DIGITALNA ARHIVA ŠUMARSKOG LISTA
prilagođeno pretraživanje po punom tekstu



ŠUMARSKI LIST 4/1891 str. 8     <-- 8 -->        PDF

´ ^.152" —


Pucaliaa, koju uresa radi gojimo po perivojih. raste u Primorju kao
samonikla; ima je po šumah, li.adah i pećinah, te se uzpinje do podnožja vrhova
druge stepenice, Nadute komuške pme su zraka, djeca njimi pucaju, pa odtuda
tomu grmu i ime. Cvate najbujnije n svibnju i lipnju, a znade proevasti i u


veljači i prosincu.


Bubus ulmifolius najobičnija je .vrst ostražice (kupine) u Primorju,
a osobito mnogobrojna uz more, ođkuda siže malo ne u predjele gorskoga
kotara, jer je ima na Pećih oko Ziobina i u šumah tuhobićkih. Uspieva uz
ograde, šumske okrajke, po rudinah, pećinah i uajpustijih krasah. Bridke
mladice su mpdro-sive, ovapničene, lišće trojno ili petoprstasto, s gora tamnozeleuo,
svjetlo, s dolnje strane bielo, ualikujuć listu briesta. Cvieće je ružičasto,
oveliko, latice ra^astrte. Na hladovitih šumskih mjestih nadjosmo formu d ecalvaus,
u koje je lišće veće, tanje, s doluje strane zeleno.


Tu i tamo stvara ova ostružnica guštike, a U2 vinogradske ograde (gromače)
jake živice te u jeseni nekoliko metara dugimi, Često razgranjenirai
mladicami izpreplete i drugo grmlje tako, da se nije moguće provući.


Po Madovitih mjestih (oko Bakra, Kieke, u Vinodolu) raste R u b u s
pereaesius, u Dragi R, austrolitoralis i R- corjlifolius var. litoralis,
u kojega su mladice žijezdave; na Grobničkom polju, oko Jelenja nadjosmo
R. nemorosuSj dočim po tuhobićkih šumah na daleko laži R. hi rtu s.


Od grmlja, koje riedko zalazi u šume, već je poraslo po radinah, krasah,
u umejcih, na kamenja i pećinah, spominjemo čičericu (Rhamnus intermedia,


R. infectoria, R. adriaticus), kozji jabučić (Rh, rupestris), koji izbija iz žive
pećine. Zrio plod mu je crn, svietao i rado ga jedu koze. Pasj i drie n (Rh.
carthartica var. leiophjila) poznamo za primorsku floru tek od g. 1885.,
kad ga je našao dr. Bor bas kod Rieke i na Vratniku kod Senja.*
Po pustih krasah i živicah raste trnula (Prunus spinosa), glog (Crataegus
moBogjna var. leio — i dasjcarpa) i riedka Lonicera etrusca
forma mollis , koju do sada poznamo samo za floru bakarsku, u koje je lišće


gusto pusteno.
Najobičniji grm od Rieke do Senja, pa podnožjem i obronkom cieloga
Velebita jest dira ka (Paiiurus aostralis), koju Podgorci „drača" zovu.
Diraka (Stechdorn) poraste i na dva tri metra visoko, lišće joj je objajasto,
s gora tamoo-zeleno, svietlo, s dola bljedje, trožiiasto, petljaste, dvoredno
izmjenito i sitno rovašeno. Grane su osovne, kao i deblo trnovite, grančice
polukružno svite, izprelomljene, izmjenite, kora svietlo-smedja. Trnje je na ovom
grmu dvojako: veći su trni na 2 em. dugi, izpravni; manji kraći i kao bodlje
n ruže zakučeni. Troi stoje u dvoje, jedan i to veći okrenut je gore, manji
zakučeni dolje.


Diraka je posuta trnjem, kao nijedan grm hrvatske flore. Na grančici 2
dm. dugoj nabrojio sam što većih, što manjih trnova 176.


* Dr. Y. Borb4s : Bericlit uber die floristisclie Dnrchforsclmno- v^r. OP«t
UngarB, u Oest, bot.-Ztscbr. 1890,, br. 10., p. ^84. ^´ircnioisctmng yon Uest,