mu rek bi šume crno


´ C. Sprenger (Voinero-Neapel): Epheu, Gartenflora, 1901. X. Heft.


19




ŠUMARSKI LIST 5/1902 str. 18     <-- 18 -->        PDF

— 260 —


Bršljan povija oko Bakra hrastove, vrbe, smokve, masline
i drugo drveće, bršljan zasjenjuje kule frankopanskoga
grada, on tamo pokriva mnogu »mirinu«. Stiene i pećine bile
bi puste i mrtve, bili bi užasni kosturi, da ne ima bršljana;
on čini, da su oni kameni vinogradi miloviđni, jer im je gromače
« (ograde i stepenice) na kojima se goji vinova loza, izprepleo
i pokrio, da, brsljan je polovinu gornjega grada Bakra
zavio u ugledno zimzeleno ruho. Mrki oni zidovi gradskoga
platna bili bi nagrda ovomu zanimivomu gradu, da ne ima
bršljana, a liepo pristaje i gdjekojoj pustoj kudi u Zagradi
gornjoj ili dolnjoj, koju pokriva poput mrtva groba, a od bure,
što kroz anj bruji i huji, drkde žalobno ono tamno-zeleno lišde.


Naročito pada brsljan u oči u tamošnjim šumicama, koje
krševite onako liepo pristaju modrilu mora i neba. Zalobna
bila bi slika one razpucane, izpečene i gole kami, da ne ima
bršljana, koji se svojim hvatalicama priljubio i tamno-zeleno,
sjajno i kožnato lišde po njoj razploštio. Po gotovo je milovidan
onda, kada druguje sa »poponcem« (Linaria Cjmbalaria),
koji se spušta visavim grančicama preko njega, a kad se tu žuti i
medunica (Salvia glutinosa), pak ločika Lactusa muralis sa dragoljubicom
(Cjclamen), tad ti ta slika u šumici osobito godi
oku. Ali i na liticama uz žal morski i na onim sunovratnim
pedinama koje škropi i zalieva more, zeleni se bršljan i tako
je prionuo uz rupe i rupice, kao da bi ga priliepio.


Kada u zimi, tamo mjeseca sieČnja, »naskoči« žestoka
bura, da trese zidinama grada Bakra, tada je bršljan za nekoje
ptice zaklonište. Medju njegovim gustim granama sjedi
kos ili kosovac; simo se zaklanja crljenka, pastirica, ali i sitni
palčid, kod Bakra poznat kos »škuljarid« i druge ptice, koje u
bršljanu nadjii siguro skrovište. Pa kad bura neda ni ovcama,
da na pašu izadju, evo čobanina, gdje se po zidovima i stjenama
penje i propinje, trgajući bršljan, kojim de prehraniti
svoje dobrodudne ovce.


Poraste li bršljan uz stienu ili pećinu, malo je po malo
pokrije svojim zelenilom, pa jer mu je često nemoguće, da se




ŠUMARSKI LIST 5/1902 str. 17     <-- 17 -->        PDF

— 259 —


Oko bi ti palo na prekrasno risje ili crnicu (Erica
carnea) i na njezinu srodnicu resiku (E, a r b o r e s c e n s),
koja je drvolika, pa je ima na otoku Krku toliko, da ih tamošnji
Hrvati u »drmunima« sjeku i u svojim brodicama kao
gorivo izvažaju.


Od zimzelenog grmlja iznenadila bi te i zelenik a (Phyllirea
latifolia i Pli media), koju rabe na krčmama mjesto
»cimera«. U šumama našao bi i tamo i veprinu ili »leprinu«,
koja se i do metar visoka sbija u neprohodne guštike, uz nju
vidio bi i zimzelenu vrstu šparge Asparagus acutifo1
i u s, a uz morski žal bodljivu te ti vic u (Smilax aspera).
Najviše bi te iznenadili maslinjaci sa maslinom ili uljikom,
pak po pećinama ili pred kućama lovorika, koju primorci zovu
»javorika«. I u primorju se zeleni pavenka, ali je tamo zimzeleno
i smilj e (Helichrjsum angustifolium), žalfij a ili
k u š (Salvia officinalis), žednja k žut i (Sedum acre), z imolezili
biser-drvo (Ligustrum vulgare), kojemu oko
Zagreba lišće popada.


Ima i drugog zimzelenog i cvatudeg bilja, a ljubicu kadkad
miri oko Božića; vidio bi od gojena bilja po vinogradima
ružmarin, koji cvate kadkada već u siecnju ; zagledao bi piramidalne
čemprese, juke. Agave, albizie, aloe, aukube, evonjmuse
i razne kaktuse, od kojih je Opuntia nana oko
Bakra samonikla.


Kad bi sve to smetnuo pod oko, odao bi ti se i najbujniji
nakit hrvatskoga primorja, raznolični b r š 1 j a n (Hedera
Helix´; Epheu´^ frauc. »lierre«; engl. »ivy«) i najkrasniji nakit
starodrevnog grada Bakra, koji se je zaodjeo u gizdavo bršljanovo
ruho, koje se osobito iztiče u zimi, kada od Kraljevice
ploviš prama gradu.


´ od groke rieči „liedra" (Sitz) ili od „heđzo« (ieli sitze), jer počiva na svojoj
podini, ili ođ keltske! rieči »hedea" = konopac, jer se svojim žilam-hvatalicaraa
(Haftwurzel) o predmete lovi i prihvaća.


^ U starim spisima »Ewig-heu«, jer je vazda zelen; zove se i »Ewig, Iven,
Ivenblaetter, Ibe, Eifen, Eifenbaum. (Leunis-Frank: Svnopsis der Pflanzenkunde
III. Auflage II. Bnd. Hannover. 1885.. p. 272.).




ŠUMARSKI LIST 5/1902 str. 16     <-- 16 -->        PDF

— 258 —


No prava je zimzelena bilina i zagrebačke okoline bršljan,
pavenka ili zimzelen (Vinca minor), pak božikovina ili božje
drievce (Ilex aquifolium), veprina ili leprina (Ruscus aculeatus)
i neke druge.


Krasni su u zimi oni krajevi naše domovine, kojima se
stere šuma crnogorice, a naročito naš Gorski kotar, gdje je
smrekova i jelova šuma pokrila daleke krajeve. Tko je putujući
iz Karlovca na Rieku dalje Ogulina zagledao šumu iglastoga
drveća u zimi, kada ju je zaprašio snieg ili po njoj palo inje
razsvietljeno suncem: taj se ne može do sita nagledati tih vanrednih
zimskih cara. Kad je pak pošao Fužinom i dojurio na
krševite visine Plaše, ostavila ga šuma crnogorice i za malo
je stupio na prag hrvatskoga primorja. Dalje zloglasne Meje,
gdje u zimi bura cijuče, kao guja u prociepu, zagledao je
primorske krase i one malene u hrpama sbite šumice listopadnoga
drveća, ali je stupio i u pojas zimzelenoga grmlja i
vazdazelenih stabala, koje mu iz daleka padaju oči kao velike
mrke ljage po onom sivom, žestokom vapnencu kamenu. .


Što se više spušta prama moru, to se zastupnici pomenutoga
pojasa više umnažaju, a kad se približi k postaji bakarskoj,
vidio je na stotine grmova i stabala od šmrik e ilj
smrića (Juniperus macrocarpa i J. Oxycedrus), vrstu borovice
sa crvenim plodovima šmrikuljama, koje su velike kao
srednji lješnjak, a često po grančicama tako gusto nanizane,
da je više ploda, nego li iglica. Kršni krajevi od Kukuljanova
do Cernika, cio kraj od Kostrene sv. Barbare do Martinščiee
kod Rieke, kao i krajevi od Kraljevice do Sv. Jelene, pokriveni
su uglednom ovom })orovicom.


Na primorskim stjenama zagledat će tvoje oko i jednu
zimzelenu vrstu hrasta, koja listom nalikuje lovoriki, a zovu
je crnik a (Quercus Ilex), nu kad bi zaplovio prama otoku
Rabu, vidio bi tamo čitavih šuma od ovoga sitnožiroga stabla.
U primorju zagledat će tvoje oko i kožnatolistu planik u ili
planiča c (Arbutus Unedo), kojega istarski Hrvati zovu »jagodica-
rast«.




ŠUMARSKI LIST 5/1902 str. 15     <-- 15 -->        PDF

— 257 —


Iz hrvatske flore.


I. Br šlj a n.
Svaki kraj domovine ima i u zimi svoje dražesti, svaki
svoj osobiti zimski nakit, bilo da ga stvara bilje, bilo hlapovi,
kad se pretvore u inje, koje pokriva listnatu šumu ili šumu
crnogorice. Kad je ono g. 1890. mjeseca prosinca gusta magla
»maglenim morem« pokrila cielu zagrebačku okolinu, palo je
i neobično trajno inje, koje nam je šumsko drveće i grmlje
pretvorilo u divotne dragulje. Tko je prošao šumskim krajem i
zaustavio se recimo pred hrastovom šumom i pod oko smetnuo
narovašen list brasta, promatrao ga je sa udivljenjem. Dočim
bijaše sredina lista suha i čista, titrali i prelievali su se rubovi
u svim bojama dužice.


Ne ima ruke vajara, ni draguljara, koji bi umjetni list
bio kadar tako ukrasiti, kao što ga je od vodenih, smrznutih
hlapova ukrasila priroda. Po obliku lista ravnalo se i njegovo
dragulje i što bijaše koji list više narovašen, više krpast ili
razČešljan, to bijaše onomu dragulju veća ciena po kojem mi
se oko paslo 14 i više dana.


Onakovo luho nije zagrebačka gora imala preko 20 godina,
a zima bijaše tako blaga, da je jaglac (Primula acaulis)
procvao početkom prosinca.


Bilo je, prošlo je, ali je malo Zagrebčana divotnu onu prirodu
uživalo!


Kada pak snieg zapraši kraj, padaju nam u oči zimzelene
biline, kakovih ima i okolina zagrebačka, pak i drugi
krajevi domovine, naročito naše kršno primorje. Ima bilja bas
i u zagrebačkoj okolini, kojemu li-če ne pada, dok novo
ne potjera. Tako su oko Zagreba razne kupine (Rubusi) zimzelene
; zimzelene su i nekoje papradi po šumama, zimzeleno
je i lišće drugih bilina, a ima i takovih, koje tu cielu godinu
cvatu. Spominjem Ijepušni krasuljak ili tratinčicu (Bellis perrenis),
za zavjetrine mrtvu koprivu (Lamium maculatum i L. purpureum.)