DIGITALNA ARHIVA ŠUMARSKOG LISTA
prilagođeno pretraživanje po punom tekstu
| ŠUMARSKI LIST 8-9/1893 str. 1 <-- 1 --> PDF |
Br. 8« i 9, u ZAGREBU, I kolovoza 1893. God. XVI!, I. Omorika Picea^ omorica Pančić/ Osobita fela četinara u Srbiji Naže je balkansko pokostrvo u mnogome Čemu, a osobito u prirođnjačkom obziru dosta Kepozmato tako, da sv5.ki putnik, koji se resi, da mu koji kraj proputnje i za budi šta u svom putu razbira, ima prilike, da učenom svetu za koju interesnu novost javi. Otud se u novije vreme mnogi prirodnjaci (frrisebach, Frivaldsky, Heldreichj BruDuer, Janka i dr.) mogli đa iznesu na svet priličan broj novih životinja i biljaka: Heldreicii dve fele listnatog drveća, Grisebach jednu felu četinara-, a tu je mogao i PanSić da privredi nauci uz druge novosti i novo drvo omoriku. Kad su Grisebach i Ileldreich svoje novosti svetu objavili, moglo je, da se čita po novinama, da takvoga čega (novoga drveća) može da bude u Evropi samo po Turskoj, gdje je sa nebrige vladajuće rose mnogo teže i opasnije putovati, nego po Africi, a kad je naša omorika pred učeni svet izašla, primljena je sa najvećom neverlcom: sa više se strana svetovalo Paučiću, da malo bolje prouči običnu smrču, za koju je opšte poznato, da je jako promenljiva u boji i veličiui šešarice, u dužini i gustini eetinCj u pravcu i čvrstoći granja. Prof. Grisebach je svoje novo drvo našao slučajno, kad se god. 1839. peo iz Bitotja na Perister, naša je pak omorika bila po imenu davna poznata iz narodnih pesama, ima je i u Vukovom rečniku, ali je pored svega toga prilične muke stalo, dok je Paučiću pošlo za rukom, da to ime sastavi sa onom prirodnom stvari, koju ono označava. ^ Na zelju nekolicine mojih drugova iz Hrvatske, da im obširno opišem PaDČidevu Omoriku, odazivljem se svesrdno sa onakim opisom, kakvoga je mogao samo slavni Dv, FanČić veštim svojim perom izvesti. LiSanm, G. pisac timoHo nas je, da nazoSne dvie razpraviee priobdimo u „Šumar, listu** onako, kako jih je zamislio i kakovim jili je jezikom sastavio. Mi to samo iznimno hinimo po njegovoj želji; ali molimo g. pisca, da u buduće piše svoje razprave onim jezikom, kojim do sad piše naš dnižtveni časopis. Njemu to n6(5e težko biti kao sinuBa-šejuiiačkeLike, U ostalom mi smo d u ž n i u tom pogledu potrebiti obzir uspeti i na v e č i n u naših dražtvenih članova. Urednictvo. A, Grisebach: Spicilegium Florae Bythinicftc et Rnmelicac, Brannsch^veig 1884. |
| ŠUMARSKI LIST 8-9/1893 str. 2 <-- 2 --> PDF |
— 312 — Već prvi put god 1855., kad je PaTičić po Užižkom okrugu putovao doznao je za Omoriku, da negde u tom kraju niste, ali mu niko nije umoo da pokaže \o drvo, a´ kad bi pitao, na što ono liči, jedni bi mu odgovorili, da lici na jelu, drugi da više liči na smrću, a većina je bila mišljenja, da je jela i omorika jedno isto drvo. Godine 1865. deseti se, da će zar najpouzdanije doći do poznavnja ornorikinog drveta, ako vlast zamoli da se za srpsku Veliku Školu nabave grane sa rodom svih četinara, što po Tari i Zlatiboru u TJžičkoj, gde najviše četinara ima, rastu i u tome tako dobro uspe, da je te iste godine pred zimu imao u svom kabinetu — pored granja od tise, jele, smrce i dva bora — i dve grane od tražene omorike. Ma da su sve te poslate grane bile ^bez ploda, već površno promatranje onih grana, koje su bile omorikom narečene, pouči starinu Paučića, da omorika i jela nisu ista stvar, šta više, da je omorika mnogo više srodnija sa smrčom, nego sa jelom. Pošto je doznao, da su sve poslate mu grane došle preko sreskpg načelnika iz Bajine Bašče, zamoli toga poznanika, da mu naknadno nabavi plodove od nžičkih četinara i da ga tačno izvesti o mestu, gdje su omorikine grane sa dzveta skinute. Ali ovaj put ne bude stare sreće: za rod imi bi javljeno, da te godine četinari nisu bili urodili, a za omorikine grane da nije zabeleženo, ki?n su i odkud donesene. Grodine 1877. podje sa četiri učenika ponovo u Užička u tvrdoj nameri, da se nevrati u Beograd, dok omoriku ne nadje. Po dugom lutanju po Zlatiboru i Tari, kad je već počeo da promišlja, e će mu i ovaj put da ostane želja ne ispunjena, nadje se u Zaovinama, nedaleko od kuće nekog popa Gjoke pred jednom grupom nepoznatih inu četinara, okićenih na vrhu mnoštvom šešarica. Zapita seljake, koji su ga na tom putu-vodili, dali to neće da bude tražena omorika, a to mu jedan od njih potvrdi sa tom primetbom, da je on sa toga drveća skinuo grane, što su nekoliko godina u Beograd poslate, ali da je bio zaboravio mesto, gde ih je ubrao. Prvi pogled omorike i njenog sitnog roda utvrdi ga u njegovoj prvoj misli, da to nije ni jela ni smrča,. već da je to za našu fioru nova fela drveća, a da li će da bude i za nauku što novo, to su imala da pokažu dalja proučavanja omorike. Došav u Beograd uveri se, da su naše botaničke zbirke u partiji četinara dosta siromašne i za to se obrati na sve strane od kud se nadao, da će moći te zbirke da popuni, a u isto vreme posije mnogim svojim dopisnicima omorikinih grana, da ih prouče i da mu posle toga svoje mišljenje saopšte. J^Iisao, da je omorika nova fela četinara, nailazila je u samom početku na vrlo velike protivnike. Profesor Grisebach u G-etigenu tvrdio je, da je omorika istovetna sa erzerumskom smrcom (P. orientalis), a prof. Purkinje u Bjeli, da je to japanska fela {P. Ajanensis), pak i oni, koji su pomišljali da je omorika nova, nisu to sa teškoća, koje proučavanju četinara na putu stoje, smeli očito da kažu. Pančić je medjutim nnbavio koje živih, koje osušenih grana sviju onih četinara, za koje mu bi javljeno da s« srodne sa našom omorikom (P- obovata, P- orientalis, P. Ajanonsis, P. Menziessi), pa kako se bio uverio, da prigo\ori |
| ŠUMARSKI LIST 8-9/1893 str. 3 <-- 3 --> PDF |
— 313 — njegovih prijatelja msa baš najtvrdji, sastavi na ojema&kom jezika opis omorike i zamoli svog dobrog prijatelja St. Rajčevića, da taj članak u 100 komada štampa. Ovaj mali spis´ i podosta botaničkih preparata od omorike, koje je oa novom putu po nžićkoj god. 1880. prikupio i na sve strane po Evropi razaslao, razbiše po malo Beverica naucara: gdekojs čitaše na prirodnjackim zborovima duže ili kra(5e rasprave o omorici^ drugi je razglasiše po noviiiama, rteki ju primiše 11 svoja aauciia dela, što o šumskom drveću govore´\ a najzad priziaaše omoriku i Englezi i vrlo Ju simpatički pozdraviše kao interesnu novost, koja se kao što rekoše, javlja svetu pod iepim obeležjem svoje rođjene zemlje.^ Kako je na način omorika stekla opšte priznanje kao novo drvo, i kako je tom drvetu postojbina naša Srbija, to je Pančić našao za vredno, da tu novost i našem svetu prikaže, ako i nepodpuno, jer se još u ono vrieme nije sve podpuno znalo, što na omoriku kao redkost spada, kao i kako niče omorika, kako raste za mladje doba, kako kasnije, kad počinje da nosi rod, kolika može da poraste, koje su fizičke osobine omorikinog drveta, od kake ono upotrebe može da bude kao materijal za gorivo, gradju, za strugarstvo i stolarstvo, dali osim drveta još što može da se upotrebi u vrtljarsvu — sve važna pitanja, koja su za svoje rešenje potrebovak i vremena ´i ljudi, koji bi mogli i hteli time se zabavljati. Paučić kao botaničar imao je tako mnogo posla u svojim iztraživanjima, da nije mogao ova gornja pitanja tako lahko resiti, a i kad bi i imao vremena, nije on bio i šumar, da bi omoriku i sa šumarskog gledišta opisati mogao, već samo sa botaničkog gledišta tako^ da omorika uzeta sa šumarskog gledišta još ni dan danas dovoljno opisana nije. Purkvn e u svom gore spomenutom članku kaže, da je omorika drvo, koje izumire i koje se samo na malo mesta u Srbiji, u obližnjoj Bosni i Crnoj Gori od upropašćenja slučajno sačuvalo. Evo opisa toga drveta pod imenom, koje je našom narodu od Jadranskog mora do Dunava odavno poznato Ovo je ime sa zvučnosti svoje i nauka rado usvojila, a njime se u novije vreme i pisci služe na označenje one grupe četinara, koji su sa omorikom srodni, a tim se odlikuju, što imaju stome (stomata) s gornje strane četine. ^ Dr. I. Pan6i 6 „Eiae neue Gonifere in den oestl. Alpen, Belgrad 1876. ^ C. Bolie. Die Omorica Fielite — u. Moaatscbrift zur Beforderung des Gartenbaues, Marx 1877 . Berlin. Dr, E. Purkjn« . Eine asiatische Gonifere m deu Balkanlandern, Wieii 1877. 2 M. W i lik o mm. Forstlicbe Flora vor Deutseliland u. Oftsterreicb Ungani. Prag 188G. Dr. MaKwell, P. Masters. Coiitribusion to the bistorv of certam spec^ea of Conifc. London 188B, "- GriiTdcner´B Clironiclej London 1884, — asa mrvvcomer of verv great 3tftresi\ aad 05V> whicli coraes with a god cbaractor from its native Lome. |
| ŠUMARSKI LIST 8-9/1893 str. 4 <-- 4 --> PDF |
314 PiceaOmorica. Panč. Ovo visoko drvo spušta pravce u zemlju korenje, stablo mu je dupke uzpravljeno, preko polovine golo (bezgranja); kora je na stablu spolja siva, iz nutra ridjasta; grane su kratke, gornje uspravljene, srednje razvedene, a donje viseće sa uzpravljemm vrhovima; površina je grana od krutih dlaka rutava i od kratkih, drvenih stapaka (za lišće) gredovita; lišće je na granama sasebice utvrđjeno, a sve skupa na jednu, gornju stranu navedeno, na mladim granama plosno, završkasto, na starim četvrtasto i na vrhu zatubasto, ozdola zeleno, a ozgo sa belom prugom od belih taćkica. Mace su na lanjskim granama pršlje- Basto i dosta nagusto stavljene, one su složene iz sitnih, smedjastih listića, na svaki od kojih je posadjeno s gornje strane po 8—12 prašnika. Šešarice su nasadjene na vrhu kratkih grana, koje su kad uzpravljene, kad razvedene, a kadšto i viseće; mladje su ugasito ljubičaste, eliticne, na gornjem kraju završkaste, matore smedje, jajaste, na vrhu zatubaste; listići, što sastavljaju šešarice, okruglasti su, s polja pod vrhom,crtasti, a obodom nejednako zubćasti, pošto prospu semke jaspe iza svakog tog lista ukrite su po dve semke, podboćene iz nutra jednim sitnim priperkom; semke su sitne, okončane su po jednim krilom, koje je još jednom duže od same semke. Cveta prema godini od Marta do Maja, a pred zimu su semke u šešarlcama zrele, premda pofiinju istom s proleća iz japećih šešarica da ispadaju. Raste po brdskim stranama na jugo-zapadu od Srbije, u Zaovinama ispod Crvene Stene, više Rastišta i na Janjcu više Štule, a kažu da omorike ima i u obližojoj Bosni na brdu Semetešu ne daleko od Višegrada, a Javili su iz Croe Gore, da je Omorika i tamo poznata i da raste po Jezerima oko Durmitora Narodna imena: Omorika, omora, frena. Razlike izmedju tri drveta, jele, smrće i omorike mnoge su i dosta o&ite, te već pri prvom pogledu padaju u oči i ako bi kogod imao prilike, da ih uporedo gleda, nebi mogao nikako da ih pomete; ali gledajući ih gde jedno gde drugo ni narod, koji obično ima za takve stvari bistre oči, nije bio na cisto sa ova tri drveta i otud je došlo, da Je omorika dugo ostala zagonetna. Smrča, iz daleka gledana, priliči na vrlo dugačku i zašiljastu piramidu stoga, što ima grane dosta tanke, sve što niže to duže, donje su horizontalno razvedene i u matorog drveća obično na zemlji ležeće, ređje je u matore šume i u gustom sklopu smrčino deblo u donjoj trećini golo — bez grana. Jela na protiv, čim poodraste, gubi donje grane, koje su svakad trsnatije i one što su na gornjoj trećini stabla uspravljene su tako, da je vrh jelovog drveta svakad´ zakružen. Cetina je u smrče mnogo´ gašća, nego u jele i zato je smrčeva šuma svakad mračnija od jelove. Pojedini list smrše većinom je četvrtast, redJe na mladom granju nešto spljošten i skroz je zelen, ili ima, na sve četiri strane redove od " beličastih tackica^ (stomata),, te-je lišće retko na grani na dve strane razvedeno, već najviše na jednu, gornju stranu navedeno« U jele je naprotiv lišće svakad- na granama dvoredice razvedeno, a beličaste se pruge vidjaju samo na donjoj, od stabla okrenutoj strani lista. Smrčene su, šešarice većinom viseće, |
| ŠUMARSKI LIST 8-9/1893 str. 5 <-- 5 --> PDF |
~ ;U5 ~ glatke (ue suiolovLle); [iake su lm dugotajtie, po otpadanja ^iešarice postojane i imaju ijrit>erke iza seiuena Bitne: ielimo KU pak šešarice Bvakad usspravljeiie, jako smolo>/ite, liske su im trošne tako, da se po otpadanju tsva žiSarica raspada, a pi´iperalc iza semena dugačak je, preko svoje liske pružen i buvraćcn, Oaioiika se odlikuje ovim osobinama: stablo je matoro. preko polovine golo (bez graua) i ono što im^i grana, one rebavo stoje, kratke su i većinom su niz stablo oborene; Cetina je kao u smrte na jednu stranu navedena, a pojedine su liske samo mlade plesne; matore su četvrtaste i imaju sgornje, stablu okrenute strane beiičastu prugu od sitnih tacaka (stomata). Šišarice su sitne, najviše od sudlanice \ uspravljene su, horizontalno razvedene i viseće: liske su im postojane, obodom zub(:aste, a spolja duž crtaste, iza semena je priperak vrlo kratak,´ a semke su crne, dosta sitne. I druge dve azijske fele, P. Orientalis i P. Ayanensis, koje su se isprva za istovetne smatrale sa našom omorikomj lako se od nje razlikuju. Prva ima obilatu krunu od dugih, razvedenih grana, lišće četvrtasto, ugasito zeleno ili na sve četiri strane sa slabo vidljivoni, belicastom prugom; u naše pak omorike kruna je uzana (na priliku jablana) zbog kratkih, rehavo slavljenih i niz stablo oborenih grana, a četina je sivasta od dve jasne pruge, što gornju stranu lišća zauzimaju. U japanske je fele ćetina našoj omorici ravna, ali su prve šesarice sitnije i imaju liske duguljaste, i na vrhu krnje, a ne kao u naše omorike okrugljaste, ceiim obodom, sitno zupčaste. Svi razmeri omorike — kao što pre spomenusmo — još nisu dobro poznati: tako još ne znamo pouzdano ni visine, do koje ona može da poraste, a to stoga, što u pristupnijim mestima, bar koliko za sada znamo, omorike ili nema mnogo ili je većinom mlada (kao u Zaovinama), a gde je poviše ima, kao na brdu Janjcu više Štule, to je mesto jako ustrto i stavljeno je na samoj bosanskoj granici, te nije najzgodnije za proučavanje ovog roda. Gde pak ima matorijeg drveća, kao više Rastišta, tu se u cesti ne može da vidi, koji je od koga grma veći, te da se najveći obori i izmeri. Godine 1880. jedan od tih najvećih grmova posecen imao je 137 leta, visinu od 30 metara, preSnik od 385 cmtr.y grane su mu bile 1—2 metra duge, lišće na vršnim granama (mlađje) plosno, zašiljasto, matorije Sevrtasto, zatubasto 8—12 m. m. dugo; mace 2—4 m, m. duge, 1 m. m. široke; šešarice 40-60 m. m. duge, 12—25 m. m. široke, mlade ugasito-ljubičaste, ehptićne, u gornjem kraju završkaste, matore smedje, jajaste ; semke 2.3—3 m. m. duge, sa krilom 8 m. m. dugim i po sredi 4 m. m. širokim. Ako uporedimo godine porasta otsečene omorike sa visinom i debljinom stabla, doznaćemo računom, da je ovo drvo narašćivalo svake godine u visinu za 22 c. m., a u debljinu za 2-8 m. m., što pokazuje, da omorika dosta sporo raste\ a da se ona u opšte dosta mućno podiže, to je Paućić pokusom do ´ Narašćivanje u debljinu iznosilo je prvih 60 god. 25´4, a posledBjih 78 godina il´5 d. m. |
| ŠUMARSKI LIST 8-9/1893 str. 6 <-- 6 --> PDF |
— 316 — znao, jer od mnogog pojasnog semena niklo je samo 30 komada, a od tih 30 oiuorićica očuvao je posie G godina saino jedan i to dosta zakržljali komad, jer mu je baš vršni ogranak u donjem kraju neke gute dopao. I dopisnici ?aneićevi, Kojima je omorikinog semena slao, potvrdili su, da je podizanje omorike mnogo teže od podizanja drugih četinara. Kako su to seme sejali, na kakovo tlo i kako su omorika podizali, nije nikakvo ni oudo, da su tako rezultate dobijali, jer za podizanje šumskih biljaka treba i šumarskog znanja. Što se fizičkih osobina omorike i njene upotrebe na tehničke celji tiče, 0 tome se još i dan danas malo znade. Kao gorivo i materijal za gradju omorika zar neće da bude gore od smrče, ali upotrebljena kao čitavo drvo (na katarke) kao da će biti korisnija od smrče i od jele za to, što joj je stablo sa oporijeg rašćenja čvršće i što nije čvornovito, a jer je preko polovine golo i ono malo grana, kojih u gornjem kraju ima, tanke su, te duboko u drvo ne ulaze. I ove osobine kao da će da budu uzrok, što je omorika, koja je našemu narodu od jadranskog mora do Dunava po imenu poznata, većinom iztrebljena — po svoj prilici od Miečiča i samo se sačuvala u gdekojim teže pristupnim krajevima Srbije i može biti Crne gore.* I u stoiarstvu i strugarstvu omorikovo se drvo bolje upotrebljuje od onoga od srodne joj smrče sa jače zbivenosti i čvrstoće. Strugari tvrde, da je omorikovo drvo nešto osobito, a što so izrade tiče kažu, da je čvrstoće od čamovine i iipovine. Na svaki način biće u Srbiji još mnogo što šta odnosno šumskog drveća i bilja nepoznato, sa čim ćemo se s vremenom ako bog da i upoznati, dok dobijemo više stručno obrazovanih šumara, koji će moći po ovim zabitnim šumskim krajevima u Srbiji mnoge interesantnosti svetu na vidik izneti. U nadi, da će se moji poštovani kolege zadovoljiti sa ovim opisom o srpskom specialitetu „Picea omoricaPančić", ostajem i u buduće spreman na svaku stručnu uslugu, M. 0. Ličanin. !!. Šume i šumarstvo u Srbiji prof. šumarstva. Tek U početku ovoga veka, kad se Srbija oslobodila od Turaka i njihove age i begovi isterani, zemlja je u njoj pripala pravom svom gosDodaru, svome starosedeocu i konačnome pobeditelju. Srbija je bik čisto stočarska zemlja; ratarstvo je u njoj tada jedva podrmrivalo domaću potrebu, a za šumarstvo nije se ni znaio, Kad Je PacSid još god. 1872. po Crnoj gori putovao, nije naišao u» omoriku, teK posije mu javj jedan njegov prijatelj, đa oraoriku Crnogorci znaj« i da raste na Jezerima oko Durmitora, Omorika raato ^a silikatu, a Pančid se kretao po kaleifco, pa za to je aije ni vidio. Ličanin. |