DIGITALNA ARHIVA ŠUMARSKOG LISTA
prilagođeno pretraživanje po punom tekstu
| ŠUMARSKI LIST 5/1902 str. 30 <-- 30 --> PDF |
— 272 — knaul dringen, das Geiiste baut slch im lanern so dicht auf und ist derart gegenseitig verwurzelt, dass da nur Messer und Beil Licht schaff´en konnen«. Die Lebensfahigkeit und das Vermogen, sich an die widersprechendsten ausseren Bedingungen zu gewohnen, sind bei dieser Epheuart ganz exceptioiiell. Wer solite es glauben, dass dieselbe Art, welche im nassen Kolchis die Leiber der Rieseueichen verrotteter Baume im Sumpfe der unteren Phasis total bekleidet, auch als Uuterlage der trockenen Trachjtfelsen bei der brennenden Sommersonne in Tiflis niclit verschmaht und ihn im Veri auf e von wenigen Jahren derart hoch liberpolstert, dass man gar niclits von Stein sieht. Freilich wurde er dazu, weil angepflanzt, durch die Verhatnisse gezwungen. Wo unbeeinflusst, da suclit dieser Epheu mit Vorliebe den Hochstamm zum Klettern, sein Haupttrieb erreicht bis Sclienkeldicke. Was icli hier vom gewohulichen Epheu, in seiner 3—5 spitzigen, weissgeaderten Blattform sah, war bescheidene Bodenpflanze und hatte mit seinen sparlich bebliitterten Trieben gerne Felskopfe besponnen«´ Naš bršljan dostao se više imena. U rječniku, što ga izdaje jugoslavenska akademija, čitamo i imena: br stran, brestran, brsta n, brstan i bršljen, a svima je korjen »bhrusk« = vrtjeti se, uvijati se. Bršljan i brštan postao je od rieči, koja se sama nije sačuvala. U Hercegovini ima i Brštanica selo, a narod pjeva: »Kako »brštan« stabla dubi, grli, a golub golubice ljubi, ma danice vik te tvoj dragi grli i ljubi«, a znade narod i za ime »baršcan« (»pod zelenim baršćanom«) . »Jedan momak od roda djevojačka, uzme čuturu punu vina, na čuturi vienac od šimšira i »bršljana«. Hoćeš Jela zaista u »Bršljan goru« zelenu? Divna li je gora »brštanova«. Jedno gora jadlikom, drugo gora />brštanova« (Iveković, Rječnik). ´ Ovaj se bršljan u tamošnjim krajevima uzpinje 1200 m. visoko, đočim bršljan obični aegue i visinu ođ 2.000 m. |
| ŠUMARSKI LIST 5/1902 str. 29 <-- 29 --> PDF |
— 271 — kojim su vjenčali pjesnike.´ Liepa je odlika H. hibernia , koja raste veoma brzo, lišće joj je veliko i jasno zeleno. Ima i jedna silnolista´ odlika u koje je lišće posuto zlatožutim piknjama (H. hibernica minor maculata,) Druga je opet šarena lista i sbita uzrasta (H. aurea densa). Prema obliku lista ima i odlika: palmata, digitata, sagittaefolia, a ako je lišće veoma fino razdieljeno. onda je to H. Doner ailensi s. Vilmori n navodi jednu odliku sa »bielim« bobuljama, pak dodaje, da je u Njemačkoj riedka; vrtljarska forma b accifer a lute a ima dvojinom veće i »žute« bobulje, doČim je lišće u chrjsocarpa variegata »šareno«. Ima takovih suvrstica i u H. canariensis , jedna za širokim, srebrnastobielim obrubom. H. colchica f. rhombifoli a odlikuje se cvjetnim peteljkama, cvjetnim pupovima i čaškama. koje su obrasle žućkastim, padavim IjušSicama, docim su cvjetne peteljke i Časke u običnoga bršljana obrasle zvjezdastim dlakama. (Blumengartnerei. Leipzig, 1896. p. 407, 408.) Profesor Gustav Rade , koji je napisao znamenito djelo: »Grundziige der Pflanzenverbreitung in den Kaukasuslandern von der unteren Volga iiber den Manjtsch-Scheider bis zur Scheitelflache Hocharmeniens« (Lepzig, 1889.) opisuje nam H. colchica na str. 115. ovim rjeČima; ... . Was H. colchica voUbringt, ist dem gewohnlichcn Epheu unmoglich, Jener legt sich aufs Innigste mit den zahllosen Wurzcln an sein Opfer und klettert hoch hinauf bis in die Spitze; seine grossen, lederdicken Blatter, gerundet, Handflachengrosse erreichenđ, obenher trauergrunschwarz, verhiillen den oft schon abgestorbenen Trager total. Breiter legt sich seitwarts diese dichte Blattfiille aus, oft zu 8—12 Fuss im Durchmesser anschwellend, dann wieder schmaler werdend, eingeschniirt, sich abermals erweiternd und nach aussen hin die mattgriine Bliitendolde, oder spjiter die schwarzen Beeren hervortreibend. Das ganze ist starr, massig, kalt und trist in der Farbung. Nicht tief kann die Hand von aussen her in diese abgerundeten Epheu´ u fiziološko-botaničkom zavodu kr. universe u Zagrebu čuva se taj bršljan u dva eksemplara iz Grčke. Plodonosne grančice oponašaju listom, list naše jalše. |
| ŠUMARSKI LIST 5/1902 str. 28 <-- 28 --> PDF |
— 270 — Korjenje je u bršljana dvovrstno: pravi se korjen širi pod zemljom horizontalno i na daleko, a drugim se korjenjem hvata i lovi bršljan o razne predmete Prvo korjenje zove Niemac »Saugewurzel«, njime bršljan iz zemlje upija hranu, njime se on hrani, dočim se žilamahvatalicama ne hrani,´ Na starijim stablima ove većinom usahnu, i kada se ne srastu sa podlogom, razmaknu se na sve strane, stvarajući čupave brade, koje takim pojedincima podavaju osobito lice. Zile-hvatalice razviju se vazda s dolnje, dakle sa osojne strane, a porastu iz zraka srčike (Markstrahlen). Ima ih, koji misle da bršljan i onda raste, kada mu podreženo glavni korjen, njegovu životnu žilu, ali u istinu nije tako. On se zakorjenjuje, ako ne u zemlju, a ono na zidu, na stieni, pećini, u razpuklinama, koturinama i orušinama, a pogine, ako mu bilo koju od ovih podloga oduzmemo. Kadkada potjera korjen i u kojoj rupi ili šupljini stabla, koja je puna prladi i takav bršljan raste i onda, ako ga presadimo. No bršljan raste i cvate i onda, ako ne ima spomenutih podloga, nu ako ga pobliže razgledamo, opaziti ćemo, da je drugomu bršljanu prirasao ili s njime i srasao, pa mu ovoj onda privaža nuždnu hranu. Ako to bude u velikoj visini, ako iz svoga druga izbije postrance, to izgleda poput grma ili kada cvate poput velike i bujne kita cvieća. Nije li se bršljan shodno smjestio, pa mu korjen pođrežemo, malo će po malo uvenuti, ali će poginuti i žile-hvatalice, što opet svjedoči, da se ove hrane od njega, a ne drveta, kojem se bršljan priljubio. S e e m a n n razlikuje tri vrste bršljana, drugi botaničari, kao n. pr. Bentha m svadja sve oblike (forme) na jednu vrstu. Seeman priznaje; Hedera Helix (Evropa), H. canariensi s (Sjev. Afrika, Kanarinski otoci, Portugal, Irska) i H. eolchica (od Japana do Kolchisa). Zrna (bobulje) u običnoga su bršljana crne, nu u južnoj Evropi raste jedna odlika sa »žutim« bobuljama, poznata kao H. chrjsocarpa ili H. poetarum, jer da je onaj bršljan ´ žile hvatalice ima od tudjih bilina n. pr. Ficus repens, F. barbatus, Hoya carnosa (Wiesner: Organographie u. Systematik d. Pflanzen. II. Aufl. VVien. 1891.) |
| ŠUMARSKI LIST 5/1902 str. 27 <-- 27 --> PDF |
— 269 — mela-, als die kletterden Sprosse, welche den aufrechten bliilien- Sprossen vorhergehen, uiemals Bliiten und Friichte entwickeln, also gewigsermassen eine ungeschlechtliche Generation darstellen«. (Kerner 1. c. Bd. I. p. 669.) Ucvast je u bršljana krugljasti štitac u kojem je mnogobrojno, a žućkasto-zeleuo cviede nasadjeno na jednako duge peteljke. Ćaska (Kelchsaum) u cvieta slabo je razvita, a može obodom biti ciela ili razdieljena u pet kratkih zubaca. U vienčidu ima pet s poda dlakavih latica sa pet prašnika i jajolikim prašnicama. Pestić se do vrška složio u jednostavni stupić. Bršljan plodi u početku zelenom, poslije crnom, mesnatom, modrom maglicom pokrivenom bobuljom, koja ponese 5—7 košdatih sjemenaka, koje oblikom oponašaju nabubrenu pšenicu. Bobulje su otrovne , na vrhu okrunjene ostancima časke, nu Unatoč tomu zoblju ih (po Nordlingeru) golubovi i druge ptice, pa bršljan na taj način dospjeva valjda i tamo, gdje mu se ne bi nadali. U primorju cvate bršljan mjeseca rujna i listopada, oko Zagreba procvate takodjer u rujnu, u južnoj Istriji (Freyn: Flora von Siid-Istrien) cvjeta ved u kolovozu i cvate do rujna, a u hladnijim krajevima Evrope cvate takodjer mjeseca rujna i listopada´. Zrelih bobulja našao sam u primorju ved mjeseca prosinca. Kada bršljan cvate, zuje oko njega pčele, pak od insekta naročito rado muhe, nu sabrani med, da nije najtečniji, a Kerne r upozoruje, da cviet miriši po »razsoli« (Heringslake). U srednoj Evropi podnosi bršljan prilično strogu zimu, dočim južno-evropske vrsti valja pokrivati, da ne pozebu. Opazio sam, da lišde na plodonosnim grančica može biti i j a j 01 i k 0, s r d č a s t o, ali sam našao i takovo, koje je t r 0 k r p a 8 t 0. Ako je zima blaga, razvija se mlado lišde u primorju preko zime (prosinac, siečanj), ali i u prvoj polovici travnja, što ovisi svakako i o položaju (osoje, prisoje) i staništu. ´ Willkomm navodi za. vrieme cvatnje listopad, studeni. (Fiilirer in d. Reich đ. Pflanzen. p 568.). |
| ŠUMARSKI LIST 5/1902 str. 26 <-- 26 --> PDF |
— 268 — jajoliko, a po Kerner u može biti i srčasto, pak se je poredalo na okolo grančica. Razlikuju se još u dvojemu. Listovi jalovih grančica su bielo- ili zelenkasto-bielo žilasti, pak im grančice izbijaju i žilam-hvatalicama, dočim toga u fertiluih grančica ne ima. Lišće je u bršljana tamno-zeleno, golo i sjajno, na naličju bliedo, nu u zimi može ono biti i zagasite (braun) dapače i bakrenaste boje. Prekrasan je bršlji^n onda, kada ima na njemu zelena, sucrno-zelena i poput krvi crvena lišča po kakovu mi se oko paslo koncem prošle zime u selu Mikulići. Kadkad je lišće »pjegasto«, što ga čini još i ljepšim, a te pjege potiču od nekih gljivica-nametnica. Tako živi na listu Sphaerella hedericola, Gloeosporium paradoxum, PhjUosticta hedericola, Ascochjta maculans, Septoria Hederae, Phoma hederacea, ali ima bršljan na korjenu i jednog cvatućeg nametnika, zovemo ga Orobanche Plederae (A. B. Frank : Die pilzparasitaren Krankheiten der Pflanzen, p. 312, 378, 392 i t. d.) Plodonosne mladice razviju se tek kod bršljana, koji je doživio neku starost, a ono im se lišće razvije u sunčanom svjetlu. Već smo prije spomenuli, da se takova mladica, ako je posadimo, razvije u stabalce i potjera i korjen, a osim toga se i razgrana ... . »aber merkwiirdigerweise werden die Sprosse, welche sich entwickeln, auch -vVenn sie nun dicht iiber die Erde entspringen, nicht zu kletternden Stammeu, sondern zeigen genau denselben Bau, dieselbe aufrechte Stellung und daselbe Laub, wie die Sprosse am obersten Saume einer Fel8wand oder am Gipfel eines hochstiimmigen Baumes. Wer solchen im Topfe kultivirten Epheu zum erstenmal sieht, ist versucht, denselben fiir irgend eine aufrechte tropische A r a 1 i a zu halten, und selbst gewiegte Gartner und Plianzenkenner konnen durch solcke Stdcke irre gefiihrt werden. Unwilkiirlich Avird man beim Anblicke der in ihrer iiusseren Gestalt und im innern Baue so abweichenden aufeinander folgenden Sprossbildungen auch an den Generationswechsel, wie er sich bei den Gefasskrjptogamen voUzieht, erinnert, um so |
| ŠUMARSKI LIST 5/1902 str. 25 <-- 25 --> PDF |
— 267 — koji plazi po zemlji i laži po zidovima, stjenama, pećinama, veli Kerne r (Pflanzenleben, Bd. II. p. 476.) da je lišće »stumpf gelappt«, nu Engler i Prantl pišu »meist eckig gelappt«, što opaža i Luerssen (Handbuch đ. systematisclien Botanik 1882., II. Bd., p. 789.) doćim piše Nordlinge r »drei — bis fiinflappig«, što čitamo i u G o e b e 1 u (Organographie d. Pflanzen. Jana, 1898. I. Thl. p. 138.) Strassburger, NoU, Sclienk i Schimper (Lehrbuch d. Botanik fiir Hochschulen, Jena, 1902. IV. Aufl. p. 467) vele: . . . »mit ungleich »gestalteten« Blattern an den sterilen und fertilen Zweigen«. Koehn e (Dendrologie. Stuttgart, 1893., p, 434) piše . . . »die der Laubzweige grosstenteils 5-lappig«. F. Schwar z veli »Blattform variiert stark« (Forstliche Botanik, Berlin 1892. p. 352), nu na str. 422. čitamo: »Blatter gelappt oder weniger getheilt. Mogli bismo navesti i više primjera, nu i ovi su dostatni, da nam potvrde raznoličnost bršljanova lista, koji nam oda vaju, da su dotični botaničari pred sobom imali razne pojedince. Nama je pao u oči bršljan u hrvatskom primorju iz oko line grada Bakra, koji je oblikom svoga lista toli osobit, da bi ga valjalo razmnožati po vrtovima, jer oponaša list »Ara- lie«. Listovi su na jalovim granama dvoredni, ponajveć razdieljeni u 6 križaka (krpa^t, ali te križke nisu tupe, već su »zašiljene «. Osobit je oblikom lista i onaj bršljan, kojega smo našli na Moslavačkoj gori kod Kutinca na zidu tamošnjih ruševina. Peteljke su u listova tako duge, da to pada u oči, listovi su veliki, imadu tri križke od kojih srednja može izverugana biti, a oponašaju oklikom ponešto list od »trokrpe« (Hepatica triloba), ali ima na istoj grani i takovih listova, koji oponašaju oblik lista od »modrice« (Omphalodes verna),, proljetnice, koja se medju svim našim cviećem iztiče najkrasnijim modrilom. Drugoga je oblika lišće na cvatućim granama, koje su uzpravne. Ono je »obično« cjelovito, bodkasto, dugoljasto ili |
| ŠUMARSKI LIST 5/1902 str. 24 <-- 24 --> PDF |
— 266 — Bršljan spada u porodicu Araliacea, kojoj je ime od biline »Aralie« i u nas poznate krasnice. Te su biline zastupane naročito u indijsko-malajskim krajevima i u tropskoj Americi. To su stabalca na žilam-hvatalicama ili grmovi i trajne zeline, koje se odlikuju krpastim, dlanastim ili perastim, uglednim lišćem. U Evropi zastupa ovu veliku porodicu samo rod »Bršljan« (Hedera), koji se sa Kanarskili otoka i Madejre širi u sjevernu Afriku, većim dielom Evrope (osim daleka sjevera), zapadnom Azijom i preko Himalaje do Kine i Japana, dalako u onom slučaju, ako prihvaćamo samo jednu vrstu (E n g 1 e r-P r a n 11: Die natiirlichen Pflanzenfamilien. Leipzig. 1894. Lfrg. 111., p. 15.) Za obični bršljan označuje nam W i 11 k o m e n ovo područje u Evropi: Seže od Škotske preko skaninavskoga poluotoka do otoka Oesela, odkuda se širi Kurlandijom u Volhiniju, Podoliju i preko Krima u Kavkaz. U Alpama se uzdiže 1300 m. visoko, u Bavarskoj šumi samo do 800 m. Nordlinger navodi, da je u sjevernoj Evropi najobičniji uz obalu morsku, gdje u Englezkoj i Bretagni pokriva čitave krajeve, bilo na krednatom, bilo na škriljavom tlu. (Deutsche Forstbotanik. Stuttgart, 1876. II. Bnd. p. 67, 68.) Bršljan se prvi puta pojavlja u mladjoj dobi krede. U slojevima Grenlandije i sjeverne Amerike našlo se fosilnih ostanaka. Iz tercijara poznata je Heder a prisca , dočim u slojevima kvartera u Danskoj, Montpellieru, Kesonu, la Celle, nalazimo razne forme od običnoga bršljana. Poznatije su fosilne forme H. ovalis (iz Nebraske), H. Schimperi i H, platanoides (iz krede Kansasa); iz Grenlandije H. cuneata i H. primordialis (ova i iz južne Francezke), H. Kargii iz gornjega miocena i H. Strozz i i iz pliocena (Z i 11 e 1: Handbuch der Palaeontologie. Miinchen u. Lepzig 1889. p. 608.). Nazvali smo bršljan »raznoličnim«, pa je on oblikom svoga lista u istinu takav. Drugo je lišće na jalovim (sterilnim), a drugo na plodonosnim (fertilnim) grančicama U onoga bršljana |
| ŠUMARSKI LIST 5/1902 str. 23 <-- 23 --> PDF |
— 265 — »medoctarum hedera e praemia frontium dis miscent superis« pjeva Horac. Krasne su od bršljana sjenice po gotovO onda, ako je bršljan ovio i koje susjedno drvo a liepi su naročito u zimi zidovi, koji se od njega zelene, a svakako bijaše najveći onaj bršljan-zid u nadbiskupskom perivoju, što se je protegnuo izmedju južne i sjeverne kule, a pred njime porasla šuma crnogorice. Ugodan nam je bršljan i u kući, kada ga razpeljamo po konopcima bilo na hodniku, bilo na prozoru, a možemo ga gojiti i u visećim posudama. Bršljan možemo u posudama uzgojiti i tako, da uzraste okomice, kao što raste i drugo cvieee, a tom prilikom prestaje biti bilina povijuša. To je bršljan, kojega zovu vrtlari H. arborea ili H. arboresceps. Kako je drvo bršljanovo šupljikasto, pravili su Rimljani od njega posude za filtriranje vina. U sjevero-zapadnoj Njemačkoj kite k Božiću sobe bršljanom i božikovinom, koju k uzkrsu rabe u crkvama, a kite njome žrtvenike, pa je zato zovu i »Stechpalme« (»Gartenlaube« 1900. br. 49.) Gdje u našoj domovini ne ima smreke, jele, bora, masline ili bilo što zimzelena, okite kuću bršljanovim grančicama, a okite njime i »macice«, koje nose na cvjetnu nedelju u crkvu na blagoslov i poslije ih u kući na sgodnom mjestu pohrane. Nekoć je bršljan rabio i u Ijekarstvu, list n. pr. proti gukama (skropheln) i čirovima,´ a rabili su i zrna, crvenkastožutu ili zagasitu smolu U bršljanovu listu ima jedan gljcosid zvan »helixin«, nadalje inosit, carotin; ima mravlje-ceceljeve- bršljanove i jabučne-kiseline i sladora; u sjemenju ima krute i tekuće masti, mastila, cholesterina; u plodovima crveno-modra mastila.^ Ako se lišće kuha, daje jedno mastilo, kojim si Talijani i danas bojadišu vlasiUpoznajmo sada bršljanovo rodoslovjepobliže. u crno. i razgledajmo ga ´ Proti čirovima rabi naš narod bršljan i sada. ^ G. DragendorfF: Die Heilpflanzen der verschieđeneu Volker unđ Zeiten. Stuttgart. 1898. p. 503. — H. Karsten : Flora von Deutachland, Oesterreich und d. Scliweiz. Gera — Untermhaus. 1895. p. 386. |
| ŠUMARSKI LIST 5/1902 str. 22 <-- 22 --> PDF |
— 264 -Mačj a pećina , koja je sva zarasla bršljanom i sladkim korjenom, pa je njime zarasla i jedna kula na Zelin-gradu.^ Bršljan voli osobito hrastu, a to valjda za to, što mu je kora hrapava na kojoj se svojim žilicama lahko hvata. Riedji je na stablima gladke kore, ali ne stoji nečija tvrdnja, da ga nitko nije našao na drvetu crnogorice ili masline. Ovo stablo več smo napried spomenuli, a tko želi gledati bršljan na smreki, jeli, boru, toga upućujemo na nadbiskupsku bašću u Zagrebu ili na Pongračev perivoj, a sveučilištni profesor dr. Hein z upozorio nas na bršljan iz perivoja g. Fiedlera, koji je povijao stablo od virginske borovice (Juniperus virginiana,) kao što u nadbiskupskom vrtu povija stabalca smrekuše (Thuja) oko tamošnjega izvora; ima ga i po vodoklenu, jablanu, akaciji i drugom drveću. Naša čarna Plitvička jezera mnogo bi gubila u svojim šumama, da ne ima bršljana, a krasno pristaje dolomitnim stjenama i pećinama na dolnjim jezerima. Mnogo bi gubili i naši cvietnjaci i perivoji, pusto i mrtvo bi bilo kamenje, kojima je vrtlar zarubio gredice, da ne ima bršljana, ali bi bili pusti i grobovi naših milih pokojnika, da ne ima bršljanove svježe žive, ali i žalobne zeleni, kojom se privija svakomu kamenu humka, spajajući i vezući kamenje svojim korjenjem i grančicama. Malo po malo razaraste se na okolo, malo po malo pokrije cio grob, a podaje nam osobito žalobnu sliku, kada se vine na križ, pa se onda s križa spušta prama zemlji. Već od davnine bršljan je simbol prijateljstva i ljubavi. Bijaše posvećen bogu Dyonisu, u Egipćana bogu Osirisu, a gdje je bujno porasao, tamo je taj bog boravio. Njemu u čast kitile su se bršljanom bahantice i za to je bršljan uzrokom razkalašenosti. Thjrsov štap bijaše povit bršljanom; povijali su 8 njime vaze i razno posudje i vjenčali s njime pjesnike; ´ U botaničkom zavodu kr. sveučilišta čuva se odrezak bršljana, koji je ovamo prenesen iz zadnje šumarsko-gospodarske izložbe bez oznake mjesta. Taj je odrezak dug 198 cm., a sastoji od dva prirasta bršljana od kojih se jedan širi rašljasto, gdje ima u obsegu 49 cm., dočim mjeri u dnu 30 cm., a na onome dolje mjestu, gdje je prirasao 44 cm. |
| ŠUMARSKI LIST 5/1902 str. 15 <-- 15 --> PDF |
— 257 — Iz hrvatske flore. I. Br šlj a n. Svaki kraj domovine ima i u zimi svoje dražesti, svaki svoj osobiti zimski nakit, bilo da ga stvara bilje, bilo hlapovi, kad se pretvore u inje, koje pokriva listnatu šumu ili šumu crnogorice. Kad je ono g. 1890. mjeseca prosinca gusta magla »maglenim morem« pokrila cielu zagrebačku okolinu, palo je i neobično trajno inje, koje nam je šumsko drveće i grmlje pretvorilo u divotne dragulje. Tko je prošao šumskim krajem i zaustavio se recimo pred hrastovom šumom i pod oko smetnuo narovašen list brasta, promatrao ga je sa udivljenjem. Dočim bijaše sredina lista suha i čista, titrali i prelievali su se rubovi u svim bojama dužice. Ne ima ruke vajara, ni draguljara, koji bi umjetni list bio kadar tako ukrasiti, kao što ga je od vodenih, smrznutih hlapova ukrasila priroda. Po obliku lista ravnalo se i njegovo dragulje i što bijaše koji list više narovašen, više krpast ili razČešljan, to bijaše onomu dragulju veća ciena po kojem mi se oko paslo 14 i više dana. Onakovo luho nije zagrebačka gora imala preko 20 godina, a zima bijaše tako blaga, da je jaglac (Primula acaulis) procvao početkom prosinca. Bilo je, prošlo je, ali je malo Zagrebčana divotnu onu prirodu uživalo! Kada pak snieg zapraši kraj, padaju nam u oči zimzelene biline, kakovih ima i okolina zagrebačka, pak i drugi krajevi domovine, naročito naše kršno primorje. Ima bilja bas i u zagrebačkoj okolini, kojemu li-če ne pada, dok novo ne potjera. Tako su oko Zagreba razne kupine (Rubusi) zimzelene ; zimzelene su i nekoje papradi po šumama, zimzeleno je i lišće drugih bilina, a ima i takovih, koje tu cielu godinu cvatu. Spominjem Ijepušni krasuljak ili tratinčicu (Bellis perrenis), za zavjetrine mrtvu koprivu (Lamium maculatum i L. purpureum.) |
| ŠUMARSKI LIST 5/1902 str. 21 <-- 21 --> PDF |
- 263 bršljan od njega stvorio »bršljan-drvo«; od kojih je na daleko znana Italija.´ Liepih bršljana ima u zagrebačkoj okolini na Bukovcu gornjem u šljiviku seljaka Imbre Šormana, gdje u živici povijaju dva hrasta. Znameniti su i oni bršljani u Paukovcu od kojih ima jedan u visini od 1´5 m., 50 cm. u obsegu, a povijaju stare hrastove. U selu Lupoglavu kod Bošnjakovine voli narod bršljan osobito i ovo je selo pravo »bršljan-selo«. Tu ukrasuju seljaci bršljanom svoje kude, pa ima kuda, kojima je pročelje bršljanom posve zaraslo. U zagrebačkoj okolini zapada prvenstvo onaj bršljan u selu Mikulidi kod Šestina. Tu se uzdiže tik ceste vila veleposjednika Pongratza, kojoj sjevernu do 10 m. visoku četverouglastu kulu povija bršljan tako na gusto, da je zastro sve zidove, a krasan je iz daleka i s proljeća pun je crna ploda. Bršljan voli brdovite krajeve i za to je u ravnicam riedak, pa tako i u ravnoj Slavoniji, ali ga ima i tu po starim gradovima i gradinama; ima ga na Papuku, našli smo ga u Jaukovcu, gdje laži po pedinama špilje u kojoj je grobnica Josipa Jankovida. U slavonskim ravnim šumama zamienjuje bršljan zimzelena paveuka, koja kadkada pokrije cielo tlo n. pr. u šumi Lipiku kod Osieka. Na Moslavačkoj gori pristaje bršljan liepo ruševinama grada Garida, gdje druguje sa bielom lozom (Clematis Vitalba), koja mu je u debljini preotela prvenstvo. Ima ga i na ruševinama kod Kutinca, a ima u onim krajevima i mjesto Bršljanica. U Zagrebačkoj gori ima jedan omašan bršljan na razvalinama Medvedgrada, ali je nedaleko od tamo i ogromna * U Zagrebu, u Ungoj ulici, a u vrtu iza ljuće Jakčinove ima stablo na kojem ae bršljan širi poput palmete. Ovdje bijaše i sjenica, koju je bršljan na gusto povio, a jedna od najkrasnijih sjenica, koju smo ikada vidjeli. Prije dvie godine dao ju gospodar odstraniti, a valjda za to, da iztakne svoje liepo bršljan-drvo. |
| ŠUMARSKI LIST 5/1902 str. 20 <-- 20 --> PDF |
— 262 — gorice ne prijaju. Tu sam ga gledao po pećinama znamenite špilje Hajdove hiže kod Kuželja u malim pojedincima, a lanjske godine u šumama izmedju Crnoga luga i Delnica, gdje je običniji i na jednoj trešnji kod Novih laza. Osobit je bršljan onda, kada povija vrata (ulaz) koje špilje, kada se uz paprad, debelu mahovinu i razno cvieće, priljubi pećinama. Takovih špilja ima u gornjoj Krajini i druguda u domovini, a vanredno se ugodno dojimlje oka, ako je zarubio vrelo kojega gorskoga potoka ili potočića. Od šumskoga drveća voli bršljan osobito hrast, ali ne pada tako u oči na mrkoj mu i hrapavoj kori, kao na deblu bukve-bjelušice; preugledan je naročito u zimi na bieloj kori breze, a pada u oči to više, ako je iza breza porasla jela ili smreka, kako to n. pr. gledamo u Pongračevu perivoju u Zagrebu. Kadkada se bršljan po deblu uzdiže okomito, kadkad skrene na desnu ili lievu stranu, a kadkad ga povija te se vine na vrh krošnje kao čudo-bršljan, koji će zaustaviti svakoga prolaznika. Takovih divova ima više u domovini, nu prvak je valjda medju njima svakako onaj bršljan kod Klenovnika u hrvatskom Zagorju, u hrastovoj šumi kod Goranca, od kuda te vodi put u špilju Dopolanjščicu. Vinuo se je na vehk hrast do vrh krošnje te ga ovija poput ogromne zmije. U dnu ima u objamu pol metra i još je u prsnoj visini 44 cm. debeo. U samoborskoj okolini poznata je sa svoje romantike Rudarska draga, koja se uklopljena medju visoke kamene vrhove protegla na sat daleko. Protiče ju zdeni potok Gradna uz koju je bujno porasla jova ili jalša (Alnus glatinosa). Na pragu sela Rude stoji tik potoka jedna visoka jova, koju do vrh krošnje povija zimzeleni, odebeo bršljan. Na drvu nije bršljan tako bezazlen, kao što se možda u prvi mah čini. Jakom snagom povija ne samo deblo, već i svrži i grane, te ih duši i pridušuje tako, dok ih napokon i zaguši, zapremiv po malo cielu krošnju. Stablo je izgubilo svoj prvobitni nakit, ali je |
| ŠUMARSKI LIST 5/1902 str. 19 <-- 19 --> PDF |
— 261 — vine na stablo, ne raste u visinu, već ide u debljinu. Takovih bršljana ima n. pr. pod vrhom Cistom kod Bakra, koji budu u dnu i 19, 25, 27 cm. debeli (u objamu), ali ponesu malo ploda. Na osovnim i gladkim stjenama udomio se bršljan takodjer, a kako se je priljubio i razgranao, čini ti se, da ga tamo smjestila čovječja ruka. Najvažniji je bršljan drug mirinama, razvalinama, podrtima, ruševinama, po gotovo pak starim gradovima, kojima obiluje hrvatsko primorje. Tu je Grobnik, Trsat, Bakar, Hre- Ijin, Novigrad i Zrinskigrad u Kraljevici, tu u Vinodolu Drivenik, Grižane, Kotor, Belgrad, Bribir, Novi, ali bršljan nije nijednoga zapustio. Povija stiene, tornjeve i kule, laži u dvorištima po drveću i grmlju, plazi po zemlji, kamenju i pećinama. U blizini grada Grobnika, nedaleko »Oriha« ima drevna jedna kula, koja je brsljanom tako na gusto zarasla, da se iztiče poput ogromnog zelenog, valjka, a u Grobničkom polju kod Podčudnića ima opet jedna kuća, kojoj je bršljan pokrio cielo pročelje, a debeo je poput stegna. On se priljubi zidu, stieni i litici, on voli razno drveće, on raste u hrvatskom primorju u najvećem žaropeku sunca tako bujno, kao i u hladovitim krajevima domovine. Raste i uz gorske potoke i potočiće, ali izbjegava močvare i ritove. Što dalje prama jugu, to je bršljan bujniji, nu u Evropi najbujniji svakako u Italiji. U Canipagni kod Rima ima tisućljetnih rimskih spomenika, koje u raznim oblicima povija bršljan. Ima pojedinaca, koji bi sviet zadivili. I tamo mu se lišće zeleni po vrućim stjenama i pećinama bez rose i kiše i po nekoliko mjeseci. Na rimskim razvalinama i na utvrdama u Abruzzama ima divova, koje sunce sigurno već tisuću godina ogrieva*. Krenemo li iz hrvatskoga primorja u krajeve Gorskoga kotara, biva bršljan sve to riedji, jer mu rek bi šume crno ´ C. Sprenger (Voinero-Neapel): Epheu, Gartenflora, 1901. X. Heft. 19 |
| ŠUMARSKI LIST 5/1902 str. 18 <-- 18 --> PDF |
— 260 — Bršljan povija oko Bakra hrastove, vrbe, smokve, masline i drugo drveće, bršljan zasjenjuje kule frankopanskoga grada, on tamo pokriva mnogu »mirinu«. Stiene i pećine bile bi puste i mrtve, bili bi užasni kosturi, da ne ima bršljana; on čini, da su oni kameni vinogradi miloviđni, jer im je gromače « (ograde i stepenice) na kojima se goji vinova loza, izprepleo i pokrio, da, brsljan je polovinu gornjega grada Bakra zavio u ugledno zimzeleno ruho. Mrki oni zidovi gradskoga platna bili bi nagrda ovomu zanimivomu gradu, da ne ima bršljana, a liepo pristaje i gdjekojoj pustoj kudi u Zagradi gornjoj ili dolnjoj, koju pokriva poput mrtva groba, a od bure, što kroz anj bruji i huji, drkde žalobno ono tamno-zeleno lišde. Naročito pada brsljan u oči u tamošnjim šumicama, koje krševite onako liepo pristaju modrilu mora i neba. Zalobna bila bi slika one razpucane, izpečene i gole kami, da ne ima bršljana, koji se svojim hvatalicama priljubio i tamno-zeleno, sjajno i kožnato lišde po njoj razploštio. Po gotovo je milovidan onda, kada druguje sa »poponcem« (Linaria Cjmbalaria), koji se spušta visavim grančicama preko njega, a kad se tu žuti i medunica (Salvia glutinosa), pak ločika Lactusa muralis sa dragoljubicom (Cjclamen), tad ti ta slika u šumici osobito godi oku. Ali i na liticama uz žal morski i na onim sunovratnim pedinama koje škropi i zalieva more, zeleni se bršljan i tako je prionuo uz rupe i rupice, kao da bi ga priliepio. Kada u zimi, tamo mjeseca sieČnja, »naskoči« žestoka bura, da trese zidinama grada Bakra, tada je bršljan za nekoje ptice zaklonište. Medju njegovim gustim granama sjedi kos ili kosovac; simo se zaklanja crljenka, pastirica, ali i sitni palčid, kod Bakra poznat kos »škuljarid« i druge ptice, koje u bršljanu nadjii siguro skrovište. Pa kad bura neda ni ovcama, da na pašu izadju, evo čobanina, gdje se po zidovima i stjenama penje i propinje, trgajući bršljan, kojim de prehraniti svoje dobrodudne ovce. Poraste li bršljan uz stienu ili pećinu, malo je po malo pokrije svojim zelenilom, pa jer mu je često nemoguće, da se |
| ŠUMARSKI LIST 5/1902 str. 17 <-- 17 --> PDF |
— 259 — Oko bi ti palo na prekrasno risje ili crnicu (Erica carnea) i na njezinu srodnicu resiku (E, a r b o r e s c e n s), koja je drvolika, pa je ima na otoku Krku toliko, da ih tamošnji Hrvati u »drmunima« sjeku i u svojim brodicama kao gorivo izvažaju. Od zimzelenog grmlja iznenadila bi te i zelenik a (Phyllirea latifolia i Pli media), koju rabe na krčmama mjesto »cimera«. U šumama našao bi i tamo i veprinu ili »leprinu«, koja se i do metar visoka sbija u neprohodne guštike, uz nju vidio bi i zimzelenu vrstu šparge Asparagus acutifo1 i u s, a uz morski žal bodljivu te ti vic u (Smilax aspera). Najviše bi te iznenadili maslinjaci sa maslinom ili uljikom, pak po pećinama ili pred kućama lovorika, koju primorci zovu »javorika«. I u primorju se zeleni pavenka, ali je tamo zimzeleno i smilj e (Helichrjsum angustifolium), žalfij a ili k u š (Salvia officinalis), žednja k žut i (Sedum acre), z imolezili biser-drvo (Ligustrum vulgare), kojemu oko Zagreba lišće popada. Ima i drugog zimzelenog i cvatudeg bilja, a ljubicu kadkad miri oko Božića; vidio bi od gojena bilja po vinogradima ružmarin, koji cvate kadkada već u siecnju ; zagledao bi piramidalne čemprese, juke. Agave, albizie, aloe, aukube, evonjmuse i razne kaktuse, od kojih je Opuntia nana oko Bakra samonikla. Kad bi sve to smetnuo pod oko, odao bi ti se i najbujniji nakit hrvatskoga primorja, raznolični b r š 1 j a n (Hedera Helix´; Epheu´^ frauc. »lierre«; engl. »ivy«) i najkrasniji nakit starodrevnog grada Bakra, koji se je zaodjeo u gizdavo bršljanovo ruho, koje se osobito iztiče u zimi, kada od Kraljevice ploviš prama gradu. ´ od groke rieči „liedra" (Sitz) ili od „heđzo« (ieli sitze), jer počiva na svojoj podini, ili ođ keltske! rieči »hedea" = konopac, jer se svojim žilam-hvatalicaraa (Haftwurzel) o predmete lovi i prihvaća. ^ U starim spisima »Ewig-heu«, jer je vazda zelen; zove se i »Ewig, Iven, Ivenblaetter, Ibe, Eifen, Eifenbaum. (Leunis-Frank: Svnopsis der Pflanzenkunde III. Auflage II. Bnd. Hannover. 1885.. p. 272.). |
| ŠUMARSKI LIST 5/1902 str. 16 <-- 16 --> PDF |
— 258 — No prava je zimzelena bilina i zagrebačke okoline bršljan, pavenka ili zimzelen (Vinca minor), pak božikovina ili božje drievce (Ilex aquifolium), veprina ili leprina (Ruscus aculeatus) i neke druge. Krasni su u zimi oni krajevi naše domovine, kojima se stere šuma crnogorice, a naročito naš Gorski kotar, gdje je smrekova i jelova šuma pokrila daleke krajeve. Tko je putujući iz Karlovca na Rieku dalje Ogulina zagledao šumu iglastoga drveća u zimi, kada ju je zaprašio snieg ili po njoj palo inje razsvietljeno suncem: taj se ne može do sita nagledati tih vanrednih zimskih cara. Kad je pak pošao Fužinom i dojurio na krševite visine Plaše, ostavila ga šuma crnogorice i za malo je stupio na prag hrvatskoga primorja. Dalje zloglasne Meje, gdje u zimi bura cijuče, kao guja u prociepu, zagledao je primorske krase i one malene u hrpama sbite šumice listopadnoga drveća, ali je stupio i u pojas zimzelenoga grmlja i vazdazelenih stabala, koje mu iz daleka padaju oči kao velike mrke ljage po onom sivom, žestokom vapnencu kamenu. . Što se više spušta prama moru, to se zastupnici pomenutoga pojasa više umnažaju, a kad se približi k postaji bakarskoj, vidio je na stotine grmova i stabala od šmrik e ilj smrića (Juniperus macrocarpa i J. Oxycedrus), vrstu borovice sa crvenim plodovima šmrikuljama, koje su velike kao srednji lješnjak, a često po grančicama tako gusto nanizane, da je više ploda, nego li iglica. Kršni krajevi od Kukuljanova do Cernika, cio kraj od Kostrene sv. Barbare do Martinščiee kod Rieke, kao i krajevi od Kraljevice do Sv. Jelene, pokriveni su uglednom ovom })orovicom. Na primorskim stjenama zagledat će tvoje oko i jednu zimzelenu vrstu hrasta, koja listom nalikuje lovoriki, a zovu je crnik a (Quercus Ilex), nu kad bi zaplovio prama otoku Rabu, vidio bi tamo čitavih šuma od ovoga sitnožiroga stabla. U primorju zagledat će tvoje oko i kožnatolistu planik u ili planiča c (Arbutus Unedo), kojega istarski Hrvati zovu »jagodica- rast«. |